Interesne grupe u turizmu i oblici njihove saradnje

Autor: dr Dunja Demirović

Turistička kretanja (putovanja) predstavljaju društveno ekonomsku pojavu koja se zasniva na potrebama ljudi da privremeno promene mesto prebivališta. Pri tom, osnovni uzročnik i pokretač turističkih kretanja je čovek. Takođe, treba znati da su se turistička kretanja (putovanja) pojavila mnogo pre savremenog turizma kakvog poznajemo u današnjim uslovima. U stvari, savremeni turizam se kao privredna (lukrativna) delatnost, pojavio i razvio tokom industrijske revolucije, u okvirima kapitalističkog društveno-ekonomskog sistema. U ovom sistemu su stvoreni uslovi za masovna turistička kretanja (putovanja) i tada je masovnost postala dovoljno široka osnova brojnih funkcija turizma.

Uticaj turizma na emitivna i receptivna tržišta

Turizam predstavlja delatnost koja svoj razvoj bazira na zadovoljavanju potreba turista, s toga se on svrstava u uslužne, a ne proizvodne delatnosti, iako se u današnje vreme često govori o turističkoj industriji, turističkom proizvodu, itd.

Privremena promena boravka (prebivališta) kao osnovna karakteristika turizma, podrazumeva element putovanja i element privremenog boravka u drugom mestu (van mesta stalnog boravka). Otuda ova dva elementa izazivaju čitav niz vrlo različitih pojava i odnosa u čijem se središtu nalazi čovek.

Element putovanja uključuje neki od vidova saobraćaja (kopnenog, vodenog i/ili vazdušnog), kao i eventualno, potencijalnog organizatora putovanja. S druge strane, promena mesta boravka uslovljava prostornu koncentraciju turista u određenim mestima, tako da ova mesta dobijaju naziv „turistička mesta“ (turističke destinacije). U ovim mestima turisti zadovoljavaju svoje potrebe uspostavljajući odgovarajuće odnose, pre svega, na ekonomskim osnovama, jer traže usluge smeštaja, ishrane, razonode, kulture, i slično. Dakle, da bi se njihove potrebe zadovoljile, neophodno je da u turističkim mestima budu razvijene komplementarne privredne i uslužne delatnosti. Same potrebe savremenog čoveka koji se uključuje u turistička kretanja, prvenstveno su povezane sa obnavljanjem psiho-fizičkih sposobnosti, oslabljenih ili ugroženih uslovima života i rada. To u osnovi, turističkim kretanjima daje rekreacioni smisao i motiv, bez obzira da li je u pitanju zdravlje, kultura, zabava, sportske i druge razonode turista.

Sva delovanja turizma se mogu podeliti u dve grupe, na grupu neekonomskih i ekonomskih funkcija turizma. Prvu grupu čine funkcije turizma koje vrše rekreaciono i drugo sa njima povezano delovanje na same turiste. Ova grupa ne teži za postizanjem privredne svrhe, pa se zato i tretira kao grupa neekonomskih funkcija turizma. Drugu grupu čine ekonomske funkcije. Ekonomske funkcije turizma su brojne i kao takve, veoma značajne. Javile su se izgradnjom i razvojem turističkog tržišta i jačanjem turizma kao ekonomske delatnosti i kategorije potrošnje. One su uslovljene turističkom potrošnjom kao zajedničkim materijalnim izvorom.

Pomenute funkcije mogu delovati na turiste neposredno i posredno. Neposredno delovanje se vezuje za zdravstvenu, zabavnu i kulturnu funkciju, a posredno delovanje pretpostavlja socijalnu i političko-vaspitnu funkciju. Imajući u vidu neposredno delovanje u slučaju neekonomskih funkcija turizma, npr. rekreacionu funkciju, može se reći da se ona u današnjim uslovima ne smatra samo individualnom potrebom, već je društvenog karaktera. S druge strane, turistička potrošnja kao ekonomska funkcija, vrši direktni i indirektni uticaj na dohodak privrednih subjekata u turizmu, pa samim tim i na bruto domaći proizvod kao meru proizvodnje jedne zemlje. Direktan efekat turizma se ogleda u efektima turističke potrošnje, a kada je u pitanju međunarodni turizam, kao direktni efekat se beleži tzv. nevidljivi izvoz ili izvoz na licu mesta (Milošević, Škrbić, Jegdić, 2017).

Turizam je značajan izvor deviznih sredstava i samim tim, predstavlja izvoznu delatnost sa direktnim efektima na platni bilans, a komplementarne privredne delatnosti u funkciji turizma predstavljaju izvozne delatnosti sa indirektnim efektima na platni bilans. U tom smislu, postoje ogromne prednosti turizma u odnosu na druge izvozne delatnosti, s obzirom da turisti putuju do mesta potrošnje, gde se roba ili turistička usluga konzumiraju na licu mesta, tj. na turističkoj destinaciji. Na taj način se izbegavaju carinska opterećenja, transportni troškovi, porezi, i slično. Takođe, ne prolazi se ni izvozna kontrola kvaliteta i standarda, a postoji mogućnost formiranja prodajnih cena koje su mnogo više od cena za istu robu koje bi se mogle postići na inostranom tržištu.

Ekonomska funkcija turizma utiče i na bruto nacionalni dohodak kao meru raspodele jedne zemlje. Uticaj se ispoljava na cirkulaciju dohotka, gransku, prostornu i vremensku raspodelu ostvarenog dohotka. To u konačnom utiče na ponašanje ljudi u toku turističkog putovanja i boravka u mestu ili mestima van mesta stalnog boravka. Naime, ponašanje turista je bitno drugačije nego tokom svakodnevnog života, u sredini u kojoj stalno borave. Ono se ogleda u drugačijem stilu – ritmu života, načinu stanovanja, ishrane, upražnjavanju dokolice – odmora i razonode u mestu/ima privremenog boravka. Tako, umesto da u isto vreme bude proizvođač i potrošač, čovek na turističkom putovanju postaje samo potrošač. On troši dohodak koji je prethodno već ostvario ili će tek ostvariti u mestu stalnog boravka. Dakle, vreme zarade i vreme u kome konzumira turističke usluge se ne poklapaju (Šantić, Markić, Bijakšić, 2014).

U pojedinim manifestacijama ekonomskih funkcija turizma, dosta je teško razlikovati uticaj turizma na prelivanje – preraspodelu dohotka, od njegove uloge u stvaranju – kreiranju dohotka. Ovo se može ilustrovati primerom da preliveni dohodak iz jednog područja ili zemlje gde je stvoren, može izazvati u drugom području, gde je utrošen, funkciju novog dohotka.

Kombinacija ekonomskih i neekonomskih funkcija turizma, upućuje na zaključak o komplementarnom i kompleksnom delovanju turizma. Dakle, turizam ima multiplikatorsku, induktivnu i konverzionu funkciju, zatim, funkciju u zapošljavanju radne snage, apsorpciji kupovne moći stanovništva, u uticaju na platni bilans i unapređenje međunarodne razmene, u razvoju nedovoljno razvijenih područja, povećavanju stepena održivosti, uspostavljanju i širenju društvenih odnosa (odnosa između turista i lokalnog stanovništva u turističkim mestima) kao i između samih turista, zatim, u uspostavljanju određene veze između turista i kulturno-istorijskog nasleđa tih mesta, u razvoju menadžmenta i preduzetništva, zaštiti čovekove okoline, itd.

Definisanje interesnih grupa i njihova funkcija u razvoju turizma

U radu savremenog preduzeća učestvuju brojni zainteresovani subjekti koji se nazivaju stejkholderi (eng. stakeholders). Reč stejkholder vodi poreklo od dve engleske reči: „stake“ što znači interes, ulog, udeo, učešće i reči „holder“ što znači držalac, odnosno to su pojedinci ili grupe koji su direktno ili indirektno zainteresovani za ostvarivanje ciljeva organizacije. U srpskom jeziku, sinonimi za stejkholdere su zainteresovane strane, interesne grupe, partneri ili akteri. U nastavku teksta, koristiće se naziv interesna grupa.

Pojmovno određenje i vrste interesnih grupa

Prilikom definisanja interesnih grupa, najčešće se u literaturi koristi definicija Frimana (Freeman, 2010), prema kojoj je interesna grupa „bilo koja grupa ili pojedinac koji može uticati ili je pod uticajem ostvarivanja ciljeva organizacije”. Prema Veisu (Weiss, 2009), interesna grupa je neko ko je u isto vreme pod uticajem organizacije ili s druge strane to je neko ko može imati uticaj na organizaciju. Konkretno, interesne grupe su one koje primarno imaju ugovorne odnose sa organizacijom, a to su zaposleni, sindikati, distributeri, dobavljači, deoničari i klijenti, dok su u drugoj grupi oni čiji je odnos sa organizacijom više društven ili etički. U tu grupu spadaju nevladine organizacije, mediji, grupe od posebnog interesa, ali i članovi društva i vlada.

U zavisnosti da li interesne grupe imaju direktan ili indirektan uticaj na poslovanje organizacije, mogu se podeliti na aktivne i pasivne. U grupu aktivnih interesnih grupa spadaju investitori, kreditori, saradnici, partneri, bankari, zaposleni, odnosno svi oni koji imaju pravo glasa u odboru i koji su plaćeni za svoje usluge. Pasivne interesne grupe su lokalna zajednica, mediji, grupe za zaštitu životne sredine, odnosno, to su one grupe koje su izvan direktnih veza sa kompanijom, ali koje mogu da vrše pritisak na organizaciju ukoliko se neprimereno ponaša ili ukoliko ima negativan uticaj na lokalnu zajednicu (Petronijević, Janković, 2012).

Tokom istorije, odnos organizacije prema svojim interesnim grupama nije bio isti, te se izdvajaju dva koncepta, a to su: koncept generisanja, odnosno stvaranja vrednosti za akcionare i model generisanja vrednosti za ključne stejkholdere. Prema konceptu stvaranja vrednosti za akcionare, po tradicionalnom shvatanju, vlasnici preduzeća su najznačajnija interesna grupa, te je osnovni cilj ovog koncepta uvećanje bogatstva vlasnika-akcionara. Ovaj koncept je nastao 80-ih godina XX veka u SAD-u i može se označiti kao ulazno-izlazni model, jer je preduzeće imalo ulogu transformatora doprinosećih inputa (zaposleni, investitori i dobavljači) u autpute za klijente. Na taj način moć je bila u rukama preduzeća, a interes svih grupa bio je isključivo finansijske prirode.

Novi pristup, odnosno aktivnija komunikacija sa svim interesnim grupama koje su značajne za kompaniju pojavljuje se početkom devedesetih godina XX veka. Do promene je došlo jer je nedostatak komunikacije sa pojedinim interesnim grupama doneo krizu i značajnu štetu u poslovanju tih organizacija. Ovaj model je poznat pod nazivom model generisanja vrednosti za ključne stejkholdere i njegova najznačajnija karakteristika je da organizacije teže kooperaciji i stvaranju duguročnih veza sa svojim interesnim grupama. Vlasnik, odnosno akcionar, nije više ključna interesna grupa, nego to sada postaju potrošači i zaposleni (iz ove grupe su izuzeti top menadžeri). U ovom konceptu veza između organizacije i interesnih grupa nije jednosmernog tipa, već postaje međuzavisna (Zakić, Vasiljević, 2010; Đorđević, 2011). Dobru komunikaciju i dobar odnos sa svojim interesnim grupama poslovne organizacije poslednjih godina prikazuju kroz korporativnu društvenu odgovornost. Reč je o aktivnostima organizacije koje nemaju za cilj direktnu finansijsku korist, ali mogu svakako uticati na njen ugled i buduće rezultate u poslovanju (donacije za gradnju škola, zdravstvenih ustanova, poslovanje koje ne narušava životnu sredinu i slično).

Ostvariti dobru komunikaciju i upravljati uspešno svim interesnim grupama organizacije nije ni malo lak zadatak, jer svaka grupa ima svoje interese, a vrlo često ono što je dobitak za jednu grupu, to je gubitak, ili je u suprotnosti za drugu (Tabela 1). Tako na primer, kupci žele bolji kvalitet proizvoda, po nižoj ceni i brži rok isporuke, a to za poslovnu organizaciju znači povećanje troškova i smanjenje prihoda. Marketing menadžment je služba u organizaciji koja je zadužena da nađe načina kako da svaka interesna grupa postigne međusobnu dobrobit, ali da nijedna strana istovremeno nema većih gubitaka. U cilju postizanja tih rezultata, interesne grupe moraju imati osećaj da zavise jedna od druge.

Tokom osamdesetih godina XX veka stručnjaci iz oblasti turizma poveli su polemiku o uticaju turizma, odnosno turističkog prometa na održivi razvoj destinacije, te se javila potreba da se sagleda na koji način sve interesne grupe u turizmu pristupaju planiranju, upravljanju i monitoringu (Vijayanand, 2013). Čuvena Frimanova rečenica glasi: “Da bi bio efikasan strateg moraš se baviti grupama koje mogu uticati na tebe, a da bi bio efikasan na duge staze i brzo odgovarao na promene u okruženju, moraš se baviti onim grupama na koje možeš uticati” (Freeman, 1984, p. 46) i posebno je značajna za turizam, jer ekonomski uspeh destinacije i regiona u kojem se destinacija nalazi, kao i iskustvo i zadovoljstvo turista, zavisi od velikog broja različitih preduzeća. Neka od tih preduzeća se nalaze na samoj turističkoj destinaciji, dok su druga koncentrisana van nje, ali imaju važnu ulogu pri povezivanju turista sa tom destinacijom, te će uspeh jedne destinacije zavisiti od kvaliteta veze između svih tih preduzeća.

Tabela 1. Interne i eksterne interesne grupe organizacije i njihovi interesi

Izvor: Petronijević, Janković, 2012

Uloga interesnih grupa za razvoj turizma

U turizmu, interesne grupe su predstavnici vladinih institucija i lokalne vlasti, vlasnici turističkih i sa turizmom povezanih preduzeća, lokalna zajednica i posetioci (turisti) (Conaghan, Hanrahan, 2010; Byrd, Bosley, Dronberger, 2009). Takođe, interesne grupe u turizmu se mogu podeliti na turiste (tražnja), privredu (ponuda) i „domaćine” (lokalna zajednica i okruženje destinacije) (Pavlovich, 2003). U studiji „Konkurentna destinacija – održiva turistička perspektiva“ (The competitive destination: A sustainable tourism perspective), Riči i Krauč (Ritchie, Crouch, 2003) klasifikuju interesne grupe u turizmu na dobavljače i povezane/podržavajuće industrije, marketing posrednike, predstavnike javne i lokalne vlasti, lokalnu zajednicu i klijente (turiste). Osnovna uloga, odnosno zadatak dobavljača je da obezbede sve proizvode i usluge koje će zadovoljiti potrebe turista i obezbediti im odgovarajuće iskustvo. Dobavljači moraju biti svesni cena i kvaliteta svojih usluga, karakteristika turista kojima pružaju usluge, te jedinstvenosti proizvoda koje nude. Takođe, ovi autori ističu da postoji bliska veza između dobavljača i marketing posrednika, gde posebno važnu ulogu imaju turistički agenti koji informišu turiste o mogućnostima prostora, o proizvodima i uslugama koje nude dobavljači.

Znanje i iskustvo koje poseduju interesne grupe u turizmu, njihovo uključivanje u proces turističkog planiranja i razvoja i ukljičivanje lokalne zajednice na duži rok ima značajnu ulogu u upravljanju, odnosno menadžmentu turističkih destinacija. Učešće svih značajnih interesnih grupa u planiranju razvoja turizma može doprineti povećanju efikasnosti u postizanju održivog razvoja turizma na nekoj destinaciji. Takođe, veća uključenost interesnih grupa će omogućiti da svaki od aktera poveća svoje samopouzdanje, stekne bolji pregled i svest o problemima koje je potrebno rešiti na destinaciji, te vrlo često može da olakša pronalaženje kompromisa među akterima koji imaju suprodstavljene interese (Hardy, Beeton, 2001).

Za razvoj turističke destinacije od velike važnosti su i javni i privatni sektor koji imaju različite uloge. Javni sektor je zadužen za donošenje turističke politike i planova, te za postavljanje i primenu standarda koji se odnose na usluge, proizvode i turističke objekte. Takođe, javni sektor ima veliku ulogu u planiranju, usmeravanju razvoja, sprovođenju zakona, obezbeđivanju osnovne infrastrukture na destinacijama, te obezbeđivanju prostora za realizaciju turističke aktivnosti, samih aktivnosti (elementi koji su povezani sa kulturom i istorijom, posebni događaji) i proizvoda koji su dizajnirani za javnu upotrebu. Neki od prostora koji su u vlasništvu javnog sektora, a koje ovaj sektor u potpunosti ili delimično ustupa za turističke potrebe su nacionalni parkovi, rekreativne zone, spomenici, zoološki vrtovi i sportski stadioni. S druge strane, privatni sektor takođe ima značajnu ulogu u pripremi prostora za realizaciju turističkih aktivnosti, ali je ovaj sektor, više nego javni, fokusiran na ostvarivanje profita. Osnovne poslovne funkcije privatnog sektora usmerene su na pružanje usluga smeštaja (hoteli, apartmani), usluge hrane i pića (restorani, barovi), kupovinu i zabavu (tržni centri, tematski i zabavni parkovi, bioskopi). Javni sektor bi trebalo da daje podsticajna sredstva privatnom sektoru kako bi povećali svoja ulaganja za turistički razvoj destinacije, a ponekad se javni sektor javlja i u ulozi pokretača razvoja turizma na pojedinim destinacijama (Ahmad et al., 2012).

Iako je svaka interesna grupa važna za razvoj turizma na nekoj destinaciji, u zavisnosti od vrste turizma, uslova na destinaciji i drugih faktora, neki akteri će biti važniji od drugih za postizanje uspeha. Na primer, kada je u pitanju održivi razvoj turizma na nekoj destinaciji, briga lokalne zajednice je usmerena na efekte koje će turizam imati na njihovu zajednicu, te koliko će turizam uticati na poboljšanje ili smanjenje kvaliteta života svih članova zajednice. S druge strane, turistička preduzeća se bave pitanjima karakteristika i kvaliteta turističkog proizvoda ili usluga, pitanjem marketinga, odnosno svega onoga što može direktno ili indirektno da utiče na rezultate poslovanja, dok su turisti usmereni na kvalitet turističkog proizvoda koji im se nudi na destinaciji (Getz, Timur, 2005).

Faktori od značaja za uspešnu saradnju interesnih grupa u turizmu

I u ruralnom turizmu prisutan je veliki broj aktera od čije saradnje će zavisiti stepen uspešnosti razvoja turizma. Ova saradnja u ruralnim oblastima je posebno značajna zbog osetljivosti sredine (u pitanju su ekonomski i populaciono devastirana područja sa osetljivom životnom sredinom). Iz tog razloga Vilson i saradnici (Wilson et al., 2001, p. 134) su napravili listu sa deset uslova koje je potrebno da neka destinacija ispuni kako bi imala najbolje šanse za razvoj održivog ruralnog turizma. Među ovim uslovima značajno mesto zauzimaju interesne grupe, odnosno „podrška i učešće lokalne vlasti“, „koordinacija i saradnja između poslovnih subjekata“ i „podrška lokalne zajednice za razvoj turizma“. Takođe, Ajvard i Kelier (Aylward, Kelliher, 2009) su u svom istraživanju o stavovima interesnih grupa došli do zaključka da je za formiranje modela saradnje interesnih grupa koji će dovesti do razvoja ruralnog turizma potrebno sledeće:

–  poverenje je osnova saradnje interesnih grupa i preduzimanja zajedničkih akcija. Međutim, vrlo često se među interesnim grupama pojavljuje strah od međusobnog deljenja informacija zbog nepoznavanja druge strane, odnosno zbog odsustva međusobne saradnje u prošlosti. Bez uzajamnog poverenja neće doći ni do saradnje ili partnerstva interesnih grupa u turizmu, a interesne grupe će razviti pre konkurentsko nego kooperativno ponašanje. S druge strane, poznato je da kada međusobno poverenje postoji među organizacijama, to može dovesti do stvaranja stava „mi to možemo“. Poverenje se može graditi ukoliko interesne grupe imaju istu vizuju za razvoj turizma i uz kontinuiranu međusobnu interakciju;

–  posvećenost/privrženost označava psihološku povezanost sa drugim akterima u mreži, a sve u cilju obezbeđivanja dugoročnosti te mreže, odnosno saradnje. Kako bi saradnja među interesnim grupama bila uspešna, one moraju da se skoncentrišu na definisanje i ostvarivanje pre svega dugoročnih ciljeva;

–  reciprocitet/uzajamno dejstvo ne može da funkcioniše bez međusobnog poverenja među interesnim grupama, a kako bi se ostvarili pozitivni rezultati, interesna grupa mora deliti informacije sa drugom interesnom grupom ukoliko želi da zauzvrat dobije informacije od nje;

–  zajednička vizija za razvoj turizma je jedan od načina da se prevaziđu negativne percepcije ili konflikti u međusobnoj saradnji. Zajednički ciljevi i težnje svih interesnih grupa mogu doprineti boljoj saradnji, te delovati podsticajno za ostvarenje ličnih ciljeva interesne grupe, ali i turističke destinacije u celini;

–  pozicija koju interesna grupa ima u mreži se značajno odražava na uspešnost saradnje među grupama, jer ukoliko neka grupa, odnosno akter, ima dominantan položaj, to će umanjiti mogućnost međusobne saradnje, uspostavljanja poverenja među akterima, te lakšeg transfera znanja među akterima. Neophodno je da svi akteri, koliko je to moguće, imaju isti tretman unutar mreže, jer će u suprotnom istupiti iz iste, i

–  prepreke za efektivniju saradnju obuhvataju nedostatak vremena, ograničene resurse, geografsku udaljenost interesnih grupa, stav interesnih grupa o transferu znanja i važnih informacija, te strukturu samog regiona, odnosno destinacije na kojoj mreža deluje.

Korišćena literatura:

1. Ahmad, N.A.A., Habibah, A., Hamzah, J., Mohd Y.H. (2012). Understanding the Role of Stakeholder in the Formation of Tourist Friendly Destination Concept. Journal of Management and Sustainability, 2(2), 69 – 74.
2. Aylward, E.,Kelliher, F. (2009). Rural tourism development: proposing an integrated model of rural stakeholder network relationships. In: IAM Conference (September 2009), 02nd – 4th September 2009, Galway Mayo Institute of Technology.
3. Byrd E.T., Bosley H. E., Dronberger M.G. (2009). Comparisons of stakeholder perceptions of tourism impact in rural eastern North Carolina. Tourism Management, 30(5), 693 – 703.
4. Conaghan, A., Hanrahan, J. (2010). Global Conformity of Indicators for Eco-Certification Programs. In: G. Gorman and Z. Mottiar, (Eds.) Contemporary Issues in Irish and Global Tourism and Hospitality (93-106), Dublin: DIT.
5. Đorđević, M. (2011). Korporativne komunikacije i upravljanje odnosima sa stejkholderima. Marketing, 41(3), 195 – 206.
6. Freeman, E.R. (2010). Strategic Management – A Stakeholder Approach. Cambridge: University Press.
7. Getz, D., Timur, S. (2005). Stakeholder involvement in sustainable tourism: Balancing the voices. In: W. F. Theobal (Ed.), Global tourism (230-247), Maryland Heights: Butterworth-Heineman.
8. Hardy, A. L., Beeton, R. J. S. (2001). Sustainable tourism or maintainable tourism: Managing resources for more than average outcomes. Journal of Sustainable Tourism, 9(3), 168-192.
9. Milošević, S., Škrbić, I., Jegdić, V. (2017). Globalizacija: medijator savremenog turizma. Poslovna ekonomija, 11(1), 208-229. doi: 10.5937/poseko11-13256
10. Pavlovich, K. (2003). The evolution and transformation of a tourism destination network: The Waitomo Caves, New Zealand. Tourism Management, 24(2), 203-216.
11. Petronijević, M., Janković, A. (2012). Uloga stejkholdera u upravljanju rizikom. 39. Nacionalna konferencija o kvalitetu. Asocijacija za kvalitet i standardizaciju Srbije, 07.-09. jun 2012. godine, Kragujevac, Zbornik radova, str. 173 – 176.
12. Ritchie, J. R. B., Crouch, G. I. (2003). The competitive destination: A sustainable tourism perspective. UK: CABI International.
13. Šantić, M., Markić, B., Bijakšić, S. (2014). Turizam i privredni oporavak. Acta economica, 12(20), 103-123. doi: 10.7251/ACE1420103S
14. Vijayanand, S. (2013). Stakeholders and public private partnerships role in tourism management. International Journal of Scientific & Engineering Research, 4(2), 1-11.
15. Wilson, S., Fesenmaier, D., Fesenmaier, J., Van Es, J. (2001). Factors for success in rural tourism development. Journal of Travel Research, 40(2), 132-138.
16. Zakić, V., Vasiljević, Z. (2010). Uticaj globalne ekonomske krize na ulogu ključnih stejkholdera. Škola biznisa, 4/2010, 60 – 66.