Аутор: др Александра Колаковић, научни саветник Института за политичке студије
Четвородневна посета папе Лава XIV Француској, од 25. до 28. септембра 2026. године, била је више од великог религијског догађаја. Њен програм, који је обухватио Париз, Лурд и Мец, повезао је и неколико различитих равни. У средишту пажње је широк спектар тема од односа Републике и религије, преко француског културног наслеђа и јавног простора, до питања мира, мултилатерализма, вештачке интелигенције и будућности Европе. Папа је примљен у Јелисејској палати, обратио се државним властима, цивилном друштву и дипломатском кору, посетио УНЕСКО, служио вечерњу службу у Нотр Даму, сусрео се са младима у Сен Денију, а затим посетио Лурд. Завршница у Мецу, са међурелигијским сусретом и скупом „У коренима Европе за мир и јединство”, дала је читавом путовању изразиту европску димензију. Значај посете зато се не може свести само на питање односа Француске према Католичкој цркви. Она је представљала својеврсни тест једног од најосетљивијих питања савремене француске политичке културе: како у секуларној републици која почива на принципу лаицитета религија може бити присутна у јавном простору, а да се тиме не доведе у питање традиција неутралности државе? Ово је посебно битно и ако имамо у виду чињеницу да је прошле године свечано обележено 120 година од раздвајања цркве и државе законским актом у Француској. Управо у овим оквирима у доба највећих промена у међународним односима у савременом свету и друштвима, сусрели су се папска концепција религијске улоге у друштву и француски републикански модел.
Француски лаицитет није једноставно одсуство религије из јавног живота. Он је историјски модел уређења односа између државе, грађанина и верских институција. Зато је папино присуство у Јелисејској палати, Унеску и Нотр Даму имало значење које превазилази протокол. Сам Лав XIV је у Јелисејској палати нагласио да „праведан лаицитет” не значи искључивање религије из јавног простора, већ дијалог државних и религијских институција у корист општег добра. Емануел Макрон је, са своје стране, нагласио да француски лаицитет „није негација религије”. Можемо приметити блискост у формулацијама, али ово се не може тумачити и као потпуно поклапање позиција. Напротив, сусрет Макрона и Лава XIV показао је две различите концепције универзализма. Макронов републикански универзализам полази од грађанства, једнакости и лаицитета. Папски универзализам полази од универзалности људског достојанства, али га артикулише из перспективе једне глобалне религијске институције. Њихове теме где се могу разумети су питања мира, међународног права, мултилатерализма и критичког односа према неконтролисаној употреби технологије.
Ипак, разилазе се у појединим биоетичким питањима, што је било посебно видљиво када је Лав XIV говорио против сурогатства, куповине органа и медицински потпомогнутом окончању живота, истичући да научни и технолошки напредак мора остати подређен заштити људског достојанства. Истовремено је упозорио на опасност да вештачка интелигенција буде концентрисана у рукама малог броја приватних актера. Макрон је у истом контексту заговарао међународну регулацију вештачке интелигенције и заштиту људске аутономије. Тако се показала необична зона преклапања: папска етичка критика технолошког развоја и републиканска политичка регулација сусреле су се у питању граница технолошке моћи, али не и биоетичких питања, што је било и очекивано.
Посебан јавни одјек имала је масовност догађаја. Велики број верника и заинтересованих грађана, посебно на улицама Париза, дуж најпознатијих авенија и булевара, као и снажно присуство младих, показали су да религијски симболи и институције у Француској нису изгубили способност јавне мобилизације. Ипак, било би неоправдано из тога извести закључак о једноставном „повратку Француске католицизму”. Прецизније је говорити о промени облика религијске присутности. Ова промена заслужује пажњу управо зато што се дешава у друштву које је дугорочно обележено секуларизацијом. Пораст интересовања дела младих за католицизам и раст броја крштења одраслих не поништавају истовремено смањење традиционалне религијске праксе. Француски католицизам се преобликује. Вера све мање функционише као наслеђена друштвена норма, а све више као свесно прихваћена припадност, избор идентитета или простор тражења заједнице. Тај процес је, међутим, праћен и унутрашњим поделама око односа према политици, моралним питањима и друштвеним променама. Ову сложену трансформацију посебно добро осветљава рад Филипа Портијеа, политиколога и социолога религије, директора на Високој школи за практичне студије, на катедри Историја и социологија лаицитета, и професора на Институту за политичке студије у Паризу. Портије је познати проучавалац промена режима лаицитета, католицизмом и политиком и преобликовањем религијског поља у западним друштвима. У својим анализама савременог католицизма указује на чињеницу да Црква не прихвата једноставно повлачење религије у сферу приватног, већ настоји да задржи видљивост у јавном простору. Паралелно, црква прилагођава начине свог присуства секуларном друштву.
Из ове перспективе, папска посета може се посматрати и као пример постсекуларне јавности: религија није више нормативни темељ целокупног друштва, али није ни нестала из јавне сфере. Она се враћа као један од актера расправе о моралу, култури, идентитету и заједничком добру. Масовни сусрети у Паризу зато нису били само литургијски догађаји. Они су привремено стварали простор колективне припадности у друштву обележеном индивидуализацијом и политичком фрагментацијом. Нотр Дам је у том контексту имао посебно симболичко место. Катедрала је истовремено простор богослужења, историјског памћења и један од највидљивијих симбола француског и европског културног наслеђа. Папино присуство у обновљеној катедрали зато је повезало религијску традицију са колективним искуством губитка и обнове након пожара 2019. године. Није случајно што се питање културног наслеђа током посете појављивало упоредо са питањима мира, образовања и будућности Европе. Реч је о начину на који заједнице преносе вредности из прошлости у садашњост.
Посета отвара и питање односа папе и Емануела Макрона. За француског председника посета је представљала значајан симболички догађај у последњим месецима његовог мандата. Али било би поједностављено посматрати је као политички ресурс који је председник могао једноставно ставити у службу сопствене агенде. Сам ток посете показао је супротно: Света Столица је задржала сопствену агенду, док је Макрон настојао да посету уклопи у сопствену визију Француске као републиканске, европске и мултилатералне силе. И званични француски извори посету представљају пре свега у оквиру традиционалних односа Француске и Свете Столице и заједничког ангажмана око међународних питања. Политички контекст, ипак, није могуће занемарити. Француска се налази седам месеци пред председничке изборе 2027. године, а теме које је папа отворио већ припадају политичким поделама: однос према националном и европском идентитету, религијском наслеђу, миграцијама, лаицитету и моралним питањима. Посета зато има политички значај као симболички догађај. У том погледу посебно је занимљиво Национално окупљање. Марин ле Пен и Жордан Бардела присуствовали су Папиној миси, док Le Monde указује на све видљивије присуство конзервативних католичких кругова унутар странке и на померање реторике од ранијег снажног истицања лаицитета ка наглашавању „хришћанских корена Француске”. Та појава је важна не зато што доказује да је религија постала доминантна политичка тема, већ зато што показује да је питање културног и хришћанског наслеђа поново постало простор политичког тумачења. Овде, међутим, постоји ризик од поједностављења. Хришћанско наслеђе Француске може бити представљено као историјска и културна чињеница, али његово политичко значење није једнозначно. Оно може бити тумачено као део националног памћења, европско цивилизацијско наслеђе, извор моралних вредности или инструмент политичког разграничења. Папина посета показала је разлику између тих интерпретација.
Завршница у Мецу била је у том смислу нарочито значајна. Избор града повезаног са Робером Шуманом и историјом европског помирења омогућио је да се француска посета трансформише у европску поруку. Сам Макрон је у Мецу говорио о „срцу миленијумске Европе”, њеним оснивачима, миру, демократији и потреби да се Европа супротстави повратку национализама и затварању у себе. Папина порука је, у основи, ишла у сличном правцу, али из другог идејног полазишта. Хришћански корени Европе нису представљени као аргумент за искључивање другог, већ као могући извор мира, помирења и дијалога. Сам програм у Мецу, који је подразумевао међурелигијски сусрет и скуп посвећен коренима Европе показује да је Света Столица настојала да појам европског наслеђа повеже са универзалистичком, а не затвореном концепцијом Европе. Овим је посета Лава XIV Француској занимљив пример савремене религијске дипломатије. Папа није наступао само као поглавар Католичке цркве већ и као глобални актер који кроз дискурс повезује мир, културу, образовање, науку, технологију, људска права и међународни поредак. Избор Унеска као једне од централних тачака посете посебно је значајан. Сусрет религијског ауторитета са институцијом посвећеном образовању, науци и култури проширио је значење папске посете далеко изван црквеног оквира, што је сведочанство ширег културно-политичког значаја. Савремена Европа није лишена религије зато што је секуларна. Напротив, секуларизација је променила услове под којима религија учествује у јавном животу. Она више не може да претендује на монопол над друштвеним вредностима, али и даље може да делује као извор симбола, моралних аргумената, колективног памћења и транснационалне мобилизације.
Посета папе Лава XIV зато није била ни једноставан „повратак католицизма”, ни предизборни догађај, нити дипломатски спектакл који би било могуће свести на односе Макрона и Свете Столице. Њен значај је у сложености свих поменутих и различитих нивоа. Показала је да Француска остаје дубоко привржена лаицитету, као и да лаицитет не значи нестанак религије из јавне сфере. Хришћанско наслеђе остаје део француског и европског културног памћења, али његово политичко значење остаје предмет спора. Такође, потврђено је и да религијске институције, упркос секуларизацији, и даље могу бити актери јавне дипломатије и међународног дијалога. Током четири дана у септембру 2026. године религија је изнова постала један од простора у којима се разговарало о томе шта данас значе Француска и Европа. Од Јелисејске палате и Нотр Дама, преко Унеска и Лурда, до Меца и Робера Шумана, папска посета је повезала религијско наслеђе са питањима културе, мира, технологије, људског достојанства и европског јединства. У овом померању од папске посете као делу црквеног догађаја ка јавном разговору о будућности европског друштва може се пронаћи и њен трајнији значај. Лав XIV није позвао Француску да се врати у прошлост. Његова порука била је сложенија: да се историјско наслеђе може превести у језик садашњости, да лаицитет може бити простор слободе, а не искључивања, и да хришћански корени Европе могу бити тумачени као основа за дијалог, а не за поделе. У том смислу, посета Француској представља значајан тренутак у ширем европском преиспитивању односа између религије, културе, политике и јавног простора.
Остави коментар