ISLAND, OSTRVO HRABRIH ŽENA

Autor: Danilo Koprivica, politikolog

Već na prvi pogled lako je primetiti da Islanđanke zrače ponosom i uočljivim samopouzdanjem. Jednostavno, preromantično i sasvim muško tumačenje je da se tajna njihovog samopouzdanog stava krije u dugotrajnim čekanjima severnih Penelopa na povratak svojih Vikinga – što bi u prevodu na muški šovinistički jezik značilo da su ih danonoćna briga za dom, porodicu i imanje i, naravno, vernost svojim odsutnim muškarcima, napravile ravnopravnim. Nešto bliža istini je verzija po kojoj su žene kroz istoriju Islanda bile značajno malobrojnije u odnosu na muškarce, pa im se s vremena na vreme popuštalo u zahtevima, onoliko koliko se zarad mira u kući i na moru moralo. Ali, bez sumnje, pravi ključ za razumevanje današnjeg položaja žena na Islandu leži u njihovoj upornosti da ispoljenu društvenu hrabrost pretvore u primenjive propise i konkretne životne situacije.

Samo hrabrost, solidarnost i istrajnost ostrvskih žena, danas su od Islanda stvorile državu i društvo u kom svaka žena može da bira da li želi postati predsednica, premijerka, policajka, sveštenica, radnica u fabrici ribljih konzervi ili domaćica. A bezuslovna obaveza države jeste da pravo na taj izbor bezrezervno podrži.

ISLAND, SVETSKI LIDER RODNE RAVNOPRAVNOSTI

Prema Globalnom izveštaju Svetskog ekonomskog foruma (WEF) o rodnoj (ne)ravnopravnosti za 2022. Island je još jednom proglašen rodno najravnopravnijom zemljom sveta. Island je, prema poslednjem izveštaju, smanjio više od 90% svog rodnog jaza i na vrhu je liste od 146 zemalja, i to dvanaestu godinu zaredom. U izveštaju je položaj žena u zemljama rangiran na osnovu činjenica iz njihovog učešća u ekonomskom životu, učešća u političkom životu, pristupa obrazovanju i na osnovu zdravstvenih okolnosti i životnog veka. Ta četiri kriterijuma primenjena su pri sastavljanju izveštaja, koji se objavljuje od 2006, nezavisno od stepena razvoja neke države.

Zemlje koje se nalaze u neposrednoj geografskoj blizini Islanda – Finska, Norveška i Švedska dominiraju među prvih pet, dok su samo četiri zemlje u prvih deset izvan Evrope: Novi Zeland kao četvrta, Ruanda kao šesta, Nikaragva kao sedma i Namibija kao osma zemlja na svetu. Mnogi će reći da je zapravo glavna vest to da se u vrhu svetske rodne ravnopravnosti nalaze zemlje poput Ruande i Namibije, a ne nordijske zemlje – jer se to valjda i očekuje od njih. Ali Island nije oduvek prednjačio po pitanju statusa žena u svom društvu, barem ne u odnosu na zemlje iz svog neposrednog geografskog i kulturnog okruženja.

HRONOLOGIJA RODNE RAVNOPRAVNOSTI

1850. 1850. izjednačena su nasledna prava muškaraca i žena
1851. udovice i neudate žene dobijaju lokalno pravo glasa
1852. žene starije od 40 godina stekle su opšte pravo glasa
1853. islandski parlament dobio je prvu izabranu poslanicu
1854. Island je postao prva zemlja sveta koja je legalizovala pravo na abortus
1855. izabrana je prva gradonačelnica na ostrvu
1856. održan je štrajk 90% svih Islanđanki uz veliki ulični protest oko 25.000 žena u Rejkjaviku
1857. izabrana je prva neposredno birana predsednica države na svetu, zadržavši se na toj dužnosti punih šesnaest godina (1980–1996)
1858. izabrana je prva islandska premijerka, koja je prva javno deklarisana homoseksualna osoba na toj poziciji
1859. održan je marš protiv seksualnog nasilja i neravnopravnosti, nazvan „Žene uzvraćaju udarac“, uz učešće 50.000 žena, tj. 1/3 ukupne ženske populacije na ostrvu
1860. za biskupa je izabrana prva žena u istoriji Islandske narodne Crkve

ŽENE NA ČELU DRŽAVE

Nakon izjednačavanja naslednih prava (1850) i sticanja opšteg glasačkog prava (1915), prošlo je celih šest decenija tokom kojih su Islanđanke predugo ćutale o rodnoj neravnopravnosti, u značajnoj meri zaostajući za statusom žena iz svog geografskog okruženja. Bilo je to vrlo vidljivo na ekonomskom, a još upečatljivije na političkom planu.

Od sticanja opšteg prava glasa 1915. pa sve do 1975, samo je 9 žena osvojilo mesto u parlamentu. Prelomne 1975. bile su svega 3 poslanice, što je bilo 5% parlamenta, za razliku značajno većeg procenta u drugim nordijskim zemljama. Danas žene na Islandu učestvuju u radu parlamenta sa 44% ukupnog broja članova parlamenta.

Dana 24. oktobra 1975. godine 90% Islanđanki odlučilo je da pokaže koliko su važne stupivši u štrajk koji su nazvale „Slobodan dan za žene“, jer su tog dana odbile raditi i na poslu i u kući. U Rejkjaviku se 25.000 žena okupilo na skupu u zemlji koja je tada imala 220.000 stanovnika.

Pet godina nakon „Slobodnog dana“, 1980. Vigdis Finbogadotir postala je prva demokratski izabrana predsednica na svetu. Kao samohrana majka, bivša televizijska ličnost i nekadašnja članica eksperimentalnog teatra iskakala je iz konvencionalnih okvira, što joj nije zasmetalo da se u predsedničkoj fotelji zadrži punih šesnaest godina (1980–1996). Uoči njene pobede učešće žena u ostrvskoj politici bilo je gotovo simbolično.

Od tada Island beskompromisno ruši sve zatečene barijere nejednakosti da bi 2009. pokazao svu svoju otvorenost kada je Johana Sigurdardotir izabrana za premijerku. Johana je pre političke karijere bila stjuardesa i sindikalna aktivistkinja, a otvoreno se izjašnjavala kao lezbijka. A kada je 2010. islandski parlament jednoglasno usvojio zakon o legalizaciji istopolnih brakova, Johana nije oklevala da postane i prva premijerka koja je sklopila homoseksualni brak.

ŽENA NA ČELU DRŽAVNE CRKVE

Evangelička luteranska Crkva Islanda, poznatija kao Islandska narodna Crkva, jeste državna verska evangelistička luteranska zajednica, koju čini velika većina stanovnika Islanda. Luteranstvo je dominantna religija na ostrvu još od 1550. godine, kada je katoličanstvo silom suzbijeno i kada je sekularizovana imovina katoličkih biskupija.

Na čelu crkve je biskup, čija se rezidencija nalazi u Rejkjaviku. Crkva ima 295 župa u okviru kojih je okupljeno oko 250.000 vernika. Bez obzira na državni status svoje crkve, Islanđani nisu revnosno religiozni, barem kada je u pitanju redovan odlazak u crkvu. Tek 10% vernika posećuje crkvu bar jednom mesečno. Nacionalna crkva otvorena je za sve, te svi, bez obzira na svoju versku pripadnost, imaju pristup njenim službama. Ipak, glavna posebnost ove crkve jeste to što je 2012. za nadbiskupa Islanda po prvi put izabrana jedna žena.

Agnes Sigurdotir rođena je 1954. kao ćerka bračnog para lokalnih sveštenika. Studirala je teologiju na Teološkom fakultetu Univerziteta na Islandu i propovedništvo na Univerzitetu Upsala u Švedskoj. Ona je najviši zvaničnik nacionalne crkve. Sem što bdi nad hrišćanskom zajednicom na ostrvu, vodeći računa i o crkvenoj doktrini i o praktičnom crkvenom radu, Agnes brine i o svojoj porodici. Ima troje dece i jedno unuče.

Arna Jir Jonsdotir bila je mis Islanda 2015. Ona je više ponosna Islanđanka negoli uobičajena misica. Organizatori Mis Grand Internacionala 2016. ostali su bez teksta kad je jedna od glavnih kandidatkinja za titulu napustila izbor dva dana pre finala. Arna se na ovaj drastični potez odlučila nakon što je dobila neumesnu poruku od organizatora. „Prestani da doručkuješ, za ručak pojedi samo salatu i pij vodu svako veče sve do takmičenja“, glasio je „pobednički savet“ zbog kojeg je Arna napustila takmičenje i napisala javnu poruku:

„Ako si organizator internacionalnog takmičenja lepote, moraš da budeš sposoban da prepoznaš internacionalnu lepotu. Ja sam lepotica sa Islanda i ne želim da se prilagođavam ukusima organizatora i sponzora takmičenja“.

MRAČNA STRANA POLARNIH NOĆI

Iako mnogi smatraju da je Island već dostigao nivo izvornog (ne i ekstremnog) feminističkog raja na zemlji, nije malo onih koji tvrde da nije sve u stvarnom životu ostrvske zajednice tako idealno kako to deluje prema laskavim priznanjima časopisa i svetskih institucija – i to ne samo na polju izjednačavanja plata, koje se i dalje izbegava na razne načine, već i na polju mnogo ozbiljnijih društvenih problema. Tako i u vreme ovih, titulama ovenčanih godina, par stotina žena godišnje zatraži pomoć u kriznom centru za žrtve silovanja koji se nalazi u okviru bolnice u Rejkjaviku. Još je dramatičniji podatak da veoma mali broj optuženih silovatelja bude pravosnažno osuđen. I dok je jedan, manji i tiši deo islandske javnosti dao za pravo inspektoru seksualnih delikata, koji je još 2010. izneo zapažanje da je značajan deo žrtava pod jakim dejstvom alkohola i droga i da time preuzima deo rizika, veći deo je takva zapažanja osudio, što je dovelo do privremene suspenzije dotičnog policajca.

Dakle, ni na Islandu se ne odvija lako društveni dijalog na teške teme bez viška strasti. Ali je na ostrvu prisutna značajna društvena i politička volja da se stvari menjaju na bolje. I od dolaska prve žene premijerke na čelo islandske vlade, dosta toga je učinjeno da se i propisima i praksom, loša stvarnost promeni: kriminalizovano je plaćanje za seks, zabranjeni su striptiz-klubovi, donet je akcioni plan kako bi se potpuno i trajno stalo na put trgovini ženama. A povodom nasilja u porodici, Island je zauzeo angažovan stav, poput austrijskog, gde se žrtvama nasilja umesto prihvatilišta i sigurnih kuća, garantuje bezbedan boravak u svojim kućama uz mere udaljavanja nasilnika.

RODNA RAVNOPRAVNOST KAO STUB SREĆNE PORODICE

Island je lider i u sprovođenju politike brige o porodici. Prema zakonu iz 2000. svaki od roditelja ima po tri meseca odsustva sa posla i dodatna tri meseca odsustva koja dele međusobno. Već 2012. zakon je unapređen, pa je roditeljsko odsustvo sa posla povećano sa tri na pet meseci za svakog roditelja, uz dodatna dva meseca koje oba roditelja dele. Proširivanjem prava na roditeljsko odsustvo sa posla, koje obuhvata i muškarce, ne samo da se detetu približavaju oba roditelja, već se automatski staje na put rodnoj diskriminaciji pri zapošljavanju, tako čestoj kada su u pitanju žene koje su u dobi kada mogu da očekuju prinove.

Dodajmo tome da islandska vlada gotovo u potpunosti pokriva troškove vrtića (95%) u kojima boravi oko 90% dece mlađe od pet godina. Tokom osmočasovnog boravka u vrtićima deci su obezbeđena i dva obroka koja su uključena u cenu. Tako u zemlji gde je prosečna neto plata za sasvim prosečan posao minimum 2000 evra, mesečna naknada za vrtić za samohrane roditelje iznosi oko 80 evra, a za parove oko 140 evra.

Nakon katastrofalnog sloma islandskih banaka iz 2008. država se, preispitujući svačiju krivicu, udaljila od neoliberalne nepogrešivosti, pokazujući nameru za uspostavljanjem poljuljane društvene ravnoteže. Rodna ravnopravnost je ponovo prepoznata kao deo te društvene umerenosti, koja podrazumeva i odgovornost. Island misli da su tu žene u prednosti, jer su mnogi kao uzroke bankarske krize označili tzv. muške osobine – sklonost riziku i sklonost razmetljivosti.

Žene su tako postavljene na čelo dve od tri propale banke, a Johana Sigurdardotir postala je prva islandska premijerka. Od 2013. na snazi je zakon kojim se kompanije obavezuju da će minimalno 40% sastava rukovodećih uprava i odbora sačinjavati žene. I danas je žena na čelu islandske vlade. Katrin Jakobsdoutir  majka je troje dece i javno se protivi članstvu Islanda u NATO, kao i pridruživanju EU, ali njeni koalicioni partneri zasad odbijaju da podrže održavanje referenduma o ovim pitanjima.

Iskustvo Islanda dokazuje da ravnopravnost polova, bez dileme, pozitivno utiče na ukupnu društvenu klimu, čineći život lagodnijim i srećnijim ne samo pojedincima, nego i porodicama kao nukleusu svake zdrave i zadovoljne zajednice.