Аутор: Јованка Симић, новинар
Архимандрит Јован Рајић, историчар, песник и великодостојник Српске православне цркве, упоредо са савремеником Захаријем Орфелином (Вуковар, 1726 – Нови Сад, 1785), те Гаврилом Стефановићем Венцловићем (Срем, 1680 – Сентандреја, 1749) који му је претходио и Доситејем Обрадовићем (Чаково, 1739 – Београд, 1811) који га је духовно и историјски следио, сматра се великаном српске књижевности XVIII века и оснивачем модерне српске историографије. Сва четворица великана представљају стубове просветитељства српског народа.
Свеукупним својим делом Рајић је допринео развоју националне и политичке мисли својих сународника. Како је у својој књизи „Срби у Хабзбуршкој монархији – знамените личности 1526–1918“ истакао Дејан Микавица, историчар, политичар и професор Филозофског факултета у Новом Саду, архимандрит Рајић, понесен љубављу према свом народу, хтео је да скине вео заборава са његове прошлости и да прослави дела предака.
Као човек просветитељског духа настојао је да историјским примерима упути своје сународнике како да користе та историјска искуства. За све несреће српског народа налазио је само два узрока – неслогу и недовољно образовање, а да би се такво стање превазишло и да се лоша искуства не би понављала, предлагао је подизање науке и просвећивање народа.
Рођен је у Сремским Карловцима (1726) као син-првенац Радослава Јанковића Раје, пореклом из Видина. Јован је доцније по очевом надимку своје презиме извео у Рајић. У родним Карловцима похађао је словенско-латинску школу код Руса Емануела Козачинског и Ивана Минацког. Потом је гимназију учио у Коморану код језуита, али ју је напустио после покушаја тадашњих учитеља да га превере у католицизам. Гимназијско школовање привео је крају у Шопрону, а после матуре пешице се упутио у Русију, у Кијев, где је три године похађао руску духовну академију. Четврту годину завршио је у Москви.
По повратку, није успевао да добије посао у Карловцима, те се вратио у Русију, а одатле, преко Цариграда, отишао на Свету Гору да у манастирима прикупља грађу за своју „Историју“. Провео је крајем лета 1758. године два месеца у светогорским манастирима Хиландару и Зографу. Пронашао је велики број старих хрисовуља које су писали српски цареви и краљеви, али није добио дозволу од манастирских старешина да их користи у свом писанију. У Хиландару у то време, Срби су били у мањини – бројчано су преовладавали Грци и Бугари.
По повратку, 1758. године у богословско-учитељској школи у Карловцима добио је место наставника, али је после неког времена прешао у Темишвар са задатком да припрема будуће свештенике. Схватао је да Српској православној цркви у Угарској прети опасност од унијаћења те се нарочито усавршио у питањима која су истицала преимућство православних догми над унијатским. Постао је најчувенији теолог у Срба. Савременици су га звали „српским Златоустом“.
На позив бачког епископа Мојсија Путника почео је да ради у богословији у Новом Саду, а 1772. године се закалуђерио и постао архимандрит у манастиру Ковиљ, где је остао све до своје смрти. Први значајан покушај да се прошлост Срба и других Јужних Словена прикаже у целини и упореди са историјом других народа, Јован Рајић је начинио написавши четворотомно дело „Историја разних славенских народов најпаче Болгар, Хорватов и Сербов“. Своје капитално дело завршио је још 1768. али је оно, због цензуре, било штампано тек двадесет шест година доцније.
Тако је наша прва писана историја штампана у бечкој штампарији Стефана Новаковића 1794−1795. године. Мада у овом Рајићевом делу правог научног метода још није било, ауторово ослањање на писана документа и критичка разматрања несумњиво указују на значајан напредак у развоју српске историографије. „Историја“ је дуго била највредније сведочанство о прошлости српског народа и све до шездесетих година 19. века Рајић је словио као највећи српски историчар. За разлику од дотадашњих хроника, које су почињале црквеном историјом а догађаји и облици друштвеног уређења тумачени су Божјим провиђењем, Рајићева „Историја“ отпочиње раном судбином Словена, наставља се објашњавањем догађаја и државних облика и ослања се на писана документа и критичка разматрања.
У свом делу Рајић је приказао каталог са 64 извора која су му послужила за писање „Историје“. Од наведених извора у највећој мери је користио „Краљевство Словена“ Мавра Орбинија које је на руски језик превео Сава Владиславић Рагузински, херцеговачки Србин, путописац, српски добротвор и саветник руског цара Петра Великог. У писању „Историје“, Рајић се ослањао и на „Хронике“ Ђорђа Бранковића. „Историја“ је штампана грађанском ћирилицом и представља прву српску књигу са објављеним списком пренумераната. Концепцијски, подељена је на 11 књига обједињених у четири тома.
Три тома објављена су 1794, а четврти 1795. године. Први том има две књиге од којих је прва посвећена општој историји Словена, а друга историји бугарског народа. Други том садржи пет књига. Трећа књига говори о Словенима у северној Далмацији и историји Хрвата. Четврта је посвећена географском опису српских земаља и структури становништва које је живело на том подручју до доласка Срба, а пета књига бави се пореклом Срба, њиховим сеобама и насељавањем на данашње просторе. Шеста књига говори о словенско-готским краљевима у Далмацији и Србији, седма представља језгро Рајићеве „Историје“ и скоро у целости посвећена је династији Немањића. Трећи том садржи осму, девету и десету књигу. Осма је испуњена историјом Србије у време Лазаревића. Срце те књиге је пета глава посвећена Косовском боју. Девета књига приказује историју Србије под деспотима из династије Бранковића, а десета сведочи о сеобама Срба у Угарску и захвата период до Мохачке битке (1526). Четврти том садржи само једанаесту књигу посвећену историји Срба на простору јужне Угарске од Мохачке битке до Рајићевог времена.
Како би се што боље разумело његово дело, Рајић је на крају четвртог тома објавио неколико прилога, хронолошки списак византијских царева, као и преглед географских назива некадашњих провинција и градова. Курозитет је да су остали писани извори, попут Душановог законика, објављени под насловом „Прибавленије III“. Додати су по жељи штампара, а супротно вољи аутора. Постоје примерци „Историје“ четвртог тома без дела „Прибавленија III“ на странама 272-446.
Поводом 175-годишњице Матице српске, 2002. године, објављено је фототипско издање Рајићеве „Историје“ које је за ту прилику приређено у сарадњи Матице и Орфеуса, а према примерку из поклон библиотеке коју је Сава Текелија завештао Матици. Новоштампано фототипско издање за кратко време је распродато.
Савремени научници сагласни су да је Рајићев капитални подухват, упркос недостацима, значајно утицао на нашу историјску науку у првој половини XIX века. Јован Скерлић је записао да је „Историја разних славенских народов најпаче Болгар, Хорватов и Сербов“ прво и велико систематско дело у којем је обухваћена целокупна прошлост српског народа.
Јован Рајић упокојио се 22. децембара 1801. године у манастиру Ковиљ. Почива у манастирској цркви. На његовом гробу тек 1891. године постављена је камена надгробна плоча са епитафом који је срочио проф. Александар Сандић, филозoф, филолог, историчар, књижевник из Новог Сада. На плочи је уклесано: „Овде леже кости Јована Рајића, учитеља богословља – бранича православља, великога књижевника српског.“
Неизвесно је да ли би и када плоча са оваквом поруком на Рајићевом почивалишту уопште и била постављена да 1883. године Лазар Томановић, политичар, судија, књижевник, публициста и уредник „Гласа Црногорца“, одлазећи са величанствене свечаности поводом преноса костију песника Бранка Радичевића из Беча на Стражилово, није одлучио да посети и манастир Ковиљ. У путопису На повратку са Бранкове свечаности, Томановић је записао да српски народ дугује оцу своје историје пристојан споменик и то што пре. Као један од разлога навео је скору посету странаца манастиру, који би лоше о нама судили због наше равнодушности према своме великану.
Наредне 2026. године пред нама је велики јубилеј – три века од рођења оца наше писане историје Јована Рајића.
ЛИТЕРАТУРА:
- Микавица, Дејан, Срби у Хабзбуршкој монархији – знамените личности 1526–1918, Нови Сад: ИК Прометеј – РТВ Нови Сад, 2020.
- Попов, Чедомир (ур.), Зборник радова са научног скупа „Јован Рајић, историчар, песник и црквени великодостојник: поводом 275-годишњице рођења и 200-годишњице смрти“, Нови Сад: Огранак САНУ, 2002.
- Денић, Чедомир, Погледи на дело Јована Рајића, Зборник Матице српске за историју, Нови Сад, 1996.
Остави коментар