Аутор: др Милена Кулић
Песма „Имаш ли и ти неког коме ћеш се исповедити?“ Драгана Јовановића Данилова успоставља поетичку ситуацију која је у савременој српској поезији ретко тако доследно изведена, апострофирани Бог постаје прималац драматизованог и полемички обликованог исказа који преузима право на преуређење теолошког распореда моћи, али и додатно преиспитује питања религије и односа према Богу. Исповедање лирског субјекта овде може бити тумачено као механизам говора који израста из осећања напуштености и из патње. Због тога је већ почетни исказ („мучно бити Бог“) постављен као парадоксални исказ, божанска свемоћ се преображава у усамљеност:
Никада нисам сумњао у то да је мучно
бити Бог. Јер, ма колико би обожаван и слављен
Оченашима, ма колико хваљен да си једини
пријатељ и склониште од олује на помочу, мислим да је
непрегледна Твоја осама, Свезнајући.
Унутар таквог песничког парадокса развија се логика исповести у облику теолошке расправе, лирски субјект изговара оно што је у религијском дискурсу често потиснуто, али у песничкој форми добија легитимитет као истинитост афекта. Бог се призива у призорима свакодневице који су ниског регистра, фудбалска утакмица, летња тераса, пиво „надохват“, мокрење у „смрдљивом станичном нужнику“. Овакво просторно измештање функционише као реторичко средство које проверава идеју у поетском свету, односно преиспитивање етичке цене божанске недодирљивости, колико божанско може да буде дистанцирано од свакодневног света. У песми се, дакле, води напет спор око природе божанске наклоности односно око приступачности божанског. Зато је упадљиво да антропоморфизација прераста у захтев за учешћем божанског у најболнијим „биолошким ситуацијама“ (дететова грозница, очева смрт, љубавна заслепљеност). Тако песма гради етичку драматургију у којој се Бог позива на искуство као критеријум истине и потпуности, а не обратно. Композициону структуру песме чине низови императива („што не сиђеш“, „како би било да“, „да се Ти држиш наших заповести“ итд.). Они су значајни јер преобликују саму структуру молитве, уместо да човек тражи од Бога утеху и помоћ, човек захтева од Бога да преузме његов положај и део људске одговорности. Тај захтев има јасну полемичку осећајност, Бог који силази призива мотив оваплоћења, међутим песма га доводи у нову ситуацију. Појављивање у ситуацијама у којима се налази човек постаје услов да Бог стекне право на позицију „Свезнајућег“ у свету где постоје губици и неуспеси. Из тога произлази најоштрије питање песме, усмерено на неповратност времена, ако је свемоћна инстанца заиста свемоћна, зашто не учини да све буде боље и да губити не постоје.
Инверзија се радикализује до мисаоног експеримента у којем се преокреће однос стварања („да се ми, људи, кајемо што смо Тебе створили“; „Да Ти прво послушаш нас, а потом себе?“). Та хипотеза је важна јер измешта спор изван личне побуне. Религијска представа се показује као културни конструкт са историјском и психолошком функцијом. Управо ту се песма приближава ономе што ће прозни запис именовати као „антимит“, односно разарање мита због новог типа сведочења. Снижавање узвишеног, односно спуштање на земљу, постаје средство да се религија изведе из зоне утабаних формула и стави под притисак конкретног живота и људских искушења. У том смислу, лирски субјект остаје у религијском регистру, он га тестира и преобликује. Субјект прихвата своју улогу, изражава захвалност, чак тематизује опроштај као казну:
Зрнце сам прашине и захвалан сам ти што си ми понудио
избор да верујем или не верујем у Тебе.
И проклетство је божји дар. Грешан сам, знам, а ти ми
опрашташ и тако ме кажњаваш, како, уосталом, и приличи
неком коме Небо служи као параван.
Та подељеност може се тумачити као основни механизам ове песме, а у оваквом обраћању имамо и признање и оптужбу. Основно питање, „имаш ли и ти Неког коме ћеш се исповедити“ трансформише модел исповести у специфичан мисаони модел о томе шта би било да се Бог налази међу нама. На тај начин песма управо говори о томе да је човек без рањивости лишен топлине. Тако посматрано, песник поставља питања која су ретко постављана на овакав начин, померајући уобичајене ситуације и измештајући људско и божанско. Драган Јовановић Данилов на овако постављена питања не даје одговоре читаоцима, али питањима сугерише одређене могућности. Захвалност на могућности избора („да верујем или не верујем у Тебе“) чини се као кључни стих, показујући да сваки човек гради сопствени однос према божанском јер има избор да изгради сопствени став. Бог нам само даје могућност избора, све остало је до нас.
С обзиром на такву конструкцију текста и овакву песничку упитаност о питањима божанског, прозни запис се може читати као важан аутопоетички исказ, који може да усмерава читање песме на другачији начин или да потврди донете закључке. Песник у тексту наглашава да песма настаје „под јаким напоном“:
Песма ’Имаш ли и ти неког коме ћеш се исповедити?’ настала је из моје фасцинације теолошким проблемима. Она говори о неповерењу у божанску наклоност. О тој оштрој супротности између човека и Бога. Песма, свакако, има полемички аспект, али се њено значење ту не исцрпљује. Она је настала под заиста јаким напоном. Притисак размишљања о овој теми био је толики да сам морао да је развијем у песничкој форми.
Прозни запис песму именује као „антимит“ и говори о намери да се „дедивинизује један мит“ како би се довео у ситуацију кофликт људског и божанског у данашњем човеку. Попут сликара Макса Ернста, који је песников омиљени сликар, који је Мадону видео у улози мајке која своје дете, малог Исуса, кажњава „по голој стражњици“, и песник преобликује ову тему и посматра је на другачији начин. Спор се премешта са „напада на Бога“ на критику религијских наратива и на отпор према моделу религија као утехе, као подсетник да се човек „никада не може ослободити безумља, да не може достићи савршенство и постати Бог који се повукао у свој мир“.
Када песник каже да је песма за оног ко уме да види „молитвена“, он појачава полемику земаљског и небеског. Тако настаје сложен пакт песме и метатекста и сусретања унутар овог књижевног допуњавања. Посебно место у прозном запису заузима песников поетички став, инсистирања на телесном и драматичном карактеру поезије, као и на писању „одоздо“, посебно када каже „покушао сам да будем драматург и да Богу дам набој људских страсти“:
Моја песма се бави питањем како помирити постојање ’свемогућег и предоброг Бога’ са злом и патњом света. Отуда, моја песма је и протест против лажних и ропских идеја о Богу. […] Схватио сам да песму треба ослободити од свега што јој је надређено. Мој разлог да напишем песму ’Имаш ли и ти неког коме ћеш се исповедити?’ није сумња у постојање Бога, већ је мој порив превасходно песнички, и ако дозволите, филозофски. […] Пишући ову песму ја сам заправо постао саговорник божанског. Уз све дужно поштовање, Богу понекад ваља дрско рећи да нас остави на миру.
Такав поетички програм може се тумачити као интерпретативни кључ ове песме, он објашњава зашто песма мора да разбије узвишени регистар и зашто се теологија у песми појављује као место истине. Ако се песма и текст читају заједно, постаје јасније да је њена „исповедност“ усмерена ка објашњавању односа, исповеда се вишеструки однос према Богу, однос који укључује и секуларно наслеђе и религијску потребу. Прозни запис не тумачи песму тако што јој одузима отвореност, него је пресађује у шири хоризонт песниковог уверења о поезији као месту где се без лажне утехе може изговорити оно за шта утехе нема. Упоредно читање песме и текста показује да је овде реч о специфичној врсти саморефлексивне целине, песма производи потрес, а метатекст призводи легитимацију тог потреса, уз јасно разграничење од догматизма. Управо зато је и питање из наслова више од реторичке фигуре, оно је тест за читалачку способност да прихвати да религијска осећајност може имати и облик конфликта. Поезија, за песника, постаје језик љубави. Због тога он сваку песму преобликује и мења док не добије савршен облик, макар оно што се њему чини да је спој „дионизијске фурије и германске посвећености послу“. Песма постоји као жив, неодвојиви део нашег живота, односно као збир душевности песника и света око песника. Због свега реченог, упоредно читање песме и додатног записа о овој песми показује да је реч о јединственој целини у којој текст и песма стварају поетичку напетост. Данилов гради драматуршки механизам који религиозни проблем преводи из домена апстрактног у домен земаљског, где се питање зла и патње више не може неутралисати утешним наративима. Док лирски субјект признаје малу улогу коју има у свету, он провоцира божанске висине, преиспитујући све оно што знамо о религијском. Прозни запис, у овом случају, може бити и аутопоетички посредник који објашњава додатно поставке које песник користи у овој песми, истовремено објашњавајући песников став о поезији. У тој узајамности и допуњавању песма и запис граде поетичко поље Драгана Јовановића Данилова у којем се може закључити да је песник створио поезију у којем се преиспитује религиозно искуство, конфликт земаљског и небеског, духовне и поетичке артикулације и израза. Управо због тога се може рећи да је реч о успешном песничком преобликовању важних тема и лепом примеру како се песнички могу сагледавати питања важна за наш живот. Драган Јовановић Данилов оваквим примером показује моћ и лепоту савременог песништва.
Остави коментар