Аутор: проф. др Борис Стојковски
Црква представља специфичну верску, односно религијску, установу која је од позноантичког периода, међутим, постала и јединствена друштвена институција. Црква, испрва јединствена, касније и подељена, представља специфичан, али изузетно значајан, чинилац сваког друштва од Римског царства па скоро све до данас. Проучавати њену прошлост свакако је један од најкомплекснијих научних подухвата, посебно када се суоче две перспективе. Једно је перспектива цркве у богословском смислу, Цркве као Тела Христовог. Друго, пак, је перспектива црквене историје, која ову институцију посматра кроз друштвену, политичку, културолошку и друге призме.
Када би тражили почетак Цркве, обично се он може наћи у следећим библијским цитатима, односно претпостављеним догађајима:
Идите, дакле, и научите све народе
крстећи их y име Оца и Сина и Светог Духа,
Учећи их да све држе што сам вам заповедао;
и ево ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин.
(Мт. 28, 19-20)
И кад се наврши педесет дана, беху заједно сви апостоли једнодушно.
И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога ветра, и напуни сав дом где сеђаху;
и показаше им се раздељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих.
И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују.
(Д. Ап. 2, 1-4)
Ове речи, најпре из Јеванђеља по Матеју, а затим и из Дела апостолских, а које је писао Свети апостол и јеванђелист Лука означавају почетак Христове Цркве и представљају зачетак историје Цркве, посматране кроз призму еклисиолошке и богословско-библијске перспективе. На челу Цркве, према њеном богословском учењу, јесте Исус Христос, који ју је у ствари и сам установио, изградивши је на камену вере Петрове. Сам Христос Петру каже, када му у јеванђељу Петар одговори да је Он Син Бога Живога, да му је то јавио Отац који је на небесима.
Према речима Светог Теофилакта Охридског, Исус Христос награђује потоњег апостола Петра великом наградом и обећава да ће на њему сазидати Цркву. Пошто Га је Петар исповедио као Сина Божјега, Господ му говори да ће ово исповедање које је изрекао бити темељ онима који верују, тако да ће сваки човек који жели да сагради дом вере поставити као темељ ово исповедање, односно признавање Христа за Сина Божијег. Највећи број Светих Отаца од најстаријих векова цркве сматрао је да је камен на коме ће Христос сазидати Цркву Петрово исповедање вере у Сина Божјег, дакле његова вера у Христа као Бога и спаситеља света, што је у суштини до данас темељ свих хришћанских деноминација. Ово место тако тумаче Св. Иларије Пиктавијски (из Поатјеа), Свети Амвросије Медиолански/Милански, блажени Августин, Свети Јован Златоусти, Свети Григорије Назијански, Свети Атанасије Велики и многи други (Св. Кипријан Картагински нпр. у свом делу De unitate ecclesiae тврди да се Петрова катедра налази у свакој помесној цркви, а Св. Григорије Ниски пише да су преко Петра свим епископима дати кључеви Царства Небеског). Према томе, по древном предању, Петрови наследници су сви правоверни епископи који исповедају Христа као Сина Божјег.
Дакле, почетак црквене историје, једнако као и историје Цркве, мора се тражити у библијским догађајима и времену у којем је сам оснивач хришћанства живео и делао. Еклисиолошка и сотириолошка улога Цркве неодвојиво је везана за човекову веру у Бога и божанско порекло Цркве и њене апостолске хијерархије уз надвременски и ванисторијски циљ и есхатолошко остварење уз помоћ Духа Светога који и води Цркву. Историја Цркве свакако представља историју која обухвата цело човечанство, има своју кулминацију на одређеним тачкама и свој есхатон у будућем добу. Треба имати свакако на уму да Библија и Предање немају исти значај у различитим црквеним заједницама и да су током историје, превасходно средњег века, формиране и различите религијске праксе, веровања и теорије унутар цркве. Овакве разлике су имале и велики значај на ток црквене историје средњега века.
Наравно, од раног модерног доба наовамо, а под утицајем Лутерове реформације појам црквене историје па и историје Цркве добија све више еластично и све шире тумачење. Настанак све већег броја хришћанских деноминација усложњава ова два термина, умањује им свеобухватност и конкретизује предмете истраживања историчара цркве. Римокатоличка црква одговорила је на то промптно и започети су велики процеси стварања критичке хагиографије. Истовремено, развојем византијских студија и класичне филологије црквена историја добила је преко потребну подлогу – изворе.
За савременог историчара, међутим, настаје на први поглед проблем да споји библијске традиције са модерним захтевима научне историчности. Тражити почетак историје било које, па и неке локалне црквене организације (каква је у крајњој линији и Срем) је у историографији готово увек везан за апостолска, библијска новозаветна времена. Оно што је посао историчара јесте да разлучи традицију и различите наслаге локалних неисторијских прича од истинског трајања неке црквене заједнице у конкретном времену и простору. Истраживати историју хришћанства и хришћанске цркве (односно цркава, посматрано институционално) превасходни је задатак сваког историчара који се одлучује да се детаљније позабави историјом Цркве или црквеном историјом. Ова историја мора се посматрати и као развитак једне институције, као Sitz im Leben, односно њено место у склопу ширег друштвеног контекста, у читавом опсегу постојања цркве и у свим аспектима и тоталитету њеног деловања.
Оснивање и настанак цркве је неодвојиво везан од апостолских времена, као и личности Исуса Христа и помиње у Новом завету на много места. Она је пре свега заједница верних који верују у Христа, а задатак црквених власти јесте да шире јеванђеоску науку и да је сачувају у целости у оном облику у којем ју је установио њен оснивач. Међутим, формирање институције цркве, настанак клира и њено укључивање у савремене друштвено-историјске токове битно су одредили даљи ток изучавања историје Цркве, одвајајући црквену историју, као описивање развитка заједнице у одређеном историјском тренутку одређену различитим унутрашњим и спољашњим токовима утицајима и токовима. Једна могућа диференцијација двају појмова јесте и следећа: уколико неко историјско, односно историографско дело које се бави прошлошћу и историјским развојем и битком Цркве нема ипостасну христолошко-онтолошку суштину нити есхатолошку испуњеност, тиме се историјском прегледу Цркве ускраћује основна смисао и такво дело се пре може сматрати црквеном историјом или историјом о цркви, као институцији, него историјом Цркве. Из аспекта критичке историографије, па чак и савремене науке уопште, овакав методолошки приступ је сасвим оправдан, и приметан је и у теологији, односно у приступу историчара цркве који имају и додатну богословску компоненту.
Задатак, пак, историчара, јесте да на основу критичког проучавања извора и литературе, као и уз помоћ других наука, било помоћних историјских, било посебних, прикаже црквену историју у свој својој пуноћи, једнако као историју Цркве или историју различитих црквених институција и установа. Унутрашње поделе унутар некад јединствене Цркве довеле су до настанка низ институција које у свом називу имају реч црква. Дакле, међа између ова два појма јесте условљена историјским околностима и људским фактором који је довео до различитих подела у цркви и до сукоба међу присталицама различитих црквених учења и тумачења оне еванђеоске науке остављене од утемељивача Цркве. Да ли тада историја Цркве постаје можда историја религије, у смислу науке која се бави историјом развоја идеје о Богу? Ако погледамо само христолошке распре које су раздирале Византију у првим столећима по њеном конституисању видећемо да се заиста ради о различитим схватањима и созерцањима Божје природе. Без дубљег разумевања ове проблематике тешко је бавити се црквеном историјом. Са друге стране, пак, стоји супротност историјске Цркве, односно историјског Христа и Христа у идеји верника. Исус је био и историјска личност, оснивач једне од две највеће религије света, и особа која је променила буквално читав ток историје. Њега помињу и римски извори, као и каснија света књига муслимана Кур’ан.
Верска компонента не би смела никако да се занемари, али исто тако не сме ни да однесе превагу над историчношћу и модерном научном методом проучавања историје, како се она заиста десила, да парафразирамо Ранкеа, оца модерне критичке историографије. Постоје и мишљења да би црквена историја могла да се посматра и као историја догме, односно начина на који је црква примењивала у пракси хришћанско учење, списе, пре свега Свето Писмо и Предање. Са друге стране, у праву су пак, аутори који овај Dogmengeschichte узимају као једну могућу грану, или област ширег изучавања црквене историје.
У контексту свега реченог личност Илариона Руварца, или чак пре њега Јована Рајића могу бити одличне студије случаја на ову тему. Наиме, у крилу цркве родила се баш критичка историографија. Јован Рајић, који је био монах, подсетимо се, архимандрит манастира Ковиља у Бачкој, представља првог историчара код Срба. Он је настојао да пружи свеобухватни преглед историје Срба, Бугара и других народа, и код њега се већ могу уочити елементи критичког приступа историографији, а то се односи једнако и на историју цркве којој је припадао. Рајић, као и након њега велики Иларион Руварац добар су пример како људи из саме Цркве могу бити изванредни научници не мешајући нимало верску и црквену припадност са критичким научним приступом. Ма колико деловали хронолошки веома удаљени у сваком смислу, ипак су оставили одређени пут којим вреди ићи када је у питању разматрање како историје Цркве, тако и црквене историје.
Иларион Руварац се с разлогом сматра оцем српске критичке историографије. Његово проучавање српске националне историје, и то управо средњовековне, ударило је темеље савременој методологији историјске науке. Данас се на темељу управо онога што је Руварац писао савремени историчари баве проучавањем прошлости. Први историчар после Јована Рајића који је одлучио да се професионално сасвим посвети проучавању српске историје био је управо Иларион Руварац. На њега је велики утицај остварио његов професор историје у Карловачкој гимназији, Јаков Герчић. Герчић је у то доба био један од највећих познавалаца опште историје, али, нажалост, без значајног сопственог историографског рада. Руварац је оставио велики број непролазних научних радова. О њему је много писано, а у овом контексту је поменут јер је значајан управо као неко ко је из перспективе цркве се посветио критичкој историографској науци, али се и сам бавио црквеном историјом, поправљајући неке заблуде које су се појављивале баш у црквеним круговима.
Са друге стране, у римокатоличком свету, узор за оваква истраживања могу бити језуити, тзв. боландисти. Ради се о групи окупљеној око Жана Болана/Боланда, која по њему и носи име. Они су утемељили критичку хагиографију, односно латили су се посла који непрекидно траје до данас. У питању је критичко разматрање живота светитеља, разлучивање историјског и предањског, и то из различитих аспеката. Осим историографског, богословског и хагиографског приступа, показао се велики значај класичне филологије, археологије и бројних других научних дисциплина.
Црквена историја и историја Цркве, дакле, нису супротстављени погледи на једну свеобухватно прошлост институције која је обележила историју човечанства. Недостатак разумевања једног и другог појма обично произилази из суштинског недостатка разумевања једне од двају перспектива. Дубина онтолошког, сотириолошког и уопште теолошког погледа на цркву и њену прошлост није увек иманентна перспективи савременог критичког историографа, посебно оног који је утонуо у море екстремно либералног погледа на свет и на историју света. Оваква постмодерна тумачења историје Цркве, црквене историје, односно историје религије уопште представљају озбиљну препреку при проучавању ових појмова. Не негирајући доприносе таквих аутора, који умеју бити огромни у научном смислу, ипак упозоравамо да ова два појма треба посматрати компатибилно, уз велику дозу критичности и уз сву примену неопходне методологије историјске науке.
Остави коментар