Autor: dr LJubiša Despotović
Zbog svirepog ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović, Srbija je početkom 20. veka stavljena, u očima svetske javnosti, na stub srama. Vladarske porodice, vlade, a naročito novinari, publicisti i pisci, prevrat iz 1903. godine smatrali su bestijalnim zločinom nad legalnim vladarem Srbije. Novi vladar Petar Karađorđević smatran je običnim saučesnikom ubica, koga je na presto postavila zločinačka rulja u vojničkim uniformama. Vladalo je mišljenje, da je vojska, umesto da štiti svog vladara i poredak u zemlji, sabljama uvela hajdučki režim koji je bio samo njoj po volji.[1]
Engleska je odmah posle 29. maja prekinula diplomatske odnose sa Srbijom, zahtevajući da se kazne krivci za smrt kraljevskog para Obrenović. Kakvo je mišljenje vladalo o srpskoj vojsci ilustruje slučaj sa rumunskim kraljem, koji se odrekao VI puka koji je nosio njegovo ime, jer je i taj puk pod komandom Petra Mišića odigrao jednu od glavnih uloga u izvršenom prevratu. [2]
Popuštanje pozornosti javnog mnjenja Evrope prema Srbiji i njenoj vojsci, onemogućilo je narednih godina aktivno učešće pripadnika vojske i građana u četničkim akcijama u Makedoniji. I pored iskrenog patriotskog oduševljenja i nacionalnog zanosa, ove gerilske borbe između suprotstavljenih snaga, često su bile odraz tradicionalnog balkanskog razračunavanja.
Oživljavanje nacionalnog programa Srbije, nije odgovaralo Austriji koja je nastojala svim sredstvima da je oslabi. Posle neuspešnog Carinskog rata, ona je aneksijom Bosne i Hercegovine izazvala ozbiljnu evropsku krizu. Energičnim protestima i diplomatskom akcijom srpske vlade, uz pomoć Rusije, postavljeno je pred Evropu „srpsko pitanje.” Međutim, Evropa ni pet godina kasnije, nije mogla ili nije htela da oprosti majski prevrat. Čak je i Žan Žores, znameniti vođa francuskih socijalista, bio i dalje ogorčen na Srbe. Kada ga je Jovan Skerlić zamolio 1908. godine da se zauzme za Srbiju, on je to odbio rekavši: Nikad vam ne možemo oprostiti majski atentat![3] Tako je zbog slabosti Rusije, Srbija morala uz posredovanje Engleske, priznati aneksiju i obavezati se na dobre odnose sa Monarhijom. [4]
Balkan je brzo ponovo bio u središtu pažnje svetskih državnika, ali i medija. Naime, balkanski ratovi bili su jedan od prvih velikih oružanih sukoba koje je pomno pratila štampa mnogobrojnih država. Zahvaljujući velikoj medijskoj zainteresovanosti, svet se upoznao sa izvesnim kršenjem ratnog prava od strane savezničkih armija, koje je veštom propagandom pojedinih velikih sila poprimilo demonsko obeležje. Srbija je još 1876. godine prihvatila Ženevsku konvenciju, koja se odnosila na postupanje sa zarobljenicima i bolesnima u vojskama za vreme rata.[5] Ipak na osnovu izveštaja pojedinih ratnih dopisnika, ali i svedočenja pripadnika naše vojske, sumnje za kršenje ratnog prava bile su ozbiljne. Stoga je formirana i komisija da ispita navode o zločinima, koja iako nije ispunila očekivanja, dodatno je učvrstila predstavu o surovim Balkancima. Naročito je žestok odgovor srpske vojske na pobunu Albanaca u Makedoniji izazvao veliko podozrenje evropske javnosti, a koje je uporno potpaljivano austrougarskom i italijanskom propagandom.
Ishod ratova bio je da je Srbija udvostručila svoju teritoriju, i samim tim predstavljala još veću pretnju austrougarskim interesima. S obzirom na dugotrajnu nestabilnost u odnosima sa Srbijom, Dvojnoj monarhiji se uz moralno pravo, koje je na izgled bilo na njihovoj strani, Sarajevski atentat ukazao kao dobra prilika da se odstrani srpska opasnost. Sarajevski atentat iskoristili su i austrougarski saveznici kao pokriće za odbijanje delovanja u pravcu smirivanja napetosti i sprečavanja vojnog sukoba. Papa Pije X ne samo da nije osudio opasno zveckanje oružjem, već je i opravdao Habzburgovce u njihovoj nameri da upotrebe silu. Dok je još postojala nada da se sukob može izbeći, on je izjavio sledeće: U toku poslednjih nedelja od mene se sa raznih strana tražilo da radim za mir. Međutim, jedini vladar kome sam se mogao obratiti bio je Franja Josif; koji je uvek bio odan Svetoj stolici. Ja to nisam mogao učiniti iz obzira prema njemu zato što Austrija vodi pravedan rat.[6]
Srbija je nastojala da odmah pokaže najbolju volju prema susednoj državi i da se u najvećoj mogućoj meri ogradi od atentata. Odmah su bile prekinute vidovdanske svečanosti i naređena dvorska žalost, a vlada je izjavila da će staviti pod istragu svakog državljanina Srbije za koga istraga utvrdi da ima veze sa atentatom.[7] Međutim, događaj u Sarajevu je poslužio Austrougarskoj i Nemačkoj kao izvanredan povod da ostvare odluku koju su već ranije doneli –rat koji će izmeniti političku kartu Evrope.
Ubrzo po izbijanju rata, sve sile uključene u ratne sukobe objavile su dokumenta pomoću kojih su dokazivali sopstvenu nevinost u događajima koji su doveli do rata. Dokazivanje nevinosti bilo je važno ne samo zbog neutralnih zemalja, već zbog sopstvenih građana, čija je volja da se bore u velikoj meri zavisila od uverenja da učestvuju u pravednom ratu. Tako je u Britaniji grupa oksfordskih istoričara objavila septembra 1914. godine izveštaj kojim se Centralne sile okrivljuju za rat. Ulazak Britanije u rat se opravdava njenom potrebom da štiti međunarodno pravo tako što će pružiti pomoć malim nacijama kao što su Belgija i Srbija. Kao što možemo videti, oksfordski profesori navode Srbiju kao jedan od razloga ulaska u rat, međutim, u daljem obrazlaganju sva pažnja je posvećena Belgiji, što je donekle i očekivano imajući u vidu istorijski značaj Belgije za bezbednost Britanije.[8] U tom svetlu možemo posmatrati i činjenicu da je britanska vlada definitivno odlučila da stupi u rat tek pošto je Nemačka povredila neutralnost Belgije. Međutim upadljivo izostavljanje Srbije, čija je uloga za izbijanje rata mnogo veća od Belgije, može nam ukazati i na mogućnost njenog namernog izostavljanja. Razloge ovog eventualnog namernog izostavljanja možemo tumačiti lošim mišljenjem britanske elite, ali i šire javnosti o Srbiji. U svakom slučaju, Franca Ferdinanda ubio je Srbin koji je bio pod jakim uticajem srpske nacionalne ideje, što je Srbiju u očima savremenika tog događaja, stavilo u neugodan položaj.
Knez Lihnovski nas obaveštava da je držanje engleske štampe na početku krize bilo mirno i prijateljsko prema Austriji. Osuđivalo se ubistvo. Ali malo po malo podigoše se glasovi, koji premda su priznavali da je potrebno kazniti krivce, govorahu koliko se neće moći razumeti da taj slučaj bude eksploatisan u političkom cilju.[9] Britanija se trudila da na sve načine izbegne širenje krize i oružani sukob evropskih razmera. Popustljivost srpske vlade prilikom austrougarskog ultimatuma promenili su, kako navodi knez Lihnovski, raspoloženje engleskih političara i njene javnosti prema Srbiji.[10] S druge strane, austrougarski potezi nedvosmisleno su ukazivali na jarku želju za izazivanjem konflikta, odnosno vojnim obračunom sa Srbijom.
Kada je do obračuna najzad i došlo, Nikola Pašić i srpska vojska uložili su maksimalan napor da diplomatski uspeh, koji je napravljen u julskoj krizi, iskoriste za popravljanje lošeg imidža. Predrasude koje su vladale Evropom o našoj državi, a naročito vojsci nije bilo lako iskoreniti. Iskustva iz balkanskih ratova pokazala su se izuzetno korisnim. Pošto je obezbeđena puna logistika stranim ratnim izveštačima, naročito je obraćana pažnja na položaj ratnih zarobljenika, tako da je krajnje blag odnos prema njima, izazvao ogromno iznenađenje i pružio primer i lekciju svim suprotstavljenim stranama. Ilustrativan je primer koji je zabeležio francuski novinar Anri Barbi u Nišu decembra 1914. godine, kada su zarobljeni oficiri proslavljali ulazak austrougarske vojske u Beograd: Posle jedne vrlo obilne večere, zalivene šampanjcem, izgovoreni su vatreni govori, u kojima se već predviđala mogućnost skorog oslobođenja, pevalo se, sviralo. Srpske vlasti su to pustile ne intervenišući.[11]
Međutim, ovakve primere, evropska javnost dugo je smatrala običnom propagandom. Propagandom su smatrani i do tada neviđeni zločini koje je sprovela austrougarska vojska nad civilima u Mačvi u leto 1914. godine. Kada je na krajnje svirep način ubijeno oko 4.000 civila. Žrtve su streljali, nanosili im smrtonosne ubode bajonetima, ubijali ih noževima, odsecali im ruke, lomili su ih ili su sa njih drali kožu, lomili im noge, odsecali nos i uši, vadili im oči, odsecali im genitalne organe. Žrtve su kamenovali, žene su silovali, ubijali i odsecali im dojke, žrtve vešali i žive spaljivali, jedno dete su bacili svinjama, zadavali su im kundacima i štapovima smrtne udarce, nabijali ih na kolac i drali im kožu na kaiševe. Veliki broj osoba žive su spalili. Samo u prnjavorskoj opštini bilo ih je 122.[12]
Očigledno, evropskoj javnosti nije bilo pojmljivo da se vojska države, čiji se jedan deo smatrao centrom evropske kulture, a drugi, zemljom kojom i dalje upravljaju stare aristokratske porodice i gde se vojnička čast naročito naglašava, može već u prvim danima rata predstaviti kao vojska pljačkaša i ubica žena i dece. Na srpske vapaje zbog ubijenih civila, javnost, pre svega neutralnih zemalja, ostala je skeptična. Mnogi su se i dalje sećali izveštaja Karnegijeve komisije koja je i pored mnogih manjkavosti, Srbe i Grke optužila za ratne zločine. Stoga je u Srbiji brzo doneta odluka da se pronađe ličnost u čiju se reč na Zapadu veruje i čija kompetentnost ne može biti dovedena u sumnju. Odluka je pala na Arčibalda Rajsa, profesora univerziteta, poznatog kriminologa i građanina neutralne Švajcarske. Koliko je vladalo dobro mišljenje o invazijskoj vojsci i koliko su bile jake predrasude prema Srbiji, svedoči nam i mišljenje samog Rajsa. I pored toga što je pozvan od strane srpske vlade da ispita zločine na njenoj teritoriji, on nije bio „uveren u opravdanost srpskih optužbi.”[13]
Arčibald Rajs, kao profesor univerziteta, svoje naučno interesovanje ispoljio je za primenu fotografije u kriminalistici i sudstvu, pionirsku oblast koju je specijalizovao u Parizu. Upravo je iz te oblasti objavio knjigu Sudska fotografija, koja mu je u stručnim i naučnim krugovima donela veliki ugled. Pošto je u Lozani osnovao Institut za tehničku policiju i kriminalistiku, koji je otvoren 1909. godine, objavio je deo svog Priručnika tehničke policije. Naročito od tada, mnoge vlade ga pozivaju kao eksperta za kriminalistiku da pomogne u obezbeđenju banaka i da svojim stručnim savetima unapredi rad sudstva.[14]
U svom prvom susretu sa Nikolom Pašićem, stari političar je u jednoj rečenici izneo razloge i očekivanja njegovog angažovanja: Otvorite oči i uši i kažite svetu šta ste videli i čuli.[15] Rajs je svojom stručnošću i velikom marljivošću brzo opravdao očekivanja srpske vlade. On je za veoma kratko vreme ispitao veliki broj austrougarskih vojnika, kao i stotine svedoka njihovih zločina. Pregledao sam i ispitivao ranjenike, proučio austrijsku municiju koja je zabranjena ratnim zakonima. Osim toga, proputovao sam velikim delom srpske teritorije koju su Austrijanci napali i tamo sproveo tehničko istraživanje u prigodnoj formi. Ovo istraživanje na mestu događaja omogućilo mi je da pomoću važnog, opipljivog dokaznog materijala verifikujem izjave svedoka.[16]
On se nije libio da rizikujući život dođe na mesto gde su svedoci izjavili da se zločin odigrao i na taj način metodama modernog tehničkog istraživanja proveri njihove tvrdnje. Bio je krajnje temeljan i obazriv sa dokazima, koje je mnogostruko proveravao i naučnički jasno i precizno predstavljao. NJegovo istraživanje i mnogobrojni dokazni materijal koji je brzo prikupio, predstavljalo je potvrdu tvrdnji srpske vlade i važan argument srpskoj diplomatiji i njenoj težnji da postane uvažen faktor u savezničkoj koaliciji.
Ipak, veliku reakciju koju su izazvali u svetu Rajsovi islednički rezultati nisu bili toliko posledica srpske diplomatije, koliko činjenice da je on pre dolaska u Srbiju prihvatio posao ratnog izveštača za ugledne listove, koji su izlazili u neutralnim zemljama i samim tim, izuzetno vrednovani po pitanju verodostojnosti. Činjenica da on nije bio profesionalni novinar, već cenjeni naučnik i univerzitetski profesor, koji je kao dopisnik iznosio mahom rezultate svog isledničkog rada, za koji je bio i te kako kompetentan, izazvali su snažan odjek u svetskoj javnosti.
U prvom dopisu iz Srbije za Gazette de Lausanne pod naslovom Kod austrijskih zarobljenika opisao je maksimalno korektan postupak srpskih vlasti prema austrijskim vojnicima i oficirima u Nišu. Pošto je Srbiju prikazao kao državu koja poštuje međunarodno ratno pravo, u drugom tekstu od 19. oktobra obrušio se na vojsku Dvojne monarhije. Naime, u maniru naučnika i forenzičara dokazao je da invazione trupe koriste eksplozivna zrna koja nisu dozvoljena pravilima rata jer zadaju mnogo veće povrede od obične municije.[17] Kao da je svoje čitaoce postepeno pripremao za mnogo šokantnije vesti iz Srbije. U tekstu od 24. novembra, navodi iscrpne statističke podatke o žrtvama austrijskih zločina u Mačvi: Ni deca najmlađeg uzrasta nisu bila pošteđena. U grobnicama sam pronašao tela dece koja nisu imala više od 2-3 godine.[18]
Reč Arčibalda Rajsa je mnogo snažnije i jasnije odjekivala svetom od austrougarske i nemačke propagande koja je Srbe predstavljala kao balkanske varvare. Nakon direktnih optužbi koje je uverljivo dokazao i objavio u listu Gazette de Lausanne, Austrijanci više nisu mogli da poreknu masakre nad civilima, ali su se pravdali izjavom da je egzekucija civila postala neophodna zbog neprijateljskog držanja stanovništva, koje su optužili da je aktivno učestvovalo u vojnim operacijama. Rajs je odmah reagovao i ovo gnusno opravdanje obesmislio iznetim dokazima i logičnim argumentima. Naime, među žrtvama je bilo osamdeset dvoje dece mlađe od deset godina, samim tim, nije moguće pretpostaviti da su i oni mogli koristiti vatreno oružje. Zatim, pošto član 50 Haške konvencije zabranjuje kolektivno kažnjavanje zbog postupaka pojedinaca, masovne egzekucije civilnog stanovništva predstavljale su klasičan ratni zločin.[19]
Vojnici koji su se naročito istakli u zločinima nad civilima u Mačvi pripadali su hrvatskoj nacionalnosti. Oni su se u potpunosti ponašali u skladu sa savetima zagrebačkog nadbiskupa Bauera, koji je pozvao Hrvate da u ime božje, budu osvetnici onog nedjela u Sarajevu koje je kralju našemu otelo čvrstu potporu u starim danima.[20] Arčibald Rajs je znao da su mnogobrojni gnusni zločini počinjeni od strane hrvatskih vojnika u austrougarskim uniformama, ali zbog težnji srpske vlade i Dvora za saradnju sa Hrvatima oko stvaranja zajedničke države, on je morao izostaviti hrvatske zločine iz svojih izveštaja.[21]
Ovi događaji na srpskom frontu, koji se više nisu mogli opovrgnuti, predstavljali su veliki šok ne samo za građane neutralnih i savezničkih država, već i za javnost Centralnih sila. Čak i običajno pravo koje se do kraja XIX veka u ratovima primenjivalo, sprečavalo je, barem od strane armija „civilizovanih” evropskih država, a kojima je Dvojna monarhija i te kako pripadala, terorisanje civilnog stanovništva. Ženevska i Haška konvencija dodatno su ovo humanitarno pravo, zasnovano na hrišćanskim principima osnažili i ulili kod Evropljana nepokolebljivo uverenje da izostanak viteštva pripada nekim prošlim vremenima ili drugim kontinentima.
Zbog nedostatka argumenata, ministarstvo spoljnih poslova iz Beča nekoliko meseci kasnije, izdalo je u aprilu 1915. godine jednu Zbirku svedočanstava o delima povrede međunarodnog prava koje su učinile države zaraćene sa Austrougarskom i „Prvu dopunu o vremenu pre 30. aprila 1915.” Ove dve brošure sadržale su izvestan broj optužbi i protiv Srbije. Srpska vlada tražila je od Arčibalda Rajsa mišljenje o tim publikacijama, odnosno optužbama koje su u njima iznete protiv srpske vojske. On je odgovorio jednim tekstom u kojem je veoma lako dokazao neuverljivost i neistinitost navedenih svedočenja. Posle Rajsovog „Odgovora” ove optužbe ne samo da nisu ozbiljnije pravno i naučno tretirane, već nisu ozbiljno korišćene niti u propagandne svrhe.[22] Ako uporedimo ove izveštaje, vidimo veliku razliku između austrougarske i srpske vojske u poštovanju vojne etike i nadasve nevinog ljudskog života. U vremenu kada su međunarodne obaveze vezane za humanitarno pravo u ratu bile prilično definisane, kada je obrazovanje, odnosno pismenost, naročito u Monarhiji bila široko dostupna, ne samo oficirima, već i običnim vojnicima, došlo je do sunovrata časti i milosrđa u ratu.[23]
Važno je istaći da Rajs nije iznosio istinu o srpskom stradanju samo putem štampe i srpskim diplomatskim kanalima (njegov „Izveštaj” srpskoj vladi o austrijskim zločinima), već je držao konferencije i predavanja u savezničkim gradovima o patnji i junaštvu srpskog naroda u Prvom svetskom ratu. Tako je u Parizu 1915. godine održao konferenciju na Sorboni sa temom o zločinima austrougarske vojske u Srbiji. Retko sam video slično oduševljenje kao ono koje je vladalo u ogromnoj sali. Tada je u uvodnom izlaganju rekao rečenicu koja je kasnije često citirana: da pred zločinom nema moguće neutralnosti.[24] Na ovom primeru vidimo da on nije bio samo borac protiv nepravde, zla i laži, već, kao priznati intelektualac i javna ličnost, najveći branilac srpskih interesa. Suočen sa zločinima koje su počinile razularene austrijske trupe nad civilnim stanovništvom, Rajs je otišao nekoliko koraka dalje, proglasio se srpskim dobrovoljcem i na taj način odstupio od zvanja neutralnog islednika. Ovaj segment njegovog života i njegove ličnosti, nije tema ovog rada, ali je dobra ilustracija njegove ogromne posvećenosti poslu kojeg se prihvatio, ali i izražene ljubavi prema jednom, njemu do tada, nepoznatom narodu.
Rajsovo kontinuirano iznošenje ratnih zločina austrijske vojske, potkrepljeno uverljivim dokazima, omogućilo je probijanje svojevrsne informativne blokade taložene prethodnih godina, koja je revnosno održavana od strane austrougarske propagande. Herojske pobede srpske vojske i aktivnost marljivog Švajcarca, izazvali su neviđeno zanimanje svetske javnosti prema Srbiji. U Srbiju su nagrnuli stranci iz svih krajeva sveta želeći da na licu mesta upoznaju ovaj hrabri narod i pomognu mu u njegovoj borbi za slobodu.
U do tada izuzetno rezervisanoj britanskoj javnosti, Srbiju je počela podržavati grupa intelektualaca veoma uticajnih ličnosti, među kojima su bili čuveni arheolog Artur Evans i isto toliko ugledan istoričar DŽordž Treveljan, zatim profesor univerziteta i istoričar Čarls Oman, kao i publicisti Henri Vikem Stid i Robert Siton Votson. Osobito snažan doprinos u tom kontekstu dao je i naš Vladika Nikolaj Velimirović, koji je svojim besedama o stradanju Srbije i karakteru srpske duše i vere, izgovorenim sa vestminsterske katedre u velikoj meri uticao na promenu stava britanske političke i crkvene elite, ali i sveukupne političke javnosti.[25] U Francuskoj se za podršku našem narodu i državi, naročito isticao profesor univerziteta Emil Oman. Inspirisani srpskim ratnim podvizima, naročito je ratoborna intelektualna i kulturna elita u Italiji vodila propagandu za ulazak svoje zemlje u rat koristeći imena Srbije i Crne Gore.[26] Ne smemo zaboraviti ni Amerikanca DŽona Rida, koji je svojom knjigom Rat u Srbiji 1915. ništa manje slikovito i potresno od Arčibalda Rajsa, opisao strahote austrijske invazije.[27]
U nabrajanju zaslužnih ljudi za probijanje istine u svet o Srbiji u Prvom svetskom ratu, a osobito u njegovim prvim mesecima, nikako ne smemo zaboraviti na holandskog hirurga Arijusa Van Tinhovena, koji je čak i pre samog doktora Rajsa, prvi kao značajni medicinski radnik i stručnjak posvedočio o ratnim zločinima i zlodelima austrougarskih okupacionih snaga. U svojoj knjizi Strahote rata u Srbiji, dnevnik ratnog hirurga Tinhoven nedvosmisleno jasno svedoči: austrijske trupe, uglavnom sastavljene od Hrvata, Mađara, Čeha i Poljaka, tokom povlačenja su na sve strane uništavale, ubijale, pljačkale i skrnavile žene i decu – užasno.[28] I dalje napominje: Kasnije je u Srbiju došao R. A. Rajs, profesor Univerziteta u Lozani, da bi obavio podrobniju istragu o ovim strahotama.[29]
Mnogi istoričari smatraju da je Prvi svetski rat predstavljao samo uvod u mnogo žešći konflikt. Taj se rat nije završio činom formalne kapitulacije Centralnih sila, već je na direktan način ekspliciran u svom drugom svetskom nastavku, koji će doći vrlo brzo, nepune tri decenije posle poslednjih plotuna Prvog velikog rata. I ne samo to, pojedini istoričari, poput Stivena E. Milera i Šon M. Lin DŽonsa, smatraju da period u međunarodnim odnosima koji mi danas tretiramo kao eru posthladnoratovskog poretka moći, mnogo bolje definiše pojam era posle Prvog svetskog rata.[30] I pored toga, što je kako kaže Hobsbaum bio zajedno sa Drugim svetskim ratom epizoda u pokolju bez paralela[31], Prvi svetski rat imao je sopstvena obeležja, umnogome različita. Jedna od možda najvažnijih odlika jeste drugačiji, znatno humaniji odnos prema civilnom stanovništvu. Ipak, totalni rat koji je bio tako karakterističan za nacističku Nemačku, svoju premijeru doživeo je u prvoj godini Prvog svetskog rata u Srbiji. Tako da Izveštaj Arčibalda Rajsa predstavlja veoma važan istorijski izveštaj za istoriju zločinačkog aspekta Velikog rata. [32]
Rajs kao istorijski izvor prve ruke, nije samo tematski širok i odlično dokumentovan, već kao što smatraju mnogi autori, možda predstavlja najobimniju dokumentaciju koju je jedan čovek uradio na temu Prvog svetskog rata.[33] Arčibald Rajs je i posle rata stavio svoj naučni autoritet i znanje u službu Srbije i nove države, učestvujući u unapređenju Crvenog krsta, sistematizovanju dokumentacije o ratnim zločinima u Srbiji i pre svega, unapređenju srpske policije.
Zaključak:
Naučni doprinos dr Arčibalda Rajsa nije ništa manje značajan od već naznačenog istorijskog i propagandnog. Kao priznati evropski i svetski kriminolog dr Rajs je snagom svog neprikosnovenog naučnog autoriteta odagnao sve sumnje pre svega od Srbije nenaklonjene javnosti Evrope o karakteru germanske agresije na našu zemlju, a naročito usmeravajući pažnju na njene stravične zločinačke bilanse. Kao inovativan i kreativan čovek dr Rajs je bio pionir zasnivanja kriminologije kao naučne discipline, a osobito snažan doprinos dao je utemeljenju forenzike kao važnog dela sakupljanja relevantnih empirijskih dokaza na samom terenu, odnosno mestu izvršenja zločinačkog akta. Osobito inovativan doprinos dao je u oblasti primenjene fotografije u kriminalistici, sudstvu i medicini, ne samo sa aspekta rekonstrukcije zločina i njegovog dokazivanja, nego i fiksiranja važne dokumentarne vrednosti i naknadnih mogućnosti istraživanja. Zahvaljujući ovoj svojoj delatnosti Arčibald Rajs nije postao samo nepokolebljivi i autoritativni istraživač ratnih zločina okupatora i agresora u Srbiji, već i svojevrsni ratni dopisnik, hroničar – povesničar, a za zločince neprijatan svedok njihovih učinjenih zlodela. Tako su se u ličnosti dr Arčibalda Rajsa susreli i udružili vrstan profesor, hemičar, kriminolog, forenzičar, ali i ratni izveštač, borac za istinu i pravdu, i ratni hroničar. Naposletku, ali ne i manje važno, jedan od najvećih prijatalja Srbije i srpskog naroda kojeg je imao u svojoj često tragičnoj, ali i časnoj istoriji.
Literatura:
- Rajs, R. A. (1991). Šta sam video i proživeo u velikim danima, Dereta, Beograd
- Rajs, R. A. (2004). Čujte Srbi, SPIK, Beograd
- Rajs, R. A. (2014). Ratni izveštaji iz Srbije i sa Solunskog fronta, Geopolitika, Beograd
- Tinhoven, van A. (2005). Strahote rata u Srbiji, Utopija, Beograd
- Petrović, N. (2013). Viteštvo srpskog i austrougarskog vojnika u Prvom svetskom ratu, Viteška kultura br 2. VPVTS. Beograd
- Despotović, LJ. (2015). Geopolitika destrukcije, Kairos, Sremski Karlovci
- Levental, Z. (1993). R. A. Rajs – Švajcarac na Kajmakčalanu, Dečije novine, Gornji Milanovac
- Episkop Nikolaj, (1986). Duša Srbije, sabrana dela, tom III, Srpska pravoslavna Eparhija za Zapadnu Evropu, Himelstir
[1] koautor u pisanju rada dr Nebojša Petrović
[2] Vasa Kazimirović, Crna ruka, Novi Sad 2013, 172
[3] Vasa Kazimirović, navedeno delo, 171
[4] Vasilj Popović, Istočno pitanje, Beograd, 1996, 214, 215
[5] Dušan Petrović, Pregled međunarodnih ugovora i drugih akata od međunarodnog značaja za Srbiju od 1800 do1918, Beograd, 1953, 67
[6] Dragoljub Živojinović, Vatikan, Srbija i stvaranje jugoslovenske države 1914–1920, Beograd, 1995, 50
[7] Istorija srpskog naroda, Beograd, 200, 11
[8] Anika Mombauer, Uzroci Prvog svetskog rata, Beograd 2013, 31
[9] Knez Lihnovski, navedeno delo, 45
[10] Isto, 46
[11] Anri Barbi, Sa srpskom vojskom, Gornji Milanovac, 1986, 350
[12] Arčibald Rajs, Austrougarska zverstva, Gornji Milanovac, 1995, 44
[13] Milutin Tasić, Veliki prijatelji Srba, Beograd, 2001, 66
[14]Slađana Bojković, Umesto biografije Arčibalda Rajsa, Ogledalo Arčibalda Rajsa, Kragujevac, 2008, 120
[15] Arčibald Rajs, Šta sam video i proživeo, Beograd, 2014, 26
[16] Arčibald Rajs, Austrougarska zverstva, 13
[17] Arčibald Rajs, Ratni izveštaji iz Srbije i sa Solunskog fronta, Beograd, 2014, 15
[18] Isto
[19] Arčibald Rajs, Austrougarska zverstva, 146
[20] Dragoljub Živojinović, Vatikan, Srbija i stvaranje jugoslovenske države, 50
[21] Dejan Mikavica, Srpska politika u Hrvatskoj i Slavoniji 1538–1918, Novi Sad, 2015, 319
[22] Arčibald Rajs, Odgovori na Austrougarske optužbe protiv Srba, Krf, 1915
[23] Neboša Petrović, Viteštvo srpskog i austro-ugarskog vojnika u Prvom svetskom ratu, Viteška kultura br 2.VPVTS. Beograd, str.73.
[24] Arčibald Rajs, Šta sam video i proživeo, 70
[25] Vidi Episkop Nikolaj (1986) Duša Srbije, sabrana dela, tom III, Srpska pravoslavna Eparhija za Zapadnu Evropu, Himelstir
[26] Istorija srpskog naroda, 74
[27] DŽon Rid, Rat u Srbiji
[28] Arijus Van Tinhoven , Strahote rata u Srbiji, Utopija, Beograd, 2005, str. 15.
[29] Isto, str.17.
[30] LJubiša Despotović, Geopolitika destrukcije, Kairos, Sremski Karlovci, str.8.
[31] Erik Hobsbaum, Doba ekstrema, Beograd, 2002, 45
[32] Vidi. Zdenko Levental, (1993) R. A. Rajs – Švajcarac na Kajmakčalanu, Dečije novine, Gornji Milanovac
[33] Vladimir Stojančević, Viđeni stranci o Srbiji i Srbima 19. i početkom 20. veka, Beograd, 1998,189
Ostavi komentar