JEDAN NEVEROVATAN I DRUGAČIJE MODELOVAN SVET

Autor: msr Marijana Jelisavčić Karanović, književni kritičar

U zavisnosti od kulture iz koje se o njima progovara, reprezentima nečiste sile, poput vampira, pripisuju se najrazličitije osobine. Ipak, veliki broj priča među čijim se antagonistima nalazi upravo krvopija, saglasan je u tvrdnji da je reč o bestijarnom biću koje u ogledalu nema odraz. Smatra se da je ovo verovanje povezano sa vampirskim nepripadanjem ljudskom svetu u kom se pojavljuje kao gost, a ogledalo, kao jedan od najmoćnijih činodejskih predmeta, percepira se kao međaš i portal za prelazak na drugu stranu. U poslednjoj zbirci priča mladog i veoma talentovanog pisca Miloša Mihailovića odraz je jedini način da se sagledaju delovi monstruoznog nadbića koje ne postoji drugačije do u refleksijama svojih užasnih namera.

Knjiga odraza zbirka je priča koje se mogu čitati zasebno, ali koje objedinjene tvore neobičan fantastički splet zanosa i prkosa junaka na koje utiču istovremeno privlačne i odbojne mogućnosti koje im se ukazuju. Interesantan je podatak da je čak devet od dvanaest priča publikovano ranije u regionalnim zbornicima i časopisima koji popularizuju savremenu fantastiku, ali u knjizi nisu posložene hronološki, a ipak deluje kao da ovakvim rasporedom obrazuju nit koja se prepoznaje u simbolima i motivima međusobno povezanim i nastavljenim jedan na drugi. Osim što je svaka reprezent nekog od brojnih žanrova iz bogatog korpusa fantastike, zajednički sadržalac ovih priča jeste vatra – element nagovešten u rečenicama koje čine moto knjige. Mihailović ovde ne poseže slučajno za Pekićem, a još je manja šansa da je odabir dela proizvoljan. Prvi deo „gotske hronike“ Novi Jerusalim, „Megalos mastoras i njegovo delo“, priča je o kir Angelosu, drvodelji iz 14. veka, koji imenom upućuje na anđela a zanatom na Hrista, i koji mišlju o stolici kojoj mora pomoći da izađe iz drveta i svojim naporima da to ostvari, dokazuje da je umetničko delo neodvojivo od umetnika. U uvodniku Knjige odraza autor naglašava donekle eksperimentalnu nameru svog dela, koje upoređuje sa drvetom: „Ne dajem je svetu da bih nešto promenio, ne mislim da će izazvati trajan odjek: ne, sve što želim jeste da vidim varničenje nastalo sudarom rasparane stvarnosti i ovog ivera večnosti“. Vatra je sama po sebi antagonizam, budući da ukazuje na uništenje i preporod (nekada i sukcesivno), na nebesko i podzemno, na demijurge i demone, na osvetljavanje i dimljenje, pa i gušenje. Očišćenje vatrom jedan je od inicijacijskih obreda i načina modelovanja novog poretka, slično obredima velikih potopa, suša i požara. Junake Mihailovićevih priča vatra sažiže ali i oslobađa, neki je izazivaju zbog promene a neki iz nužde, malobrojni nose je u sebi i, kako moto nagoveštava, „umiranje ovakvih ljudi uvek je rađanje novog i neizvesnog“. Zbog toga je indikativno i prezime junaka prve priče, Anatomija numinoznog, profesora Davidoviča, čiji poznati literarni prezimenjak iz dela Danila Kiša okončava život skokom u kotao topljene šljake.

Ova, i veliki broj priča koje slede otvaraju odnos prema gradu kao veliku temu Mihailovićeve zbirke. Biblija razlikuje dva modela grada – jedan je poročni, poput Vavilona, premrežen metaforama pakla, nasuprot kom stoji Novi Jerusalim, ovaploćenje božanskih ideala. U tekstu „Ideja o gradu u evropskoj misli od Voltera do Špenglera“ Karl E. Šorske navodi tri široka polja vrednovanja grada: kao vrlinu (stanovište zastupljeno u doba prosvetiteljstva), kao porok (iz vremena industrijalizacije) i grad izvan dobra i zla. Knjiga odraza postavlja pitanje da li grad ima evolutivni potencijal da se vrati u okvire vrline i rasvetljava razloge njegove sve veće sličnosti sa ždrelom koje autofagno guta produkte svoje proizvodnje. Preteće zlo podsticaj je junacima da snuju o nuklearnoj katastrofi koja će ukidanjem čovečanstva zbrisati i mogućnost patnje zbog sve većeg napretka tajanstvene sile koja se odražava u monstruoznim kolopletima linija i oblika. Kada narator uvodne priče Anatomija numinoznog prizna svoje destruktivne želje, navodeći kako ima samo jedan san, on stupa u dijalog sa Lukrecijom, junakinjom poslednje priče Harlekin koja je „sve dala samo za jedan san“, čime je doprinela otelotvoravanju „buntovnika“ i „bogoubice“, kako je opisan fetus koji se iz seksualnog akta između nje i mornara tulpe, nastanio u Lukreciji.

Sledeći ideju o neraskidivoj vezi između delova od kojih je satkana Knjiga odraza, priča Moskovljanin čitaocima približava misteriju iz one koja joj prethodi. Narator iz Anatomije numinoznog u Moskovljaninu figurira kao podatak, ali otkriva mu se ime, a njegova naslućena nepouzdanost zbog priznanja o konzumaciji lekova, lakih i težih droga, stvarnost i porok je koji deli junak druge priče. Moskovljanin navodima o varvarskom sovjetskom režimu i nestancima partijski nepodobnih ljudi nanovo zaziva Grobnicu za Borisa Davidoviča ali i najpoznatiji roman Mihaila Bulgakova. Okosnicu ove priče čine zagonetni podaci o Volandovoj četvrti u Moskvi, koja se u stvarnosti prema tajnim planovima odnosi kao što bi se mogli sameravati filmovi Vesa Andersona i Frica Langa. Interesantno je ugrađivanje šahovskog velemajstora Arona Nimcoviča u svet tajnih društava i dijaboličnih spisa. Osim što je ovde antikvar koji uspešno nabavlja grimoare i zabranjene knjige zainteresovanim mušterijama, on je i „čudni patuljak“ koji u Harlekinu otkupljuje bogatu, ali Lukreciji nedovoljno informativnu biblioteku.

Svako kome je barem u naznakama poznata sudbina nekada slavne i velelepne Kronić palate, ili makar zla kob porodice koja ju je nastanjivala, uživaće u majstorski dopisanom alternativom razrešenju u priči Žuta gospođa, koja samo motivski prati nesrećnu sudbinu Miroslave Kronić. Jedan od zidara poznatog somborskog zdanja koje je za vreme rata izgubilo sve od svog sjaja postajući zgrada „zalivana krvlju nevinih“, svedočio je o prokletstvu ove kuće. Više od hiljadu ljudi stradalo je u njenim odajama tokom nasilnih isleđivanja za vreme Drugog svetskog rata, a žutilo koje je oslikano u svetlosti, malteru, šlajmu, kamenu, tlu, portretu, pa čak i u liku „milostive gospođe“ Kronić, guta sve učesnike priče koji postaju deo krvave groteske. Na sličan se način Mihailović odnosi i prema literarnom predlošku preuzetom iz Teodosijevog Žitija svetog Petra Koriškog koje u priči Jedno domišljava na drugačiji način. Oslobođena od religijskih aksioma o žrtvi koja se mora podneti kako bi se čovek približio Bogu, priča o podvižniku Petru svetovnog je karaktera sa izrazitom psihologizacijom junaka, nekarakterističnom za spise o onima koji su se posvetili. Jalovost opredeljenja za život posvećen knjizi i poštovanju hrišćanskih načela oslikana je u „mrtvim rečima“ i destrukciji koju uzrokuje takav vid ponašanja, nasuprot idiličnim pasažima o cvetanju duše i tela usmerenih na sebe i prirodu.

Motivski su slične priče Babalon i Viktorija u kojima su seksualno spajanje i dojenje pervertirani do krajnjih granica kako bi se sugestivno prikazalo naličje stvaranja sveta kroz grozomorne aktivnosti zadovoljenja niskih strasti preko visokih uloga podnetih kako bi „lepota gnusnog“ smenila onu koju poznajemo. Zaplet koji Mihailović plete oko intrigantne priče o dojenju oca (Caritas romana), višestruko transponovane na platno od kojih je najpoznatije Rubensovo („Kimon i Pero“), nadilazi neslaganja i različita tumačenja poklonika umetnosti. Osavremenjavanjem ovog motiva i dostupnošću kako najrazličitijih sadržaja tako i „robinja punih vimena“ spremnih da za određenu nadoknadu isprate i najneobičnije fetiše, autor čitaoce vodi preko granica uspostavljenih u dosadašnjim varijacijama na temu. Na Babalon se nastavlja neobična priča o jednom od najuticajnijih monarha u istoriji, kraljici Viktoriji, u kojoj do izražaja dolaze brojne spekulacije o moćnoj ženi iz dinastije Hanover. Iako Viktorija, jedna od do sada neobjavljenih priča, figurira kao most između Babalon i Karnevala zmaja, njeni potencijali da kroz nasilno-seksualne pasaže dočara priču o dijaboličnom ženskom principu i motivu vagina dentata i te kako su važni za zbirku u celosti. Čitanjem ove priče stiče se bolji uvid u isprepletanost koju grade ista imena u različitim kontekstima, poput Dorijana koji promiče kroz Viktoriju, a koji zbog takođe poznatog literarnog imenjaka vezanog za odraz, postaje logičan izbor za nosioca određenih osobina u Babalon. U obe priče pominje se sekta „Crno sunce“, koje se zbog simbola najčešće vezuje za ideologiju razvijenu da služi sledbenicima nacizma. Simbol sunčevih zraka u krugu kao izvor crne svetlosti popularan je i kod kabalista, a interesantno je to što munjolikih linija ima dvanaest, kao i priča koje obrazuju Knjigu odraza.

Crna figurina u obliku zmaja, idol iz davnih vremena, od podatka u Viktoriji postaje centralno mesto priče Karneval zmaja. Narator koji se kao etnolog bavi komparativnim proučavanjem drveta sveta i kulta zmaja na balkanskim prostorima, sličan je naratorima prve dve priče. Ne uzimajući u obzir to što mu je deda niko drugi do profesor Davidovič, i ovaj junak pod direktnim je uticajem svog otkrića, o čemu govori euforično, iako sve nepovezanije i haotičnije. Poput beleške prevodioca tajanstvenog i razornog spisa iz Moskovljanina, i ova ispovest oblikovana je naglašavanjem da je istinita, iako njene zbrkane rečenice odaju nepouzdanost pripovedača. Zmaj premrežava i priču Ruho ognjevito čiji naslov upućuje na stih iz epske pesme „Carica Milica i Zmaj od Jastrepca“. Ali kao što su „žuta gospođa“ i Petar Koriški u Knjizi odraza nosioci sudbina kakve im je neverovatnim mistifikacijama Miloš Mihailović namenio, tako je i zmaj koji se usudio da obljubi caricu posve drugačije interpretiran, od smetnje postajući poželjni posetilac njene lože i začetnik jedne superiornije loze. Jedina priča u kojoj je vatra pozitivno konotirana izdvaja se i mogućnošću optimističnog razrešenja kojim svet i njegovi stanovnici nisu pod direktnom pretnjom uništiteljske mreže koju je mračni vladar Labris raspleo svuda okolo.

Priča koja se u određenoj meri motivski uklapa u domen srednjovekovlja, a prema rečima autora – u svet predstavljen njegovim drugim po redu romanom Ereja (2015), jeste epska crtica o stvarnosti Gotije, nazvana Vapaj jelenu. Ova životinja važan je simbol, često perpetuiran u žitijima hrišćanskih svetaca pri opisu preseljenja duše u svet mrtvih. Vapaj jelenu može se čitati u dijalogu sa pričom Srce soli budući da obe problematizuju odnos koji se ostvaruje na relaciji sin – otac, gde ovaj drugi, iako neprisutan, kroz ono što o njemu zasvedoči sin, postaje jednako važan junak. Srce soli nastavlja se na priču Graditelj, poslednju od do sada neobjavljenih priča, u kojoj se direktno sukobljavaju razarenje i građenje kao način da se nadživi vreme. Kristalne figure koje Mamon graditelj, obnavljač rasturenog sveta sa sekirom u ruci i starim zovom u srcu, vidi u snu, nalik su figurama od soli koje sin-narator Srca soli zatiče u starom rudniku. Prizor iskasapljenih podanika koje Mamon zatiče u izgorelom rudarskom selu može direktno upućivati na usahle i solju okamenjene progonioce i progonjene, zatočene u španskom rudniku Las Bruhas. Traganje Frankovih poslušnika za „Lotovom ženom“, neobičnim statusnim simbolom koji je španskom vlastodršcu bio jednako bitan kao što je nacistima bila Tacitova Germanija, doprinelo je dosta ilustrativnom objašnjenju poznate misli „love, a ulovljeni“. Poput Herbertove Dine, Mihailovićeva priča svedoči o jednom začinu čija važnost zbog njegove dostupnosti u našem vremenu često biva zanemarena. U potrazi za izgubljenim ocem, junak će u srcu rudnika pokušati da spozna sebe, poteklog od minerala i uronjenog u kolektivno sećanje. To što njemu postaje jasno, nedostupno je ranije pominjanoj Lukreciji iz priče Harlekin, čija nemogućnost da se otisne u svet snova izaziva suočavanje sa neprozirnim mrakom. Skupo plaćeni trijumf nad njim isprovociraće upravo slana voda sa muškarcem iz drugog vremena, koja će ženi nesposobnoj da pronikne u povezanost prirode i sećanja doneti blagoslov – ili prokletstvo?

Miloš Mihailović jedan je retkih autora zbog kojih sa odgovornošću možemo tvrditi da savremena fantastika veoma uspešno cveta i na našem podneblju. U Knjizi odraza ogledaju se njeni brojni žanrovi, posvedočeni kroz poznate teme sagledane na kreativan način, inovativne ideje u kojima se prepoznaju odblesci gena autorove lektire i intrigantni junaci sa kojima iščašeni svet stupa u dijalog. Istančan stil, narativna dinamika pri građenju zapleta, česte analogije i reminescencije na biblijske teme i dela srodnih umetnika koje su samo povod za građenje neobičnijih priča od onih sa kojima smo upoznati – doprinose kvalitetu zbirke u kojoj možemo prepoznati i autorovu veštinu da se svakoj temi približi najpre kao posmatrač i analitičar, a zatim i kao neko ko se svim ovim sposobnostima služi kako bi čitaocima predstavio jedan neverovatan i drugačije modelovan svet.

LITERATURA

Kiš, Danilo (1976). Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti. Beograd: BIGZ.

Mihailović, Miloš (2020). Knjiga odraza. Beograd: Udruženje Autostoperski vodič kroz fantastiku; Beograd: Neven.

Pekić, Borislav (2022). Novi Jerusalim: gotska hronika. London, 1988. Beograd; Laguna.

Teodosije Hilandarac (1981). Žitije Svetog Petra Koriškog. Prir. Tomislav Jovanović. Beograd: b. i.

Herbert, Frank (2020). Dina 1. Prev. Zoran Živković. Beograd: Čarobna knjiga.

Šorske, Karl E. (2008). Ideja o gradu u evropskoj misli: od Voltera do Špenglera. Polja. God. 53, br. 453, 57–70.