Interesovanje Francuza za Srbiju i Srbe u 19. veku

Interesovanje Francuza za Srbiju i Srbe u 19. veku

Autor: dr Aleksandra Kolaković

Početkom 19. veka vesti o Srbima dolazile su u Francusku posredstvom informacija vezanih za Osmansko i Habzburško carstvo. Putnici i poslovni ljudi prolazeći kroz srpske predele širili su sliku Srbije kao egzotične zemlje u stalnoj borbi za oslobođenje od osmanske vlasti, pri čemu je ličnost vođe Prvog srpskog ustanka Karađorđa, bila posebno interesantna francuskoj javnosti. Nezavisnost Grčke, autonomija Srbije, kriza Osmanskog carstva i mogućnost podele turske teritorije između Rusije i Austrije, Francusku, izolovanu posle revolucije, primoravaju da se više zainteresuje za događaje na Balkanu. Istovremeno, od ovog perioda uočava se značajnije interesovanje francuskih naučnika, književnika, umetnika i publicista za Srbiju i Srbe. Početkom 19. i u prvoj polovini 19. veka, francuski intelektualci, svoje informacije crpe iz dela i prevoda srpskog narodnog stvaralaštva nemačkih autora. La Revue germanique, kao i drugi francuski časopisi, preuzima tekstove o Balkanu iz nemačke i austrijskih periodičnih publikacija. Pomenuta, La Revue germanique 1829. godine u dva dela na francuskom jeziku publikuje i izvode iz Srpske revolucije Leopolda Rankea. Prevod istorije Srbije na francuski jezik predstavljao je izuzetak, jer su najčešće među tekstovima o Balkanu, Srbiji i Srbima na francuskom jeziku dominirali putopisi.

Doprinos buđenju naučnog interesovanja za Srbiju i Srbe pružila je 30-ih godina 19. veka knjiga pisca i novinara Alfonsa Roajea (Alphonse Royer) Aventures de voyage (Avanture s puta) u kojoj je značajna pažnja posvećena susretu sa knezom Milošem, opisu Zemuna i Beograda i Prvog srpskog ustanka. Kasnije su objavljena i predavanja Alfonsa Roajea o slovenskim književnostima, koja nisu bila pouzdana, ali su iako na granici naučnog pristupa, ostvarila snažan uticaj na stvaranje slike Srbije i Srba u Francuskoj. Od sticanja srpske autonomije, putopise ubrzo smenjuju radovi francuskih lingvista, istoričara i geografa. Veliki deo ovih radova bio je posvećen istoriji Srbije i njenoj kulturi, odnosno narodnoj junačkoj poeziji i etničkoj pripadnosti Južnih Slovena. Istorija je bila dobar povod za šira filozofska, umetnička i politička razmišljanja.

Katedra za stranu književnost u Parizu bila je centar odakle su krenula prva ozbiljnija naučna interesovanja za Srbiju i Srbe. Naslednik slavnog Kloda Forijela (Claude Fauriel) na Katedri za stranu književnost u Parizu, Federik Ekof (Frédéric Eicchoff) među prvima se zainteresovao za Srbe. U delu posvećenom istoriji jezika i književnosti Slovena, u trećem poglavlju „Littérature serbe“ („Srpska književnost“) Ekof piše o srpskom jeziku, književnosti i istoriji. Klod Forijel je u toku zime 1831–1832 na Sorboni držao predavanja o srpskoj i grčkoj narodnoj poeziji. (G. F. Eicchoff, Histoire de la langue et littérature des Slaves, Russes, Serbes, Bohêmes, Polonais et Lettons, considérées, dans leur origine indienne, leurs anciens monuments, etleur état présent, Paris 1839). Ekof je srpski jezik smatrao kao preovlađujući jezik Južnih Slovena nastanjenih u Srbiji, Bosni, Dalmaciji i jednom delu Hrvatske, što je kasnije imalo veliki uticaj na generacije obrazovanih Francuza u razumevanju ideje jugoslovenstva. Ekof je prvi označio prelaz u upotrebi francuskog naziva za srpski „serbeouservien“. Svojim studentima predavao je o staroj srpskoj književnosti, boju na Kosovu 1389, Hronikama Đorđa Brankovića, o Simi Milutinoviću Sarajliji, Vuku Karadžiću, Dositeju Obradoviću, dubrovačkoj književnosti i Istoriji raznih slovenskih naroda Jovana Rajića. Dela pomenutih autora o Srbiji i Srbima nisu uvek pouzdana, ali je njihov uticaj, kao glavnih obaveštajnih sredstava u tadašnjem francuskom društvu o Srbiji neosporan. Ona otkrivaju francuskom čitaocu jedan „novi“ svet na Balkanu. Za Srbiju i Srbe je značajno da, u vreme kada se gradi nezavisnost države, ne osporavaju nacionalnu posebnost Srba i njihovo pravo na nezavisnost u budućnosti. Istovremeno, značajno je i da francuski naučnici na Bosnu i Hercegovinu, Dalmaciju i Crnu Goru gledaju kao na nesporno srpske zemlje.

Putovanja, uobičajena među pripadnicima francuskog visokog društva, a u periodu romantizma preduzimana i kao vid potrage za inspiracijom, vodila su pripadnike obrazovanih slojeva francuskog društva na Istok. Razvoj romantizma u Francuskoj svojim buđenjem interesovanja za neobično, egzotično, nepoznato, folklor i kulture naroda manje poznatih Zapadu uticao je na početku 19. veka i na interesovanje za srpsku narodnu poeziju i bolje poznavanje Srba. Prosper Merime (Prosper Mérimée), romantičar „po sklonosti ka retkom, neobičnom i fantastičnom, po interesovanju za male i manje poznate narode, za egzotično, za folklor i za „lokalnu boju“ inspiraciju za svoje stvaralaštvo pronašao je u srpskom narodnom stvaralaštvu. Kada piše fantastičnu literaturu, Marime se brižljivo obaveštava i traži proverene izvore, što je radio i za svoje delo La Guzla (Gusle) 1827. godine u okviru kojih je objavio navodne prevode narodnih pesama Ilirskih provincija. Erudit, istoričar, etnolog, arheolog, pisac, prevodilac i odličan crtač, Merime se sa srpskom narodnom poezijom susreo zahvaljujući prijateljstvu sa Klodom Forijelom, osnivačem francuske komparistike i proučavaocem prevoda novogrčke i srpske narodne poezije. Merime je pored dotadašnjih rezultata francuske slavistike, kao i putopisa koji su objavljeni u Francuskoj, delu dao lični pečat umetnika. Merimeove Gusle najvećim delom sadrže delove koji nisu srpske narodne pesme, već mistifikovanje. Ipak, značajno su doprinele upoznavanju i popularizovanju srpske narodne poezije u Evropi. Prosper Merime je uz Kloda Forijela i književnika i kritičara Šarla Nodijea (Charles Nodier) u romantičarskim krugovima Francuske, kao i u njenom društvenom životu imao značajno mesto. Susreti sa istaknutim ličnostima omogućili su i prenošenje informacija o Srbiji i Srbima, odnosno prevazilazili su postojeće barijere udaljenosti dva naroda.

Nodije se sa srpskim i slovenskim narodnim stvaralaštvom, prošlošću i folklorom susreo kao bibliotekar u LJubljani i urednik Le Télégraphe officiel des Provinces illyriennes (Zvanični Telegraf Ilirskih provincija), a preveo je i Hasanaginicu na francuski jezik. Nodije je u mestu svog službovanja pronašao i inspiraciju za stvaralaštvo stoga je glavni junak romana Jean Sbogar (Žan Zbogar) osoba koja potiče iz Ilirskih provincija. Opevao je Nodije život Južnih Slovena kao srećni život izvan civilizacije, što je posebno značajno jer su u doba vladavine Luja-Filipa (1830–1848) zavladale ideje o nadmoći francuske kulture i obavezi Francuske da pomogne prosvećenje drugih naroda. Zemlje istoka i oblasti naseljene Južnim Slovenima bile su plodno tle za ovu „civilizatorsku misiju“ Francuza. Romantizam je širio mistifikovane predstave Južnih Slovena, ali je i postavio temelje naučnom pristupu Srbima. Francuska slavistika je zahvaljujući Merimeovom, Forijelovom i Nodijeovom stvaralaštvu dobila snažni impuls iz francuskih romantičarskih krugova, da nastavi i uveća interesovanje za Srbe i Srbiju.

Predvod na francuski jezik srpskih narodnih pesama Elize Vojar (Elise Voїart) u okviru dvotomne zbirke Les Chants populaires des Serviens (vol. 2, Paris 1834) prošao je gotovo nezapaženo u tadašnjoj francuskoj periodici i široj javnosti. Ipak, zahvaljujući interesovanju Alfonsa Lamartina (Alphonse de Lamartine) presudno je uticao na buđenje interesovanja pojedinih francuskih autora za prevođenje srpske narodne književnosti i upoznavanja sa srpskom kulturom. U vreme kada su nacionalni planovi kneza Miloša bili poznati u Francuskoj (1829), Alfons de Lamartin– intelektualac, koji je u sebi spojio strast za književnošću i politikom, zainteresovao se za Srbiju. Uz književnu karijeru Lamartin u vreme Julske monarhije 1830. godine započinje i svoju političku karijeru u okviru koje je od 1833. do 1851. godine biran za poslanika. Jedna od najvećih figura francuskog romantizma putujući na Istok 1833. godine prošao je kroz Srbiju o čemu je ostavio svoje utiske u okviru IV poglavlja „Notes sur la Servie“ („Beleške o Srbiji“) svoje knjige Voyage en Orient (Putovanje na istok). Iako je Srpska revolucija Leopolda Rankea bila osnovni izvor Lamartina za informacije o predelima kroz koje je prošao, njegovo delo je, ipak, puno istorijski netačnih podataka. U okviru 35 strana „Notes sur la Servie“ došle su do izražaja Lamartinove simatije za srpsko pitanje. U skladu sa romantičarskom estetikom, Lamartin oduševljen željom za nezavisnošću Srba ističe hrabrost Karađorđa i Miloša. Lamartin je nakon prvog putovanja na Istok, postao politički aktivan u parlamentu, u okviru čega je posebnu pažnju posvetio analizi Istočnog pitanja. Stoga se Srbi pominju i u okviru Lamartinovih govora u Skupštini, publikovanih u okviru knjige Vues, discourse, et articles sur la question d’Orient (Mišljenja, govori i članci o Istočnom pitanju). Već tada se nadziru i prve promene mišljenja o Srbiji i Srbima, do koje je definitivno došlo nakon drugog putovanja na Istok 1850. godine.

U Nouveau voyage en Orient (Novom putu na Istok), iako nije prelazio preko srpske teritorije, Lamartin piše sa daleko manje pohvala o Karađorđu i Milošu. „Antičkog patriotu“ i „Vašingtona ovih šuma“, kako naziva Miloša 1833–1834. godine,  nakon drugog putovanja naziva „nasilnikom“ i „egoistom“, a Karađorđe je ocenjen još oštrije. Banošević smatra da je ovu promenu moguće objasniti bogatim poklonima (veliko imanje u blizini Smirne), koje je Lamartin dobio od sultana Abdul-Medžida ili dinastičkim borbama u Srbiji, koje su podsećale na uzurpiranje vlasti Napoleona III u Francuskoj 1851. godine. Izvesno je da je Lamartinovo uključivanje u državne poslove, u kojima su interesi Francuske bili prioritet, uticalo na promene stavova. Lamartin prilikom pominjanja Srba u osam tomova, uticajne i čitane, Histoire de la Turquie (Istorije Turske), napušta svoju raniju ideju o podeli Turske, čak i između velikih sila. U svojim kasnijim tekstovima Lamartin, dakle, ne pokazuje razumevanje za srpske interese.

Ipak, za romantičara Lamartina srpsko narodno stvaralaštvo i nakon drugog putovanja ima veliku vrednost. Nakon povratka sa prvog putovanja po Istoku, Lamartin je u knjizi Les Chants populaires des Serviens (Slovenske narodne pesme) Elize Vojar pronašao prevode srpskih narodnih pesama, od kojih je kasnije osam dodao „Beleškama o Srbiji“. U motivu ženske smrti zaziđivanjem i snagom materinske ljubavi, koji upućuju na pesmu „Zidanje Skadra“, Lamartin je pronašao inspiraciju. Interesovanje za srpsko narodno stvaralaštvo, ostavilo je traga u primeni „slovenske antiteze“ u okviru poeme La Chute d’un ange (Pad jednog anđela). U Lamartinovim delima provejava argumentacija koja je više filozofska i književna, nego istorijska. Lamartinovi opisi nisu uvek verni, neprecizan je u hronologiji i transkripciji vlastitih imena, a pojavljuju se i protivrečna tumačenja. Pomenute činjenice ne umanjuju informativni značaj i uticaj na francusko javno mnjenje Lamartinovih misli, posebno ako se ima u vidu njegov značaj kao književnika, kao i njegova državnička karijera i više izdanja pomenutih knjiga.

Francuski geolog i lekar Ami Bue (Ami Boué) po savetu svog prijatelja iz Beča Vuka Karadžića, dolazi u Srbiju 1836, 1837. i 1838. godine u nameri da započne proučavanja Balkanskog poluostrva. Još prilikom prvog dolaska Bue je upoznao kneza Miloša, a u pratnji kneževog sekretara Stevana Radičevića obišao je Avalu i Rudnik.  Na osnovu svojih trogodišnjih istraživanja jedan od osnivača Geografskog društva Francuske – Bue je 1840. godine objavio knjigu La Turquie d’Europe (Evropska Turska), koja je tokom 19. veka bila merodavni izvor podataka o evropskim teritorijama Osmanskog carstva. Jedno od retkih dela o Srbiji u ovom periodu, a koje se može okarakterisati kao naučno delo jeste geografsko-geološki opis Srbije Buea u reprezentativnom Bulletin de la Société géologique de France (Bilten Geološkog Društva Francuske). Interesovanje Ami Buea za Srbiju prošireno je nizom radova iz oblasti geologije ostalih oblasti u kojima su živeli Srbi (Kosovo i Metohija, Makedonija, Bosna i Hercegovina). Godine 1855. objavio je studiju o rudnicima Majdanpeka, što se poklapa sa ulaganjem francuskih investitora u Srbiju. Bue se interesovao i za srpsku istoriju i književnost, a preveo je na francuski i spis Srbi i Hrvati Vuka Karadžića. Spis Vuka Karadžića je objavljen u listu Vidovdan, jula 1861. godine, a prevod Ami Buea „Les Serbes et les Croates“, u: Mémoires de la Société de géographie de Genève, t. IV (1864). U naučnim krugovima Bue je uživao ugled najboljeg poznavaoca „Evropske Turske“. Posmatrano sa političkog aspekta Bue je prvi među stranim istraživačima uočio, opisao i objasnio uzroke teškog položaja hrišćana, a posebno Srba pod terorom Turaka i Albanaca. Svojim plodnim radom Ami Bue je probudio dalja naučna interesovanja u Francuskoj i Evropi za Srbiju i Srbe. Marija Todorova smatra da je Bue i danas, i pored nedostataka, jedan od najboljih izvora informacija o Balkanu 19. veka, kao i da je značajano da je uticao na prevazilaženje „urođenih ili stečenih predrasuda o otomanskim Turcima i njihovim podanicima“.

Katedra za slovenske jezike i književnost na Collège de France (Francuskom  koležu) osnovana je 1840. godine zahvaljujući zalaganju Adama Mickjeviča (Adam Mickiewicz). Ovim je institucionalizovano naučno proučavanje istorije, tradicije i kulture Slovena, među njima i Srba. Mickjevičeva predavanja štampana su 1845–1849. godine, prema stenografskim beleškama pod naslovoma Les Slaves (Sloveni). Mickjevič, jedan od najistaknutijih predstavnika evropskog romantizma, već od 16. februara 1841. godine započeo je predavanja o srpskoj poeziji u okviru svog kursa o Slovenima proglasivši srpsku narodnu poeziju „najvećom književnom slavom slovenskih naroda“. Pomenuti poljski pesnik i francuski profesor svoje slušaoce, među kojima su bili Sen-Bev (Sainte-Beuve) i Žorž Sand (George Sand) uvodi u svet slovenske književnosti. Interesovanje za kulturu Srba kod Mickjeviča pobudio je ciklus pesama o boju na Kosovu, stoga je nastojao da sastavi kosovsku epopeju. Osnivač i prvi profesor na Katedri za slovenske jezike i književnost svojim radom doprineo je sistematičnijem sagledavanju pitanja i problema vezanih za Slovene.

O dinastiji Obrenovića i Srbiji pre prve polovine 19. veka pisao je član Francuske akademije ekonomista Žerom-Adolf Blanki (Jérôme-Adolphe Blanqui). Na osnovu misije obilaska evropskih teritorija Osmanskog carstva 1841. godine u koju ga je poslao ministar spoljnih poslova Francuske Gizo (Guizot) Blanki je objavio dva dela u kojima opisuje Srbiju i Obrenoviće. Bio je zainteresovan za položaj hrišćana u okviru Osmanskog carstva čemu je posvetio najveći deo svojih dela: Voyage en Bulgarie pendat l’année 1841 (Put u Bugarsku u toku 1841) i La Turquie d’Europe (Evropska Turska). Uz istorijski pristup pripovedanju o Srbiji i Srbima, Blanki je u formi putopisa prezentovao i sliku aktuelnog stanja. Značajnu pažnju posvetio je i opisu članova izgnane vladarske porodice Obrenović (kneževa Miloša i Mihaila, kneginje LJubice, Jevrema i Anke Obrenović). Iako Blanki nije uviđao jasnu razliku između Srba i Bugara, značajna je njegova podrška hrišćanima (Srbima i Bugarima) u zaostalom Osmanskom carstvu. Blankijevim delom održana je tek kod Lamartina uspostavljena linija interesovanja za Srbiju i Srbe kod francuskih naučnika, uključenih u politički život Francuske. Istovremeno, ovo je jedna od prvih zvaničnih naučno-kulturnih intervencija francuske države, koja se opredelila da slanjem naučnika u zvanične misije stekne informacije o malo poznatim predelima, državama i narodima, među kojima su bili i Srbi.

Uticajna Revue des Deux Mondes imala je nekoliko istaknutih slavista koji su se interesovali za slovenski svet i publikovali tekstove u kojima su Srbija i Srbi bili jedna od tema. Ovo interesovanje u okviru jednog od najprestižnijih časopisa u Francuskoj, koji je među svojim čitaocima imao profesore, političare, diplomate i finansijere, dodatno je podstakao period povećanog interesovanja francuskih intelektualnih krugova za Balkan, Srbiju i Srbe. Revue des Deux Mondes je među svojim saradnicima imala Siprijena Robera (Cyprien Robert), naslednika Mickjeviča na Katedri za slovenske jezike i književnost. U delu Les Slaves en Turquie. Les Serbes, Monténégrins, Bosniaques, Albanais et Bulgares (Sloveni u Turskoj, Srbi, Crnogorci, Bošnjaci, Albanci i Bugari) publikovanom 1844. godine, Rober je izneo deo svojih predavanja o srpskoj narodnoj poeziji. Rober je predavao na Katedri od 1844. do 1875. godine. Pomenuto delo je ponovo štampano 1852. godine u Francuskoj, a prevedeno je i na nemački i italijanski jezik. Prvi je među francuskim slavistima zagovarao ideju o dve vrste panslavizma: ruski i panslavizam Slovena pod Habzburškom monarhijom i Osmanskim carstvom. Jedan deo pomenute Roberove knjige, pod naslovom „Les Serbes. Histoire du prince Miloch“ nije prošao bez odjeka u Srbiji. Rober je izneo viđenje srpske istorije u doba kneza Miloša, što je izazvalo energičan prigovor kneza Mihaila Obrenovića. Knez Mihailo je svoje zamerke na stavove koje je Rober izneo objavio pod naslovom: Miloch Obrénovich, ou Coup d’œil sur l’histoire de la Serbie, de 1813 à 1839, pour servir de réponse à M. Cyprien Robert (Paris 1850). Knez Mihailo je smatrao da se Rober „nije stideo da sakrije svoju advokatsku mudrost pod naličjem istorika, pokazujući samo naličje predmeta i lica koja opisuje“ (Miloš Obrenović ili Pogled na istoriju Srbije od 1813–1839. godine odgovor g. Siprijanu Roberu od Kneza Mihaila Obrenovića). Odgovor kneza Mihaila Obrenovića na netačne podatke i opise pre svega Miloševog karaktera imao je za cilj da „osveti čast otadžbine“, a ne samo kneza Miloša, za koga je njegov sin i srpski vladar knez Mihailo smatrao da je činio greške u toku vladanja. Kao da su Srbiji „od neprocenjive koristi posete stranih naučara, koji istražuju i ispituju pojedine pojave u narodu i njima upoznaju svet, koji o Srbiji vrlo malo zna“, knez Mihailo je imao dodatni motiv da odgovori francuskom slavisti. Prvi srpski obrazovani vladar, knez Mihailo, uvideo je važnost objektivne predstave dinastije Obrenovića, Srbije i Srba u evropskoj javnosti, koja je potom kroz tekstove francuskih naučnika i publicista na prelazu dva veka došla do punijeg izražaja.

Uporedo sa navedenim delima, pojavljuje se od početka 19. veka i veliki broj radova književnog i putopisnog karaktera, u kojima se pominju Srbi, pre svega, vožd Karađorđe i knez Miloš. Neka od tih dela mogu se klasifikovati u dela romansirane istorije, kao što je delo Le Berger-roi (Pastir–kralj) autorke Šarlote Sor (Charlotte de Sor) iz 1845. godine. Knjiga je posvećena vođi Drugog srpskog ustanka, koji je tada bio u progonstvu, knezu Milošu i kneginji LJubici. Polazeći od interesovanja za prozu i poeziju Srba, autori sve više pažnje posvećuju istoriji Srba i time unose naučni pristup u svoja dela. Profesor strane književnosti u Renu, Gzavije Marmije, (Xavier Marmier) publikuje dela u kojima pominje Srbiju i Srbe, a koja su između književne forme putopisa i multidiscilinarnog naučnog rada. Nakon tri putovanja na istok, Marmje objavljuje 1854. godine putopis Lettres sur l’Adriatique et le Monténégro (Pisma o Jadranu i Crnoj Gori) u kome dolazi do izražaja njegovo oduševljenje srpskim junačkim pesmama. Marmjevo delo jeste jedno od svedočanstava snažnog razvoja slavistike u Francuskoj. U centar pažnje francuske slavistike uz prevode srpskih narodnih pesama dolazi istorija, što stvara prostor za političko-ekonomske analize međunarodnog položaja Srbije i Srba. Autori se ne ograničavaju na teritoriju Kneževine Srbije, već pišu i posmatraju širi prostor počev od nekadašnjih Ilirskih provincija i interesuju se za Srbe od Jadrana ka unutrašnjosti.

Novi talas pojačanog interesovanja francuskih intelektualaca za Srbiju i Srbe započeo je u periodu dok je Krimska kriza bila u punom jeku. Ogleda se u publikovanju većeg broja radova u okviru francuskih elitnih i stručnih časopisa: La Revue d’Orient, La Revue des Deux Mondes, Le Journal des Débats i La Revue géographique, kao i u začetku saradnje francuskih intelektualaca sa prvom generacijom srpskih intelektualaca školovanih u Francuskoj. Eduar Labule (Edouard Laboulaye), član francuske Akademije, profesor prava i političar, objavio je pohvalni prikaz Srpskih narodnih pripovedaka Vuka Stefanovića Karadžića. Kasnije je Labule u svojim radovima koristio knjigu Slaves du Sud, ou le peuple Serbe avec les Croates et les Bulgares (Južni Sloveni ili Srbi sa Hrvatima i Bugarima) iz 1853. godine francuskih đaka Jevrema Grujića i Milovana Jankovića. Reč je o delu: Etudes contemporaines sur l’Allemagne et les pays slaves (Savremene studije o Nemačkoj i slovenskim zemljama) štampanom 1856. godine. Labule je koristio pesme kosovskog ciklusa kao izvor za pisanje srpske istorije srednjeg veka, a oslanjao se i na knjigu Grujića i Jankovića. Istovremeno, francuski istoričar Žan Ubisini (Jean Ubicini), sarađuje sa La Revue d’Orient, La Revue des Deux Mondes i La Revue géographique, u kojima analizira balkanska pitanja. Ubisini je 1854. i 1855. godine objavio dve knjige koje se bave razrešenjem Istočnog pitanja: La question d’Orient devant l’Europe (Istočno pitanje i Evropa) i La Turquie actuelle (Savremena Turska) u okviru kojih je pisao i o Srbima. Kasnije, 1864. godine pod pseudonimom Un Serbe, koji jasno otkriva uvećano interesovanja za Srbe, Ubisini je objavio Les Serbes de Turquie. Etudes historiques, statistiques et politiques sur la principauté de Serbie le Monténégro et les pays adjacents (Srbi u Turskoj. Istorijske studije, statistike i politike u Kneževini Srbiji Crnoj Gori i susednim zemljama). Ovo Ubisinijevo delo pored opisa državnog i društvenog uređenja Srbije i Crne Gore i položaja Srba u Osmanskom carstvu, u prvi plan ističe analizu srpskog pitanja u okviru Istočnog pitanja. Veće interesovanje pomenutih Francuza i časopisa, pored Krimskog rata, rezultat je i događaja kroz koje je prolazila Srbija: bombardovanje Beograda, pitanje iseljavanja Turaka i potom novi kurs srpske politike koji je poveo knez Mihailo Obrenović.

Već pomenuti Ogist Dozon, pored svoje diplomatske aktivnosti u Srbiji u periodu od 1853. do 1863. godine, uz saradnju sa školovanim Srbima prevodio srpske narodne pesme. Publikovao ih u dva navrata kao: Poésies populaire sserbes (Srpske narodne pesme) i L‘epopée serbe. Chants populaires héroiques. Serbie, Bosnie et Hertzégovine, Croatie, Dalmatie, Monténégro (Srpska epopeja. Narodne herojske pesme. Srbija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Dalmacija, Crna Gora). Dozon se interesovao za istoriju i kulturu Balkana, a posebno za srpsku epsku poeziju. Bio je i član Društva srpske slovesnosti od 1862. godine, a napisao je i jednu gramatiku srpskog jezika. Na osnovu tridesetogodišnjeg iskustva sa Balkana bio je u prilici da se na izvorištu upozna sa srpskom kulturom i informacije prenese u svoju otadžbinu, posebno u zrelom dobu svoje karijere kad je bio profesor u Školi istočnih jezika (L’école des langues orientales). Dozon je prvi spojio diplomatsku i kulturnu dimenziju interesovanja francuskih intelektualnih krugova za Srbiju i Srbe.

Od osnivanja Katedre za slovenske studije broj naučnih radova posvećenih Srbima postaje sve veći, a istovremeno javlja se i začetak intelektualne i kulturne saradnje Francuza i Srba. Dela nastala do druge polovine 19. veka bila su rezultat privatne inicijative i naučne radoznalosti njihovih autora, koji su u tom periodu bili obuzeti romantičarskim idejama i pitanjima postojanja ili stvaranja nacija. Interesovanju francuskih intelektualaca i publicista za Srbe značajan doprinos dali su i srpski intelektualci, najviše oni školovani u Francuskoj. Obrazovani na francuskim uzorima, dobri poznavaoci francuskog jezika publikovali su knjige i radove na stranim jezicima i aktuelizovali interesovanje za Srbiju i Srbe. Francusku javnost sa Srbima i Srbijom upoznao je i list La Liberté, koji je izlazio u toku 1864. i 1865. godine. Glavni urednik pomenutog lista bio je Vladimir Jovanović, autor Političkog rečnika (knj. I–IV, Novi Sad, Beograd 1870–1873), nastalog po uzoru na Dictionnaire général de la politque (vol. I–II, Paris 1863). Genaracija srpskih liberala školovanih na načelima francuske kulture započela je dinamičnije uspostavljanje veza i saradnje sa svojim francuskim kolegama. Pomenuto je otvaralo vrata većem prisustvu informacija o Srbima u francuskoj stručnoj, kao i široj javnosti.

Škola za istočne jezike (L’École spéciale des langues orientales vivantes) u Parizu, uz Katedru za slovenske jezike bila je centar okupljanja naučnika i publicista koji su istraživali Balkan, Srbiju i Srbe. Od sedme decenije 19. veka profesori Sorbone deo svojih interesovanja usmeravaju ka Južnim Slovenima. Među njima poseban značaj za afirmisanje slovenskih tema i izučavanje srpske istorije, tradicije i kulture pripada Luju Ležeu. Aktivno je učestvovao u radu slavističkih studija u uglednoj Školi za istočne jezike u Parizu, gde je od 1873. godine započeo nastavu srpskog jezika. Ovim je Leže postavio nove osnove interesovanja francuske nauke za Srbe krajem 19. i u prvim decenijama 20. veka. O njegovim interesovanjima, aktivnostima i delima u kojima je pisao o Srbima više pažnje posvetićemo u daljem tekstu, ali je potrebno naglasiti nekoliko Ležeovih studija. Reč je o Les Slaves du Sud et leur civilization (Južni Sloveni i njihova civilizacija), Le Monde Slave (Slovenski svet) i La Save, le Danube et le Balkan, voyage chez les Slovénes, les Croates, les Serbes et les Bulgares (Sava, Dunav i Balkan, putovanje kod Slovena, Hrvata, Srba i Bugara), kojima je Leže uveo francuske intelektualace, kao i širu javnost u sistematično i sveobuhvatno proučavanje sveta Slovena na Jugu. Poseban značaj je da su pomenute studije nastale u periodu kada se Srbija kretala ka nezavisnosti i u prvim godinama nezavisnosti, kao i da Leže prvi među francuskim intelektualacima napušta vezivanje Srba i Srbije samo za Osmansko carstvo i civilizaciju koju je ono donelo u ovaj deo Evrope. Leže pokazuje interesovanje za istoriju i kulturu Slovena, za njihove osobenosti i specifičnosti, za razlike i sličnosti između pojedinih južnoslovenskih naroda, čime stvara prostor za afirmisanje ideje južnoslovenskog ujedinjenja u Francuskoj.

U periodu nakon nemačkog i italijanskog ujedinjenja i Francusko-pruskog rata, objavljena su dela brojnih francuskih intelektualaca, koja polaze od preispitivanja položaja i uticaja Francuske u međunarodnim odnosima posebno nakon poraza (1871) i pažnju usmeravaju ka Balkanu. Događaji se posmatraju kroz prizmu francuskih interesa i prizmu međunarodnih odnosa i položaja Francuske. Strah od nemačke moći, dakle, nije zahvatio samo političke i diplomatske krugove, već i intelektualnu elitu Francuske. Kada je reč o odnosu francuske javnosti prema događajima na Balkanu za vreme Istočne krize (1875–1878), potrebno je imati na umu da je usmeravanje pažnje na ovo područje intenzivnije u periodu zatišja na unutrašnjem planu (proleće 1876, proleće i kraj 1877). Stoga je za srpske interese veoma važno da u Francuskoj postoji i malobrojna grupa intelektualaca, pisaca i publicista, koja se izjašnjava za rušenje Osmanskog  carstva, a u prilog budućnosti balkanskih naroda. Među njima se našao i književnik Viktor Igo (Victor Hugo), koji je u svom članku Pour la Serbie (Za Srbiju) motivisan idealima pravde, slobode i opšteg civilizacijskog napretka, podržavao borbu Slovena na Balkanu, nezavisno od opštih političkih i finansijskih interesa Francuske. Igoovo interesovanje za Srbiju jednim delom posledica je njegovih ranijih umetničkih interesovanja. Francuski romantičari, a pre svega Nodije, uticali su na nastanak nekih Igoovih pesama i upotrebu slovenske antiteze u zbirci Les Orientales (Orijentalke). Pesma Le Danube en colère (Razljućeni Dunav), koja govori o dva simbola hrišćanskog Zemuna i islamskog Beograda, iz pomenute zbirke, bila je sve do kraja 19, a delom i početkom 20. veka citirana u delima putopisaca, književika i umetnika koji su prolazili kroz Beograd i o tome ostavljali kraća ili duža svedočanstva.

U osmoj deceniji 19. veka Srbi ili Srbija postali su tema publikacija, čiji su autori pripadali visokim političkim i diplomatskim krugovima Francuske. Nekadašnji francuski diplomata u Tangeru i univerzitetski profesor književnosti u Strazburu, Monpeljeu i Parizu – Sen Rene Tajandije (Saint-René Taillandier) objavljuje 1872. godine La Serbie au XIXème siècle. Kara–George et Miloch (Srbija 19. veka. Karađorđe i Miloš). Potom, sekretar Leona Gambete, veliki pristalica Drajfusa, koji je bio poreklom iz bogate i uticajne jevrejske porodice, Jozef Rejnaš (Joseph Reinach), publikuje 1874. godine La Serbie et Monténégro (Srbija i Crna Gora). Rejnaš je tri puta posetio Srbiju, a potom i publikovao pomenuto delo u kome se prepliću njegova interesovanja za istoriju i narodnu književnost, a posebno kosovski ciklus i kulturni razvoj Srba (osnivanje Društva srpske slovesnosti, Narodnog pozorišta i sl). Svoje utiske sa putovanja publikovao je 1879. godine pod nazivom Voyage en Orient (Putovanje na Istok). Pesme i priče su mu sredstvo kojim opisuje mentalitet Srba i narodne običaje, a u okviru francuskog časopisa L’Revue politique et littéraire serijom članaka publikovanih 1879. i 1880. godine osvrnuo se i na Istočno pitanje. Nauka je uz politiku bila profesija i prijatelju kneza Alekse Karađorđevića Gastonu Tomsonu (Gaston Tomson), koji je kasnije bio i ministar francuske mornarice (od 1905. do 1908. godine). Tomson, inače pripadnik francuskih radikala u L’Herzégovine (Hercegovina) iz 1875. godine uz istorijski pristup temi posvetio je pažnju Hercegovini u vreme izbijanja ustanka i pokazao interesovanje za svakodnevni život stanovnika. Francuski književnik, istoričar, prevodilac i diplomata Adolf d’Avril (Adolphe d’Avril), nakon prikupljenih informacija tokom svoje misije u Bosni (1855), sledeći Mickjevičevu zamisao o sastavljanju kosovske epopeje, objavljuje prevode srpskih pesama o Kosovskom boju 1868. godine Boj na Kosovu  (La bataille de Kosovo). Adolf d’Avril bio je od 1849. do 1866. godine zaposlen u Političkoj upravi Ministarstva spoljnih poslova Francuske. U okviru svojih diplomatskih aktivnosti kao član francuske misije na Istoku (1854–1856) u jesen 1855. godine proveo je jedan period u Bosni. Od kraja 1866. godine bio je generalni konzul u Bukureštu, kao i francuski predstavnik u Dunavskoj komisiji (1868). Diplomatsku karijeru završio je kao poslanik u Čileu. U vreme kada je nastala pomenuta zbirka prevoda, Avril je obavljao značajnu funkciju francuskog predstavnika u Dunavskoj komisiji. Kasnije, 1876. godine Avril je pod pseudonimom Cyrille objavio putopis Voyage sentimental dans les pays slaves. Dalmatie, Monténégro, Herzégovine, Croatie, Serbie, Bulgarie, Galicie, Bohême, Slovénie (Sentimentalno putovanje u slovenske zemlje. Dalmacija, Crna Gora, Hercegovina, Hrvatska, Srbija, Bugarska, Galicija, Bohemija i Slovenija). Od ovog perioda sve do smrti (1904) Avril je nastavio da piše dela u kojima je spajajo svoj kasnoromantičarski zanos sa interesovanjem za prošlost i sadašnjost Južnih Slovena. Kod svih navedenih autora, diplomata i pisaca primetno je da se vremenom udaljavaju od interesovanja za narodnu književnost, tradiciju i istoriju Srba i posvećuju pažnju Srbima koji su njihovi savremenici.

Berlinski kongres i sticanje nezavisnosti Srbije 1878. godine, uticali su na potrebu da se o novoj državi na Balkanu prikupi što više aktuelnih podataka i informacija. Interesovanje za istoriju Srbije i oblasti na kojima su živeli Srbi postepeno i u talasima smenjuje pojačano interesovanje za informacije o političkim, društvenim, ekonomskim i kulturnim događajima, pojavama i procesima. Jedno od retkih dela, koje u ovom periodu pruža opštu istoriju naroda na Balkanu jeste L’histoire de L’Empire Turc (Istorija Turskog carstva) A. La Žonkjera (A. La Jonquière). Autor je u okviru istorije Osmanskog carstva prikazao i istoriju Srba i Srbije od Kosovskog boja do Berlinskog kongresa, u prvom izdanju, odnosno do Prvog balkanskog rata u kasnije publikovanom trećem izdanju knjige. Iako značajno, pomenuto delo ostalo je usamljen oblik iznošenja informacija o Srbima krajem 19. veka. Francuski intelektualci koji ne pripadaju usko naučnim krugovima već su ostvarili svoje karijere u okviru državnog aparata i time stekli nove motive interesovanja za Srbiju i Srbe.

U toku Srpsko-bugarskog rata (1885) u Srbiju je u specijalnu misiju francuske države došao potporučnik de Šole (de Cholet), koji je pored Srbije obišao i Balkan i kao rezultat 1887. godine napisao La guerre serbo-bulgare (Srpsko-bugarski rat). Ovo je bilo prvo delo jednog francuskog vojnog stručnjaka koje je kao temu imalo srpsku borbenu spremnost, naoružanje i način ratovanja. Prve isporuke francuskog naoružanja Srbiji, kao i nastojanja Francuske da se u celosti, nakon poraza 1871. godine, vrati na evropsku diplomatsku scenu bile su posredni podsticaji da se pojavi jedno ovako delo. Sve do sada pomenuto signalizira da su književne i istorijske teme u delima francuskih intelektualaca u poslednje dve decenije 19. veka izgubile primarnu poziciju pred političkim, ekonomskim i vojnim temama o Srbiji i Srbima.

Rene Mije (René Millet), bivši francuski diplomata u Beogradu, uz diplomatsku karijeru posvetio se i pisanju. U La Revue des Deux Mondes u nastavcima tokom 1891. godine objavljuje svoje uspomene sa Balkana pod naslovom Souvenirs des Balkans. De Salonique à Belgrade et du Danube à l’Adriatique (Uspomene sa Balkana. Od Soluna do Beograda i od Dunava do Jadrana). Istorija, geografija, geologija, religija i karakteristike balkanskih naroda predstavljene su francuskim čitaocima opisane rečima francuskog diplomate, koga su posebno zanimali ekonomski apekti širenja francuskog uticaja na prostoru Balkana. Svoja interesovanja u pomenutom smeru, Mije je iskazao i u okviru koautorskog dela Le commerce français en Orient. La Serbie économiaue et commerciale (Francuska trgovina na Istoku. Srbija, ekonomija i trgovina). Ekonomske prilike i društvena kretanja u Srbiji bile su glavna tema pomenute knjige, koja je analizirala francusku trgovinu i ulaganja u Srbiju do 1891. godine, kao i mogućnosti razvoja dalje saradnje u vreme kada se Francuska politički povezivala sa Rusijom, kojoj je davala zajmove i sa kojom je razvijala živu saradnju. Moguće da je francusko-rusko povezivanje pojačalo i ekonomska interesovanja Francuske na Balkanu, što se uz sve jače prisustvo francuskih poslovnih ljudi u Srbiji, može prepoznati i kroz knjige kao što su napred navedene Mijeove.

Interesovanje francuskih naučnika i publicista za Srbe i Srbiju započelo je kao pojedinačno interesovanje putnika, pustolova i entuzijasta. Romantizam i interesovanje za daleko, nepoznato i mistično stvorili su prostor za izučavanje srpske narodne poezije. Osnivanje Katedre za slavistiku dalo je podsticaj naučnom proučavanju istorije i kulture Srba. Od Krimskog rata Srbi i Srbija postaju teme brojnih publikacija koje su usko povezane sa međunarodnim događajima, a pre svega rešavanjem Istočnog pitanja. Od Berlinskog kongresa diplomatsko-politički i finansijski krugovi francuskog društva pokazuju pojačanu potrebu za aktuelnim informacijama o Srbiji. Stoga u poslednjim decenijama 19. veka, pored dela istorijskog ili umetničkog karaktera o Srbiji i Srbima, kod francuskih autora političke i ekonomske teme dobijaju na značaju. Francuski časopisi Le Journal des Debats, La Revue des Deux Mondes i La Revue de Paris svojim visokoobrazovanim čitaocima prezentuju tekstove brojnih naučnika, političara i diplomata, koji sa različitih aspekata, od političkih preko ekonomskih i kulturnih, pišu o Srbima i Srbiji. Kasnije je većina radova publikovana u posebne knjige, koje su uticale na generacije Francuza. Krajem 19. veka prvobitno romantičarsko interesovanje francuskih intelektualnih i političkih krugova za srpsku književnost i srednjovekovnu istoriju zamenilo je interesovanje za savremene političke, društvene i ekonomske prilike na Balkanu u kontekstu međunarodnih odnosa i interesa Francuske. Pomenuto interesovanje francuskih intelektualaca uticalo je na definisanja stavova u francuskoj javnosti, a posredno i u uobličavanju francusko-srpskih odnosa.