IVAN TABAKOVIĆ

Autor: msr LJiljana Dragosavljević Savin, istoričar

Ivan Tabaković je bio jedan od najvećih slikara srpskog modernizma. Bio je uticajna stvaralačka ličnost, čiji je opus u različitim medijima (crtež, kolaž, keramika) nezaobilazan deo međuratne i posleratne istorije umetnosti Srbije i Jugoslavije. U njegovom bogatom i razuđenom opusu možemo pratiti razvoj istorije modernizma kod nas, počev od intimizma, ekspresionizma, socijalne umetnosti i nadrealizma, do pop-arta i „Mediale“, koja ga smatra jedinim duhovnim ocem.

Modernizam označava modernu umetnost koja obuhvata vremenski period od kraja devetnaestog veka sve do sedamdesetih godina dvadesetog veka, a njene osnovne karakteristike su individualizam, subjektivizam, modernizam i eksperiment. Srpsko modernističko slikarstvo je po svojim odlikama najbliže evropskoj tradiciji i modelu pariske škole. Međutim, osnovni principi modernističkog slikarstva na početku pedesetih godina dvadesetog veka u Srbiji, zasnivaju se na istim modernističkim idejama kao i posleratna američka apstrakcija. Ove ideje potiču iz Hofmanovih i Grenbergovih definicija modernističke slike, koje se temelje na prevashodnom održavanju dvodimenzionalnosti slikarske ravnine, suprostavljajući se svakom vidu iluzionističke imitacije dubine prostora.

Ivan Tabaković rođen je u Aradu (današnja Rumunija) 10. decembra 1898. god. Potiče iz ugledne građanske porodice. NJegov otac Milan bio je poznati arhitekta, kao i brat Đorđe i sestrić Predrag. NJegov stvaralački put kretao se na relaciji Arad– Budimpešta–Zagreb –Minhen–Pariz–Novi Sad–Beograd.

Studije slikarstva započeo je na Akademiji likovnih umetnosti u Budimpešti 1917. god, a potom na Kraljevskoj akademiji za umjetnost i obrt u Zagrebu (1919–1924). Prvo je bio u klasi profesora Maksimilijana Vanke, a kasnije kod profesora LJube Babića. Godine 1922. privremeno je prekinuo studije u Zagrebu i otišao u Minhen, gde je dva semestra pohađao Akademiju lepih umetnosti, u klasi profesora Beker Gundala, kao i privatnoj školi Hansa Hofmana. Vratio se u Zagreb i naredne 1924. god. diplomirao je u klasi profesora LJube Babića. Sledeće godine odlazi u Pariz, gde boravi kraće vreme i učestvuje na Međunarodnoj izložbi primenjene umetnosti. Po povratku u Zagreb, zajedno sa Otonom Postružnikom 1925/26. god. osniva i vodi privatnu Slobodnu slikarsku školu. Naredne godine postavljen je za honorarnog crtača na Institutu za anatomiju Medicinskog fakulteta Sveučilišta Kraljevine SHS u Zagrebu, gde je radio do 1930. god, a onda se preselio u Novi Sad. Jedan je od osnivača umetničke grupe „Zemlja“, koja je osnovana 1929. god. u Zagrebu, ali će je napustiti 1932. god. Kao stipendista Vlade republike Francuske, Tabaković je boravio u Parizu od novembra 1934. do proleća 1935. god, kada se vraća u Novi Sad.

Prvu samostalnu izložbu Ivan Tabaković imao je 1934. god. u salonu Ulrih u Zagrebu. Izlagao je svoje radove i u umetničkom paviljonu u Beogradu 1934. god, zajedno sa kolegom Nedeljkom Gvozdenovićem. Tabaković se seli za Beograd 1938. god, kada je postavljen za honorarnog nastavnika slikarstva na Višoj školi za primenjenu umetnost. Decembra 1939. god. postavljen je za vođu odseka Dekorativno slikarstvo na ovoj školi. Bio je jedan od inicijatora osnivanja škole za primenjenu umetnost, iz koje će se kasnije razviti Akademija primenjenih umetnosti u Beogradu, gde će raditi kao profesor. Jedan je od osnivača odseka za keramiku. Nakon Drugog svetskog rata 1945. god. postavljen je za vanrednog profesora na Akademiji likovnih umetnosti, a 1948. god. prešao je na Akademiju primenjenih umetnosti, gde je vodio odsek za keramiku. Pored umetničke grupe „Zemlja“, gde je bio jedan od osnivača, učestvovao je u osnivanju beogradske grupe „Dvanaestorica“ (1937) i „Šestorica“ (1954).

Posle Drugog svetskog rata kulturni razvoj zemlje bio je jednako važan, kao i ostali segmenti društvene i privredne izgradnje. Međutim, umetnost je bila potčinjena političkoj ideologiji i ostvarivanju državno-političkih ciljeva, i organizovana po principu partijske strukture. Umetnici i njihovo stvaralaštvo stavljeni su pod strogi nadzor umetničkih udruženja i sindikalnih organizacija. NJihov osnovni zadatak bio je obrazovanje novog socijalističkog čoveka. Tu nije bilo mesta za individualne estetske dileme i umetnička preispitivanja. Likovna kritika bila je edukativno i političko sredstvo, koja je imala zadatak afirmacije sovjetskog socijalističkog realizma i kulturnog modela. Do postupne liberalizacije kulturnog života dolazi onog trenutka kada se menja spoljnopolitički kurs Jugoslavije u pravcu Zapada. Političko dopuštanje slobodnijeg razvoja kulture, stvorilo je odgovarajuću klimu za početak razvoja modernističkog jezika u srpskoj likovnoj umetnosti. Srpska i jugoslovenska likovna umetnost postepeno izlazi iz jedne vrste samoizolacije i otvara se prema svetu. Međutim, liberalizacija kulture i umetnosti nije bila nimalo jednostavna. Formiranje jugoslovenskog modernizma trebalo je da omogući promenu državnog imidža i da se predstavi kao simbol liberalizacije kulture. Šezdesetih godina dvadesetog veka stvoren je socijalistički estetizam, koji je bio dovoljno moderan da zadovolji državne i partijske potpebe pokazivanja otvorenosti prema svetu, ali i dovoljno tradicionalan da zadovolji društveni konformizam građanskog ukusa. Tako je modernizam prestao da bude društveno angažovan i postao je vrsta privilegovane umetnosti.

U borbi za slobodu individualnog umetničkog stvaralaštva, i to u vreme najžešće kontrole i primene ideološkog dogmatizma, posebnu pažnju privukla je Zadarska grupa. Bili su to mladi studenti beogradske Likovne akademije koji su svojevoljno napustili Akademiju i otputovali u Zadar, gde su proveli četiri meseca tokom 1947. god. Svi su bili kažnjeni izbacivanjem sa Akademije. Kuriozitet je da su svi članovi Zadarske grupe bili studenti sa Tabakovićeve klase. Tabaković je, navodno, pokušao da ih zadrži, znajući koje će biti posledice, ali bezuspešno. Ovaj događaj je poprimio razmere društveno-političkog incidenta. Zadarska grupa predstavlja prvi vid javnog otpora i negacije socijalističkog realizma u posleratnoj likovnoj jugoslovenskoj umetnosti. Ova grupa nije imala nikakav program, sem težnje za umetničkim i duhovnim usavršavanjem, ponovno uvođenje tema građanske kulture i potrebe za formiranjem nezavisnog stausa umetnika i umetnosti od ideoloških i političkih stega. Pod političkim pritiskom, većina studenata je, ipak, bila vraćena na Akademiju. Mnogi od njih su kasnije nastavili svoj rad u Parizu.

Slikarstvo Ivana Tabakovića počivalo je na temeljima modernističkog vokabulara slike, sa naglašenom sklonošću ka satiričnoj kritici ljudskih slabosti i mana. Upravo to će uzdići njegovo stvaralaštvo na nivo parabole, personifikacije ili alegorije ekspresivnog jezika, a kulminiraće u slici Genius (1929). Ova slika nastala je u Zagrebačkom periodu stvaralaštva i aktivnosti u grupi „Zemlja“. Slika predstavlja oštru kritiku raspalog i izgubljenog društva sa izrazitim moralnim ciljem da se ispravi društveno zlo i opšta ljudska glupost. Genius je slika koja obeležava glavni ambijent Tabakovićevog duhovnog i socijalnog angažmana tog perioda. Slika prikazuje desetoricu muškaraca i jedanaestog koji upravo iz nje iskoračuje, a svi se nalaze u bezličnom prostoru, velikoj sobi koja liči na fiskulturnu salu ili salu nekog zadružnog doma. Ova dvorana je u stvari poprište neobičnog pijansko-trubačko-duvačkog bahanalisanja, u kome se svaki prisutni muškarac zabavlja sam za sebe. Nijedna figura ne komunicira sa bilo kojom drugom u ogromnoj sobi, bez obeležja, oskudnog nameštaja, jedne hoklice na kojoj sedi trubač i jednog stočića u desnom, isečenom kadru, na koji je položena boca. Jedan od muškaraca, sasvim levo, kraj vrata u prvom planu, leži na podu. Drugi, kao da pokušava da na zid između vrata okači trombon. Treći, noseći barjak umesto grba ima flašu, izlazi kroz druga vrata. Trojica u prvom planu, sleva nadesno: prvi sedi na hoklici i duva u trubu, centralni lik, ćelav, trbušast, obučen u tamni sako i svetle pantalone, zaneto duva u trombon, treći ekvilibrira na levoj nozi, u pozi trapavog, nezgrapnog baletana, mašući maramicom i bocom u levoj ruci. U zadnjem planu, dvojica koncentrisano duvaju u nekakve duvačke instrumente, treći kao da zamahuje velikom trubom. Nad njima u vazduhu lebdi enius, opružen kao da pliva, obučen poput arlekina, bosonog leti nad ovim prizorom, otpozdravljujući veseloj družini, sa bocom šampanjca iz koje izleću ose u desnoj, i štapom, kojim diriguje prizorom, u levoj ruci. Čini se da on jedini, u ovoj neobičnoj, nekomunikativnoj grupi, zna šta radi. Ovom slikom Tabaković se približio nemačkom ekspresionizmu, tj. idejama Nove stvarnosti sa Georgom Grosom i Oto Diksom. Na sličan način Tabakovićeva slika predstavlja oštru kritičku viziju raspalog, rulog i izgubljenog društva. Svojom slikama iz tzv. zemljaškog perioda, a naročito slikom Genius, Tabaković pravi subverziju kolektiviteta, alegorijom jednog kolektiva koji se raspada i koji, eventualno, predviđa novi i bolji, koji tek treba da bude stvoren.

Novosadski period (1930–1938) karakterišu dela socijalne tematike i prefinjena upotreba boja – predstave privatnih i javnih prostora, mrtva priroda, pejzaži. Beogradski period (1938–1977) obuhvata više različitih istraživačko-stvaralačkih faza. U prvoj fazi (1938–1955) autor se suočava sa politički motivisanim kritikama, zbog elemenata groteske, ironije i sarkazma na njegovim delima. Istinsku prelomnu tačku celokupnog Tabakovićevog opusa čine celine „Poreklo i oblici likovnog izražavanja“ i „Izvori likovnog istraživanja – Analiza i foto dokumentacija“, s tezama manifestnog karaktera. Drugu beogradsku fazu (1955–1977) odlikuje naglašena istraživanja temeljnih principa modernističke slike, ali i skulpture, kolaža i fotomontaže. Upravo ovaj ekscentrični, stvaralačko-eksperimentalni period duge polovine dvadesetog veka Ivana Tabakovića čini jednim od najznačajnijih, originalnih inovatora srpske moderne umetnosti.

Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1965, a redovni član 1972. god. Zajedno sa Nedeljkom Gvozdenovićem inicirao je osnivanje Galerije Srpske akademije nauka i umetnosti 1968. god. Danas je nagrada iz Fonda „Ivan Tabaković“, koju dodeljuje SANU, jedna od najprestižnijih u oblasti vizuelnog stvaralaštva.

Ivan Tabaković je na neki način pesnik i satiričar, vizionar i dramatičar, moralista i posmatrač, koji je u umetnosti koristio različite načine istraživanja, s ciljem da kaže ono što želi. Smatrao je da umetnik mora biti prisutan u svim životnim tokovima i da sve treba da bude predmet njegovog neprestanog interesovanja. NJegova interesovanja nikada nisu išla samo jednim pravcem. NJegov umetnički opus obuhvataju dela rađena tehnikom crteža, kolaža, intervencije, keramike… na taj način umetnik komunicira sa svetom, iznoseći svoje vizije, razmišljanja i ideje. Nadahnut socijalnim, impresionističkim i intimističkim motivima, slikao je u duhu prefinjenog kolorističkog artizma. Inače, artizam predstavlja način savršenog umetničkog izražavanja, koje je posledica veštine i znanja umetnika. Crtao je i akvarelisao, radio u tehnici tempere, gvaša, kolaža i majolike (vrsta keramike). Na Međunarodnoj izložbi umetnosti i tehnike u savremenom životu, održanoj u Parizu 1937. god, Ivan Tabaković je izložio četiri keramička panoa u počasnom holu paviljona Kraljevine Jugoslavije. Motiv iz srednje Srbije, Dalmatinka, Hrvatsko proleće i Bosanski motiv, zbog svojih velikih dimenzija predstavljali su tehnološki poduhvat, koji je Tabaković ostvario u saradnji sa novosadskim vajarom i keramičarom Karoljem Baranjijem. U kratkom vremenskom roku, od samo tri meseca, uspeo je da izradi ove monumentalne keramičke slike. Zbog svojih umetničkih vrednosti, panoi su u Parizu odlikovani počasnom diplomom. Oni danas predstavljaju remek dela keramike, nastala u pionirskim godinama ove umetničke discipline u našoj zemlji.

Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina Ivan Tabaković je stvarao kolaže. Za kolaž je rekao da ima karakteristike i bogate mogućnosti izražavanja. Sam način i brzina izvođenja kolaža onemogućavao je da ideja i zamisao iščeznu u procesu rada. Na taj način umetnik može da uhvati, tj zabeleži veoma dragocene ideje. „Radeći kolaž ja sam često hvatao svoje predstave, zarobljavao ih u rasporedu elemenata i verujte da su nam ta ropstvanaših ideja najdragocenija“ – govorio je umetnik. Teme i sadržaje ovih kolaža umetnik izvodi iz svojih refleksija o čudima života i prirode, nauke i filozofije, o svemu onome o čemu umetnik u isto vreme misli i mašta.

Tabaković je među prvima u srpskoj umetnosti počeo sa uvođenjem medija, fotografija i novinskih isečaka u svrhu umetničkog istraživanja. Istoričar umetnosti Vladimir Vasić je za Tabakovića rekao sledeće: „U mladosti „zemljaš“, potom slikar intimista u duhu tradicije međuratne „beogradske slikarske škole“, u zrelim godinama ulazi u nova izražajna područja gde izvor traži u oblasti nauke i filozofije. Tabaković u svim periodima svoga rada ostaje umetnik koji u umetnosti vidi pre svega način zadovoljavanja svoje nepresušne radoznalosti“.

Dela Ivana Tabakovića imala su dugačak put, od Lavova, Varšave, Barselone, Sarbrikena, Pariza, Meca, Ciriha, Rima, Filadelfije… Prvu izložbu pod nazivom „Skriveni svetovi“ u Grafičkom kolektivu, održao je aprila 1964. god. NJegovi kolaži, pod imenom „Život, misli, snovi“, bili su izloženi u galeriji Kulturnog centra Beograda 1966. god, nakon čega su zauvek otišli u NJujork, u galeriju Dorski u Medison aveniji. Četiri njegova kolaža će posle mnogo godina biti vraćena iz NJujorka za Srbiju, zahvaljujući jednom kolekcionaru. Još dva Tabakovićeva kolaža su kupljena na aukciji u Parizu, kada se prodavala zaostavština poznate istoričarke umetnosti i glumice Olge Kešeljević Barbeza. NJegova dela danas se nalaze u kolekcijama mnogih galerija i muzeja.

Stvaralački put Ivana Tabakovića bio je veoma uspešan. O tome svedoče mnogobrojne nagrade: Grand pri za slikarstvo i keramiku na Međunarodnoj izložbi dekorativne umetnosti u Parizu (1937), Srebrna medalja na Međunarodnoj izložbi u Ostendeu (1959), Zlatna medalja na 3. Međunarodnoj izložbi u Pragu, Sedmojulska nagrada (1966), Nagrada AVNOJ-a SFRJ (1975) za stvaralaštvo i rad od opšteg značaja, Nagrada Politike (1963), Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom, priznanje za naročite zasluge i doprinos za uspešni razvitak Univerziteta u Beogradu (1974).

Ivan Tabaković umro je 27. juna 1977. god, u 78 godini života, u Beogradu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.