Imaju li intelektualci budućnost?

Autor: dr LJubiša Despotović

Sumorna slutnja u naslovu našeg rada, iskazana u formi pitanja – dileme, pokušava da na pregnantan način ukaže na destruktivan kontekst aktuelnih civilizacijskih sukoba, ideoloških omraza, egzistencijalnih posrtanja, finansijskih kriza, ekonomskih depresija, klimatskih i ekoloških degradacija prirodnog okruženja, ratnih pretnji i sukoba, potencijalnih nuklearnih kataklizmi, ali i sve disperzivnijih oblika socijalnih i individualnih patologija, koje se kreću u rasponu od depersonalizacije individua i terora uspeha do zlokobnih i mnogostrukih mera depopulacije stanovništva planete. Egzistencijalne tegobe modernog čoveka generisane su od strane globalnih političkih pseudoelita i njihovih vazalnih epigona na lokalu kao delova političke transmisije, patološki pohlepnih finansijskih i neodgovornih trans-nacionalnih centara moći, koji sve malignije stežu obruč oko elementarnih aspekata života običnog čoveka kao građanina. Procesi globalizacije postali su do te mere sveobuhvatni i intezivni osobito u poslednje tri decenije, da izvan svog širokog obuhvata nisu ostavili po strani gotovo ni jedan segment naših kolektivnih i individualnih egzistencija. U mnogim domenima života tempo nastalih promena inteziviran je do mere duboke frustracije individua, ali i blokirajuće osujećenosti čitavih nacionalnih kolektiviteta. Nemogućnost da ispratimo brzinu i radikalizam promena otvara brojna pitanja na koja nemamo odgovore.

Zato ćemo u nastavku rada nastojati da izvršimo definisanje osnovnog konteksta naše teme koja je primarno fokusirana na ulogu intelektualaca, shvatajući značaj kontekstualne analize jer se iz nje može dekodirati smisao, funkcija, struktura i položaj intelestualne elite danas i ovde. Određenje konteksta izvršićemo posredno, preko pomalo površnog inventara procesnih indikatora koji na direktan i transparentan način dekodiraju karakter i složenost stvarnosti koja je duboko kontaminirana delovanjem globalizacijskih vektora moći.

Otvorena lista procesnih indikatora:

1. Geopolitika destrukcije:

Globalistički koncept geopolitike destrukcije mogao bi se odrediti kao dobro planiran ideološko-politički koncept (kondezovan u trijadi pojmova: globalizam, globalizacija, novi svetski poredak) potčinjavanja sveta interesima SAD-a i atlantističke geopolitičke paradigme. On je realizovan kroz procese delimične ili potpune devastacije državnih, nacionalnih, identitetskih, institucionalnih, ekonomskih, kulturnih, naučnih, obrazovnih, vojnih, religijsko-konfesionalnih i teritorijalnih kapaciteta nacija koje su označene kao meta razornog delovanja. Ponekad su čitavi regioni ili panprostori bili izloženi svirepom dejstvu koncepta geopolitike destrukcije. Ovakav doktrinarno-ideološki koncept nametao se prvo u prikrivenoj formi „prijateljske globalizacije” i uterivanja u standarde neoliberalne ekonomske razmene (pljačke), a zatim, u slučaju njegovog odbijanja ili pružanja prevelikog otpora, države-subjekti osporavanja takvih „pravila igre” egzemplarno su kažnjavane agresivnim oblicima političkih i ekonomskih sankcija, a na kraju i merama brutalne vojne odmazde. [1]

1. Geopolitika siromaštva
2. Ekonomske politike svojevrsnog navođenja čitavih regiona i prisiljavanja zemalja da se „specijalizuju“ za siromaštvo u procesima planske pauperizacije, deindustrijalizacije i usporene modernizacije, deo su projektovanog ishoda elita koje globalizuju u nastojanju da za sebe sačuvaju privilegovan ekonomski položaj. One teže da obezbede nesmetano i nepravedno prisvajanje tuđeg rada i resursa, jednom rečju da očuvaju i ojačaju vlastiti monopolski položaj u globalizovanoj strukturi finansijske, ekonomske, medijske, vojne, i geopolitičke moći. Na delu je na ime, jedna svojevrsna geopolitika siromaštva – planski koncept kontrole ekonomskih tokova propadanja onih regiona i nacija koje su geopolitički oponenti moćnih geopolitičkih sila i njihovih saveznika, i obrnuto, značajno ekonomsko uzdizanje i ubrzan ekonomski razvoj regiona i država označenih kao pivot države ili države stožeri, čiji je zadatak regionalno očuvanje i unapređenje postojećeg geopolitičkog poretka moći u svetu. Države se upućuju na specijalizaciju za proizvodnju sirovina i poluproizvoda, a onda da tako ranjive otvaraju svoja tržišta za svirepu trgovinsku razmenu sa bogatima. Jeftine sirovine i radna snaga za skupe visokotehnološke proizvode i usluge. Ovakav vid ekonomske razmene (pljačke) još više pojačava efekat socijalne neravnopravnosti i svesno gura države i nacije u specijalizaciju za siromaštvo. Takvu politiku na globalnom planu nameću MMF, Svetska banka, STO i slične globalističke organizacije kao instrumenti moći „elita“ koje globalizuju.

Umesto ekonomskog razvoja, siromašnima se nude rešenja iz korpusa tzv. palijativne ekonomije, koja čuvaju privilegovanu poziciju bogatih i produbljuju siromaštvo onih koji već jesu ili treba to da postanu. Umesto mera koje sigurno podstiču ekonomski razvoj (reindustrijalizacija, raznovrsnost podele rada, povećanje zaposlenosti, podsticanje stvaranja vlastite ekonomske klase industrijalaca, snaženje preduzetničkog duha, poreske olakšice za razvoj važnih privrednih grana, jeftini krediti za podsticanje domaćeg preduzetništva, podrška izvozno orijentisanoj privredi, visoka ulaganja u obrazovanje i nauku, podsticanje domaće tražnje, ulaganje u modernizaciju poljoprivredne proivodnje, carinska zaštita vlastite proizvodnje i sl.) slepo se slušaju i primenjuju recepti palijativne ekonomije koju diktiraju međunarodne finasijske organizacije. [2]

1. Destrukcija nacionalne države:

Koncept moderne nacionalne države (konstitucionalna i demokratska država) nastao je još u devetnaestom veku, a svoj vrhunac doživeo u modelu tzv. države blagostanja u drugoj polovini dvadesetog veka. U bitnom segmentu institucionalnih i fukcionalnih kapaciteta on je danas osporen i u fazi intezivne demontaže. Ovaj model moderne države biće otvoreno napadnut i osporavan u procesima radikalnog nametanja koncepta neoliberalne organizacije ekonomije i političkog sistema. Aktuelni trendovi globalizacije dokazivali su svoju snagu najviše u procesima denacionalizacije države i destrukcije njenog ekonomsko-finasijskog poretka. Jednako snažno, država je napadnuta i u segmentima deteritorijalizacije, desuverenizacije i blokade njenog bezbednosnog sektora. [3]

1. rizično društvo:

Urlih Bek moderno društvo označava rizičnim društvom i bezbedonosne rizike vidi kao proizvod njegove trajne nesposobnosti da na kvalitetan način zaštiti svoje građane a da samim tim ne dovede u pitanje osnovnu matricu postojanja iz koje se produkuje sve veći nivo nebezbednosti. Smanjena sposobnost nacionalne države da ispunjava funkciju zaštite u direktnoj je korelaciji sa procesima denacionalizacije koji su na prostoru Evrope počeli još sedamdesetih godina prošlog veka. To se svakako poklapa sa aktuelnom krizom njenog upravljanja, nemogućnosti da se na postojećem nivou razgrađenih državnih institucija organizuje efikasan bezbedonosni sistem. „Sistematski proizvedena patnja i ugnjetavanje postajali su sve vidljiviji i morali su ih priznati oni koji su ih poricali.“[4]

 Poprište bezbedonosnih rizika postali su gotovo svi segmenti društvenog sistema. Organizovani kriminal je odavno prevazišao granice nacionalne države, teorirozam takođe potpuno lako internacionanalizuje svoje organizacione forme ali i ciljeve koje targetira kao da bezbedonosnih struktura gotovo i nema u prostoru države koja je obeležena kao meta napada. Kada pak govorimo o rizicima koji dolaze iz sfere ugrožavanja životne sredine, ekoloških akcidenata ili klimatskih promena i prirodnih katastrofa, stvari stoje još lošije.Kao da je kriza postala srednji ime naše stvarnosti, a nebezbednost i izloženost faktorima devastacije tolika da smo gotovo na dnevnom nivou zatrpani lošim vestima koje nedvosmisleno i surovo potvrđuju našu ugroženost i ranjivost.

1. dekonstrukcija nacionalnih identiteta:

Ključni tokovi izgradnje identitetske osnove modernih evropskih nacija vezani su za njenu integrativnu funkciju. To je važilo, kako u periodu istorijskog konstituisanja nacija, tako i danas. Bez ključne integrativne funkcije nacije Evropa ne bi mogla da se konstituiše kao nova političko-identitetska struktura moderne. Ovu ključnu i zahtevnu funkciju nacionalne integracije i homogenizacije prednacionalnih etničkih, kulturnih i državnih entiteta u brojnim etapama nacionalnog konfigurisanja, obavljali su brojni društveni subjekti. U prvoj fazi su to činili protonacionalni pokreti i nacionalno osveštena inteligencija, da bi kasnije, nakon konstituisanja nacionalne države, tu funkciju preuzele važne državne institucije kao što su vojska, policija, prosveta, kultura, sport i sl. ali i društvene organizacije i podsistemi kao što su ekonomija, zajedničko tržište, valuta, pravni poredak i dr.

Ne možemo a da ne istaknemo kao jednu od glavnih negativnih obeležja dekonstrukcije nacionalnih identiteta svojevrsnu istorijsku i političku antinomiju koju označavamo kao integrativnu inverziju nacionalnih indentiteta. NJena antinomičnost se ogleda u činjenici da je ono što je u početku bio osnovni supstancijalni modus nastanka nacija i njihove konsolidacije – integrativna funkcija – danas u velikoj meri zahvaljujući brutalnim merama nametanja globalizma kao ideologije pretvoreno u potpunu političku i kulturnu suprotnost. Tako je, na primer za Srbiju, na paradoksalan način, uslov EU integracija, upravo dezintegracija vlastitog nacionalnog identiteta. Vidljiva posledica takvih uslova je da je srpski nacionalni identitet u velikoj meri poljuljan i da postoje realne pretnje da u nekoliko narednih decenija proizvede državni nestanak, demografski slom i identitetsku dekompoziciju srpske nacije.[5]

Kao što je tokom dvadesetog veka podneo značajna demografska i teritorijalna sakaćenja, tako i danas srpski nacion trpi dodatnu devastaciju i dekonstrukciju identiteta. Otima mu se jezik, zatire kultura, kruni tradicija, briše pamćenje, reprogramira svest, ruše bogomolje, falsifikuje istorija, potire državnost, otkida teritorija, negira suverenost i menja kolektivni identitetski kod izgrađen na kosovskom zavetu.

1. ekonomska pauperizacija stanovništva:

 Ološ elite društava u tranziciji, trude se da slepo slušajući globalizacijske elite odguraju svoje zemlje na periferiju bogatog sveta. Oni čine sve što im stoji na raspolaganju ne bi li zadovoljili gospodare i ubrzali tragičnu specijalizaciju svojih nacija za siromaštvo. Za ovo služenje bivaju nagrađeni mogućnošću da brutalno pljačkaju vlastiti narod i državu, što najveći procenat njih prihvata oberučke. Ološ ekonomija, koja se budi i nameće u periodima velikih finansijskih kriza i ekonomskih depresija, kao što je to i danas slučaj, nije opljačkala samo građane i države poraženog socijalističkog bloka, što je i bilo za očekivati, već i sopstvene građane, tačnije srednju klasu. „Danas se ekonomijom bavi ološ zato što se u društvu dešavaju duboke promene, kao nikada do sada.“[6] Ono što jeste prividni paradoks je činjenica da je najviše opljačkana američka srednja klasa. Ti procesi traju i danas i teškom im je sagledati kraj. O tome Loreta Napoleoni piše: „Niko ne može da objasni kako je za svega petnaest godina došlo do siromašenja američke srednje klase, potpomognuto padom Berlinskog zida i uspostavljanjem globalne ekonomije. Izgleda kao ironija sudbine ali dve najvažnije pobede Hladnog rata – politička i ekonomska – osim što su gurnule u siromaštvo žitelje poraženog istočnog bloka, pokrenule su i društveni i ekonomski sunovrat američke srednje klase“.[7] Meta i žrtve aktuelne pljačkaške ološ ekonomije nisu samo građani i privreda tranzicionih država, nego i sopstveni srednji slojevi, koji su izloženi do sada najbrutalnijoj i najdužoj operaciji alociranja finansijskih i materijalnih resursa koje moderna ekonomska istorija pamti.

1. Depopulacija i ekonomski genocid:

 Univerzum globalne finansijske moći danas, kao i nebrojeno puta do sada u prošlosti, pokazao je izuzetan stepen „sposobnosti i umešnosti” da pronađe nove forme eksploatacije i bogaćenja. Pored već klasičnih oblika pretakanja materijalnih resursa (građani, osobito srednji slojevi stanovništva), intenzivno se vrši alokacija vrednosti iz prostora bazične strukture nacionalne države i privrede, ubrzano kroz procese deindustrijalizacije i predatorske privatizacije , a dodatno još i preko kontrole budžetske potrošnje, i nametnute obaveze da upravo država preko leđa osiromašenih poreskih obveznika spasava od bankrotstva posrnuli privatni bankarski sektor. Pljačka i dalje traje po principu „prazno kao puno” (razni oblici hedž-fondova, Si-Di-Es derivati, fiktivni kapital, kao i drugi finansijski trikovi), što na razoran način kruni i razjeda finansijski i ekonomski poredak nacionalne zajednice i egzistencijalu osnovu građana.

U toj svojevrsnoj doktrini šoka, koja je postala omiljeni scenario za destabilizaciju nacionalnih država i svega uspešnog u njima, neoliberalne elite (pre svega one transkorporacijske i finansijske) nastoje da u nastalom vakumu, izazvanom globalnom ekonomskom krizom ili nekom drugom formom prirodnih katastrofa, iskoriste zbunjenost, strah, nevericu i dezorijentaciju velikog broja građana, da u jednom potezu obesmisle svaki eventualni otpor „opasnih klasa“ procesima preoblikovanja postojeće stvarnosti. Noami Klajn kaže: „Pišem knjigu o šoku. O tome kako se zemlje dovode u stanje šoka – ratovima, terorističkim napadima, državnim udarima i prirodnim katastrofama. I kako potom bivaju ponovo šokirane – od korporacija i političara koji eksploatišu strah i dezorijentiranost koji su nastali kao posledica izvornog šoka da bi nametnuli ekomoksku šok terapiju.“[8] Kada stanje šoka prođe, nova stvarnost je naoko ista, i nisu odmah jasno vidljive ruševine nacionalne države. Momentalno su vidljive samo tegobe vlastitog siromaštva i ogoljene egzistencije. Radikalna dehumanizacija je u mnogim svojim aspektima poprimila oblike ireverzibilnih procesa. Finansijska sredstva, dobra i nekretnine opljačkane od građana, privrede i države oteti su a sve to zamaskirano je ekonomskim pojmovima alokacije društvenih resursa. Ekonomski genocid sadržan je dakle u činjenici relativno trajnog otuđenja imovine od njenih prethodnih vlasnika.

1. obrazovanje kao propaganda:

 Pre gotovo tri decenije Alan Blum je zavapio da je obrazovanje u Americi „malo šta više od propagande“[9], targetirajući još tada sumorne bilanse raznih reformi obrazovanja, koje su rezultirale urušavanjem obrazovnih sistema, osobito onih namenjenih običnom demosu. Elita (šta god to danas značilo) je nasuprot tome, sebi obezbedila privilegije vrsnog obrazovanja i nauke, izbegavajući zamke „bolonjskog prosvećivanja“ na svojim dobro zaštićenim zabranima edukacije.

Obrazovanje i nauka posebno u Srbiji, srozani su na najniži provincijalni nivo, uz porast stope tzv. funkcionalne nepismenosti. Na delu su do sada bile samo simulacije reformi visokog obrazovanja, smeštene u skučene okvire „bolonjske deklaracije”, čija je osnovna namena da uproseči i obori kvalitet obrazovanja. A ceo taj tugaljivi proces amaterski je maskiran neutemeljenim obećanjima lakog, pokretljivog i efikasnog studiranja. Iako kao model namenjena pre svega poluperifernim društvima, ni sama Evropa, nije ostala pošteđena njenih pogubnih posledica. Otuda valjda sve glasniji protesti i zahtevi evropskih intelektualaca da se nakaradna reforma zaustavi i obrazovanje vrati na proverene i dobre klasične obrasce (koji su ostali u primeni na svim elitnim univerzitetima Zapada). Nažalost i srpsko obrazovanje pretrpilo je ogromne štete. Dofakultetski obrazovni sistem preopterećen je skandalima i nasiljem, a akademski pak, plagijatima i raznovrsnim koruptivnim radnjama. Konstantan je i trend stalnog odliva najkvalitetnijeg obrazovnog i naučnog kadra, što potpuno izvesno Srbiju dovodi na krajnju periferiju naučno-tehnološkog razvoja, gurajući je dodatno u tehnološku zavisnost i socijalno siromaštvo.

1. zastarevanje čoveka, tehno sistemi i homo ex machina:

 „Tehno-kapitalski pogon je izvorno čovekova tvorevina, koja se u međuvremenu otela i kao supstancija subjekt od čoveka je načinila akcidenciju, od gospodara slugu koji u svemu što čini i misli sledi diktirani transcedentalni mizanscen koji ne može da izmeni.“[10] Intelektualac je potreban samo kao ekspert, jer je u ovako sumornom tehniciziranom i tehnologijom posredovanom svetu nužan jedino kao izvor znanja, kojim se taj tehnološki kompleks hrani kao vampir, sve dok na kraju ne iscrpi i samu potrebu za čovekom. Počivajući na sopstvenoj veštačkoj inteligenciji, tehno-sistemu čovek uskoro neće biti nužan čak ni kao prosti radni dodatak. Sa stanovišta logike i interesa kapitala koji stoji iza navedenog tehnifikovanog kompleksa proizvodnje i potrošnje života, čovek je u stvari samo nepotrebni trošak koga se treba efikasno rešiti. Ispostavlja se tako da je čovek vrlo brzo prešao gorak put do „sirovine“ do „jalovine“, kako bi rekao Milan Brdar u tom tehničko-tehnološkom lancu. „A iz perspektive kapitala, čovek zastareva! Razlog je u tome što ima potrebe: hoće da razmišlja i kreira stvari koje „nikom nisu potrebne“, da se odmara, relaksira, bavi se nepotrebnim stvarim, kao što je pisanje pesama i knjiga i tako dalje. A sve to košta! Uz to ne može da radi 24 sata, usled čega je nedopustivo neracionalan, tim pre što za rad mora da bude plaćen; iz perspektive tehnologije, čovek je nesavršen, neprecizan i neracionalan, takoreći nužno zlo, dok se ne nađe zamena. (…) Homo ex machina. Nestaće u mašini s kojom će se fuzionisati i koja će ga, na kraju, u potpunosti zameniti.“[11] Samodovoljnost tehno-sistema ukida čoveka čak i kao homo ex machina. Ideološko verovanje nekih marksista popup H. Markuzea na primer, u emancipatorski potencijal tehnike, pokazalo se kao naivna teorijska premisa na kojoj je građena utopija progresivne promene sveta.

Zaključak:

Dakle, imaju li intelektualci budućnost u ovako tegobnom kontekstu? Imaju, kao kritički korifeji slobodarstva, koji će kao prvi među prvima buditi čovečanstvo na uzbunu i tražiti promenu postojećih ideoloških, političkih, naučnih, filozofski, kulturnih i civilizacijskih paradigmi. Za to je potrebno da se izdignu iznad privida i opsena postojećih simulakruma, i da podsticani slobodarskim zanosom tragaju za novim civilizacijskim etosom. Problem je u tome što je verovatno samo jedan mali broj intelektualaca današnjice spreman na takvu žrtvu. Naravno uz onespokojavajuću sumnju dali će ta žrtva biti dovoljna da probudi i pobudi na slobodu one zbog koji se ona i podnosi!

[1]LJubiša Despotović, Geopolitika destrukcije, Kairos, Sremski Karlovci, 2015, str. 65.

[2] isto, str. 39.

[3] isto,str. 53.

[4] Bek Urlih, Rizično društvo, Filip Višnjić, Beograd, 2001, str. 76.

[5]LJubiša Despotović, Geopolitika destrukcije, Kairos, Sremski Karlovci, 2015, str. 126.

[6]Loreta Napoleoni, Ološ ekonomija, Hisperia edu, Beograd, 2012. str. 12.

[7] isto, str. 44.

[8] Noami Klajn, Doktrina šoka, Samizdat B92, Beograd, 2009, str. 33.

[9] Alen Blum, Sumrak američkog uma, Prosveta, Beograd,1990, str. 64.

[10] Milan Brdar, Između bezdana i neba, Institut društvenih nauka, Beograd, 2015, str. 327.

[11] isto, str. 331.