Како је Нови Сад постао град

26/01/2022

Аутор: др Мирослав Јовичин, историчар

Настанак првих насеља

Пре него што ће Турци завладати доњом Панонијом, односно простором на коме се простире наш град, на месту данашње Клисе налазило се нама тајанствено насеље Вашарош Варад или Стари Петроварадин. Преко пута Каменице, на локалитету данашњег насеља Телеп било је село Сент Мартон, које jе било пространо толико да се наслањало на стари Футог. Између Старог Петроварадина и Сент Мартона, на простору данашње Грбавице било је сеоце Бакша, а на североисток одатле простирали су се горњи и доњи Зајол, данас Сајлово. Преко пута Дунава, користећи темеље античког утврђења Кузум на Петоварадинској стени, угарски краљеви су подигли ново утврђење и ту населили цистерците, монахе из далеке Шампање. Уз тврђаву и опатију расло је место Белакут, названо по угарском краљу Бели, да би се ово име временом изгубило, а насеље понело ново име Петроварадин. Када су средином XV века Турци срушили средњовековну српску државу и опасно се приближили Угарској, стратешки значај старе тврђаве у Петроварадину је порастао.

После коначног пада српске деспотовине многи Срби су бежећи од Турака у таласима долазили у Угарску и насељавали поседе српских деспота. У својим новим стаништима прикључили су се затеченом старом словенском становништву које је у овим пределима преживело давну Сеобу народа и измешали се са њима. Спремајући се да поробе и Угарску, Турци су се користили опробаном тактиком: годинама пре главног удара хорде акинџија ломиле би отпор жртве харајући њена погранична подручја, пљачкајући летину, палећи насеља и рушећи гранична утврђења. Мађарско и словенско становништво у тим областима масовно је убијано и одвођено у робље. Преживели Мађари повлачили су се даље на север, ка срцу своје краљевине, док су Срби углавном остајали у пограничној зони јужне Угарске, дочекујући нове таласе сународника који су за Турцима долазили са југа. Број Срба је овде толико порастао да су у првој половини XVI века они у овим крајевима постали већина. Оснажио је и утицај православне цркве, што је српском становништву на колективном нивоу давало осећај духовне сигурности. Православље је било особито снажно у Срему, на Фрушкој Гори, где су крајем XV и током XVI века подигнути бројни манастири.

Када је 1521. године Сулејман Величанствени заузео Београд, његова војска је прешла у Срем и опустошила га. Похарана су и попаљенанека насеља и на бачкој страни, Стари Пертоварадин, Бакша и Сент Мартон, од којих последња два нису никад обновљени. На почетку одсудног похода на Угарску 1526. године, османска пешадија је опсадним справама и речном флотилом напала утврђени сремски Петроварадин. Посаду тврђаве којом је командовао Иштван Батори сачињавали су мађарски хусари, српски граничари и папски најамници, укупно око хиљаду људи. Три дана су вођене борбе у подграђу и мочварама уз Дунав, да би се потиснути браниоци повукли у тврђаву, која је наредних дванаест дана била изложена артиљеријској ватри и јуришима. Турци су прокопали неколико тунела испод зидина, напунили их експлозивом и 27. јула дигли бедеме у ваздух. Кроз две бреше начињене у зиду тврђаве јурнули су јањичари и за кратко време Петроварадин је заузет. Скоро сви њени браниоци су изгинули у борбама, или су посечени као заробљеници.

Наредних нешто више од једног и по века, подручје будућег Новог Сада тавориће у саставу отоманског царства, као део сегединског санџака у оквиру будимског ејалета. Првих деценија турске власти већина места у Бачкој је опустела, да би крајем XVI века примила знатан број насељеника. Тако су и опустела и порушена насеља Мртваљош, Ривицу, Сајлово, Камендин, Бакшију или Бакшићу, Ченеј и Варадинце, како се тада звао Стари Петроварадин, почели да пристижу хришћански насељеници из Поморавља и Шумадије. По пореским пописима које су турске власти спровеле 1554. године било је 20, а 1590. године 195 хришћанских кућа, углавном српских, јер је мађарско становништво избегло, или је било поробљено и побијено. Турци су преузели тврђаву на Петроварадинској стени испод које је скела одржавала везу са Бачком.

На бачкој страни наспрам велике тврђаве била је изграђена тврђавица која је служила као мостобран. Овај прелаз је изгубио свој некадашњи значај јер су Турци, стремећи ка Бечу, користили пут сремском страном којим се 1526. године ка Мохачу кретао Сулејман Величанствени. Овај правац је водио на запад десном обалом Дунава и пратећи реку, код Илока је скретао под правим углом на север. Недуго затим друм би се разишао са Дунавом, благо одступајући правцем ка северозападу, ка Осјеку и даље према Мохачу и Будиму. Како није више била станица на главном путу, ни утврђење од пограничног значаја, тврђава у Петроварадину престала је да буде важан део одбрамбеног система турског царства. У другој половини XVI века насеље испод тврђаве добило је статус касабе и у наредним деценијама променило је свој изглед и карктер. Постало је типично оријенталнa насеобина препуна шароликог муслиманског света, коју је сачињавало двестотинак кућа, неколико џамија, караван–сарај са хамамом, шадрваном и медресом. Јануара 1688. године Петроварадин је дочекао повратак хришћанства и као камерална варош, заједно са тврђавом и њеним гарнизоном, стављен је под непосредну управу војне команде у Бечу.

У јесен 1692. године почеће на постојећим темељима средњовековног угарског утврђења изнад Петроварадина изградња нове тврђаве, често називане Гибралтар на Дунаву. Комплекс фортификација грађен је према најмодернијим методима и фортификацијским стандардима Себастијана ле Претр де Вобана, чувеног градитеља утврђења Луја XIV. Истовремено је на бачкој обали, на рушевинама мањег турског утврђења, грађен нови мостобран, или брукшанац. У извештају који је 1694. године поводом овог догађаја послат у Беч, први пут се око мостобрана помиње насеље под именом Петроварадински Шанац. Наредних пола века насеље ће се у писаним изворима често сретати у скраћеном облику Шанац, али и као Рацка, или Српска варош. Насеље се није много разликовало од некадашњег бедног станишта, али је изградњом тврђаве стекло лепу перспективу.

Брукшанац или мостобран, војно је утврђење које је током читавог хабзбуршког периода контролисало бачку обалу Дунава и са те стране штитило понтонски, а касније (до 1918. године) и стални мост који је спајао Петроварадин и тврђаву са Новим Садом. Брукшанац је изграђен 1694. године као помоћно утврђење које је требало да штити понтонски прелаз преко Дунава док  Петроварадинска тврђава не буде завршена, али су тада војне власти закључиле да је ово утврђење и даље неопходно. У војном извештају који је поводом завршетка радова на мостобрану послат у Беч први пут се спомиње насеље Петроварадински Шанац.

Брукшанац је заузимао простор између данашњих улица Максима Горког, Кеја жртава рације и моста Петроварадинска дуга, тако да је капија утврђења била тачно спрам Радничке улице. Еспланада, или брисани простор испред утврђења, протезала се до Дунавске улице. Током трагичног бомбардовања Новог Сада, 12. јуна 1849. године и топови брукшанца су тукли град, а из њега су улани и кирасири јурнули на голоруке Новосађане.

У кругу мостобранске тврђаве налазила се католичка  капела посвећена чешком свецу Св. Ивану Непомуку, која, иако је имала извесних архитектонских вредности и вредних елемената барока, порушена је неколико година после брукшанца 1928 године. С обзиром да је настала у време изградње мостобрана, с правом се претпоставља да је најстарија хришћанска богомоља на подручју Петроварадинског шанца. Рушење се правдало због излаза Булевара краљице Марије на Дунав. Место на коме се налазио брукшанац, насуто је и поплочано, и данас је на том месту стамбени кварт и део новосадског кеја. Рушење брукшанца двадесетих година није обављено темељно, па су се зидине, делови бедема и остаци капије ту видели 1965. године, пред насипање насипа за кеј после велике поплаве.

Настанак града и таласи насељавања

Годину дана пре завршетка Великог бечког рата аустријске власти су пописале становништво у до тада ослобођеним областима. У војном и коморском насељу Петроварадински Шанац 1698. године живело је 215 граничарских породица и 43 одрасла коморска поданика. Већински српско становништво дало је коморском насељу српски карактер и име Српска Варош, које се у званичним документима називало још Raitzenstadtel, Rätzenstadt, Villa Rasсiana. Попис је показао да је Српску Варош тада насељавало двадесет цивилних породица, од којих се пет бавило трговином, за једног домаћина каже се да је судац, а представници осталих фамилија припадали су кројачима, пекарима, ћурчијама, и по један бравар и хирург. Последњи на спискује био сиромашни бескућник, вероватно просјак без занимања. Варош ће сличну структуру занимања имати и онда када постане слободни краљевски град, тако да Нови Сад, за разлику од Сомбора и Суботице, никада није oдисао ратарским духом типичним за панонска насеља. Мочварно тле, непрегледни пашњаци и сразмерно мала површина обрадиве земље одредило је начин живота новосадског становништва и усмерило његову већину да се окрене сточарству, занатима, трговини, грађевинарству и још неким другим пословима карактеристичним за тадашње градске средине у монархији.

Петроварадински Шанац је био пример двојне управе више од пола века: један његов део је био у саставу Подунавске војне границе од 1702. до 1746. године и насељавали су га војници-шајкаши, већином Срби, пореклом из околних граничарских насеља. Тај део насеља звао се Шанац, или Рацки Шанац и био је под непосредном управом Ратног савета у Бечу, изван домашаја цивилних власти. Цивилним, камералним или коморским насељем званим Рацки град, или Српска варош, потпадао је под државну цивилну власт и  њиме је управљао велики судија са бележником. Рацки град је 1719. године постао трговиште и од војног насеља био је одвојен оградом од пободеног коља. Његово становништво претежно су чинили занатлије и трговци; био је етнички и верски мешовит, више него што је то био Шанац.

Српска Варош је настала спајањем више већ уобличених квартова. Први искључиво српски кварт који није имао граничарски карактер био је Алмашки крај, формиран под баром, одмах уз велику и нездраву баруштину која се протезала све до северног опкопа. Алмашки крај су 1716−1718. године основали пресељени мештани села Алмаша и назвали га Подбара. Пошто су од власти добили дозволу за колективно пресељење, Алмашани су се населили далеко иза последњих кућа на приферији насеља, или како се тада говорило под баром, проширујући тиме круг Српске Вароши. Српска варош је временом нарасла и економски напредовала у тој мери да је обновљена Бодрошка жупанија ту одржала своју прву конгрегацију. Срби су овде 1722. године организовали свој црквено-народни сабор, на којем је одлучено да се митрополије београдска и карловачка споје у јединствену и тако ће остати до краја 1739. године. У извештају који командант Петроварадина шаље 1727. године у Беч, каже се да је ова млада српска варош добро насељена и прилично имућна. Када се средином августа 1746. године представници 149 граничарских породица – милитараца пред генералом Енгелсхофеном изјаснило да не желе да напушта Шанац, те да желе да буду ослобођени граничарске обавезе, добијамо први слој становника будућег слободног града. Ови граничари су остали у граду, док је већа група њихових другова напустила Шанац и делом се 1747. године са породицама одселила у Срем. Мања група је отишла у Банат, од којих ће известан број, незадовољан новим статусом, после неколико година отићи у Русију.

Након развојачења граничарског Шанца, етнички састав насеља без коморског дела био је следећи: православна заједница од 200 српских задружних породица са неколико цинцарских и грчких инокосних фамилија и самаца, укупно нешто преко 1.000 чланова; затим око 400 католика, Немаца (Моравских Немаца и Шваба, Donauschwaben). Већина Немаца досељених из Београда били су пореклом из Моравске. Независно од њих, у Нови Сад су се насељавале и Швабе. Назив Швабе се одомаћио за Подунавске Немце, који су од краја седамнаестог века плански насељавани по Угарској, у насеља уз Дунав, у Банату, Бачкој и Срему, у Славониији, као и у Ердељу и централним угарским покрајинама. Ови људи су пореклом били из Швабије, (Schwabenland) у покрајини Баден Виртемберг. Швабе су говориле швапским дијалектом немачког језика, што им је дало име. После Другог светског рата већина њих је избегла у Немачку, док их је у Румунији остало око пола милиона, концентрисаних у Трансилванији (Ердељу) и око Темишвара. Међу католицима било је неколико породица Шокаца, Мађара, и Јермена (који су пре доласка већ били поунијаћени, тада дубоко у процесу католичења), као и неколицина готових мехитариста. У насељу је удаљена од свих политичких и друштвених дешавања живела и омања заједница Јевреја. Било је и неколико породица Словака католика и тај колоритни свет различитих језика, религија и обичаја бројао је укупно око 1.500 житеља. Наведено становништво настањивало је 841 стамбену јединицу, углавном куће приземног типа.

У попису Ратног савета, обављеном исте године, знамо имена граничара, места њиховог порекла и време када се већина њих доселила у Шанац. Двадесетпеторица домаћина (глава породица) рођено је у Шанцу, док их је шесторица дошла са Ченеја, (Шилићи и Летићи су били међу бројнијима). Остале граничаре су догађаји из првих деценија века довели у Шанац са разних страна: из Сарајева, Сентандреје, Чанада, из Сентивана, Жабља, Карловаца, Бача и Баје, затим из Осјека, Гроцке, Чуруга, Крајове, Секеш Фехервара, те из Македоније и Мегаловлахије, као и са других страна. Према извештају из 1715. године, у Петроварадинском Шанцу је живело и радило 23 трговца, 48 занатлија и 65 особа које су се у својим пословањима бавили комбиновано и једном и другом наведеном делатношћу, што значи да се занатима и трговином бавило укупно 136 становника Шанца. Не зна се тачна национална структура овог слоја, али на основу касније градске документације, која посредно извештава о том времену, са сигурношћу знамо да су Срби били најбројнији и да су Грци и Цинцари у њој већ тада били заступљени.

Православни досељеници из Босанског вилајета највише долазе из Херцеговине (у Шанцу су названи Сарајлијама, јер су у Сарајеву добијали путне исправе за исељавање из Отоманске царевине), и чинили су други талас будућег новосадског становништва. Виспрени и окретни Херцеговци су током прве половине XVIII века представљали трговачку спону између Дубровника и крајева између Дунава и Тисе, одакле су у републику светог Влаха увозили разну пчеларску робу. Велике количине бачког меда, воска, прополиса и пчелињег саћа Херцеговци су извозили у градове на источној јадранској обали, а помоћу дубровачких повластица и у Венецију. Ови горштаци су стизали у Бачку као воскарски трговци и радо се настањивали у Петроварадинском Шанцу и Српској вароши. За досељавање Срба из Херцеговине велике заслуге имао је граничарски командант Шанца, потпуковник Секула Витковић. И сам пореклом из Херцеговине, рођен je пред крај осамдесетих година XVII века (вероватно 1687. године) у селу Мустаћи крај Требиња. У Петроварадинском Шанцу служио је као капетан од 1735. до 1748. године, када се пензионан сели у Старе Бановце, где је умро 1754. године. Силовит и самовољан човек насилничког карактера, деспотски је управљао Шанцем због чега је насеље његовог времена у традицији запамћено као господара Секуле Витковића держава. Секула је у Шанац привукао групу успешних трговаца из свог завичаја, па их је као и занатлије ослободио војне службе. Пошто су Херцеговци Секулином повластицом били изван домашаја цивилних, а у милости војних власти, њихов број се стално повећавао. Нису одговарали државним властима, само су Секули плаћали бакшиш за свој повлашћен положај, па су у Шанцу без неких сметњи живели и обављали своју трговину. Сарајлије су се у Шанцу називали још и тескереџије, јер су до средине XVIII столећа долазили са турским путним исправама, тескерама.

Познати трговци из реда Херцеговаца били су Јован Вукановић, Петар Јовановић, Вилотије Унговић (Ungovic, највероватније Југовић), Вуко Секуловић, Лазо Милетић, браћа Јефтан и Симон Вилотијин. До 1743. године њихов број се попео на једанаест породица, а 23. марта 1748, када је насеље већ званично било слободни краљевски град, заклетву Магистрату положило је још осморица Сарајлија. Међу њима је био и Сава Јанковић, отац књижара Емануила Јанковића, великог борца за српску просвету у Новом Саду. Већина Херцеговаца је у Нови Сад дошла преко Сарајева, док су Андрија Новалић и Јефтан Миросављевић, који је грађанство добио јула 1768, и још неки други, дошли директно из Херцеговине. Из требињског краја, као и Секула били су Булићи, породица касапа који су више од наредних стотину година снабдевали Новосађане месом. Из којих крајева су Херцеговци долазили у Шанац види се по томе у која су места тестаментима завештавали понешто од свог иметка. Та места су Житомислић, Требиње, Добрићево, Косијерово, Завала и Пива (Стара Херцеговина, данас у Црној Гори) и друга између Неретве и постојбине племена Дробњака. Рођени Мостарац био је Сава Вуковић, племић од Берексоа (или Берексова, како је у посрбљеној форми било у употреби), који је даровао велико завештање за српску гимназију у Новом Саду. Ако је и породица Милорадовић из Херцеговине, што највероватније и јесте, онда је овај мали талас насељеника несразмерно много подарио потенцијалима и квалитетима Новога Сада.

Када је 18. септембра 1739. године после двогодишњег рата закључен мир у Београду између Турске и Аустрије, Аустрија је као поражена страна била враћена северно од Саве и Дунава. Тако су Хабзбурзи изгубили оне поседе на Балкану које су добили двадесетак година раније миром у Пожаревцу. Са Србијом од Чачка до Саве и Дунава, Турцима је враћен и Београд. Многи хришћани из два београдска насеља нису желели да сачекају повратак турске власти у Београд, па прелазе у Земун, Карловце и понајвише у Петроварадински Шанац. Избеглице из слободног царског града Београда били су Срби и Грко-Цинцари, углавном трговци из Савске вароши, Ratzenstadta, и Немци, већином занатлије, после Пожаревачког мира колонизоване у тзв. београдску Дунавску варош. Петроварадински Шанац је овај рат у приличној мери пропатио, иако није претрпео било какве жртве и разарања, јер ратних операција није било ни близу. Куга је као непосредна последица рата дошла 1738. године с југа и знатно проредила шаначко становништво, тако да су београдске придошлице донекле поправиле лоше демографско стање. Избеглице из Београда, Београдлије, били су трећи насељенички талас који је запљуснуо будући Нови Сад и одиграли су најзначајнију улогу за уздизање насеља у слободни царско-краљевски град. У Београду су за време две деценије дуге аустријске власти уживали грађанске слободе и привилегије, учествовали у локалној власти преко свог магистрата, па је ова група у Петроварадински Шанац прешла са већ изграђеним грађанским навикама. Једном навикли на грађанску слободу, београдске избеглице су се тешко сналазиле без својих изгубљених привилегија.

У Архиву САНУ, у фонду Карловачке митрополије налази се молба Шанчана, избеглица из београдског Ratzenstadtа, упућена Славонској земаљској депутацији у Петроварадину. Неколицина Срба и један Грк жале се како су пред турском опасношћу оставили свој од младости стечени, и у Београду у куће и баште и у друго земљиште уложени иметак, и тако пали у највећу пропаст. Моле Депутацију да им дарује шестогодишње ослобађање од свих пореских обавеза, бенефицију какву је држава давала свим новим досељеницима. Ту није био крај молбама, насељеници додатно моле Депутацију да после тих шест година не живе ни као граничари, ни као коморски подложници, већ да као и у Београду уживају грађанске привилегије. Ову молбу Депутација је предала патријарху Арсенију Јовановићу да је однесе на разматрање Ратном већу у Беч.

Власти су имале слуха за захтеве избеглица, па су им 19. јула 1741. године одобриле шестогодишње ослобађање од фискалних обавеза. Такође је решено да до почетка 1747. године Београдлије неће бити ни спахијски, ни коморски подложници, а неће бити ни граничарски обвезници. Њихова судбина се везала за судбину насеља у које су дошли: они ће, да би задржали своје грађанске слободе, снажно утицати на житеље Шанца да се куповином колективног племства изборе за грађанске привилегије и слободе. Не зна се тачно колико је становника београдске Савске вароши прешло у Шанац, тек из каснијих докумената може се са сигурношћу закључити који су будући грађани Новог Сада стигли у том таласу. Као иницијатори добијања статуса слободног града ова група је дала прву гарнитуру градске власти. Тако после марта 1748. године у градској власти налазимо, поред београдских Срба, Рацковића, Рашковића, Рубешића, још шесторицу Немаца, све досељеници из дунавске вароши и једног Грка, Михаила, Мишка Саранду. Саранда је био први председник Изабраног обштества Новог Сада и његово презиме се пре доласка избеглица из Београда не помиње у Рацкој вароши. Знамо да је његов брат Димитрије 1734. године у Београду био црквени син Саборне цркве, по чему се даје закључити како су браћа Саранде с јесени 1739. године избегли у Петроварадински Шанац из Београда. Породица Саранде се спомиње и у Новосадској рацији 1942. године, када је поднела велике жртве.

Петроварадински Шанац је врло брзо показао потребу да се развија и мења. Већ првих година XVIII века, захваљујући вредним рукама својих предузимљивих житеља, младо насеље је економски и демографски ојачало и преобразило се у варош која ће спајати Оријент са Европом. Становништво је култивисало земљиште атара да би га населило и обрађивало; простране травнате површине биле су идеално место за напасање стоке, а река је нудила јефтин транспорт, бесплатну енергију за покретање млинова, изобиље рибе и воду за пиће. У потрази за срећом и бољим животом, са разних страна стизали су различити људи који су са собом, поред својих породица доносили и културу, традицију и навике старог краја.

На размеђи различитих светова мешаће се људи, језици, вере, судбине, искуства, енергије и емоције, навике и животна убеђења. Људи различитог порекла и културног наслеђа имали су исте животне потребе, па ће насељеници у миру и трпљењу прионути на рад и усмеравати свој марљиви и предузимљиви дух ка заједничком просперитету. Брзо су се у насељу развијали многи занати и концентрисала разна роба коју су каравани и лађе развозили у свим правцима. Средином осамнаестог века Шанац ће стећи економски потенцијал који ће надрасти оквире насеља напола граничарског, напола коморског, те ће, не без муке и одрицања његових житеља, Петроварадински Шанац и Рацка, Српска Варош, обједињени постати слободан краљевски град Нови Сад.

Како је био састављен први магистрат вароши Новог Сада 1748. године

Када је царско-краљевском дипломом Марије Терезије, издатом 1. фебруара, Петроварадински Шанац постао слободни краљевски град Неопланта, одмах су бирани чиновници првог градског магистрата. За  краљевског комесара при намештању чиновничког особља и сенатора одређен је Јосиф пл. Медљански де Међеш, члан угарске краљевске коморе у Пожуну (Братислава). О његовом доласку у Нови Сад и избору,,магистратлија новоослобођене вароши“ забележио је новосадски хроничар Ђорђе Рајковић у листу Јавор године 1879, што је пренео новосадски Дан 8. новембра 1935. године.

Комора под датумом 20. фебруар 1748. године пише да ће комесар кренути на пут у Нови Сад око 8. марта, и то само до Пеште. Како је пак опасно путовати опустошеним доњим пределима, то да се зарад чувања особе комесарове изашље у сусрет до Пеште довољан број врсних, оружаних Новосађана. Варош изабере из своје средине 30 најугледнијих становника Срба и католика, који на добрим коњима, а под светлим оружјем, на челу са Србином Савом пл. Николићем, лајтнантом народне милиције, кренуше на пут, те из Пеште, из куће грофа Баћањија, с помпом допратише комесара у Нови Сад. Комесар, стигавши у варош, искао је пре свега списак имена свију становника, како Срба тако и католика, заједно с кућама и добрима њиховим, изузев поданика турског царства. Искао је такођер и списак општих варошких добара и бенефиција грађанских у вароши и изван ње, да се види колики су приходи и колики у будућности могу бити.

За прве магистратлије комесар је потврдио следећа лица: биров (судија) Игнац Хајл, пивар и немеш (племић); варошки капетан (шеф полиције) Сава Николић, лајтнант, немеш; он се на првој седници магистрата захвалио, а на његово место потврђен Ђорђе Чамандели (Чемадељ), такоће лајтнант у војсци. За сенаторе су били потврђени: Јозеф Тир, коморски ишпан; Пантелија Миланковић, џелебџија (трговац говедима и касапин); Томас Андерле, апотекар; Стоић Богдановић, џелебџија; Јоанес Месер, котаричар; Давид Рацковић, џелебџија; Матијас Пршл, ципелар; Лазар Рубешић, провизур (привремени управитељ) футошког спахилука, немеш; Георг Милер, резач; Михајло Рашковић, трговац и Јозеф Штвртецки, чизмар, немеш.“

Плате су тада биле: новосадском бирову 200 форинти шајна, капетану 150, а сенатору по 100 форинти шајна годишње. Рајковић примећује да уз овакве плате, ма каква јефтиноћа била, једва се могао крај с крајем састављати.

За Давида Рацковића Рајковић каже да се за њега у старим документима вели како је био ,,човек способан, књижеван, који говори различите језике“. Рацковићева кућа је била стециште првих српских књижевника и образованих људи онога доба: архимандрита манастира Ковиљ Јована Рајића, дирекора школског Аврама Мразовића, првог Србина адвоката новосадског и фискала неколико фрушкогорских манастира, првог новосадског штампара и књижевника Емануила (Манојла) Јанковића и других. Рацковић је четири пута био биран за варошког судију (бирова). Умро је као старац од преко осамдесет година 1793. године, као један од најугледнијих Новосађана.

Сенатор Лазар Рубешић сенаторовао је до 1756. године, када га је новосадски фискал барон Јосиф Демкович млађи денунцирао на двору да Рубешић наводно потајне састанке има са Димитријем, Димом Хорватом, руским царским капетаном у вези са исељавањем Срба у Русију. Хорват је 1755. године кратко време боравио у Новом Саду, где је извесно врбовао незадовољнике за пресељење у Русију. Царица је поверовала у оптужбе и Рубежић бива свргнут са сенаторске позиције. Неко време затим боравио је у Пешти, затим био интерниран у Беч, док му најзад не пође за руком да 1759. године умакне у Русију. Тамо му је био признат чин капетана. У Новом Саду остали су му жена и деца, и власти су му због неких дугова пописали одело и оружје. Из тог пописаног инвентара Рубежићевих ствари, који је састављен на српсом језику, имамо прилику да видимо како су се одевали први новосадски сенатори.

Попис одела гласио је:

Једна чурдија црне чоје са златни дугмети и иликама, црним фелбером постављена и богазлуком оперважена. Једна долама плаветна од чоје ачик с портом белим, са сребрни дугмети с каршилуци и панталири и ланци 20 пари, и један пар копчи испод дугмета велики, и на рукави 30 пар копчи, и накрај копчи по једна павта. Једна долама плаветне чоје дункл боје, са сребрени 16 дугмета и иликама позлаченим са обадве стране. Једне чакшире од чоје ачик с портом сребреним, и на њима 22 пара копчи сребрени, и на крај копчи по једна павта. Један свилен појас са шкофијом црног гајтана. Један појас од свиле кармазин увијен с белом шијувијом. Један појас зеленог камелхара с карикама сребренима цинцарског посла. Један пар чизама жути. Један калпак са зердавом, чоја меркрен (мергрин, зелена као море). Један калпак стари од чоје црвене. Деаст кошуља с тацлијама. Једна палица сребром оковата.

Од оружја у списку се помињу:

Један пар сребром оковати пиштољ у силај. Једна сабља, широка московка. Један анџар сребрени и позлаћени корица на четир ћошка. Једна флинта шпанска за лов. Једнафлинта турска. Један штуц турски жеферли.

Живот града племића

Статутом слободне вароши насеље добија самоуправу кроз српско-немачки Магистрат и значајне повластице за своје грађанство, првенствено у занатима и трговини. Са  новим статусом насеље је добило и ново име Повељом о слободама царице Марије Терезије од 1. фебруара и њеном инстаурацијом (проглашењем које је донео пл. Медљански) 15. марта 1748. године Петроварадински Шанац постао је Neoplanta, како га је назвала сама владарка и како се појављивао у званичној документацији, на немачком, Neusatz, на мађарском, Ùjvidék; Грци су га звали Неофитон а писали Νεοφύθωn, док је на језику већинског српског становништва млади град добио име које и данас носи, Нови Сад. Срби нису имали право да својим називом званично именују свој град. Они су га незванично назвали Нови Сад, што ће због двотрећинске доминације Срба веома брзо бити најчешће коришћено име у неслужбеној употреби његових становника. Име значи нови засад винограда, што указује на значај фрушкогорског виноградарства међу шаначким Србима. Најстарији употребни пример српског имена Новог Сада налази се на вертикалној гробној плочи узиданој на спољном западном зиду Николајевске цркве, где је на каменој плочи уклесано (данас једва видно) да је ту 1749. године сахрањен извесни Симеон Радонић, гражданин Новог Сада.

Нови Сад није више био граничарско насеље под командом Ратног савета, нити станиште убогих коморџија, већ варош која је постављена у исти административно-правни положај са водећим градовима  Угарске, Пештом, Будимом и Пожуном. Млади је град почео да живи по узору на остале слободне градове, под сталним надзором Намесничког већа у Пожуну (мађарски Pozsony, немачки Pressburg, данас Братислава) и Придворне угарске коморе у Бечу. Слободу града гарантовала су два документа које је издала сама царица, Повеља о слободама и Привилегије од 20 чланова. Шести члан Привилегија говори о праву грађанства да слободно бира свој Магистрат или Унутрашњи сенат, састављен од 12 сенатора и великог судије (суца или бирова), и сво друго неопходно чиновништво.

Поред Магистрата постојао је у структури градске власти и нижи управни орган, Спољни сенат, састављен од двадесетпеторице изабраних мушкараца. Спољни сенат формално је контролисао рад Магистрата и допуњавао га у случају оставке, смене или смрти неког од чланова. Избрано обштество било је почасно тело и чинило га је 60 угледних грађана, бираних доживотно. Највиши градски чиновници су, поред великог судије били још велики бележник, градски капетан, а од 1788. године и градски начелник, бургермајстер. Први градски судија Новог Сада био је пивар Игњац Хајл, београдски Немац родом из Моравске, први градски капетан био је Србин, Сава Николић, бивши граничарски официр; први градоначелник Новог Сада (градски начелник, bürgermeister), био је такође Србин, Димитрије Бугарски. Први Србин који је од маја 1752. до априла 1756. године вршио дужност великог судије био је богати и угледни Пантелија Миланковић.

Колективно племство које су грађани Новог Сада купили за великих 80.000, односно због високих камата за још већих 95.000 форинти, послужиће као чврсто упориште животној снази и благостању већине житеља града. Град је слободом  добио и колективно племство, и као сваки племић имао је грб, заставу, одређену територију која је била омеђена опкопима са капијама (трошаринама), са тачно утврђеним местима за улазак и излазак из града. Грађани су имали слободу кретања широм феудалног царства и користили су племићке привилегије у трговању и занатлијским пословањима.

Како каже проф. Чедомир Попов, ту суму су муком намакли и прикупили заједно новосадски Срби трговци стоком и Немци занатлије. Новосађанима није било нимало лако да дођу до тако великог новца, али док су се код бечких банкара задуживали под неповољним условима, добро су знали да за велики новац купују исплативе слободе и бенефите. У правној терминологији монархије стицање градских слобода називало се елибертација, ослобађање, и оно је својим носиоцима давала широку лепезу слободног деловања.

Елибертација је граду понајпре доносила економску и финансијску самосталност убирањем прихода од крчми и касапница, од пијаца и вашара, од пивара и пецара, од воденица и млинова, све то у корист градске благајне. Затим, било је ту и право на увећавања привредних делатности и улагања у разне корисне послове, као и могућност самосталног бирања локалне управне и политичке власти, што је ширило простор за разноврсне креативне иницијативе, како на економском тако и на културном пољу. Најзад, купљене слободе давале су право вршења самосталне судске власти, тј. право да сам град и његови судови осуђују своје кривце малом и великом глобом, веће грешнике на апс, привођење на срамни стуб, али и на најстрашнију казну, на смрт мачем и вешалима.

Град-племић је за свог господара имао само Круну, а не било ког другог властелина-племића, или жупанију. У српском препису Повеље слободног краљевског града поводом овога се каже:

Магистрат и граждани му, збирним именом узевши, да се сматрају за праве и несумњиве племиће (…) а путни лист од вароши законито издан, са уобичајеним доле потписаним печатом воштаним снабдевен, има се гражданима, кад путују свуда примати као ваљан и веродостојан.

Статус подобан племићком положају давао је слободу путовања и кретања без обзира на феудална ограничења која су важила за обичан свет из провинцијала sine nobilitatis, снобове.  Све привилегије које иду уз племићки положај биле су од животне важности да се у граду размахну пословања, без обзира да ли је у питању била трговина или занатство. Новосадске занатлије су својим производима директно, без посебних дозвола, снабдевали већи део Бачке и северни Срем, Шајкашки батаљон и гарнизон Петроварадина.

Насељавање Новог Сада у другој половини XVIII века

Четврти слој новосадског становништва чине досељеници који су се у град населили после 1748. године. Једни су долазили из угарских крајева као слободни насељеници и остајали у Новом Саду, док су други стизали из суседне Турске као печалбари или емигранти. Већина насељеника из Угарске трајно је остајао у Новом Саду, док је мањи број печалбара и емиграната разних врста овде боравио само привремено. Њих је тешко побројати јер када би се ситуација смирила и стање у Турској постало подношљиво, већина њих би се враћала у завичај, остављајући у Новом Саду само гробове своје помрле родбине. Собом су односили крштена писма своје у Новом Саду рођене деце и другу личну документацију која би потврдила њихов боравак у граду. У званичним списковима новопримљених грађана, Cathalogos neo adleсtorиm сiviиm, писаних између 1756. и 1780. године забележено је 240 придошлих становника, али то ни приближно није потпуни податак јер придошлице које су дошле без икаквог капитала нису бивале евидентиране. Уписано је досељених католика 106 душа, које су у етничком погледу биле хетерогени јер су долазили из Аустрије, Чешке, Баварске, Мајнца, Алзаса и из Италије; у овој фази насељавања по први пут са падина Високих Татри организовано долазе Словаци – евангелисти. Православних је стигло 134, понајвише из Москопоља и Катранице, Скопља и Битоља, укупно педесет двоје, али било је дошљака и из Херцеговине, из Ердеља (Цинцари Кодеоци), Баната и Бачке. Разумљиво је што су међу православним насељеницима најбројнији били Цинцари из Москопоља, јер се у то време десило прво од три разарања ове богате цинцарске вароши (1769).

Приликом последњег рата који је Аустрија са Турском водила 1788. и 1789. године, у Нови Сад је стигао нови талас насељеника, пети по реду у осамнаестом веку. Опет су емигранати и изгнаници били хришћани, већином из Македоније, Грчке и Албаније, али их је било и из Шумадије, Поморавља и аустријских градова на граници са Турском (Земун, Митровица, Панчево и др.). Аустрија је била приправна за ванредне ситуације које је рат изазвао и добро је организовала прихват и смештај избеглица. Намесничко веће у (од 1784. године у Будиму), издало је наредбу војним властима да помогну усељавање радно способног становништва, али да припазе, јер се може десити да са њима, кришом, пређу и Цигани скитнице. Свеједно, треба и Цигане лепо предусрести и населити, али тако да то не шкоди јавној безбедности.

У наредби се налаже да се припази на преступнике Роме који су раније били хватани у незаконитим радњама и протеривани, али се сугерише да и њима треба омогућити поштен рад и прилику да зараде за живот. До марта 1789. године у Нови Сад се уселило 163 избеглице, међу којима је било највише Срба, Цинцара и Грка, од којих су неки због несигурне границе дошли из Земуна и Митровице; поред поменутих Рома, у Нови Сад су избегла и четири Турчина, или Цигана муслимана, који су нотирани као Ибраихим и три друга.

Последњих година XVIII века у великом броју у град стижу баштовани и бостанџије и Магистрат их насељава по рубним квартовима. Ови последњи дошљаци су успели да покупују преостале ратарске површине око града, на којима су гајили бостан и поврће, па је Нови Сад убрзо у њима добио економски јак и напредан сталеж. Баштовани, ротквари и бостанџије, већином су били пореклом из Срема и Баната. Прво су се населили у подбарски крај, али када је сувих плацева понестало, насељеници су уз дозволу Магистрата формирали нови кварт западно од Подбаре, који је по делатности својих становника добио име Роткварија. На крају је насељен и међупростор између Подбаре и Роткварије, оивичен темеринским и кисачким правцима, касније назван Салајка. Досељеници у два новоформирана кварта су били готово искључиво Срби и њихов долазак је у етничком погледу значајно подигао бројност православног становништва. Последњи су пристигли баштовани и бостанџије из Баната и формирали свој кварт западно од Роткварије. Овај чисто православни кварт назван је према својим насељеницима, Банатић. Баштовани су за кратко време створили јак и просперитетан привредни сталеж, који ће играти важну улогу међу Србима у Новом Саду.

До доласка бостанџија у Нови Сад, град се развијао без икаквиг плана и реда, одржавајући изглед типичне балканске касабе. По положају улица, по начину зидања најстаријих кућа у чаршији и израженом оријенталном духу видело се да су новосадску варош основали трговци и занатлије пореклом из турских крајева на Балкану. Још шездесетих година XVIII века у Новом Саду две трећине кућа је било од набоја, углавном покривених трском, ређе шиндром, а ни свака десета црепом. Многе су биле типично оријенталног типа, са трговинама или занатским радионицама са уличне стране, на коју су гледали ћепенци, источњачки прозори са капцима. Спратне дворишне зграде протезале су се иза трговине дуж авлије и у њима се становало и држане су магазе. На спрату су штрчали доксати на које се стизало шкрипавим басамцима. Улице су биле уске и кривудаве, наткриљене стрејама кућа које су се готово додиривале на средини улице. Михајло Полит-Десанчић у својој књизи Покојници описује новосадско градско језгро из времена своје младости и каже да, када је падала киша, могло се ићи по сувом целом дужином Дунавске и Ћурчијске улице. Доласком бостанџија донекле је уведен ред у архитектуру града. Они су своје куће панонског типа градили од набоја, а богатији људи, трговци и чланови градских власти, од ћерпича. Њихове куће су ушориле град, формирале су правилне и широке улице које ће временом постати урбанистички узор, њихове трасе ће послужити за формирање нових и функционалних градских четврти. Доласком бостанџија и баштована у шестом групном доласку насељеника завршено је масовно насељавање Новог Сада у осамнаестом веку.

Културна мисија Новог Сада

У младом насељу је услед бројности Срба, Цинцара и Грка доминирао православни дух Балкана. Емануило Јанковић, један од првих Срба просветљених европским просветитељством, о Новом Саду је још 1790. године рекао да је на његовим плећима велика културна мисија, јер је средиште српског народа. У шароликој етничкој смеси која се у новосадску варош сливала, било је, како каже Станоје Станојевић, много смисла и за потребе срца, душе и мозга. Веома је важно то што су трговци и занатлије, православни и католици, протестанти и Јевреји, трошећи се у напорном раду, знали да је најважније своје потомство нахранити и подићи, али и да је такође важно васпитати га, пружити му што боље учитеље и школе, водити га да се Богу помоли у што лепшим и већим храмовима, речју, обезбедити му телесну крепкост и усмеравати га ка духовним висинама. Зарад својих узвишених стремљења чланови свих верских заједница града били су спремни да поднесу велике жртве, уз које је град постајао културно језгро свих његових житеља, посебно Срба.

Није Нови Сад имао подједнак културни значај за све његове народе: поред Беча, Берлина, Халеа, Лајпцига, или Минхена, универзитетских центара где је бујала Hochkultur, каква ли је била културна улога малог Neusatzа за немачки народ? Како би малобројним новосадским Мађарима Újvidék могао да се мери са културним и научним угледом једне Пеште, Дебрецина или Пожуна? Нови Сад је својим Немцима и Мађарима била једна мала и драга варош у коју су се доселили, заједно са православним суграђанима живели и радили, оснивали породице, рађали и подизали потомство и сахрањивали своје покојне. Ипак, ова варош није за њих имала већи културни значај.

Код Срба се ствар битно разликује: читав један век и нешто више Нови Сад њима служи као оквир у коме ће спојити своје духовно наслеђе са културним вредностима Југоисточне Европе, али сачувати све своје вредне особености. Погодовала им је близина Карловаца, њиховог духовног средишта, али да би постали пунолетна европска нација било је преко потребно уздизање њиховог грађанства  у доминантну народну снагу. У ту сврху послужили су им амбијенти слободних градова Новог Сада и Сомбора, у којем ће се као и у Будиму и Сентандреји, током XVIII века уз помоћ занатства и трговине стећи прва богатства Срба, као најважнијег предуслова за уздизање културе и формирања српског грађанског слоја. Унутар стабилног, али не увек пријатељски настројеног државно-правног механизма хабзбуршке државе и више или мање добронамерног окружења, знаменити Срби започеће мисију стварања сопствене културе, са којом ће њихов народ коначно ући у друштво европских народа.

Досељени са разних страна, православни Срби су се постепено, не без муке и отпора, прилагођавали другачијим цивилизацијским правилима, те другачијем културном и друштвеном амбијенту од онога у којем су до тада живели. Поред Беча, Пеште, Сентандреје и Трста, и у Новом Саду је започео процес српске европеизације. Илустрације ради цитираћу речи Дејана Медаковића:

У том вртлогу најразличитијих збивања извршен је процес српског прилагођавања западноевропској култури у Подунављу… Кратко речено, управо на овим дунавским путевима рођена је модерна српска култура.

Први корак у културном успону већинског становништва Новог Сада био је подизање храмова: већ последњих година XVII, или можда првих година XVIII века, подигнут је у Петроварадинском Шанцу храм Светог великомученика Георгија, односно Саборна црква; већ 1703. године у порти ове цркве ради српска народна вероисповедна школа. Варош добија на духовном значају када је у доба епископа Стевана Метохијца седиште српске православне епископије пренето из Сегедина у Нови Сад, тада Петроварадински Шанац. У Шанцу је 1722. године одржан народно–црквени сабор, затим овде је отворена прва српска средња школа у читавој Угарској 8. септембра 1731. године, која се пуним именом звала Петроварадинска рождество-богородичина школа латинско-славенска. Школа је била комбинација православне богословије и класичне гимназије, а основао је тадашњи бачки епископ Висарион Павловић. Кроз Латинску школу прошло је стотину ђака, што је сразмерно оном добу био велики број ученика, међу којима је било приличан број девојчица, што говори о заступљеној полној равноправности унутар српског грађанског друштва у повоју. Просветно-васпитни рад Латинске школе трајао је до 1789. године, и настава је све време извођена на латинском језику и по европским образовним стандардима.

Током тог времена формиран је први слој образованих Срба који је добио основно класично образовање и био спреман да своје школовање настави на било ком универзитету у Европи. У овој школи ће, између осталих, учитељи бити две знамените личности српске културе XVIII века: Јован Рајић, писац прве модерне српске историје и Захарија Орфелин, свестрани књижевник, калиграф, бакрорезац и аутор првог српског буквара. Следи неуспели покушај владике Висариона да 1741. године на месту вероисповедне школе оснује прву српску високу школу, Духовну академију. Осамдесетих година XVIII века (ако не и раније) отворена је школа на грчком језику, првобитно предвиђена за децу новосадских Грка и Цинцара, коју су касније похађала и богатија српска деца.

Културни корак од седам миља био је почетак рада Велике српске православне гимназије. Ту су се првобитно на немачком, а касније на српском и класичним језицима спремале напредне генерације српске омладине за академско образовање. Вратиће се са универзитетског школовања млади образовани Новосађани у град свога рођења као свршени лекари, адвокати, инжењери, професори и унапредити заједнички дух својим знањем, стручним и културним деловањем. Са универзитета широм Европе доносили су подједнако идеје конзервативизма и либерализма, које ће уградити у своје визије и напоре за културни и политички успон свога народа. Сабирање богатстава и увећавање културне баштине уздићи ће Нови Сад на позицију најјачег културног упоришта Срба. У том периоду српска култура ће постати богатија и јача, поред Велике српске православне гимназије (1810), и за Српску читаоницу (1845), Српско народно позориште (1861) и културни стожер Срба, Матицу српску (пресељену у Нови Сад 1864. године). У Новом Саду је у то златно доба излазио сразмерно велик број новина и часописа на српском језику, истовремено чак девет публикација. Ова варош је даривала култури свога народа прве интелектуалце у многим  друштвеним областима, као и политичке борце за национални успон српства. Вишевековну тмину српског усуда коначно је одагнала јарка и бљештава светлост двеју моћних лучи: просветитељства Новог Сада и Српске револуције под Карађорђем.

У успону новосадске вароши од граничарског Шанца до снажног културног центра Срба, не само у Угарској, већ и широм Балканског полуострва, велики допринос да ли су Јелини, Грци и хеленизовани Цинцари. Јелини су се као трговци досељавали са југа, појединачно или у групама, са собом у нашу равницу доносили неке нове животне вредности: предузимљиви дух Оријента, мудрости антике, колективно лукавство и искуство неопходно за опстанак, као и своје личне вредности. Дубоко у православној вери и византијској традицији, Грци и Цинцари временом ће се сјединити са једноверним староседеоцима словенског порекла: граничарима и паорима, занатлијама и челебџијама, као и са ратоборним и виспреним динарцима придошлим у Петроварадински Шанац и Рацку варош из Рашке области, Поморавља, Херцеговине, Босне, Лике, Црне Горе и других крајева Балканског полуострва. Из ове мешавине добиће се први слој српског грађанства, који ће вредним радом прво себи створити основне услове за нормалан живот, а затим ће подићи свој град из баруштина и трске, школовати своју децу и напредовати. Срби ће у заједници са Грцима и Цинцарима, некада братски сложно, а некада уз трзавице и сукобе, уложити много труда, емоција и новца да заједнички Нови Сад постане познат као Српска Атиница

Коришћена литература и извори:

Славко Гавриловић, Прилог историји Подунавске војне границе око средине XVIII века, Зборник Матице српске за историју, 16, Нови Сад 1977.

Мирослав М Јовичин, Јелини старог Новог Сада као део грчке дијаспоре, Нови Сад, прво издање 2013.

Лист Дан, новембар 1935, Нови Сад.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања