Autor: Nemanja Starović
Poslednjih dana decembra, Islamsku Republiku Iran je potresao niz građanskih protesta, najmasovnijih još od neuspelog pokušaja takozvane „Zelene revolucije“ iz 2009. godine koju su predvodili reformisti Mir-Hoseina Musavija.
Iako spontani, nastali usled mera štednje koje sprovodi vlast u Teheranu i porasta cena osnovnih životnih namirnica, protesti su ubrzo dobili političku dimenziju, a na ulicama su se čuli povici protiv čitavog sistema Islamske republike.
Uprkos očekivanjima mnogih u iranskoj dijaspori, protesti nisu uspeli da animiraju široke slojeve stanovništva, a državni organi su efikasnim i surovim merama ugušili njihov dalji razvoj, pri čemu je život izgubilo preko 20 ljudi.
U kojoj meri je građanski bunt u Iranu bio podstaknut iz inostranstva kao što to zvanični Teheran tvrdi, te kakve će posledice protesti ostaviti na dalja politička dešavanja u zemlji, posebno imajući u vidu trku za nasleđe Alija Hamneija na mestu vrhovnog vođe koja se već zahuktava?
Za početak, bitno je opovrgnuti paralelu sa protestima iz 2009. godine koja se isprva pojavila u mnogim medijima. Naime „Zeleni pokret“ je nastao kao reakcija na rezultate izbora iz 2009. godine, na kojima je Mahmud Ahmadinedžad izborio svoj drugi predsednički mandat, ubedljivo pobedivši reformističkog kandidata Mir-Hoseina Musavija. Na ulice su tada izašle Musavijeve pristalice, protestujući protiv navodne izborne krađe i zahtevajući promene u političkom sistemu Islamske republike, veći nivo građanskih sloboda, otvaranje prema Zapadu i slično. Socijalnu osnovu protesta je činila srednja građanska klasa, a zahtevi su bili političke prirode. Za razliku od toga, na ulicama se krajem decembra 2017. godine našla prevashodno radnička klasa, motivisana socijalnim i ekonomskim problemima, dok su zahtevi tek nešto kasnije dobili i svoju političku dimenziju.
Prvi protest je izbio 28. decembra u Mešhedu, drugom po veličini iranskom gradu na istoku zemlje. Uzroci nezadovoljstva se mogu naći u porastu cena osnovnih životnih namirnica i nameri vlade u Teheranu da ograniči određena socijalna davanja, a kao neposredan povod se navodi rast cene jaja od 50%. Iako se tzv. „nuklearni sporazum“ koji je Teheran zaključio sa Sjedinjenim Američkim Državama i drugim međunarodnim akterima 2015. Godine nesumnjivo pozitivno odrazio na iransku ekonomiju, a što se jasno vidi iz makroekonomskih kretanja već u prvoj narednoj godini, građani koji su očekivali brze rezultate na polju životnog standarda su ostali u velikoj meri razočarani. Razorne posledice populističkih mera koje je sprovodila administracija Mahmuda Ahmadinedžada u periodu 2005-13. godine su morale biti sanirane merama štednje, koje su se takođe odrazile na standard dela najsiromašnijih građana, što je skupa stvorilo eksplozivan koktel socijalnog nezadovoljstva. U takvim okolnostima, porast cena namirnica je bio dovoljan povod da građani izađu na ulicu i izraze svoje nezadovoljstvo, iako se u prvim danima radilo o relativno malom broju ljudi, a ni kasnije broj ljudi na ulicama nije ni izbliza dosegao masovnost „Zelenog pokreta“ iz 2009. godine.
Evidentno je da u prvim danima protesta centralne vlasti nisu detektovale njihov puni potencijal, kao i to da su na određenim nivoima protesti dobili podršku političkih struktura, budući da je nezadovoljstvo bilo usmereno prema predsedniku Hasanu Ruhaniju, pripadniku reformističke političke struje, neomiljenom u krugovima konzervativaca, vojne i klerikalne elite, koji se zbirno mogu nazvati principistima – rigidnim sledbenicima Islamske revolucije. Veliki uspeh koji je Ruhani ostvario na predsedničkim izborima u maju 2017. osvojivši skoro 60% glasova i do nogu potukavši favorita principista Ebrahima Raisija, svakako je zabrinuo konzervativne krugove, uplašene da bi to moglo predstavljati odskočnu dasku Ruhaniju u borbi za mesto vrhovnog vođe, koje bi imajući u vidu godine i zdravstveno stanje Alija Hamneija uskoro moglo ostati upražnjeno. Bitno je napomenuti i to da su uz predsedničke održani i lokalni izbori, te da su na njima reformisti takođe odneli ubedljivu pobedu, ne ostavivši principistima nijedno mesto u gradskom parlamentu Teherana, tradicionalnog uporišta principista, i osvojivši većinu u 10 od 11 najvećih gradova. Povici protiv Rohanija, koji su se čuli u Mešhedu prvog dana protesta, naišli su dakle na povoljan odjek među principistima, nezadovoljnim njegovom popularnošću.
Kao svojevrstan kuriozitet se uzima i to da je prvog dana protesta u Mešhedu viđen i bivši predsednik Mahmud Ahmadinedžad, koji je po nekim izveštajima tog dana i uhapšen, ali je to kasnije demantovano. Uprkos velikoj moći koju je prigrabio tokom dva predsednička mandata, Ahmadinedžad danas predstavlja svojevrsnu političku marginu, budući da se koncem svoje vladavine zamerio čak i religijskoj eliti, zastupajući prevlast vojnih struktura, pre svega moćne Revolucionarne garde, u političkom i ekonomskom životu Irana, toliko da mu je čak uskraćeno pravo da se kandiduje na izborima prošle godine. Moć Revolucionarne garde je tokom Ahmadinedžadovog mandata toliko porasla, da mnogi teoretičari sa Zapada tvrde kako se i tipologija režima u Teheranu promenila, te da bi bilo ispravnije nazivati ga vojnom huntom nego li teokratijom. U prilog takvim tvrdnjama govore i podacima po kojima Revolucionarna garda direktno ili indirektno kontroliše stotine najvećih kompanija, koje ukupno stvaraju i do 30% bruto društvenog proizvoda Irana.
U prva tri dana nakon 28. decembra, protesti su se proširili na više desetina gradova širom Irana, a zahtevi demonstranata su postali raznovrsniji. Osim povika usmerenih protiv Ruhanija, artikulisano je i protivljenje protiv čitavog političkog vrha, uključujući i samog Alija Hamneija. Posebnu pažnju su dobili slogani protiv Revolucionarne garde, odnosno protiv njene aktivnosti u Siriji, Palestini, Libanu i Jemenu, budući da postoji svest o tome kako nesumnjivi uspesi Irana na regionalnom planu povlače velike troškove, a oni se po pojedinim procenima mere desetinama milijardi dolara, što predstavlja ozbiljan teret za još uvek slabu ekonomiju Irana. Moglo bi se uočiti kako su i ti slogani usmereni protiv narastajuće popularnosti komandanta Jerusalimskih jedinica (Kuds) Revolucionarne garde Kasima Sulejmanija, zaduženog za operacije u inostranstvu, koji je u javnosti stekao bezmalo status akcionog heroja holivudskog tipa.
No, već nekoliko dana kasnije, vlasti u Teheranu su zbile redove i krenule u obračun sa demonstrantima, primenjujući surove metode, nakon čega je organizovan i niz kontramitinga, koji su svojom masovnošću imali za cilj da pokažu podršku građana političkom rukovodstvu, da bi se 7. januara i zvanično proglasio kraj protestnog talasa.
Podrška koju je demonstrantima javno pružio predsednik Sjedinjenih Američkih Država Donald Tramp, vlastima u Teheranu je dobro poslužila da upere prst prema SAD-u kao glavnom inspiratoru protesta, a posebno je istaknuta uloga CIA-e u njihovoj organizaciji. Iako su protesti nesumnjivo počeli na spontan način, ne može se isključiti i to da su obaveštajno-bezbednosne strukture SAD-a u nekom momentu pokušale da ih iskoriste za svoje ciljeve. Posebno se podvlači moguća uloga posebnog štaba za Iran koji je CIA formirala tokom leta 2017. godine i na čije čelo je postavljen Majkl D’Andrea, kontroverzni operativac, poznat pod nadimcima „Princ tame“ i „Ajatolah Majk“. D’Andrea važi za jednog od najsposobnijih operativaca ove agencije, koji je vodio odeljenje za borbu protiv terorizma, lov na Osamu bin Ladena i program dronova u Avganistanu i Pakistanu, a zanimljivo je i to da je verujući musliman.
Javnost na Zapadu je o toku protesta mahom obaveštavana putem veb-sajtova koji kontroliše opozicija koja se nalazi u inostranstvu, a među njima su najznačajniji oni kojima upravljaju Narodni mudžahedini Irana (Mudžahedin-e-Kalk, MEK). U pitanju je grupa koju mnogi označavaju i kao verski kult, koja se u stanju pobune protiv režima nalazi još od 1980. godine i, iako relativno malobrojna, poseduje kapacitet za sprovođenje razornih terorističkih napada unutar Irana. Grupa je između 2008. i 2012. godine skinuta sa liste terorističkih organizacija u SAD-u, Kanadi i EU, a od 2016. godine oko 3.000 pripadnika MEK-a je uz posredovanje Amerikanaca relocirano iz Iraka u Albaniju, gde se i danas nalaze.
Kada se ispod protesta na koncu prošle godine podvuče crta, jasno je to da se radi o spontanom pokretu izazvanom socijalno-ekonomskim problemima, koji su mnogi unutar sistema vlasti, ali i u inostranstvu, pokušali da iskoriste za svoje ciljeve. Vlast se relativno brzo konsolidovala i ugušila proteste, ali šteta na planu međunarodnog imidža nije izostala. Takođe, pozicije Hasana Ruhanija uoči predstojeće trke za mesto vrhovnog vođe su dosta oslabile, budući da se nije svrstao uz građane na ulicama, što je razočaralo radikalnije opredeljene reformiste koji predstavljaju važan deo njegove političke baze.
Ostavi komentar