Jaša Tomić protiv Ilariona Ruvarca

Autor: dr Miloš Savin, istoričar

Pored raznih mitomana i romantičara, koji su sebe smatrali istoričarima, jedan od najupornijih protivnika Ilariona Ruvarca bio je Jaša Tomić, neformalni šef Srpske radikalne stranke, novinar, publicista, nacionalista, socijalista, demagog i ubica svog političkog rivala, Miletićevog naslednika, Miše Dimitrijevića. Uz prećutnu podršku ugarske vlade, Tomićevi radikali su osam godina upravljali srpskom crkveno-školskom autonomijom, zloupotrebljavajući njenu imovinu, finansije i resurse na mnoge nezakonite načine, što je na koncu poslužilo kao formalni razlog austrougarskim strukturama, da je, dve godine nakon radikalskog poraza na izborima, zvanično ukinu. Vasa Stajić kaže da je Jaša Tomić sa sobom doneo oluju bratoubilačkog rata, srozao ceo politički život Srba u Vojvodini na jednu neplodnu desetogodišnju borbu protiv patrijarha Brankovića, i do smrti radio protiv ideje narodnog jedinstva srpsko-hrvatskoga i protiv kritičke škole u srpskoj istoriografiji, samo da bi što jače izolovao narod svoje stranke od njegove bolje inteligencije. U Enciklopediji Jugoslavije, Vasilije Krestić konstatuje karakteristične za Tomića kao političara jesu ne samo vrlo jake primese demagogije nego i šovinizama i antisemitizma. Poznato je da je Jaša Tomić puno kritikovao Ilariona Ruvarca ali se primećuje da su kritike bile mnogo blaže i obazrivije za njegova života, dok se nakon Ruvarčeve smrti više nije bojao njegovog oštrog pera, pa se dodatno ostrvio.

Sukobi oko Ruvarčevih stavova u njegovoj studiji O knezu Lazaru Jaša Tomić kao izraziti pristalica stare nenaučne, epske, tradicionalističke, nacionalističe škole u srpskoj istoriografiji pokušava da ospori  glavnu Ruvarčevu tezu iz studije O knezu Lazaru koja je, u nastavcima izlazila u novosadskom Stražilovu (1887−1888): „Da Vuk Branković nije izdao Srbe na Kosovu, da Miloš Obilić nije zet kneza Lazara, da nisu postojali mnogu kosovski junaci, o kojima peva naša narodna epska poezija i priča starija istorija“. Tomić već naredne 1889. štampa brošuru Posle pet stotina godina, razmatranja o Kosovskoj bitci i propasti carstva srpskoga u kojoj kaže: „…turski letopisi ćute o izdaju Vukovoj, čak i u najstarijim srpskim i grčkim letopisima nema o izdaji Vukovoj ni spomena. Stoga su u najnovije vreme ustali neki istoričari (kod nas naročito arhimandrit Ruvarac) te tvrde da Vuk zaista nije izdao Srbe na Kosovu, nego da je to – gatka…. Pa zar naše narodne pesme, kad pričaju o bojevima u istoriji, nemaju nikakve podloge? Zar su one izmišljene? To ne može niko reći… Arhimandrit Ruvarac ide tako daleko, da ne priznaje ni to, da su postojali Jug Bogdan i Jugovići, a to samo zato, što nema u onim starim spomenicima zabeleženo, nego tek samo u narodnim pesmama. Što stari letopisci nisu našli za nužno da zabeleže da je Obilić bio zet kneza Lazara, ili što mi nemamo danas više tih starih letopisa, on sumnja i u to“.

Arogancija Jaše Tomića je tolika da, nezadovoljan zbirkom narodnih pesama o Kosovskom boju, koju je uredio Stojan Novaković, izdaje zbirku sa istom tematikom u kojoj menja tekst i kompoziciju pojedinih pesama, po sopstvenom priznanju je dopisivao stihove, što je izazvalo nezadovoljstvo i kritike i čitalaca. Ruvarčeva smrt je u javnosti propraćena različitim natpisima od prigodnih nekrologa, afitmativnih članaka, rezervisanih komentara, do izrazito negativnih, u zavisnosti od toga ko ih je pisao i sa kojih pozicija. Prvi koji se dva puta anonimno, posle Ruvarčeve smrti, izrazito negativno oglasio je bio saradnik Jaše Tomića, Vladimir Nikolić (političar i publicista, advokat i gradski načelnik u Zemunu, narodni poslanik u Hrvatskom saboru, dlegat u Ugarskom parlamanetu). Drugi je bio Jaša Tomić, u odgovoru na studiju Jovana Radonića (Letopis 1907.) posebno se okomio na poređenje Ruvarca sa Dositejom i Vukom: „Dositej, Vuk i Ruvarac udarili novim putem, njihovi su putevi veoma razni. Put Dositeja i Vuka je put istine, on vodi narodu, životu, potrebama njegovim. Put kojim je išao Ruvarac nije put istine, nego put zastranjenosti, on ne vodi narodu i potrebama njegovim“. Zastupajući nacionalističke stavove, smatrajući da je istorija samo sredstvo nacionalne propagande,  Jaša Tomić dolazi do ideje da istoriju podeli na rodoljubivu i nerodoljubivu. Ovu nemoguću ideju obrazlaže na apsurdan način: „Kada je Ruvarac pokušao da izbaci romantizam iz istorije, on je to pokušao sa takvim kaluđerskim fanatizmom, da je preterao. On je hteo da sruši rodoljubivu istoriju kojoj je prvo rodoljublje, pa posle istina. Ali kad se u tome prebacio, stvorio je nerodoljubivi istorijski pravac. Jaša Tomić je zaboravio da je, od svih srpskih kaluđera, Ruvarac bio najudaljeniji od kaluđerskog fanatizma, on se čak i u najosetljivijim međuverskim odnosima zalagao za versku toleranciju. Ruvarac je, za razliku od Tomića, znao da takva istorija kojoj je prvo rodoljublje, pa posle istina, nije istorija. Čini se da Jaša Tomić nije razlučivao da su narodne pesme jedno a istorija nešto savim drugo. Dok se narodna poezija bazira na predanjima, mitovima i legendama – istorija mora da se zasniva na istorijskim izvorima.

Ipak, iako negira vrednost Ruvračevog naučnog rada Jaša Tomić je, teška srca morao da prizna da je veliki znalac: „Ruvarac je skoro sve čitao, skoro sve pamtio, skoro sve znao što se odnosi na našu istoriju i u tome je sva njegova veličina. Ali to je bila samo sila koja klade valja, sila koja je prekoračila realnost, mesto gde se na njoj zaustavila“.

Da bi prikazao Ruvarca kao mizantropa i pesimistu Tomić ga poredi sa Šopehauerom: „Onako je mogao pisati samo Šopenhauer o Nemcima, ali on nije bio ni realni istorik, niti je uopšte istorik“, Tomić zaboravlja da ni on nije istorik. U svojoj zaslepljenosti Tomić prelazi granice pristojnosti, nazivajući Ruvarca bolesnim kaluđerom zamerajući mu što kneza Lazara ne naziva carem, kao u narodnim pesmama. Sledeći razlog je što Ruvarac ne usvaja nikakvo narodno kazivanje, posebno predanje o izdaji Vuka Brankovića, ne navodeći  nikakve relevantne izvore već sopstvene konstrukcije: „Vi možete kadgod naći naivnu narodnu skasku ili pesmu. Ali ono glavno ima uvek istinske podloge. Narod nikad ne gradi od junaka kukavicu, niti od kukavice junaka. Nije taj Vuk bio slavan, kad ga je narod žigosao kao izdajicu… Možda je Vuk smatrao kako je ‘politički mudro’ustuknuti i ne ginuti ludo, to ne menja stvar. On je u času najveće opasnosti napustio narodnu borbu, odvojio se od tasta, cara i ostale srpske vojske, i narod je to krstio izdajom. Budućnost je pokazala, da je imao pravo“. Međutim, naučna istraživanja će utvrditi da je Ruvarac bio u pravu. Rezultati do kojih je došao u svojim istraživanjima su potvrđeni i usvojeni uz male izmene i dopune od relevantnih istoričara. Već u toku izlaženja studije O knezu Lazaru, u nastavcima, Stražilovo (1887−1888), čitalačka publika se podelila na dva žestoko suprostavljena fronta. Savremeniji, slobodoumniji deo čitalaca se radovao i odobravao Ruvračeva kritička istraživanja, dok su ga tradicionalisti osuđivali. Bez obzira na brojne kritike urednik Stražilova, Jovan Grčić je, više od godinu dana, iz broja u broj objavljivao Ruvarčevu studiju O knezu Lazaru, iako je pretpostavljao da će izazvati nezadovoljstvo kod jednog dela čitalaca i pretplatnika. Ispostavilo se da je manji broj starih pretplatnika otakazao pretplatu dok se, u isto vreme, puno više novih čitalac pretplatilo tako da je Stražilovo u finansijskom pogledu dobro prošlo. Grčić je bio pristalica nove, kritičke škole, tako da je široko otvarajući, Ruvarcu i njegovim sledbenicima, stranice svoga lista posredno doprineo pobedi nad starom, mitomanskom, nenaučnom školom u srpskoj istoriografiji.

Različita mišljenja o grofu Đorđu Brankoviću i Velikoj seobi

Sve do Ruvarca se verovalo i pisalo da su Srbi prešli u Ugarsku 1690. na osnovu ugovora i privilegija austrijskog cara Leopolda I i patrijarha Arsenija III. Ilarion je sumnjao u verodostojnost ovih tvrdnji, naročito su mu se činili preuveličani hvalospevi o grofu Đorđu Brankoviću koji su se pojavljivali u srpskim novinama i časopisima. Ruvarac je nekoliko puta pisao o ovoj tematici, prvi put u Našem dobu (1885) gde je, na poziv urednika Stevana Pavlovića, komentarisao feljton koji bio objavljen u Zastavi u kom se za Đorđa Brankovića tvrdi: „da je poslednji despot naš za svoga vremena u celoj austrijskoj carevini bio najučeniji čovek, najveći junak i najbolji vojskovođa“. Ilarion je među prvima napisao da taj Đorđe, ako se i zvao Branković, nije od despotske loze već da je sve sam izmislio i napisao svoj rodoslov, pa je prevario, ne samo Cara Leopolda, već je hteo da se srpskom narodu nametne za despota, da je bio: „…probisvet, laža i varalica, jednom rečju: švindler u velikom stilu…“. Ove teške reči su izazvale velike polemike u javnosti, mnogi protivnici su ga oštro napadali dok su ga prijatelji savetovali da svoje tvrdnje potkrepi činjenicama i dokaže. Ove kontroverzne teme Ruvarac se doticao još nekoliko puta tako da je većina tekstova bila rasuta po raznim časopisima. Između ostalog je u Javoru (1891) opovrgao tvrdnju Avrama Đukića, austrijskog generala, po nacionalnosti Srbina, koji je bez mnogo argumenata tvrdio da se Velika seoba Srba desila 1694. godine. Poznavajući mnogo bolje istorijske izvore Arhimandrit je dokazao da se seoba odvijala 1690. Nakon te polemike Ruvarac je nastavio da u Javoru opširnije razlaže svoje stavove oko velike seobe ali je došao u sukob sa urednikom, Ilijom Ognjanovićem – Abukazemom, koji nije ceo tekst objavio u celini, jer je u njemu bilo političkih implikacija. Javor kao književni list, po tadašnjem mađarskom zakonu o štampi, nije smeo da objavljuje političke tekstove. Na osnovu oskudne, tada dostupne, arhivske građe Ruvarac je ipak dokazao da Branković preteruje, u svojim Slaveno-serbskim hronikama, na koje su se Rajić i njegovi sledbenici pozivali, i da njegove tvrdnje nisu verodostojne.

Da Ruvarac nije bezgrešan pokazuje nam njegova pretpostavka da Srbi nisu došli u Ugarsku (1690) na osnovu poziva (invitatorie) austrijskog cara Leopolda I, već da su bili samo nezvani gosti odnosno izbeglice. Opravdanje za ovu njegovu pogrešnu tezu možemo pripisati, već pomenutoj, oskudnosti istorijskih izvora i arhivske građe sa kojom je raspolagao. Nijedna od Ruvarčevih rasprava nije izazvala tako žestoke reakcije kao pomenuta. Poštovaoci, istoričari i drugi naučnici su odavali priznanje uz objektivne kritike na teze sa kojima se nisu slagali dok su, sa druge strane, pojedini novinari i političari, pripadnici nacionalističke struje preuveličavali njene mane, često iznoseći šovinističke stavove. Iz današnje perspektive možemo reći da su najkorektniji u kritikama bili LJuba Jovanović i Giga Geršić koji se ipak, braneći Ruvarca od neosnovanih optužbi, nisu slagali sa svim njegovim stavovima, posebno o navednoj tezi oko Velike sobe Srba i carskim privilegijama. Kao izuzetan primer objektivnosti navodimo Milutina Jakšića, profesora Bogoslovije iz Sremskih Karlovaca. Jakšić je visoko cenio svoga učitelja arhimandrita Ilariona ali je, kritičkom analizom teze o karakteru seobe Srba i političkoj vrednosti carskih privilegija, došao do suprotnih zaključaka. Potpuno suprotno od Jakšića se ponašao Jaša Tomić kome je izgleda smetalo posmrtno slavljenje Ruvarca. Tomić se posebno zadržavao na nedostacima i manama a uopšte nije pominjao pozitivna otkrića ni doprinose. Ako se podrobnije analiziraju Tomićeve kritike može se primetiti da ono što je u tim raspravama tačno nisu njegovi zaključci dok su njegovi zaključci pogrešni i netačni. Ustvari on je svojim jezikom prepričavao ono što su drugi već rekli ne pominjući ih, ili je pojedine autore samo uzgred spominjao, parafrazirajući i proizvoljno komentarišući njihove stavova. Između ostalog naziva Ruvarca kompilatorom, ponašajući se na način za koji ga optužuje, kompilirajući tuđe stavove. Taj pristup se najbolje uočava u Tomićevom korištenju podataka mađarsko-nemačkog istoričara J.H. Švikera iz njegove knjige Politička istorija Srba u Ugarskoj (1880), aludirajući da ga je Ruvarac plagirao ili kako bi on to kazao da Ruvarac ide potpuno za tragom Švikerovim. Koliko je Tomić neobjektivan vidi se iz toga da je isticao samo ono što je Šviker pozitivno pisao o Srbima a prelazio preko njegovih negativnih sudova. „Šviker nam nije prijatelj. Ali ma kako da pobija značaj naših privilegija, on priznaje da su Srbi zauzimali izniman položaj, da su bili Staat im Staate (dražava u državi), i onda su im zavideli Mađari, a i drugi na tom položaju“. Takođe, Jaša Tomić prenebegava činjenicu, koju je potvrdio Jovan Savković, autor značajnih studija iz istorije Vojvodine, da je Karlovački Arhijerejski sinod dao Švikeru novčanu pomoć za njegova istraživanja te da je svoju Istoriju posvetio srpskom patrijarhu Prokopiju Ivačkoviću.

Rasprave i diskusije oko Odlomaka još se nisu stišale kada je u Brankovom kolu, u nastavcima (1897, 1898) počela da izlazi nova Ruvarčeva istorijska rasprava Montenegrina. Povod za ovu raspravu Ruvaracu su dali napisi povodom proslave 200 godišnjice vladajuće kuće Petrovića NJegoša i pohvale koje su im tom prilikom upućivane. Ruvarac se kritički osvrnuo na ove radove koji su se oslanjali na narodne tradicije i predanja, pokazujući da nemaju nikakvu naučnu vrednost. U ovoj raspravi se posebno osvrnuo i na ranije izvore, posebno na Šima LJubića, Ogledala književne povjesti jugoslovenske na podučavanje mladeži,štampanih na Rijeci (I-1864; II-1869.) LJubić između ostalog piše: „Samo u Crnoj Gori, u onom divnom svetom hramu jugoslovenske slobode i nezavisnosti, onom čarobnom gnijezdu sivih neperodobitnih sokolova i orlova osta, ako i mnogokrat teško krvlju napojena rastrgana uvijek ipak naperena narodna zastava“. Ruvarac sa žaljenjem kaže: „…ne mogu prežaliti, što pokojni LJubić nije po izvorima povijesničkim, njemu priručnim i dostupnim, napisao ukratko sudbinu Crne Gore i Crnogoraca u XVI i XVII veku“. Takođe, predoseća da će svojim tumačenjima pojedinih događaja iz istorije Crne Gore doći u sukob sa ukorenjenim shvatanjima pošto je već pre ove rasprave, od pristalica strare tradicionalističke škole bio proglašen za rušioca narodnih ideala, međutim nije se puno na to obazirao. Ruvarac je smatrao da se Crna Gora ipak u tih dva veka nalazila u pod Turskom vlašću o čemu kaže: „…jer za ta dva veka nema povesti o Crnoj Gori i Crnogorcima, kao god što nema o Srbima u Srbiji, Bosni, Hercegovini i u Ugarskoj i Slovinju, – a nema zato, što Srbi u svim tima zemljama za to vreme bijahu svoji, ne imađahu svoje kakve takve državice, kućice i slobodice, već pod tuđim gospodstvom…“. Pored toga je naslućivao da će izazvati gnev i njegovi stavovi o istrazi poturica, (Crnogorskom Badnjem večeru ili Crnogorskoj Vartolomejskoj noći). Primetio je da vladika Vasilije Petrović u Istoriju o Crnoj Gori, uopšte ne pominje istragu poturica, takođe ni Konstantin Jiriček, najbolji poznavalac i timač istorije Balkana u svom pregledu istorije Crne Gore ne spominje ovaj događaj. Ruvarac u stvari ne tvrdi da se istraga poturica nije desila nego da se to odigralo ranije, još krajem XVII veka, 1687. godine. On kaže da je u tom ustanku (ratu) koji je trajao nekoliko godina, nestalo crnogorskih Turaka (poturčenjaka) te da je razoren Obodnik na Crnojevića reci. Taj ustanak je vodio vladika Visarion i tada su nastale u narodu priče, pesme i legende koje su kasnije prenete na vladiku Danila i njegovo doba može biti u interesu kuće Petrovića. Ruvarac pretpostavlja da je NJegoš kod navođenja datuma „samo u toliko pogrešio, što nije prosto napisao ‘istoričesko sobitje XVII veka’, već dodao, ‘pri svršetku’ XVII veka“. U vezi žučne rasprave oko toga da li je NJegoš u Gorskom vijencu istrebljenje poturica prikazao verodostojno ili pesnički rekonstrusao, Ruvarac kaže: „…Petar II pišući i sabirajući svoj Gorski vijenac nije hteo i nije mislio pisati povest o istrazi Turaka za vladike Danila, već je hteo da napiše pojemu, da uzdigne i proslavi Crnogorce Danilova doba… Drugo je istorija a drugo pojezija, i drukčije se piše prosta, ozbiljna povest, a drukčije pojetička stvar…“ Iz ovoga se jasno vide Ruvarčevi stavovi ne samo u vezi ove rasprave nego u celokupnom njegovom radu, on kao rigorozni istoričar insistira na razlici u prikazivanju prošlosti u naučnim studijama od pesničkih dela bilo da je u pitanju narodna poezija ili dela pojedinaca. Navedena Ruvarčeva istraživanja potvrđena su već sledeće godine. Jovan N. Tomić se godinama bavio istorijom Crne Gore, u Meltačkom arhivu je pronašao niz dokumenata i potvrdio  Ruvarčevu tezu da je Crna Gora tokom XVI i XVII veka bila potčinjena Turcima. Kao što se moglo pretpostaviti rasprava Montenegrina je pobudila pažnju u svim južnoslovenskim zemljama, posebno u Crnoj Gori i Vojvodini, gde je Crnogorski kult bio naročito razvijen još iz vremena Ujedinjene omladine srpske. Brankovo kolo je u nastavcima, u dvadeset brojeva, objavilo žustar odgovor Lazara Tomanovića, književnika i istoričara sa Cetinja, koji kaže: „On tu pretresa što se do danas napisalo od crnogorske istorije, i suštinu proglašuje je neistinom na osnovu dokumenata kojijema raspolaže. Po g. Ruvarcu izgleda, da su dosadašnji pisci slavili Crnu Goru bez istorijskog osnova, iz prostog rodoljublja“, tvrdeći da je to uradio ne samo bez ljubavi nego i sa velikom dozom mržnje. Po Tomanovićevim rečima Ruvarčevo predubeđenje je, da Crna Gora faktički nije nikad bila nezavisna, da tu tendencioznost najbolje rasvetljuje ton koji diše sa svake strane Montenegrina.

U Vojvodini su komentatori ove rasprave bili podeljeni na dva suprotna tabora. Pristalice i sledbenici nove, kritičke istoriografije, su u početku, bili rezervisani ali su je prihvatili s razumevanjem. Najobjektivniju ocenu je dao Jovan Radonić, ističući da su Vojvođani decenijama sa simpatijama gledali u Crnu Goru kao svetionik slobode i nazavisnosti ali su istorijski dokumenti i izvori neupitni. „Teško je prihvatiti Ruvarčeve dokaze i oštroumnu analizu koja ruši kult o samostalnoj Crnoj Gori koje iz srpske istorije uklanja pogrešno mišljenje i odbacuje mnoge dileme ali je tim radom zasigurno dokazao da su crnogorska plemena od početka XVI sve do kraja XVII veka bila pod turskom vlašću“.

Stavovi Jaše Tomića su dijametralno suprotni, on u Zastavi sa svojim nacionalističkim stavovima pokušava da ismeje ovakva mišljenja: „Eto vidite, to je ta – nerodoljubiva istorija! Kad to čitate, izlazi vam pred oči ona tupa, blesasta radost, koju oseća pisac nad stvarnim narodnim idealima. Ta porušena je ne samo slavna prošost Crne Gore, nego i sve ono, što su pevali o tome najveći srpski pesnici“. Jaša Tomić ne priznaje da je Jovan N. Tomić u Mletačkom arhivu pronašao nesumnjive dokaze koji potvrđuju verodostojnost Ruvarčeve teze o Crnoj Gori već se i dalje poziva na priče i predanja starih istoriopisaca i legende. Tomić u svojoj zaslepljenosti  pokušava da optuži Ruvarca da su njegovi stavovi nekritički već da se samo havata za sitnice. Posle istraživanja Jovana N. Tomića u Mletačkim arhivim logično je bilo da se nastavi sa proučavanjem u turskim istorijskim arhivima u Carigradu da bi se došlo do konačnog sistemskog odgovora. Ipak, prošlo je pola veka dok Branislav Đurđev, profesor istorije južnoslovenskih i balkanskih naroda u tursko doba na Filozofskom fakultetu u Sarajevu nije preuzeo taj zadatak na sebe. Kao vrstan poznavalac turskog jezika i istorije godinama je istraživao u turskim arhivima i dokazao da su Jovan N. Tomić i Ilarion Ruvarac bili u pravu. On ih je u svom radu odbranio od teških optužbi da su svoje radove pisali iz šovinističkih pobuda te da su radili u interesu dinastije Obrenović.

Prva značajnija pobeda nove kritičke škole u srpskoj istoriografiji bilo je objavljivanje prve knjige Istorije srpskog naroda, (1893 i 1894; Srpska književna zadruga; Beograd) LJube Kovačevića i LJube Jovanovića. Oni su hteli da nastave ovo delo, obuhvatili su samo period do prve četvrti XI veka, ali kao aktivni političari nisu se ozbiljnije posvetili naučnom radu. Sledeći značajniji prodor kritičke istoriografije je izbor LJube Kovačevića za profesora na Velikoj školi u Beogradu (1894), nakon penzionisanja Pante Srećkovića, dugogodišnjeg profesora, uglednog pripadnika stare tradicionalne škole. Pred kraj života Ilarion Ruvarac je dočekao nekoliko pobeda svojih sledbenika. 1900. za docenta istorije srpskog naroda na Velikoj školi je izabran Stanoje Stanojević; 1903. na istoj katedri je za vanrednog profesora izabran LJuba Jovanović; nekoliko meseci pre Ruvarčeve smrti za vanrednog profesora opšte istorije srednjeg veka je izabran Jovan Radonić. Sa tim postavljenjima je konačno pbedila nova kritička škola istoriografije.

U istoriografskim krugovima se osećala potreba za nastavak započetog rada na Istoriji srpskog naroda, tog posla se prihvatio Stanoje Stanojević. Po tadašnjem običaju autor je uputio poziv na pretplatu čitaocima, odziv je bio neočkivano veliki, 3.900 pretplatnika, međutim, nepovoljan istorijski trenutak, aneksiona kriza (1908−1909) dovodi do toga da je knjiga bila zabranjena na teritoriji Austrougarske. Ova zabrana ipak izaziva suprotan efekat. Stanojević, dve godine kasnije, upućuje poziv na pretplatu za drugo izdanje, odziv je još veći, štampana je u 8.200 primeraka. Takav tiraž, do tada, nije doživela ni jedna knjiga sa istoriografskim sadržajem. Kasnije je sam Stanojević priznao da je knjigu pisao u povišenom nacionalističkom tonu, pod uticajem političkih dešavanja (aneksiona kriza i carinski rat) navodeći u pogovoru: „Ovde je ustvari prikazana samo politička istorija srpska… kulturnu istoriju srpskog naroda izradiću možda vremenom“.

Najoštriji kritičar je ponovo bio Jaša Tomić, najuporniji  protivnik nove kritičke škole istoriografije. „Kakva savremena istorija, koja je napisana na čisto naučnim osnovama? Kakvi široki pogledi na događaje?… bar da je napisao istoriju na onoj naučnoj osnovi, kako su istoriju pisali mnogi i mnogi, makar do pre 30 i 40 godina“. Ovde Jaša Tomić, misli na Istoriju srpskog naroda koju je napisao Panta Srećković. „Ako se istorija može razumeti onako, kako ju je napisao Stanoje Stanojević, zašto onda govori da će napisati možda još naročito i kulturnu storiju srpskog naroda? Ona je onda potpuno iszlišna. A ako se politička istorija ne može razumeti bez kulturne, našto je onda mlatio praznu slamu, napastvovao nas sa nerazumljivom, pa dakle i sa nekorisnom knjigom?“

Ukupan odnos Jaše Tomića prema utemeljivaču srpske kritičke istoriografske škole, arhimandritu Ilarionu Ruvarcu može se svesti na nekoliko teza.

– Jaša Tomić je pokušavao da predstavi Ruvarca kao lošeg učenika velikog nemačkog istoričara Leopolda Rankea i njegove kritičke škole. Tačno je da je Ruvarac u mladosti, kao student u Beču, čitao u originalu Rankeova dela i to je uvek isticao kao i da je iz njih mnogo naučio. Često je u radovima citirao slavnog nemačkog istorika Rankea. Po Radoniću na Ruvarčev rad najveći uticaj, pored Šafarika, je imao Ranke i ovi veliki istoričari su imala pozitivan uticaj na njegovo intelektualno formiranje kao i u naučno istoriografskom radu.

-Tomić je pokušao da umanji Ruvarčev zanačaj i uticaj umanjujući broj njegovih učenika i sledbenika, navodeći samo četvoricu: „Stanoje Stanojević,bio je odmah posle Radonića možda najmiliji Ruvarčev đak, Stanojević, Kamenko Subotić i Tihomir Ostojić, to je Ruvarčeva elitgarda, kojoj je on namenio da preporodi istoriju srpsku“. Namerno je prećutao veliki broj zanačajnih imena iz nove kritičke škole u srpskoj istoriografiji koji su manje ili više bili Ruvarčevi sledbenici kao što su: Stojan Novaković, LJubu Kovačevića, LJubu Jovanovića, Čedu Mijatovića, Jovana N. Tomića, Dimitrija Ruvarca, Milutina Jakšića, Nikolu Radojičića, Vladimira Ćorovića, Mitu Kostića, Aleksu Ivića, Dušana Popovića, Radolsava Grujića i druge koji su ostavili dubok trag u novoj naučnoj istoriografiji.

– Niko u našoj javnosti nije toliko negativnih mišljenja iznosio o Ruvarcu i novoj kritičkoj školi pa su te reči često prelazile granice pristojnosti. Posebno treba podvući da je većinu uvreda iznosio nakon Ruvarčeve smrti kada on više nije mogao da mu odgovori: „Ovu Ruvarčevu jednostranost, koja je prešla bila u bolest, najbolje osvedočava to što nije bio kadar da iznese ni jedan iver iz srpske istorije, koji bi bio svetao. U toj jednostavnosti odnegovao je Ruvarac svoje učenike. Kritički metod – i ne dalje… To je uzrok: zašto su Ruvarčevi učenici u svojim spisima bez iole svežih misli. Ruvarac im je dao samo metod, a ne načelo… Nije mogao da im dade, svojim učenicima ono, čega nije imao ni sam… Onaj nazadni, mrzovoljni, bolesni kaluđer hteo je da njegovi učenici budu večito oko njega, pa im je onda, kad ih je trebalo učiti da lete, skrhao obe noge. Zato ih vidite gde šantucaju po istoriji i ne mogu da se isprave“. Dok je pokušavao da Ruvarca prikaže kao nazadnog, prevaziđenog istoričara istovremeno je za sebe tvrdio da je napredan što je bilo upravo suprotno. Dok su se Ruvarac i njegovi učenici borili protiv tradicionalizma i šovinizma

-Tomić je uporno stajao na starim, prevaziđenim osnovama bazirajući se na predanjima, legendama, mitovima uz izrazito ultranacionalističke stavove.

– Možda najveća Tomićeva optužba upućena Ruvarcu i kritičkoj školi je da su hteli da ubiju duh i oduševljenje kod omladine i u velikom delu srpskog naroda jer, po njegovom mišljenju, bez oduševljenja prema prošlosti naroda svoga nema ni budućnosti. U svom razočarenju i pesimizmu je na kraju za sve okrivljavao, pored Ruvarca i njegovih učenika, sam srpski narod. Jaša Tomiće je bio nezadovoljan i svojom ocenom Stanojevićeve Istorije koju je objavio kao brošuru, Savremena i nesavremena istorija, jer je konačno osetio da je nekompetentan da bude kritičar pa je na kraju teksta pokušao da se izvini čitaocima pišući da je želeo da uradi mnogo više, da opovrgne pogrešno i nepotpuno Stanojevićevo shvatanje o glavnim događajima naše istorije, ali zbog drugih važnih poslova nije bio u mogućnosti. Ovo priznanje vlastite nemoći da se suprostavi kompetentnijem protivniku je uverila čitaoce da njegova dilatantska pisanija samo dižu veliku prašinu i ništa više.

Posle Ruvarčeve smrti se ipak počelo pisati o njemu i njegovom naučnom doprinosu objektivnije i mirnije. Jedan od najboljih poznavaoca istorije balkanskih i južnoslovenskih naroda, Konstantin Josef Jiriček, je pregledu srpske istoriografije postavio Ruvarca na istaknuto mesto. Nakon 1918. pristalice stare, tradicionalističke istoriografije polako gube pozicije a na njihova mesto dolaze nove snage sa svremenim shvatanjima. Vladimir Ćorović, Jagićev i Jiričekov učenik, pristupnom besedom, prilikom izbora za profesora na katedri nacionalne istorije, na Filozofskom fakultetu u Beogradu odaje zaslužno priznanje svojim prethodnicima a najviše Ialrionu Ruvarcu: „Mi danas možemo raditi mnogo lakše i s mnogo više izgleda na uspeh. Generacije naučnog delovanja ostavile su svoje vidne tragove. Borbeni kriticizam Ilariona Ruvarca, koji je dugo sam imao da izdržava uvredljivu i nekulturnu borbu sa pretencioznim diletantima i usplahirenim rodoljupcima radi čisto principskih pitanja pravog naučno historijskog rada…“ Još veće priznanje odato je Ruvarcu prilikom obeležavanja 100-godišnjice rođenja u Novom Sadu (27. januara 1932) na svečanoj sednici Književnog saveta Matice srpske. Predavanje o Ruvarcu održao je jedan od najboljih njegovih učenika i sledbenika Jovan Radonić. Tom prilikom je ponovio, obrazložio i dopunio svoju ocenu datu još 1908. u Letopisu da Ruvarac dostojno staje pored Dositeja i Vuka. Još jedan njegov učenik Stanoje Stanojević je tom prilikom napisao značajan članak gde uzima u odbranu svoga učitelja: „Ruvarac je svojim radom i svojim spisima vrlo mnogo uradio na vaspitanju generacije koja je izvela oslobođenje i ujedinjenje našega naroda, mnogo više nego što se to misli i nego što bi to moglo izgledati. U Ruvarčevim spisima učili su ljudi da pre svega cene istinu i da realno gledaju na narodni život i njegove potrebe u prošlosti i u sadašnjosti. U duhu Ruvarčevih razlaganja i njegovih rezonovanja oni su naučili da se ne zanose praznim šimerima, da se ne razmeću hvastanjem, nego da smelo i otvoreno uvek gledaju istini u oči, da traže i brane istinu, pa ma bila ona i neprijatna…“

Naši savremeni istoričari posmatraju Ruvarca, njegove sledbenike i njegove protivnike iz udaljenih istorijskih perspektiva. Jedan od istaknutijih Radovan Samardžić u svojoj knjizi Pisci srpske istorije, u okviru studije Između Rajića i Ruvarca, dotiče srž problema: „Ruvarac se pojavio i nametnuo svojim zahtevima u razdoblju kad se, u njihovom punom uzletu, osetila sva efemernost i trošnost omladinskih ideala i kad je težina savremenog srpskog položaja, koji se nije mogao izmeniti zbog nepogođenog odnosa između želja i snaga, najzad učinilo bespredmetnim svako obmanjivanje prošlošću. Od Ruvarčevog nastupa do pojave naraštaja koji će se, početkom XX veka, ponovo zaneti epohom Nemanjića i kosovskom tradicijom, ovoga puta sa pouzdanijim znanjem činjenica, protekle su decenije postepenog ustupanja i povlačenja njegovih protivnika iz kulturnog kruga, sve do poslednjih branilaca ugroženog srpstva među seoskim učiteljima i palanačkim novinarima.“

 Napori i rezultati Ilariona Ruvarca i njegovih učenika i sledbenika koji su ga podržavali sve do pobede nove kritičke škole nad starom tradicionalističkom školom, tek se danas mogu jasno sagledati i objektivno oceniti. U ono doba, u vatri polemike između dva oštro suprostavljena tabora, konture i krajnji ciljevi borbe tek su se nazirali. Što je ta borba duže trajala i sve se više zaoštravala postajalo je sve očiglednije da to nije borba između rodoljubive i nerodoljubive istoriografije, ni sukob između pristalica savremene i nesavremene istorije – kako je to Jaša Tomić pokušavao da predstavi – nego da je to borba između tradicionalista i šovinista, s jedne strane, i pristalica kritične naučne misli, s druge strane. Bilo je i u jednom i u drugom taboru ekstremnijih i pomirljivijih elemenata, ali u celini, borba se vodila sa mnogo preterane žestine. Razlika je bila u tome da je istina i nauka bila na strani kritičke škole, na drugoj strani ukorenjene zablude i nacionalistički fanatizam. Bila je to borba između dva dijemetralno suprotna shvatanja o suštinskim zadacima istorije.