Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Амерички Савет за иностране послове (СИО) у време најжешћих сукоба током Другог светског рата темељно се бавио догађајима у Југославији, посебно у оквиру стратешке студије „Рат и мир” која је била посвећена послератним разграничењима у Европи. Руска историчарка Нарочницка објавила је да су на тајним заседањима Савета у оквиру „Групе за проучавање мировних циљева европских народа” разматрани и алтернативни сценарији којима су присуствовали и представници „македонских емигрантских структура” с Љубеном Димитровом на челу. У то време македонски емисари упутили су писмо председнику САД позивајући се на Декларацију у 14 тачака и Извештај Карнегијеве комисије који је наведен као акт који признаје „дубину трагедије македонског народа” који се налазио под притисцима режима у Југославији, Грчкој и Бугарској. Нарочницка наглашава да су овакви контакти проистицали из сложених ратних збивања, и војничког односа снага на терену између Титових партизана и четника Драже Михаиловића, које су Савезници минуциозно анализирали.
СИО је веома здушно радио и на пројекту „источноевропске федерације” која је обухватала стратешки важан простор од Балтика до Јадрана. У вези с овом темом закључен је 24. јула 1942. године Прелиминарни уговор коју су потписали амерички председник Рузвелт и краљ Петар II. Овим документом „одбрана Југославије дефинисана је као питање од виталног америчког безбедносног интереса у Европи”, чиме је Америка настојала да утврди своје стратешке интересе на Балкану.
После Пада Италије 1943. године, упркос жестоком противљењу ватиканске дипломатије, унутар савезничких сила донета је одлука о обнови југословенске државе, али на новим основама. Пресудну улогу у овом процесу имала је британска дипломатија, нарочито премијер Винстон Черчил. Под окриљем Лондона сачињен је план унутрашње реорганизације југословенске државе који је спровела комунистичка власт после завршетка Другог светског рата.
После чувеног Черчиловог говора у Фултону 1946. године, британска обавештајна заједница је као услов за победу у Хладном рату означила „ликвидацију стаљинистичких кадрова” широм супротстављеног блока. У том контексту треба тумачити и Титов заокрет 1948. године и суров обрачун са стаљинистима унутар до тада јединствене партије. Већ наредне формиран је НАТО, а Југославија је овом савезу посредно приступила потписивањем Бледских споразума 1954/55. године са Грчком и Турском које су биле пуноправне чланице ове војне алијансе. Услов за приступање СФРЈ овом војном савезу је диктирао Вашингтон захтевајући ревитализацију Прелиминарног уговора из 1942. године , што је у име руководства земље потврдио тадашњи Титов изасланик Лео Матес.
Политика (не)сврставања
До почетка шездесетих година прошлог века односи између СФРЈ и САД ишли су узлазном линијом. Постоји податак о чак 179 уговора којима је СФРЈ била „чворно везана за Америку”, а што је проистицало из послератне „Римланд – концепције” коју су САД примењивале у односу на супарнички СССР за подручје евроазијског Хартланда.
Формирањем покрета несврстаности (1961) међусобни односи су се донекле променили. Већ наредне године СФРЈ је изгубила статус „најповлашћеније нације у трговини са САД”, а Титова амбивалентна политика према Совјетима је ојачала антикомунистичке сентименте у Вашингтону. На овом месту вреди напоменути да је у Америчком конгресу и Стејт департменту одувек постојала једна снажна проватиканска струја која је вршила притисак на званичну администрацију, када је реч о Југославији. Мора се признати да је и југословенска страна знатно доприносила таквом америчком ставу.
Шездесетих година прошлог века СФРЈ је ушла у ризичан спољнополитички подухват постепене обнове дипломатских односа са Ватиканом. Наиме, сећања на геноцид у НДХ и улогу Ватикана су била веома жива, па се приступило закулисном преговарању далеко од очију јавности. Нема сумње да је такав приступ одговарао обема странама, а све је кулминирало потписивањем Протокола 1966. године у оквиру којег су стране преузеле одређене обавезе које су до данас непознате истраживачима. Као део једног очигледно ширег договора реализован је и повратак ратног усташког злочинца Крунослава Драгановића у СФРЈ 1967. године, али и Брозова прећутна подршка МАСПОК у Хрватској. Са друге стране Ватикан се обавезао да ће примирити гласове протеста против комунистичког режима у католичкој заједници у САД, чему су послужили и сусрети Тита и папе Павла Шестог на највишем нивоу. СФРЈ је била прва комунистичка земља која је успоставила пуне дипломатске односе са Ватиканом.
Због свега тога СИО је још 1967. године разматрао исцрпан извештај о Југославији, аутора Џона Кембела, у којем је изречено много критика на рачун хипокризије Брозовог режима, али и први пут указано на постојање национализма у највишим партијским форумима. Кембел је закључио да односе према СФРЈ треба поставити у ширем контексту хладноратовски подељене Европе, док је други члан СИО Бжежински истицао економске реформе и отвореност наше земље као пример у односу на остале комунистичке државе. У овом извештају је још тада врло јасно исказана забринутост за будућност Југославије после Титове смрти.
Посета Хенрија Кисинџера у јулу 1971. године Пекингу означила је нову динамику у хладноратовском сучељавању две суперсиле, САД и СССР. Наиме, процена западних стратешких института била је да се дотадашњи модел „обуздавања СССРˮ показао као неефикасан и да је због тога потребно радикализовати однос према противничком комунистичком блоку. Занимљиво је да је одлука о укључењу Кине у оновремене мондијалистичке пројекте усвојена на састанку утицајне Билдерберг групе у Вудстоку априла 1971. године, и да је као таква била изложена оштрим критикама у Америчком конгресу где су се поједини сенатори позивали на одредбе чувеног „Логановог акта” којима су званичници обавезивани да све међународне посете пријаве америчким институцијама. Посматрано са ове временске раздаљине, укључење Кине у „светски привредни системˮ допринело је стратешкој изолацији Совјетског Савеза, а што је натерало совјетско руководство на одређене уступке на унутрашњем и међународном плану.
Средином седамдесетих година модел „прикривених акцијаˮ имао је своје одговарајуће манифестације и на европском континенту, а које су се огледале у очигледној промени курса ватиканске спољне политике. Тако је савез Ватикана и Америке пресудно утицао на политичке промене у Португалији (после Салазарове смрти) и Шпанији (после Франкове смрти), а у другој половини седамдесетих створени су услови за креирање „Нове источне политикеˮ у чијем се средишту нашла Римокатоличка црква. У том погледу кључну улогу имала је католичка тајна организација „Божје делоˮ чији је отворени експонент био папа Јован Павле II. Његовим избором постало је јасно да је Ватикан напустио дипломатију посредовања између два супарничка блока, као и да се отворено сврстао на страну политичког Запада у новом крсташком походу на Исток.
Бжежински о Југославији
Познати геополитичар Збигњев Бжежински одржао је, уочи 9. светског конгреса социолога у шведском граду Упсали (август 1978), важан брифинг на којем је америчким учесницима овог скупа говорио о политици САД према Југославији. Поједини истраживачи југословенске кризе, попут руске историчарке Јелене Гускове, ово излагање оценили су као угаони камен политике западних сила, која је почетком деведесетих проузроковала разарање СФРЈ. Овај иступ тадашњег Картеровог саветника за националну безбедност вишеструко је важна историјска чињеница јер урушава најпре мит о наводној подршци америчке политике целовитој Југославији, али и други мит о наводном српском неразумевању природе политичких процеса насталих после пада Берлинског зида. На који начин и под утицајем којих фактора је уобличено ово излагање?
Хрватски новинар Дарко Худелист писао је о редовним контактима предводника хрватске политичке емиграције Мате Мештровића и Богдана Радице са Бжежинским. Један од таквих сусрета догодио се у Мештровићевом стану за време боравка Милована Ђиласа у Њујорку 1968. године. Бжежински је тада предводио специјални истраживачки Институт за питања комунизма, а поред тога био је члан Већа за планирање у Стејт департменту (1966–1969). Занимљиво је да је овом разговору присуствовао и Филип Е. Мозли, који је у то време био на челу Руског института на Универзитету Колумбија. Худелист наводи да је приликом сусрета Ђилас настојао да америчке саговорнике увери да Југославији прети велика опасност од совјетске (руске) интервенције и да јој је због тога неопходна помоћ САД и Запада, али је Бжежински одлучно одбацио овакав могући развој догађаја (совјетску инвазију на СФРЈ, прим. аутора). Овај став проистицао је из изванредног познавања ситуације у СФРЈ, где су Американци имали „информаторе” на највишим државним положајима. Међутим, десетак година касније (1977) у извештају Трилатерале доминирају упозорења „о кризи око Титовог наследства, националним тензијама и Југославији као потенцијално најексплозивнијој тачки у Европи”. Све то је свакако имало пресудни утицај на ставове које је Бжежински изговорио 1978. године.
Излагање Бжежинског у потпуности је одисало реторичким питањем: шта ће бити с Југославијом када Тито умре? Реч је о теми која је веома оптерећивала Американце, који су страховали да би Југославија, после Брозове смрти, могла постати члан Источног блока. Не улазећи овом приликом детаљније у америчке оцене Титове личности и његове улоге у светској политици (које су веома похвалне, прим. аутора), с данашње дистанце веома су занимљиве препоруке у вези с америчким деловањем у СФРЈ, а које се и сада чине веома актуелним. Тако из овог излагања сазнајемо за америчку подршку праксисовцима, као и за тактику истовременог помагања оним снагама у врху државе које су спремне да се супротставе утицајима Совјета (Руса), али и за подршку националним сепаратистима који су „природни непријатељи идеологије комунизма”. Веома су занимљиве и препоруке о задуживању СФРЈ које су у америчком дугорочном интересу, затим идеје о ширењу потрошачког менталитета као најбоље противтеже сваком комунистичком егалитаризму, потом концепција медијско-културолошке инфилтрације као вида наметања западног система вредности, и, што је веома интересантно, ослањања Америке на имућније делове друштва – припаднике тзв. либералне интелигенције и оне који се залажу за неограничене медијске и уметничке слободе. Са становишта геополитике, посебно је важна директива о разбијању Покрета несврстаних, чији је СФРЈ била оснивач, и то преко деловања латиноамеричких држава – америчких савезника у том покрету.
Као што је познато, завршетком Хладног рата бивша СФРЈ је постала непотребна земља. Говор Бжежинског из 1978. године био је „пророчка” најава разбијања једне земље и, последично, уништења једног народа (српског) за који је чувени Џорџ Кенан рекао да су „највећи амерички пријатељи у Европи”. Дипломатски односи Србије и Америке успостављени су давне 1881. године и имају дугу и богату традицију. Председник Вилсон је 1918. године подигао српску заставу на Белој кући и подржао стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Свега стотинак година касније (1981) САД су подржале демонстрације сепаратиста на Косову. Био је то увод у крвави распад земље и „рат који се могао избећи”.
ЛИТЕРАТУРА:
- Аврамов, С. (2006). Трилатерална комисија, Нова Европа, Београд
- Бжежински, З. (1999). Велика шаховска табла, Војна штампарија, Подгорица
- Гускова, Ј. (2003). Историја југословенске кризе, I–II, ИГАМ, Београд
- Худелист, Д. Говор Збигњева Бжежинског о разбијању Југославије 1978. године, Нови стандард, 14. 11. 2014.
Остави коментар