ИСЛАНД, ОСТРВО ХРАБРИХ ЖЕНА

Аутор: Данило Копривица, политиколог

Већ на први поглед лако је приметити да Исланђанке зраче поносом и уочљивим самопоуздањем. Једноставно, преромантично и сасвим мушко тумачење је да се тајна њиховог самопоузданог става крије у дуготрајним чекањима северних Пенелопа на повратак својих Викинга – што би у преводу на мушки шовинистички језик значило да су их даноноћна брига за дом, породицу и имање и, наравно, верност својим одсутним мушкарцима, направиле равноправним. Нешто ближа истини је верзија по којој су жене кроз историју Исланда биле значајно малобројније у односу на мушкарце, па им се с времена на време попуштало у захтевима, онолико колико се зарад мира у кући и на мору морало. Али, без сумње, прави кључ за разумевање данашњег положаја жена на Исланду лежи у њиховој упорности да испољену друштвену храброст претворе у примењиве прописе и конкретне животне ситуације.

Само храброст, солидарност и истрајност острвских жена, данас су од Исланда створиле државу и друштво у ком свака жена може да бира да ли жели постати председница, премијерка, полицајка, свештеница, радница у фабрици рибљих конзерви или домаћица. А безусловна обавеза државе јесте да право на тај избор безрезервно подржи.

ИСЛАНД, СВЕТСКИ ЛИДЕР РОДНЕ РАВНОПРАВНОСТИ

Према Глобалном извештају Светског економског форума (WEF) о родној (не)равноправности за 2022. Исланд је још једном проглашен родно најравноправнијом земљом света. Исланд је, према последњем извештају, смањио више од 90% свог родног јаза и на врху је листе од 146 земаља, и то дванаесту годину заредом. У извештају је положај жена у земљама рангиран на основу чињеница из њиховог учешћа у економском животу, учешћа у политичком животу, приступа образовању и на основу здравствених околности и животног века. Та четири критеријума примењена су при састављању извештаја, који се објављује од 2006, независно од степена развоја неке државе.

Земље које се налазе у непосредној географској близини Исланда – Финска, Норвешка и Шведска доминирају међу првих пет, док су само четири земље у првих десет изван Европе: Нови Зеланд као четврта, Руанда као шеста, Никарагва као седма и Намибија као осма земља на свету. Многи ће рећи да је заправо главна вест то да се у врху светске родне равноправности налазе земље попут Руанде и Намибије, а не нордијске земље – јер се то ваљда и очекује од њих. Али Исланд није одувек предњачио по питању статуса жена у свом друштву, барем не у односу на земље из свог непосредног географског и културног окружења.

ХРОНОЛОГИЈА РОДНЕ РАВНОПРАВНОСТИ

1850. 1850. изједначена су наследна права мушкараца и жена
1851. удовице и неудате жене добијају локално право гласа
1852. жене старије од 40 година стекле су опште право гласа
1853. исландски парламент добио је прву изабрану посланицу
1854. Исланд је постао прва земља света која је легализовала право на абортус
1855. изабрана је прва градоначелница на острву
1856. одржан је штрајк 90% свих Исланђанки уз велики улични протест око 25.000 жена у Рејкјавику
1857. изабрана је прва непосредно бирана председница државе на свету, задржавши се на тој дужности пуних шеснаест година (1980–1996)
1858. изабрана је прва исландска премијерка, која је прва јавно декларисана хомосексуална особа на тој позицији
1859. одржан је марш против сексуалног насиља и неравноправности, назван „Жене узвраћају ударац“, уз учешће 50.000 жена, тј. 1/3 укупне женске популације на острву
1860. за бискупа је изабрана прва жена у историји Исландске народне Цркве

ЖЕНЕ НА ЧЕЛУ ДРЖАВЕ

Након изједначавања наследних права (1850) и стицања општег гласачког права (1915), прошло је целих шест деценија током којих су Исланђанке предуго ћутале о родној неравноправности, у значајној мери заостајући за статусом жена из свог географског окружења. Било је то врло видљиво на економском, а још упечатљивије на политичком плану.

Од стицања општег права гласа 1915. па све до 1975, само је 9 жена освојило место у парламенту. Преломне 1975. биле су свега 3 посланице, што је било 5% парламента, за разлику значајно већег процента у другим нордијским земљама. Данас жене на Исланду учествују у раду парламента са 44% укупног броја чланова парламента.

Дана 24. октобра 1975. године 90% Исланђанки одлучило је да покаже колико су важне ступивши у штрајк који су назвале „Слободан дан за жене“, јер су тог дана одбиле радити и на послу и у кући. У Рејкјавику се 25.000 жена окупило на скупу у земљи која је тада имала 220.000 становника.

Пет година након „Слободног дана“, 1980. Вигдис Финбогадотир постала је прва демократски изабрана председница на свету. Као самохрана мајка, бивша телевизијска личност и некадашња чланица експерименталног театра искакала је из конвенционалних оквира, што јој није засметало да се у председничкој фотељи задржи пуних шеснаест година (1980–1996). Уочи њене победе учешће жена у острвској политици било је готово симболично.

Од тада Исланд бескомпромисно руши све затечене баријере неједнакости да би 2009. показао сву своју отвореност када је Јохана Сигурдардотир изабрана за премијерку. Јохана је пре политичке каријере била стјуардеса и синдикална активисткиња, а отворено се изјашњавала као лезбијка. А када је 2010. исландски парламент једногласно усвојио закон о легализацији истополних бракова, Јохана није оклевала да постане и прва премијерка која је склопила хомосексуални брак.

ЖЕНА НА ЧЕЛУ ДРЖАВНЕ ЦРКВЕ

Евангеличка лутеранска Црква Исланда, познатија као Исландска народна Црква, јесте државна верска евангелистичка лутеранска заједница, коју чини велика већина становника Исланда. Лутеранство је доминантна религија на острву још од 1550. године, када је католичанство силом сузбијено и када је секуларизована имовина католичких бискупија.

На челу цркве је бискуп, чија се резиденција налази у Рејкјавику. Црква има 295 жупа у оквиру којих је окупљено око 250.000 верника. Без обзира на државни статус своје цркве, Исланђани нису ревносно религиозни, барем када је у питању редован одлазак у цркву. Тек 10% верника посећује цркву бар једном месечно. Национална црква отворена је за све, те сви, без обзира на своју верску припадност, имају приступ њеним службама. Ипак, главна посебност ове цркве јесте то што је 2012. за надбискупа Исланда по први пут изабрана једна жена.

Агнес Сигурдотир рођена је 1954. као ћерка брачног пара локалних свештеника. Студирала је теологију на Теолошком факултету Универзитета на Исланду и проповедништво на Универзитету Упсала у Шведској. Она је највиши званичник националне цркве. Сем што бди над хришћанском заједницом на острву, водећи рачуна и о црквеној доктрини и о практичном црквеном раду, Агнес брине и о својој породици. Има троје деце и једно унуче.

Арна Јир Јонсдотир била је мис Исланда 2015. Она је више поносна Исланђанка неголи уобичајена мисица. Организатори Мис Гранд Интернационала 2016. остали су без текста кад је једна од главних кандидаткиња за титулу напустила избор два дана пре финала. Арна се на овај драстични потез одлучила након што је добила неумесну поруку од организатора. „Престани да доручкујеш, за ручак поједи само салату и пиј воду свако вече све до такмичења“, гласио је „победнички савет“ због којег је Арна напустила такмичење и написала јавну поруку:

„Ако си организатор интернационалног такмичења лепоте, мораш да будеш способан да препознаш интернационалну лепоту. Ја сам лепотица са Исланда и не желим да се прилагођавам укусима организатора и спонзора такмичења“.

МРАЧНА СТРАНА ПОЛАРНИХ НОЋИ

Иако многи сматрају да је Исланд већ достигао ниво изворног (не и екстремног) феминистичког раја на земљи, није мало оних који тврде да није све у стварном животу острвске заједнице тако идеално како то делује према ласкавим признањима часописа и светских институција – и то не само на пољу изједначавања плата, које се и даље избегава на разне начине, већ и на пољу много озбиљнијих друштвених проблема. Тако и у време ових, титулама овенчаних година, пар стотина жена годишње затражи помоћ у кризном центру за жртве силовања који се налази у оквиру болнице у Рејкјавику. Још је драматичнији податак да веома мали број оптужених силоватеља буде правоснажно осуђен. И док је један, мањи и тиши део исландске јавности дао за право инспектору сексуалних деликата, који је још 2010. изнео запажање да је значајан део жртава под јаким дејством алкохола и дрога и да тиме преузима део ризика, већи део је таква запажања осудио, што је довело до привремене суспензије дотичног полицајца.

Дакле, ни на Исланду се не одвија лако друштвени дијалог на тешке теме без вишка страсти. Али је на острву присутна значајна друштвена и политичка воља да се ствари мењају на боље. И од доласка прве жене премијерке на чело исландске владе, доста тога је учињено да се и прописима и праксом, лоша стварност промени: криминализовано је плаћање за секс, забрањени су стриптиз-клубови, донет је акциони план како би се потпуно и трајно стало на пут трговини женама. А поводом насиља у породици, Исланд је заузео ангажован став, попут аустријског, где се жртвама насиља уместо прихватилишта и сигурних кућа, гарантује безбедан боравак у својим кућама уз мере удаљавања насилника.

РОДНА РАВНОПРАВНОСТ КАО СТУБ СРЕЋНЕ ПОРОДИЦЕ

Исланд је лидер и у спровођењу политике бриге о породици. Према закону из 2000. сваки од родитеља има по три месеца одсуства са посла и додатна три месеца одсуства која деле међусобно. Већ 2012. закон је унапређен, па је родитељско одсуство са посла повећано са три на пет месеци за сваког родитеља, уз додатна два месеца које оба родитеља деле. Проширивањем права на родитељско одсуство са посла, које обухвата и мушкарце, не само да се детету приближавају оба родитеља, већ се аутоматски стаје на пут родној дискриминацији при запошљавању, тако честој када су у питању жене које су у доби када могу да очекују принове.

Додајмо томе да исландска влада готово у потпуности покрива трошкове вртића (95%) у којима борави око 90% деце млађе од пет година. Током осмочасовног боравка у вртићима деци су обезбеђена и два оброка која су укључена у цену. Тако у земљи где је просечна нето плата за сасвим просечан посао минимум 2000 евра, месечна накнада за вртић за самохране родитеље износи око 80 евра, а за парове око 140 евра.

Након катастрофалног слома исландских банака из 2008. држава се, преиспитујући свачију кривицу, удаљила од неолибералне непогрешивости, показујући намеру за успостављањем пољуљане друштвене равнотеже. Родна равноправност је поново препозната као део те друштвене умерености, која подразумева и одговорност. Исланд мисли да су ту жене у предности, јер су многи као узроке банкарске кризе означили тзв. мушке особине – склоност ризику и склоност разметљивости.

Жене су тако постављене на чело две од три пропале банке, а Јохана Сигурдардотир постала је прва исландска премијерка. Од 2013. на снази је закон којим се компаније обавезују да ће минимално 40% састава руководећих управа и одбора сачињавати жене. И данас је жена на челу исландске владе. Катрин Јакобсдоутир  мајка је троје деце и јавно се противи чланству Исланда у НАТО, као и придруживању ЕУ, али њени коалициони партнери засад одбијају да подрже одржавање референдума о овим питањима.

Искуство Исланда доказује да равноправност полова, без дилеме, позитивно утиче на укупну друштвену климу, чинећи живот лагоднијим и срећнијим не само појединцима, него и породицама као нуклеусу сваке здраве и задовољне заједнице.