Autor: prof. dr Boris Stojkovski
Iako je srpski narod ostao van domašaja reformacije i protestantizma u velikoj meri, ipak su postojale veze između ovog verskog reformatorskog pokreta i Srba u raznim vidovima. Bilo je Srba koji su prihvatali reformaciju, zatim plemića srpskog porekla na tlu Ugarske koji su reformaciju štitili, a bilo je i onih koji su pomagali pojedinim reformatorima. Poseban trag u najranijim vezama između rane reformacije i Srba ostavio je monah Jovan Maleševac, monah koji se proslavio pre svega kao lektor srpskih ćirilskih knjiga iz štamparije u Urahu koju je organizovao Primož Trubar, slovenački pristalica Lutera.
Pomenuti srpski pravoslavni monah Jovan Maleševac je bio poreklom, izgleda, iz Bosne. Svedočanstvo o njegovom poreklu je jedan vredan zapis. U selu Stekerovci nedaleko od Glamoča, pronađena je kopija cetinjskog Oktoiha, prve srpske štampane knjige koja je nastala u cetinjskoj štampariji Crnojevića, na Obodu. Ovu knjigu je Jovan kupio i naveo je da je to učinio za zdravlje živih i sećanje na mrtve, kako stoji u njegovom potpisu. Ova knjiga, međutim, nema na sebi nikakav datum, te se ne zna iz koje je godine, kao što se ni ne zna kada ju je Jovan otkupio i gde je i sastavio ovaj zapis i kada. Rečeni zapis je vredan i jer je jedina jasna indicija porekla ovog monaha, tu stoji da je Jovan rodom i plemenom Maleševac iz Otkovaka.
Verovatno je svoj rad nastavio u jednom od rukopisima najbogatijih srpskih manastira – Svetoj Trojici kod Pljevalja. Iako se njegovo prezime/poreklo nigde ne navodi, pojedini stručnjaci smatraju da je Jovan Maleševac bio onaj pisar koji se potpisivao kao dijak Jovan iz Nikolj Pazara, te da je nastavio rad jeromonaha Save, utemeljitelja ove prepisivačke škole, kao i jednog od najvrednijih ljudi u manastiru. Naime, jeromonah Sava je, pored mnogih drugih rukopisa u kojima je ostavio traga, prepisivao i jedan prolog za mesece septembar–februar. Umro je 1545. godine, a njegov posao nastavio je upravo Jovan, koji je ispisao delove za mesece januar i februar. Na ovom rukopisu, koji inače ima 228 listova, nalazi se više zapisa, od kojih je jedan za istoričare posebno interesantan. On pripada igumanu Vasiliju i jeromonahu Savi i u njemu se ukratko navodi da je rukopis nastao za vreme sultana Sulejmana, koji je carstvovao Ismailtanom, odnosno Turcima, od kojih je bila velika nužda, odnosno nevolja koju su ti Turci prouzrokovali. U zapisu jeromonah (i pisar) Sava moli sve da, ako je bilo eventualnih grešaka u pisanju ovog spisa, ne kunu, već da ga isprave.
Prema nekim mišljenjima dijak Jovan prepisao je i knjige u manastiru Zastup kod Prijepolja, na samoj današnjoj granici Srbije i Crne Gore. On je ovde prepisivao knjige 1537-1538. godine. Iako je direktno potpisan samo na mineju za septembar, koji je pisan krajem 1537. godine, po stilu i načinu pisanja i oblikovanja slova smatra se da je prepisao još neke rukopise, ili makar neke delove. Prvih 70 listova u ovom septembarskom mineju pisao je dijak Jovan, koji je bio tako vrstan prepisivač da je svoj deo ovog rukopisa ukrasio i inicijalima. Isto tako, pripisuje se da je Jovan sam napisao 192 lista i mineja za jun, na kome nema zapisa ni o mestu niti pak o vremenu njegovog nastanka, što otežava rekonstrukciju njegove biografije, ali i preciznu identifikaciju Maleševca. Ovaj rukopis prepoznatljiv je i po specifičnim floralnim motivima i drugim ukrasima, kao i jedinstvenim inicijalima. Pominjani dijak Jovan pisao je i jedanaest listova mineja za novembar, a rukopis se datuje u period 1519–1524. godine. Ovo bi bila indicija da je Jovan Maleševac veoma rano počeo ovu delatnost, da je dugo živeo, te da je u vreme kada je radio u Nemačkoj bio u poodmaklim godinama, ali i sa velikim iskustvom i ugledom kao prepisivač brojnih crkvenih knjiga. Još jedan zapis pomaže da se njegova biografija rekonstruiše, i to iz 1524. godine, kada je, kako sam ovde kaže – umornom rukom i mutnim umom, dijak Jovan Maleševac prepisao Minej u manastiru Tvrdošu. Zapisao je i da je knjiga prepisana za vreme zločestoga i Trojici hulnoga sultana Sulejmana. Iz 20-ih je godina i jedan Cvetni triod, koji je takođe prepisao dijak Jovan, a pripisuju mu se i Fočansko četvorojevanđelje, kao i još jedno Četvorojevanđelje.
Postoje i dva zapisa iz 1531. i 1532. godine na dvema knjigama da ih je pisao dijak Jovan. U ovoj prvoj bilo je zastupljeno više pisara, a dijak Jovan je bio jedan od njih, dok je drugu knjigu pisao, kako izgleda, samo on i to za vreme car-sultana Sulejmana koji je vladao Ismailćanima. Tokom svoje delatnosti u manastiru Svete Trojice kod Pljevalja Jovan je prepisao i Jerusalimski tipik 1545. godine, a naredne je prepisao i Četvorojevanđelje. Na ovom Jerusalimskom tipiku, poznatom u starijoj literaturi i kao Jovanov, navodi se da je ovaj tipik prepisan u ljuta i priskrbna vremena za vreme sultana Sulejmana. Tokom 1546. godine, prepisano je jedno Četvorojevanđelje na papiru od 290 listova, kome nedostaje kraj Jevanđelja po Jovanu i deo sinaksara. I ovde prepisivač Jovan navodi da su bila ljuta i priskrbna vremena, kako kaže, u dane sultana Sulejmana. I 1552. godine ili kasnije dijak Jovan je spomenut na jednom četvorojevađelju.
Da li je u pitanju isti dijak Jovan, koji je jedno vreme iz Zastupa otišao u Tvrdoš, a posle se vratio u manastir Svetog Nikole, te zatim išao i u Pljevlja, ostaje otvoreno pitanje, ali ne bi bilo začuđujuće. Zbog turske opasnosti pisari su često menjali mesta boravka, negde su bolje dočekivani u manastirima, negde su se selili iz drugih razloga. Kraj srednjeg i početak novog veka su na Balkanu vrlo turbulentna vremena, a sasvim je moguće da je Jovan Maleševac cirkulisao na prostoru Bosne, Hercegovine i Raške, prepisivajući knjige i radeći na polzu naroda koji je bio pod tuđinskom vlašću zajedno sa svojom crkvom.
Jovan Maleševac je u istoriju ipak ušao kao saradnik Primoža Trubara, slovenačkog reformatora, koji je pod pokroviteljstvom barona Hansa fon Ungnada, jednog od protestantskih kneževa, otvorio štampariju za (protestantske) knjige na slovenačkom, hrvatskom i na ćirilici, odnosno Windische, Chrabatischeund Cirulische Trukherey. U početku za staranje o ćiriličkim tekstovima određen je bio Antun Dalmatin, koji je u Urah doveden zajedno sa Stjepanom Konzulom Istraninom, kako bi lektorisali južnoslovenske štampane knjige. Ćirilična slova nabavljena su iz Nirnberga, ali je prvi pokušaj da isti budu korišćeni propao, tako da su morala nanovo da budu pravljena. Budući da je Antun Dalmatin pisao na dijalektu koji je bio severnočakavski sa elementima štokavskog i ikavskog, Trubar i njegovi saradnici u Urahu nisu bili zadovoljni kako je Antun Dalmatin obavljao lektorski posao, te su želeli nekog da profesionalnije i bolje lektoriše ćirilske knjige. Trubar, zato, u molbi ljubljanskoj crkvenoj opštini traži da neki Bosanac ili Uskok dođe da lektoriše knjige, jer bi taj najpre znao hrvatski i ćirilski.
Jedna od najvažnijih odlika Luterove reformacije jeste širenje Biblije, ali i uopšte crkvenih knjiga na narodnim jezicima. Kako je kod pravoslavnog sveta ta praksa poznata od ranog srednjeg veka, Trubar je i tražio nekog iskusnog znalca koji bi mu pomagao u ovom pionirskom poduhvatu širenja reformacije među južnoslovenskim stanovništvom. Prva želja Trubaru i njegovim saradnicima je bio Dimitrije Srbin, nekadašnji sekretar Carigradske patrijaršije koji je prešao na protestantizam. Dimitrije je čak i želeo da pomogne korektoru ćiriličnih knjiga, ali je dobio poziv da dođe u Moldaviju, gde je ostvario uspešnu državničku karijeru.
Naposletku, Primož Trubar je uspeo da stupi u kontakt sa Jovanom Maleševcem i još jednim srpskim monahom, Matijom Popovićem, za kojeg se prosto samo navodi da je iz Srbije. Jovan Maleševac je hteo da pomogne u ovom poduhvatu, a čak je i predlagao Vlahoviću da se dovede još jedan sveštenik iz Venecije, koji odlično zna ćirilicu i koji bi čak i doneo svu neophodnu opremu za štampanje. Maleševac je zatražio i putne troškove za put iz LJubljane do Venecije, kako bi doveo toga čoveka, ali je ovaj predlog odbijen. Maleševac i Popović imali su zadatak da prvo Katihizis objave ćirilicom (već je bio štampan glagoljicom), jer Trubar nije verovao Antonu Dalmatinu da je u stanju da prevede i lektoriše ovaj tekst na ćirilici.
Početkom septembra 1561. godine Jovan Maleševac i Matija Popović, dvojica uskočkih, odnosno srpskih kaluđera došli su u LJubljanu. Bili su smešteni u kući Ivana Concilije, gde su boravili gotovo osam dana. Za njih i njihove konje Primož Trubar je platio devet guldena, a zahvaljujući brižljivo sačuvanim računima koje je prilježno vodio Trubar, zna se kako je izgledalo putovanje Jovana Maleševca i Matije Popovića na putu od LJubljane do Uraha, njihovi boravci, ali i takvi bizarni podaci kao što su količina vina ili piva koje su popili. Ova družina se prvo zaputila ka Bledu, potom su preko Jesenica i Kranjske gore stigli do Linca, gde su i potkovali uskočke konje. Potom su preko Bruneka i Milbaha, kao i nekih manjih mesta, stigli u Insbruk trinaestog dana svog putovanja sa Trubarom. Onda su preko nekoliko mesta stigli u Kempten, gde su boravili dva dana i dve noći i tu je, kako se pominje, Matija Popović popio dvadeset merica vina. U Kemptenu su nanovo potkovani konji i popravljeno je i sedlo, za šta Trubar pažljivo piše iznos. Stigli su zatim u Memingen, gde je Matija Popović za bolji san popio jedanaest merica piva, a nakon toga su išli dalje uz Dunav u Ulm i Ilertisen. Dvadesetog dana putovanja došli su do Zupingena, gde su već bili gosti kod Trubarovog pokrovitelja i Luterovog pristalice nemačkoga barona Hansa fon Ungnada. Nakon skro tri nedelje konačno su došli do svog odredišta Uraha, gde im je smeštaj i snabdevanje (hranu i drugo) pokrio baron Ungnad, ali su seno za konje morali da plate sami, za šta je takođe Primož Trubar ostavio računski zapis.
Tokom oktobra 1561. godine dvojica monaha su se bacili uveliko na posao. Trubar je poslao pismo kralju Maksimilijanu gde ga informiše o toku priprema na štampanje knjiga na hrvatskom i na ćirilici, kako bi mogli svi da ih razumeju u Hrvatskoj, Dalmaciji, Srbiji i Bosni. Da bi se posao obavio što valjanije Trubar je poslao po ljude u Istru, Rijeku, Senj i Metliku kako bi našao one koji su vični hrvatskoj i ćirilskoj štampanoj knjizi. Kada se vraćao u Urah, sa sobom je poveo, kako navodi, dva uskočka duhovnika grčke veroispovesti, od kojih je jedan bio rodom iz Srbije (Matija Popović), a drugi iz Bosne (Jovan Maleševac). Dakle, ovaj podatak prvog reda jeste ukazatelj da je Jovan Maleševac zaista isti onaj koji se i u domovini bavio prepisivanjem i nabavkom knjiga, te da se radi o ličnosti koja je ove 1561. godine već imala pune četiri decenije iskustva u bavljenju ćirilskim knjigama. Kad su dolazili u Urah, poneli su i odlomke Novog Zaveta na hrvatskom i ćirilskom pismu, i već tokom oktobra Maleševac i Popović su počeli pomagati u prevodu i lekturi Luterovog katihizisa, ali su obećali i da će pomoći da se popravi već lektorisani prevod Jevanđelja, na koji se Trubar iznova žali kralju Maksimilijanu.
Iz prepiski slovenačkih reformatora tokom ove i naredne godine da se naći mnogo podataka o Jovanu Maleševcu i njegovim karakternim osobinama. Za Maleševca se pisalo da je manji (verovatno rastom), ali mnogo bitnije da se može iskoristiti za lektorisanje i kako je veoma učen. Iako su možda nekad voleli da popiju, dva monaha ipak su ostali verni svojoj pravoslavnoj veri i načinu života monaha u pravoslavnoj crkvi. Trubar je sam pisao da žive vrlo asketski, ne jedu mesa, već jedino ribu, te se zbog toga za njih morala pripremati posebna hrana. Stefan/Stjepan Konzul Istranin, još jedan značajni južnoslovenski reformator, žalio se na Maleševca i Popovića, ali ih je Trubar uvek savesno branio i pisao kako su mnogo pomogli i kako pomažu, te kako Istranin ne zna čestito srpski ni ćirilicu.
Maleševac i Popović su u Urahu ostali sve do početka 1562. godine. Ne zna se koliko su tačno knjiga lektorisali, osim Novog Zaveta i Luterovog Malog katihizisa. Za svaku nedelju boravka Ungnad im je zaračunao po jedan gulden, ukupno im plativši 40 guldena, odnosno po 20 svakom. Osim toga, dobili su još nešto novca i za se svakodnevne troškove. Zna se da su se potpisali ćirilicom Hansu fon Ungnadu na potvrdi da su novac primili, a osim potpisa, sačuvani su i pečati dvojice sveštenika, koji su danas pohranjeni na Univerzitetu u Tibingenu, odnosno u njegovoj arhivi. Maleševčev pečat predstavlja stilizovana srpskoslovenska slova jotu i omegu, iznad koje je slovo n sa ligaturom iznad. Takva slova čine prvi deo njegovog potpisa, dok je Maleševac napisano u celini. Pre nego što su definitivno napustili Urah, baron Ungnad ih je još jednom pozvao i pitao da li potvrđuju da su prevodi Novog Zaveta i Katihizisa dobri, na šta su oni ustali, stavili ruku na grudi i svečano izjavili da je sve tačno i dobro, da su slova u redu, te da je ova ćirilična verzija ispravno korigovana. Ova verzija Novog Zaveta štampana je u 2000 primeraka.
Marta 1562. godine srpski su monasi već bili u LJubljani, i vođeni su neki razgovori o nastavku delovanja štamparije, dok je Trubar u još jednom pismu isticao kako je zadovoljan obavljenim poslom. Nakon maja 1562. godine nema više direktnih podataka o Jovanu Maleševcu, uzevši u obzir činjenice koliko je dugo bio aktivan u svom poslu, može se pretpostaviti da je i umro u dubokoj starosti, verovatno i izmučen i umoran. Matija Popović je, izgleda, bio živ najkasnije do 8. maja 1564. godine, kada ga je zbog vere ubio jedan drugi sveštenik, odnosno pretukao ga je do smrti, ali je i taj drugi bio teško ranjen. Izgleda da je kolala glasina da je Matija Popović prešao na protestantizam, pa da je zato postradao.
Maleševčevo delo nije ostavilo značajnijeg traga u istoriji, jer Srbi nisu prešli na protestantizam, niti je on, kako je na početku rečeno, dao neke rezultate kod pravoslavnih uopšte. Ali, ipak, jedan trag delovanja Jovana Maleševca, ove intrigantne ličnosti srpske istorije, postoji do danas. Jedan primerak Novog Zaveta se danas čuva u Sentandreji, među rukopisima koji pripadaju biblioteci Eparhije budimske Srpske pravoslavne crkve. Naslov ove knjige je Prvi del Novog Teštamenta, a ova knjiga sadrži i posvetu baronu Ungnadu, na nemačkom i srpskom jeziku, koji prati predgovor. Zatim sledi poruka i neka vrsta predgovora Mir i vsako dobro svim hrišćanima, koji su pisali Trubar, kao i Antun Dalmatin i Stjepan Konzul, a tek onda pravi predgovor, K čtacu. Nakon njega ide uvod o Svetom Pismu, pa jevanđelja. Pre svakog od njih dat je životopis samih jevanđelista. Naredni je predgovor Delima apostolskim i druga dela apostola Luke. U Drugom delu Novoga Teštamenta sadržane su apostolske epistole, kao i Suma Svetoga Pavla, dakle reč je o poslanicama Svetih apostola. Ova knjiga je vredan spomenik do danas uzajamnih veza Srba sa ranim protestantizmom, jer osim Hansa fon Ungnada, za Jovana Maleševca i druge Srbe koji su u to vreme sarađivali sa ranim reformatorima, znao je i Filip Melanhton, najbliži saradnik Martina Lutera. Ovi su ljudi sebe na taj način ugradili u svetske tokove istorije.
Ostavi komentar