Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Седамдесетих година 20. века у извештајима западних обавештајних служби СФРЈ се описује као „потенцијално најексплозивнија тачка у Европи” и изражава страховање да би после Титове смрти битка за његово наслеђе могла да буде повод за совјетско војно мешање. Упркос унутрашњим привредним слабостима, растућем национализму и хипокризији режима, западни стратези предлагали су „избалансиран приступ” према Југославији за коју се у једном извештају истиче да у међународној арени „често користи повишен тон што је у нескладу са реалним капацитетима државе”.
Крајем седамдесетих година догодио се постепени заокрет у америчкој политици према СФРЈ, што је последица промене дотадашњег обрасца вођења Хладног рата у односу на СССР. Наиме, у америчким стратешким круговима је усвојена одлука о напуштању концепта „обуздавања совјетске империје” у корист модела „прикривених акција” у чијем се средишту нашла Римокатоличка црква, а што је резултирало избором Пољака Карола Војтиле за папу у октобру 1978. године. Од тог момента Ватикан је био први угаони камен против југословенске политике која је вешто уклопљена у модел ревизије резултата Другог светског рата на тлу Европе.
Мекиндеров санитарни кордон
Када је британски научник Халфорд Мекиндер објавио знаменити оглед Географска осовина историје (1904) вероватно није ни слутио да је овим чином разоткрио тајне планове атлантистичке геополитике на европском континенту. Подсетимо, Мекиндер је у поменутом есеју указао да је дуализам копно – море смисао садржаја светске историје, али и констатовао да је континентални положај стратешки повољнији за једну државу у односу на поморски положај. Мекиндер је Русију посматрао као Средишњу земљу или Срце света, а такође је био свестан и проблематике немачке централности.
После Првог светског рата своје геополитичке погледе допунио је књигом Демократски идеали и стварност (1919) у којој је формулисао начело „да онај ко контролише Источну Европу контролише Срце света” и последично евроазијски континент и целу планету. На практично-политичком плану ове идеје су се претходно манифестовале на Версајској мировној конференцији 1918. године. У том контексту треба посматрати и формирање југословенске државе чија се геополитичка улога двоструко испољавала: кроз спречавање немачког продора на исток, али и руског (совјетског) приступа топлим морима.
Мекиндерова формула о Источној Европи као зони ексклузивних интереса атлантистичке геополитике изазвала је констернацију, пре свега у Немачкој. Тако настаје Хаусхоферова геополитичка школа која је разрадила особену „концепцију великог простора” позивајући се на низ теорија које су публиковане двадесетих година прошлог века. Хаусхоферово основно полазиште је да су простори и ресурси националних држава веома ограничени, па су првенствено због индустријског развоја, народи принуђени да „развијају велики простор као нови облик политичке организације”. По Хаусхоферу то су: Евроафрика, у којој превлађује француско-немачка осовина, потом Совјетска Русија за коју је предвиђао да ће свој утицај проширити на Персију, Авганистан и Индијски потконтинент, затим Источна Азија у којој је Јапан водећа регионална сила, као и Северна и Јужна Америка које су под доминацијом САД. Уочи Другог светског рата овај немачки геополитичар имао је план о стварању великог континенталног евроазијског савеза у којем би се нашли: Франкова Шпанија, Француска из Вишија, Немачка, Русија и Јапан, а против британске империје. Хаусхофер је још у то време подржавао независност арапског света, Индије и Персијанаца, надајући се да ће тако збацити са себе окове британског империјализма. Напад Хитлера на Совјетски Савез 1941. године срушио је овај велики пројекат.
За време Другог светског рата на састанцима америчког СИО разрађиване су мапе послератног утицаја у Европи, које су у суштини биле модификована верзија Мекиндерове Источне Европе, а чији је циљ било спречавање могућег „територијалног повезивања Руса и Тевтонаца”. Тада је англоамеричка геополитика дефинисала контролу над долином Вардара и Мораве као свој прворазредни безбедносни интерес у Европи, па у том контексту треба тумачити и чудне одлуке Савезника о подршци Титовом покрету и одбацивању покрета генерала Михаиловића крајем рата (овде је очигледно реч о неповерењу према Србима – прим. аутора). После разлаза са Совјетима 1948. године било је јасно да су западне силе Броза подржале као личног гаранта атлантистичких интереса у овом делу света и тако је било све до краја његовог живота (погледати опширније у: Бжежински о Југославији, КЦНС – Агора, април 2021).
Поновљена историја
Деведесетих година 20. века историја се на неки начин поновила. Обједињена Немачка је уз помоћ Ватикана подржала „независност” Словеније и Хрватске, која није била могућа без драстичне промене односа снага у Европи, а што се догодило после краја Хладног рата и распада Источног блока. Француски генерал Галоа је лично сведочио да је немачка операција растурања СФРЈ дуго планирана. Описујући разговоре с утицајним немачким генералима још 1976. и 1977. године, Галоа се уверио у постојање немачких оперативних планова за територијалну прекомпозицију бивше Југославије.
Он је као први немачки разлог за подршку разбијању Југославије наводио освету Србима за догађаје из оба светска рата. Наиме, Немци су сматрали да је од 1941. до 1945. године, због српског отпора окупацији, велики број немачких дивизија био ангажован на Балкану, као и да је то један од кључних разлога њиховог пораза на Источном фронту. Други разлог за немачку подршку разбијању СФРЈ је посебно занимљив, а то је тежња да на тај начин награде Хрвате и босанске муслимане за подршку у Другом светском рату и активно учешће у трупама Вермахта.
Пјер Мари Галоа је указивао и на економске мотиве немачке политике на Балкану која је увлачењем Хрватске и Словеније у европски економски простор створила претпоставке за продор ка Медитерану, што је био њен циљ још од Светог немачког царства. По мишљењу Галоа немачка политика је била уверена у спремност Америке да војно интервенише на Балкану и због тога што је велики број утицајних Немаца заузимао важне дужности у врху НАТО-а. Као искусни геополитичари Немци су добро проценили колико је за америчке интересе у Европи важан опстанак Западне војне алијансе, тј. колико се САД противе било каквој еманципацији Европе у безбедносном смислу.
Галоа је у својим радовима настојао да укаже и на америчке стратешке интересе на подручју бивше Југославије. Американцима је најпре било веома важно да покажу да је Европа неспремна да се самостално носи за изазовима на безбедносном плану, њихов други циљ је било додатно понижење Русије и Срба као њихових традиционалних савезника, и њихов трећи мотив треба тражити у економској сфери кроз наметање нелибералне транзиције која је била у интересу америчких корпорација. Генерал Галоа је успостављање базе Бондстил на Косову 1999. године, као и за време рата у Босни, повезивао с интересима нафтних компанија и потребом да се обезбеди контрола над коридором 8 од Каспијског мора до Јадрана.
Епилог
Завршетак Хладног рата изнова је актуелизовао тему „геополитичког идентитета Европе” у новим околностима. На седницама организација светске закулисе поново се на дневном реду нашло питање реконфигурације простора Источне Европе и Југославије. Тада је донета и одлука о подели европског континента „на римски и византијски део”, а што се поклапало и са геополитиком тадашњег римског папе, Јована Павла II. Као што је познато ова политика је доследно спроведена на постјугословенском простору, а њен врхунац је било признање „лажне државе Косово”.
Начин на који САД као водећа сила атлантизма интерпретира своје стратешке интересе у Европи најјезгровитије је описао немачки дипломата В. Вимер у приватном писму канцелару Шредеру, а које је потекло поводом закључака усвојених на тајној НАТО конференцији у Братислави (мај 2000), дакле девет месеци после агресије на СРЈ 1999. године: „Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО-а поново успостави територијална ситуација од Балтичког мора до Анадолије, каква је постојала у време Римског царства, кад је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство. Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и са југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском”. Овоме додајмо и посебно важан став да „Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја, а такође и да северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору”.
Са ове временске раздаљине Вимерово писмо канцелару Герхарду Шредеру представља документ од прворазредног историјског значаја који се по свом садржају нимало не разликује од највећих Викиликс сензација које је својевремено објавио Џулијан Асанж. Наиме, све што се касније дешавало на постјугословенском простору одвијало се по матрици конференције у Братислави. Најважнији закључак о брзом признању „независне државе Косово” догодио се фебруара 2008. године, потпуно супротно свим начелима међународног јавног права, које је америчка страна брутално прекршила још 1999. године. У исто време агресорске силе, међу којима је свакако и Немачка, исказале су највиши степен непријатељства према Србима, који се огледа не само у признању лажне државе Косово, него и у подршци акцијама нелегитимног високог представника Кристијана Шмита у Босни и Херцеговини, чији је циљ било потпуно укидање Републике Српске. Када се данас чита садржај Вимеровог писма доминира осећај о невероватном цинизму немачке дипломатије која тобоже подржава непромењивост свих граница у Европи, као да пре 27 година немачка војна машина није учествовала у бруталном разарању Србије и отмици Косова и Метохије. Да не говоримо о поданичкој позицији актуелне немачке власти током рата у Украјини и спремности да се беспоговорно служи америчким стратешким подухватима у Европи, иако се ради о интересима таквог карактера који урушавају елементарну немачку позицију на Старом континенту (бомбардовање Северног тока 2).
На Братиславској конференцији једна од важнијих тема била је ситуација у Украјини за коју је Вимер указао да је још тада била дефинисана као кључна компонента америчке геостратегије на тлу Евроазије. Тако је 2006. године у Риги пропао покушај њене интеграције у НАТО, али се очигледно од тог циља није одустало. Вимер је као један од разлога за тадашњи неуспех америчке администрације наводио колико-толико доследну позицију европских држава које су биле свесне да би пријемом једне инструисане државе – попут Украјине, изгубиле било какву могућност за очување добрих односа са Русијом. Због тога се приступило реализацији алтернативног сценарија на кијевском тргу Мајдан, када је срушена легална и легитимна влада Виктора Јануковича и отворена Пандорина кутија на тлу Украјине, која се претворила у крвави ратни подијум чији је циљ рушење последњих остатака европског, а нарочито немачког суверенитета. Наиме, не треба заборавити да су све припреме немачког уједињења биле последица договора Горбачова и Кола, а што је била основа за успостављање „трајног мира у Европи”. Управо ту идеју срушили су Американци на простору некадашње Југославије и сада на подручју Украјине.
ЛИТЕРАТУРА:
- Вимер, В. (2014). Србија трајно искључена из европског развоја, Геополитика, бр. 72
- Вукашиновић, М. (2023). Глобална перестројка, САЈНОС, Нови Сад
- Писмо Вилија Вимера канцелару Шредеру, у: недељник НИН, 8. 2. 2007. године
Остави коментар