ИСТОРИЈА НАСТАНКА И ВРСТЕ КАЛЕНДАРА

28/04/2022

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар

Календар је скуп начина и прописа за мерење времена, где се према кретању и међусобном односу Земље, Сунца и Месеца, распоређују мање временске јединице (дан, седмица, месец) у веће временске јединице (године, векове). Последњих неколико хиљада година човечанство је користило више од 1.500 различитих календара, док је данас у употреби око 40 календара широм света. Током историје човеково поимање времена и његове пролазности се и те како мењало. Данас су календар и сат постале ствари без којих је незамисливо организовати живот.

Сам термин „календар“ потиче од грчке речи „калео“ (lat. calo), која означава објављивање појаве младог месеца, а од те речи води порекло и латински термин „календе“ (lat. calendae) којим су стари Римљани означавали први дан у месецу. Иначе, термин „календар“ (lat. calendarium) је прво означаво годишњу пореску књигу, а потом и сам порески приход који се у њу уписивао. Наиме, први дан сваког месеца био је тренутак да се врате сви дугови, а како се у Риму почетак месеца називао Календа, када је месец млад, тако је и књига дуговања добила назив. Касније, календар добија значење годишње књиге у којој је година подељена на месеце, седмице и дане.

Питање календара имало је велики практични, али и научни и историјски значај. Календар је утицао на свакодневни живот и рад човека, због земљорадње и религијских култова, и то нарочито у старом и средњем веку. С друге стране, историјска наука је, као и данас, требала да утврди датум неког догађаја и да га преведe на савремени Грегоријански календар. Питање календара је понекад доста компликовано, јер се рачунање времена разликовало од земље до земље, од народа до народа. Време као посебну категорију, у пракси, изучава хронологија, као помоћна историјска наука.

Најнижу календарску временску јединицу нашег времена чини дан. Дан може бити при-родни (од изласка до заласка Сунца), пуни дан (дан и ноћ) и тзв. грађански дан (од поноћи до поноћи). Дан се дели на сате или часове. Тек у 14. веку прихваћено је еквиноционално време, по коме је дужина једног сата иста током целе године. Пре тога се користило тзв. темпорално време, а дужина сата је зависила од дужине обданице. У средњем веку поделе на сате није било, већ се дан делио на периоде описних назива, типа: рано јутро, певчев пев, праскозорје, поподне, сутон, итд. Римљани су седмицу (недељу) делили на 9 дана. Подела седмице на 7 дана преузета је касније од Јевреја. Месеци су трајали од 28 до 31 дан. У eвропској цивилизацији месеци су добили називе по латинским нумеричким именима, а потом номиналним (јануар, фебруар…). И у средњовeковној Србији ретко су се користили народни словенски називи за месеце. Ти називи су гласили: просинац (јануар), сијечањ (фебруар), сухи (март), брезик (април), травањ (мај), изок (јун), чрвен (јул), зарев (август), рујан (септембар), листопад (октобар), груден (новембар) и студени (децембар). Ови термини су веома слични, а неки и идентични, онима који се и данас користе у Хрватској.

Зашто не постоји савршен календар? Разлог томе је тропска или соларна година. Тропска година означава временски размак између два узастопна проласка Сунца кроз тачку пролећне равнодневнице, односно време између два почетка пролећа. Њена вредност износи око 365 дана, 5 сати и 50 минута. Али, ни тропска година није константна. Она може да одступа и по неколико минута, а и стално се смањује. То је разлог због коjeг је немогуће направити апсолутно тачан календар. С друге стране, неки календари су били базирани на лунарној години. Лунарна година се заснива на циклусима Месечевих мена и траје 354 дана. Лунарни календар био је у употреби у Вавилону, старој Кини и Вијетнаму. Једини чисто лунарни календар у масовној употреби је исламски календар, али и ту постојe одређене модификације. У Авганистану и Ирану користи се соларни, а у Турској соларно-лунарни календар. Већина лунарних календара су заправо комбинација соларних и лунарних календара и њихових принципа. То значи да календарски месеци одговарају Месечевим циклусима, али се повремено додају интеркаларни месеци како би се ови циклуси усагласили са соларном годином. Овакви соларно-лунарни календари су кинески, хебрејски, хинду, као и већина античких календара. Астрономији су били вични, од европских народа Келти, а у централној и Jужној Америци, Инке, Маје и Астеци.

У старој Месопотамији (3000 год. пре н.е.) коришћен је први соларно-лунарни календар, у трајању од 360 дана, подељених на 12 месеци. Стари Египћани су први направили календар у коме се време мерило помоћу година. Прво су користили лунарни календар, базиран на менама Месеца, као и сви источњачки народи. Време су рачунали од једног пуног Месеца до другог. После свака три пуна месеца дошло би до изливања Нила, што је у Египту било повод за низ религиозних празника, јер је земља постајала плодна. Како би унапред знали када тачно долазе празници, Египћани су покушали да направе соларни календар, који неће зависити само од Месеца. Њихови астрономи су приметили да се на сваких дванаест месеци на небу појави звезда Сиријус, те су тај период између две појаве ове звезде назвали година. Годину су изделили на 365 дана и 12 месечевих мена. Бројање година кретало је испочетка са доласком сваког новог фараона. Посебна пажња поклањала се пролећној и јесењој равнодневници (21. март и 22. септембар). То су једини дани у години када је дужина дана и ноћи једнака.

Стари Јевреји су користили соларно-лунарни календар, у коме су се месеци рачунали у односу на кретање Месеца око Земље, а дани и године у односу на кретање Земље око Сунца. Просте године су трајале 353-355 дана, а преступне (уведене ради усклађивања са соларном годином) 383-385 дана. Месеци су прво имали нумеричке и старе хебрејске називе, а после вавилонског ропства (586. год. пре н. е.) уведени су називи преузети од Вавилонаца.  Јеврејски календар је први увео поделу на 7 дана у недељи. Мојсијевих десет заповести захтевале су од Јевреја да седми дан у недељи одмарају и они су за тај дан одредили дан који су назвали шабат (од чега је настао назив за суботу у многим језицима). Касније су и осталим данима дали имена. Када је настало хришћанство, дан празновања се померио на недељу, опет из религиозних разлога. Поред овога, Јевреји су у календар увели систематско бројање година, које није зависило од тренутног владара. Године су бројали од постанка света. За разлику од њих, хришћани су бројање година започели од рођења Исуса Христа и то се назива новом ером.

Када се појавио ислам, у средњем делу западне Арабије употребљавао се календар од 12 лунарних месеци, који је касније, уметањем тринаестог месеца, постао соларно-лунарни. Након Мухамеда, исламски календар се темељи на лунарној години од 354 дана, 8 сати и 48 минута. У овом календару, сваких 30 година дошло је до заостајања од 11 дана. Како би се исправила та крупна разлика, одређено је да се у раздобљу од 30 година, једанаест њих продужи на 355 дана. Арапске године нису биле у вези са неком ером и тек у 16. или 17. години хиџре (637. или 638.), калиф Омар је одредио да се за почетак муслиманске ере узме датум Мухамедовог преласка из Меке у Медину (хиџра). По нашем календару то се догодило у петак 16. јула 622. године.

Стари Словени су се у рачунању времена држали и соларних и лунарних правила. Соларни календар равнао се према годишњем добу (од лета до лета), а лунарни према Месечевим менама и зато се година означавала различитим терминима „рок“ или „лето“. Поделу године на 12 месеци Словени су прихватили заједно са хришћанством. Неки словенски народи преузели су латинско-византијске називе за месеце, док су други задржали своја стара словенска имена. Називи за месеце међу словенским народима нису се подударали, због разлике у поднебљу. Наиме, Словени су живели на великом простору од севера до југа. Тако на пример, хрватски месец липањ – када цвета липа (срп. јун), код Украјинаца (липен) и Пољака (липиец) је заправо јул месец, јер код њих липа цвета месец дана касније. Тако ни пољски радови нису почињали свуда у исто време. То је разлог због којег код словенских народа постоје исти називи за различите месеце.

Стари Грци су користили соларно-лунарни календар. Година им је почињала када је Сунце дошло у одређен положај (равнодневница), а сваки месец почињао је млађаком. С обзиром да се тропска година не може делити на месеце, овај календар је морао непрекидно да се исправља. Значајну реформу календара извршио је грчки астроном Метон из Атине. По њему су године од 432. пре н.е. почињале крајем јуна и биле су сврстане у циклусе од 19 година (Метонов циклус), са 7 додатих месеци. Месеци су имали 29 или 30 дана, делили су се на седмице и у декаде (десетодневља). Дани су се бројали до 20. редовно, а након 20. обратно, тј. до краја месеца, и то од заласка до заласка Сунца.

Римљани су ударили темеље савременом календару. Сама реч календар потиче из латинског језика. Римљани су прво користили годину која је имала 10 месеци – 6 месеци по 30 и 4 месеца по 31 дан (тзв. Ромулова година). Ова година трајала је 304 дана. Ромулов наследник, други по реду римски краљ Нума Помпилије (8. век пре н.е.) извршио је реформу овог календара, додавши два нова месеца – јануар и фебруар. Иначе, године су бројали од оснивања Рима. Месеци су добили имена, нпр. јануар по римском богу Јанусу, јул по Јулију Цезару, а август по његовом наследнику Октавијану Августу.

Најдужа година у историји је трајала 445 дана. То се десило 46. год. пре н.е. Наиме, римски император Гај Јулије Цезар је увидео огромне проблеме тадашњег лунарног римског календара који је произвољно мењан, често у складу са политичким околностима, како би се владару продужио мандат. Цезар је извршио нову реформу римског календара, према прорачунима александријског астронома Сосигена. Календарска (грађанска) година је  трајала 365 дана, али је Сосиген израчунао да соларна година заправо траје 365 дана и 6 сати. На основу наведеног прорачуна одлучено је да свака четврта година мора бити преступна, тј. мора имати дан више, како би се надокнадио тај заостатак. Седми месец је тада понео назив Јулиус (јул) у част Цезара. Од цара Константина користи се подела на дане у седмици.

Како се астрономија касније даље развијала, израчунато је да соларна година заправо траје 365 дана, 5 сати, 48 минута и 46 секунди. То је било 11 минута и 14 секунди краће од Сосигеновог прорачуна, те је због тога Јулијански календар каснио за соларном годином по 1 дан на сваких 128 година. До 1582. године накупило се 10 дана разлике. Пошто је прецизан дан пролећне равнодневнице пресудан за одређивање датума хришћанског Ускрса (који се одређује као прва недеља после пуног Месеца, који пада на или после пролећне равнодневнице), папа Гргур XIII је одлучио да реформише дотадашњи Јулијански календар. Прихваћен је предлог реформе напуљског астронома Алојзија Лилијуса  и математичара Кристофера Клавијуса. Папа је реформу календара озваничио 1582. године, булом Inter gravissimas. Њоме је пролећна равнодневница враћена на 21. март, као што је било утврђено још на Никејском сабору 325. године. Прихваћена је соларна година у трајању од 365 дана, 5 сати, 48 минута и 46 секунди. Све године почетком столећа (1700, 1800, 1900) прескачу се као преступне три пута, а свака четристота година и даље је била преступна. Због заостатка, те 1582. године се испустило 10 дана. После четвртка  4. октобра наступио је петак 15. октобар 1582. године. Ова реформа је календар највише приближила астрономским појавама. Календар је назван Грегоријански, по покретачу реформе, и одмах је прихваћен у католочким земљама Италији, Француској, Шпанији и Португалу. Аустрија га је прихватила 1584, Угарска и банска Хрватска 1587. године. Немци су на овај календар  прешли у 17. веку, а Енглези, Швајцарци и Швеђани у 18. веку. Његово прихватање је често било везано за политичке промене и промене државне управе – Јапан 1873, Египат 1875, Кина 1912,  Русија, односно тадашњи Совјетски савез 1918, Грчка 1923, Турска 1924. године. Грегоријаски календар постао је званични календар у Србији, односно тадашњој Краљевини СХС, 1919. године.

Јулијански календар наставиле су да користе још само православне цркве широм света. Православни народи и њихове цркве били су скептични према Грегоријанском календару, пре свега јер је он био продукт Римокатоличке цркве. То што ни Грегоријански календар није најпрецизнији, само је још један разлог за православно оправдање његовог неприхватања. У пракси, Грегоријански календар одступа од соларне године за 26 секунди, а Јулијански за 11 минута и 14 секунди. Заостајање Јулијанског календара за Грегоријанским, створило је разлику, која је до 1700. године износила 10 дана, између 1700. и 1800. увећала се на 11, а између 1800. и 1900. године на 12 дана. После 1900. године та разлика износила је  13 дана, као што је и данас. После 2100. године разлика ће се повећати на 14 дана. То је довело до размимоилажења хришћанских календара и разлике у израчунавању празника, као што су Божић и Ускрс. Тако је према Јулијанском календару Божић у XVII веку био 4. јануара, у XVIII веку 5. јануара, у XIX веку 6. јануара, а у XX веку 7. јануара. Између два светска рата православне цркве су покушале да реше проблем између црквеног Јулијанског и службеног Грегоријанског календара.

Најпрецизнији календар у историји израдио је српски научник Милутин Миланковић, почетком 20-их година XX века. Његов календар одступа од соларне године за само две секунде годишње. Код Грегоријанског календара разлика у односу на соларну годину јавља се после 3.200 година, док би се потреба за корекцијом Миланковићевог календара јавила за 30-40.000 година. Миланковићев календар имао је тенденцију да постане општеприхваћени светски календар. Када би га прихватиле оне православне цркве које данас поштују Јулијански календар, он би био једнак Грегоријанском календару све до 2.800 године. Овај проблем требао је бити решен на Свеправославном конгресу у Цариграду, који је маја 1923. године сазвао Васељенски патријарх Мелентије. Државно-црквену делегацију Краљевине СХС и СПЦ чинили су тадашњи митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић (каснији српски патријарх) и професор Милутин Миланковић. Предлог за реформу православног календара је усвојен 30. маја 1923. године и требао је да ступи на снагу када га ратификују делегације свих учесница Конгреса. Васељенска патријаршија је то учинила одмах, а Грци, Румуни и Бугари су то учинили годинама касније. Руска и неке друге православне цркве, међу којима је и сам предлагач – српска црква, то никада нису учиниле. Тако је пропао покушај да се у православне цркве уведе Миланковићев календар. Покушај реформе Јулијанског календара пропао је и на Свеправославној конференцији на Родосу 1962. године. Након тога, Грчка и још неке православне цркве прешле су на употребу Грегоријанског календара. Православне цркве, попут Српске, Руске, Грузијске, Јапанске, Јерменске, Јерусалимска патријаршија, Света Гора, тзв. Старокалендарци у Грчкој и православни Ескими, као и монофизитске цркве – Етиопска, Еритрејска, Сиријска, Асирска и Коптска, наставили су да користе Јулијански календар до данас.

Осим различитих календара, кроз историју су се користиле и различите ере, односно начини у избору почетка рачунања година. Почетна, нулта година календара често се мењала. У старој Грчкој се користила ера Олимпијада, као циклус од 4 године. Време се рачунало од прве Олимпијаде, која је одржана 1. јула 776. год. пре н.е. Римљани су године бројали од оснивања града Рима (Erom ab urbe condita), што се по Варону догодило 21. априла 753, а по Катону 21. маја 752. године пре н.е. У свакодневном животу Римљани су користили Конзулску еру (Annus consularis), која је године рачунала по годинама владања римских конзула. Јустинијан  је 537. године увео Царску еру, која је бројала године према годинама владања ромејских царева. По узору на њу, касније је настала Папска ера. У Византији се од VII века користила Цариградска или Византијска ера (Era ab orbe condito). За њен почетак узет је 1. септембар 5508. год. пре н.е, када је, по њиховом веровању, Бог створио свет. По Византијској ери датирани су сви српски средњовекови документи. Њој је слична Александријска (Старохришћанска) ера, али је она стварање света померила на 5503. год. пр н.е. Јеврејска ера је за годину стварања света узимала 3760. год. пре н.е. Муслиманска ера време рачуна од преласка Мухамеда из Меке у Медину (хиџра), по чему се назива и Хиџретска ера, а почиње у петак 16. јула 622. год. Ми данас користимо Хришћанску еру (Aera vulgaris), чији је зачетник Дионисије Мали, која године броји по датуму Христовог рођења. Дионисије је утврдио да се Христ родио 1. јануара 754. године по Вароновој Ab urbe condita ери. Касније је утврђено да се Дионисије преварио у датуму, а вероватно и у години, али свет је наставио да користи његову поделу на две ере, означене терминима пре и после Христа (или у години Господњој). Хришћанска ера је прихваћена прво у Италији, у VI веку. Под комунистичким утицајем ови термини код нас замењени су терминима „пре нове ере“ и „после нове ере“.

Под стиловима се подразумевају различити датуми, који су у различитим календарима означавали први дан године. Тако је Византијски стил нову годину рачунао од 1. септембра, стари Римљани пре Јулијанске реформе од 1. марта, што је касније преузео и Млетачки или Венецијански стил (Mos Venetis). Божићни стил, који је у средњем веку био у употреби у Далмацији и Дубровнику, за почетак нове године узимао је први дан Божића – 25. децембар. Галски или Васкршњи стил је првим даном сматрао помични Васкршњи празник, који може да падне у 35 различитих дана. Према Stilus Incarnationes нова година се рачунала од празника Благовести – 25. марта. Стил који је данас актуелан, и за Јулијански, и за Грегоријански календар је тзв. Stilus Circumcisionis, по коме је први дан нове године 1. јануар. Овај стил јавља се у XVI веку, а у службеној употреби је од краја XVII века.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања