ИЛИЈА ОГЊАНОВИЋ – ПОЖРТВOВАНИ ЛЕКАР И БРИТКИ САТИРИЧАР

31/12/2021

Аутор: Јованка Симић, новинар

СВЕСТРАНОСТ типична за многе српске интелектуалце у Аустроугарској, била је својствена и Илији Огњановићу Абуказему. Овај Новосађанин рођен је 30. априла (12. маја) 1845. године, а био је изванредан  – лекар, књижевник, хумориста, сатиричар, уредник часописа…

Потекао је из веома старе новосадске  породице.  Његов предак Петар Кртомеса (или Кртомесић) из Сремских Карловаца доселио се 1716. године  у Петроварадински шанац, како је тада гласило име Новог Сада. Три деценије био је граничар а затим је постао коморски поданик. У списима је 1746. године забележен под презименом Огњановић.

Отац Илије Огњановића, Василије, који је по неким записима био ратар а по другима трговац и крчмар, 1843. године добио је статус грађанина. У браку са Варваром, Василије је добио Стефана, Лазара, Еуфросину, Филипа и Илију, али од петоро деце, троје је прерано умрло.Преживели су Филип који је малолетан наставио очев посао  како би помогао наставак школовања свог млађег брата Илије.

После смрти родитеља, а упркос помоћи старијег брата, детињство и школовање Илијино били су веома тешки. Као ђак истицао се марљивошћу и веома добрим успехом. После завршених нижих разреда гимназије у Новом Саду, обратио се новосадском магистрату молбом  у којој је детаљно описао своје и братовљево веома скромно материјално стање које му онемогућава наставак школовања. У молби је истакао да не би успео да заврши ни четири разреда да га школска управа није ослободила плаћања школарине.
На основу овог дописа и сведочанства о сиромашном стању, Илија  је Црквеној општини у Новом Саду поднео молбу за  стипендију. На  молбу је стигао позитиван одговор.  Поред стипендије Стевана Николића, Илијино школовање су новчано помагали Матица српска, Текелијанум и Марија Трандафил, а доцније и бечки Универзитет који га је, због постигнутог успеха на студијама ослобађао плаћања школарине.

Никада  Илија Огњановић није заборавио доброчинства својих  добротвора. Нису ни они заборавили њега. Чувена добротворка, Марија Трандафил, на 17. страници свог тестамента из 1878. године наредила је: „Да се Др Илији Огњановићу, моме питомцу за указане услуге, а после моје смрти, у  времену на шест месеци из заведенија као легат  2000 форинти исплати“.

Илија је по завршетку  новосадске ниже гимназије школовање наставио у  Сремским  Карловцима, Печују и Будимпешти, где је и матурирао 1867. године. Студије медицине, уписане у Пешти, привео је  крају 1872. године у Бечу, а наредне године специјализовао је хирургију. Одмах се вратио у родну варош и започео  лекарску праксу.

Ценили су га суграђани и као лекара и као човека. На основу великог угледа, 1884. године постављен је за градског физикуса, а убрзо и за среског лекара. Био је и лични лекар добротворке Марије Трандафил. Живео је и имао ординацију на адреси Казанџијска бр. 9  која данас носи име Јована Суботића.

Забележено је да је болничка задруга Трговачке омладине у Новом Саду, основана 1876. године, а о православном Божићу 1877, на првој главној редовној скупштини, др Огњановића изгласала за њиховог лекара и на том положају остао је наредних девет година. Од 1888. године био је и управник Порођајног одељења новосадске болнице. Ову дужност обављао је до своје преране смрти (упокојио се у својој 55. години).

Уз рад са пацијентима стизао је и да, у циљу просвећивања суграђана, пише медицинске брошуре разумљиве обичним људима те је у едицији  Арсе Пајевића 1876. године на педесетак страница објављена књига др Огњановића „О дифтеричној вратобољи за српске матере“. У књизи је приказао историјат и узрок ове болести, нагласак ставио на то да се она не лечи никаквом магијом (бајањем) и читалишту упутио подсећање да су је наши преци лечили мажући грло „мисирском машћу“ начињеном од меда и плавог камена.

Осам година потом (1884) објавио је студију „Како се ваља чувати и лечити од колере“ а затим и медицински речник „Имена болести што смрт могу да донесу“ у коме је називе болести и узроке смрти превео  са латинског на српски, немачки и мађарски језик.

Педантно је пратио савремену медицинску литературу, похађао је  и разне курсеве, попут оног о  о лечењу трахома  1890. године у Суботици. Сви његови стручни чланци и брошуре указују на стално усавршавање и велико познавање најсавременијих достигнућа у медицини тога доба, као и  на огромно  искуство, пожтвованост и озбиљност у раду те изузетно познавање навика и културних обичаја и социјалног статуса Срба у Аустроугарској монархији.

Колико год да је био посвећен медицини, др Огњановић  није запостављао ни књижевност за коју је био заинтересован још од гимназијских дана. Баш у то време покренуо је ђачке листове „Зоља“ и „Ђачки венац“ у којима су школарци  имали прилику да објављују своје, руком писане, прозне текстове и поезију.

Овако је Илија Огњановић писао о свом ђачком добу у Сремским Карловцима: „Школске године 1862/63. био сам карловачки ђак. Ви који нисте били карловачки ђаци, и које ја с тога из дубине душе сажаљевам, немате ни појма о оном правом, лепом животу ђачком, пуном појезије и уживања. Нећу овде да описујем тај живот, јер се то не може описати. И ‘Карловачки ђак’ Косте Руварца и ‘Ђачки растанак’ Бранка Радичевића само су бледе фотографије правог ђачког живота карловачког. Па кад такви мајстори нису били у стању да нам опишу тај живот верно и потпуно, онда би велика дрскост од мене била, кад бих ја то и покушао.“

Своје прве приповетке објавио је  у периоду  1864/5. година у часопису „Даница“ и у листу „Змај“, шаљивом листу који је у Пешти  издавао штићеник Текелијанума Јован Јовановић Змај. Ова сарадња прерасла је у велико пријатељство те је под Змајевим утицајем свом имену и презимену 1866. године Илија Огњановић додао надимак – Абуказем. Писао је и за Змајеве листове „Жижа“ и „Стармали“. Његова серија текстова под насловом „Шетње Новим Садом“ објављена у листу „Стармали,“ изазвала је велику пажњу јер  се на сатиричан начин бавила варошким збивањима.

Огњановић је од 1874. до 1892. године уређивао часопис за забаву, науку и књижевност „Јавор“ у којем је објављивао приповетке, цртице и разноврсне информације. Током уређивања овог листа окупио је 400 сарадника који су написали 1.620 лирских и епских песама, 504 изворне или преведене приповетке, 209 поучних чланака, 94 животописа, 440 књижевних оцена и 700  чланака разноврсне тематике.

Заједно са Светозаром Милетићем, Лазом Костићем и Јованом  Јовановићем Змајем пратио је и бележио све појаве које су се дешавале у нашем народу у оквиру Аустроугарске монархије те је као и остали водећи Срби тога времена представљао савест својих сународника.

Огњановић је аутор и значајних текстова: „Гробови знаменитих Срба, што су им кости у Новом Саду покопане“ (1890), „Занимљиве приче и белешке из живота знаменитих Срба“ ( 1900) и „Где је умро који од наших знаменитих покојника (1892, 455).

Објавио је неколико  хумористичко-сатиричних дела међу којима се истичу :  „Абуказемов шаљиви календар“ (1878), „Веселе  приповеткие“(1880) и „Шале и сатире“ (1882). Хумором и сатиром бавио се четрдесетак година и био је веома цењен у том виду књижевности. Његови савременици говорили су да оно што је Змај био у поезији то је Абуказем у прози. Додавали су и да су Огњановићеви најуспелији хумористички текстови имали политичку снагу те да је његов хумор „силан, једар, неусиљен, ведар, а његова сатира оштра ко сабља, од које су народни непријатељи имали разлога да презају“.

Својим оштрим хумором  Огњановић је од велике помоћи био у политичкој борби за идентитет Срба у Аустроугарској. Поред Јована Стерије Поповића, Јована  Јовановића Змаја, Љубомира Ненадовића, Стевана П. Бешевића, Божидара Кнежевића и Ђуре Јакшића, Илија Огњановић се сматра зачетником афористичке мисли међу Србима. Био је члан и потпредседник Књижевног одељења Матице српске, Епархијске управе бачке, дописни члан Српског ученог друштва (1883) а од 1892. године почасни члан Српске краљевске академије.

Био је и породичан човек. Са супругом Даринком, рођеном Лемајић,  имао је ћерку Добрилу и синове Георгија (умро је као двогодишњак) и Жарка. Пред крај живота др Илију Огњановића мучили су срчани проблеми и шећерна болест. Смрт га је затекла у Пешти на лечењу, а потом је његово тело пренето у Нови Сад и сахрањено на Алмашком гробљу.

Улица у центру данашњег Новог Сада, она паралелна посвећена Змају, носи име др Илије Огњановића.

ЛИТЕРАТУРА:

Матица српска 1826-1926, Нови Сад ( 1927)

Стајић В.: „Новосадске биографије“, Нови Сад (1938)

Теодора Петровић:„Из српске књижевности“, Нови Сад (1974)

Радмила Гудовић, Биљана Срдић, Синиша Бабовић: Доктор Илија Огњановић – Знаменити лекар деветнаестог века, Медицински факултет Нови Сад, Завод за aнатомију

Енциклопедија Новог Сада, Новосадски клуб Добра вест ( 2001)

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања