Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Године 1978. објављен је Оријентализам Едварда В. Саида, без ауторових очекивања да ће у годинама које долазе постати обавезно штиво и ван граница академских кругова. Да је и он сâм остао затечен оваквом популарношћу говори чињеница да за своју идеју није имао много подршке, а ни занимања других – осим ужег круга породице и пријатеља. Није могао претпоставити да би „овакво проучавање начина на који је двестогодишња традиција моћи, науке и имагинације у Европи и Америци гледала на Средњи Исток, Арапе и ислам могла занимати широку публику“ (Саид 2000: 437), када је толико тешко било заинтересовати макар једног издавача да ову књигу учини доступном и другима. Оно што јесте очекивао јесте да књига наиђе на неразумевање и непријатељство одређеног дела читалачке публике, али тај део чинио је мањину наспрам оног дела који је књизи приступио с огромним ентузијазмом и који је од ње врло брзо створио „колективну књигу“ која, како Саид каже „превазилази мене као аутора много више него што сам могао и да очекујем док сам је писао“ (Саид 2000: 438).
Пре него што је зашао у историју односа Истока и Запада, писац је на самом почетку образложио да
„Оријент није инертна природна чињеница. Он није нешто што просто постоји, као што ни Окцидент није нешто што просто постоји. […] Оријент је, у истој мери као и сâм Запад, идеја која има историју и традицију мишљења, сликовност и речник, захваљујући којима је Оријент постао реалан и присутан на Западу и за Запад. Два географска ентитета стога подржавају и до извесне мере одржавају један другога“ (Саид 2000: 13).
Међутим, иако је писац одмах појаснио шта подразумева под Оријентом и Окцидентом, то није спречило развитак мишљења да он својим Оријентализмом прикривено шири антизападњаштво и у исто време брани исламску заједницу.
„У тако турбулентном контексту, судбина Оријентализма била је и срећна и несрећна. За оне у арапском и исламском свету, који су упад Запада доживљавали са страхом и стресом, то је била прва књига која је упутила озбиљан одговор Западу, који никада није слушао Оријенталце, нити им је икада опростио што су уопште Оријенталци“ (Саид 2000: 444),
из чега происходи та несрећна судбина Саидове књиге – што је Исток веровао да их ова књига ослобађа опасности оријенталиста, а Запад, прихватајући то, оптужује Саида за антизападњаштво.
Иако је Саидов Оријентализам прикупио много више позитивних него негативних критика, писац је ипак одлучио да се 1994. године обрачуна са оним делом читалаца који су тако несрећно разумели циљеве његове књиге. Свакако да један од њих није био изазивање непријатељства између две стране, нити да се однос Истока и Запада посматра као супротстављен, али је завладало схватање да је писац Исток представљао потчињеним у односу на Запад:
„но, осећање напете конфронтације између често емоционално дефинисаног арапског света и чак још више емоционално доживљеног западног света потиснуло је чињеницу да је Оријентализам замишљен као критичка студија, а не као афирмација зараћених и безнадежно антитетских идентитета“ (Саид 2000: 448).
Бернард Луис један је од многобројних оријенталиста који нису позитивно реаговали на Саидов Оријентализам. Заједно са својим присталицама на ово дело гледао је као на политичку пропаганду, а на писца као на анти-интелектуалца који је дао једно потпуно погрешно виђење Запада о Оријенту. Саид је сматрао да Луисова критика почива на извртању истина и лажним аналогијама, те да су он и његове присталице имале „посао, изгледа, да западне кориснике упозоравају на разјарени, конгенитално недемократски и насилнички исламски свет“ (Саид 2000: 453). Оно што је Луис заступао у својим есејима – мишљење да су муслимани гневни на модерност, да не праве разлику између државе и цркве – читава генерализација коју је направио, не искључујући нити једну индивидуу, ниједно муслиманско друштво, понашајући се као да разлике током епоха нису створене – у потпуности се косило са тезом коју је Саид заступао.
Међутим, важно је поменути – да са једне стране није постојало то осећање које је Запад гајио према Истоку, да Оријент у очима Запада није представљао оно место где живе другачији људи, који имају другачију културу и обичаје, који исповедају другачију религију, и да са друге стране није исти тај Оријент гледао на Запад као на нешто што је постављено у доминантан положај наспрам њих, не би постојало све оно што је засметало критичарима и навело их да од Саида створе антизападњака који својим делом брани источњачки свет, нити би у њему видели некога ко ослобађа ислам од раља злих оријенталиста. Саид истиче да нигде не доказује „да је оријентализам зао, или плитак, или униформно исти у делима сваког оријенталисте“ (Саид 2000: 452).
„Представе о Оријенталцима као лењим, ирационалним, поквареним, промискуитетним, насупрот Западњацима у односу на чије се позитивне особине одређивала негативност првих, формиране су кроз историју захваљујући текстовима које нису писали политичари, већ научници […] али и књижевници који су ʻпроизводили’ знање о Оријенту“ (Раичевић 2010: 118),
наводи Горана Раичевић, чиме додатно објашњава како су лажне представе и стереотипи везани за Исток утицали на то да се Саидов Оријентализам разуме погрешно, будући да се није уклапао у претходно постављене оквире. „Европско представљање муслимана, Отомана или Арапа увек је био начин да се контролише страшни Оријент“ (Саид 2000: 84) и све што је речено о Оријенту, било позитивно или негативно, као да је стајало „у функцији неког високо специјализованог западног интереса за Оријент“ (Саид 2000: 276). Управо то су оквири које је Саид покушао да превазиђе. „Пошто је оријентализам културна и политичка чињеница, он не постоји у неком архивском вакууму; баш напротив, верујем да се може показати да оно што се мисли, говори или чак чини у вези с Оријентом иде одређеним јасним и интелектуално сазнатљивим путањама“ (Саид 2000: 193) , и управо то је својом књигом Саид желео да оствари – основу са које ће потећи разне креативне идеје ослобођене оријенталистичких ограничења и које ће на нов и занимљив начин приказати историју источњачког света, без опасности да доживе неразумевање и непријатељство које он није могао да избегне.
Литература
Баба, Хоми (2004). Смештање културе. Прев. Растко Јовановић (Београд: Београдски круг).
Кенеди, Валери (2008). „Саид и постколонијалне студије“. Поља, 452/LIII.
Раичевић, Горана (2010). „Оријентализам: књижевност као идеологија“. Други свет: есеји о књижевности: историја, теорија, критика (Београд: Службени гласник).
Саид, В. Едвард (2000). Оријентализам. Прев. Дринка Гојковић (Београд: Библиотека XX век).
https://www.academia.edu/7033240/Edvard_Said_i_ruski_orijentalizam_Edward_Said_and_the_Russian_Orientalism_ (приступљено 10. Х 2025).
Остави коментар