Аутор: др Александра Колаковић, виши научни сарадник Института за политичке студије
У фебруару 2025. године објављена је нова збирка мемоара Шарла де Гола на енглеском језику, под називом The War Memoirs of Charles de Gaulle. Ова монографија обухвата његова сећања на Други светски рат и период од 1940. до 1946. године, а поред значаја извора за разумевање историјских процеса тога доба, као и личности једног од најславнијих Француза, успела је да привуче пажњу на његову теорију владавине. Овај свеобухватан приказ догађаја Другог светског рата, подељен на три дела L’Appel (1940–1942), L’Unité (1942–1944) и Le Salut (1944–1946), појављује се у периоду нестабилности, ратова и нарушеног поверења у међународним односима, као и унутрашње кризе у Француској. Како ова мемоарска грађа пружа значајан увид у приступ власти, односе са Черчилом и Рузвелтом, као и борбу за независну и снажну Француску, изнова актуализује и разматрање места и улоге Шарла де Гола у политичком животу Француске и креирању њене спољне политике. Монографија иде и корак даље нудећи нове перспективе разумевања француске историје и политике.
Политички утицај Шарла де Гола, као једне од кључних личности модерне Француске, присутан је кроз различите интерпретације његове визије у политичком животу. Његова основна идеја била је успостављање јаке извршне власти која обезбеђује стабилност и способност доношења сврсисходних одлука, што је реализовао уставом Пете републике. Кључна компонента његове политике била је национална независност – Француска као самостална сила способна да брани своје интересе у Европи и свету. Де Гол је тежио јединству нације и прагматичној европској политици, заговарајући “Европу народа” уместо федерализма. Суштина његове визије је снажна, уједињена и самостална Француска, са стабилним институцијама и снажном улогом на међународној сцени. Ови принципи и данас служе као референтна тачка за савремене политичке лидере, посебно у Француској и стога су перманентно присутни у јавном животу, а посебно политици и дискурсу политичара.
Наслеђе Шарла де Гола, дакле, и даље је снажно присутно у политичком животу савремене Француске иако је прошло више од пола века од његове смрти. Његова личност и идеје постале су трајна референтна тачка за различите политичке струје – од десног центра до појединих левичарских и националистичких покрета – што сведочи о дубини утицаја који је оставио на француско друштво. Пре свега, институционално наслеђе Пете републике представља најопипљивији део његове заоставштине. Де Гол је 1958. године донео устав који је значајно ојачао улогу председника, стварајући систем снажне извршне власти. Овај модел остао је темељ француске политике: директни избор председника, петогодишњи мандат и овлашћења која шефу државе дају централно место у управљању државом – и данас су обележје француског политичког поретка, али у новије време и питања о којима се веома жустро и детаљно расправља у потрази за изласком из кризе.
Де Гол је узор или извор дискусија и за француске активности на спољнополитичком плану, Де Гол је утемељио концепт „националне независности“. Његова политика дистанцирања од прекомерне зависности од Сједињених Америчких Држава и трагање за “европском Европом” и даље инспиришу савремене дебате. Француски лидери, од Жака Ширака до Емануела Макрона – често се позивају на голистичку идеју стратешке аутономије Француске у оквиру ЕУ и НАТО-а, посебно када је реч о безбедности и одбрамбеној политици. Политички актери Француске користе Де Гола као симбол. Конзервативне и десноцентристичке странке, попут данашњих Републиканаца (Les Républicains), представљају се као наследници голистичке традиције, иако се унутар њих води расправа о томе шта тачно голизам значи у 21. веку. Са друге стране, и поједине левичарске снаге или суверенистички покрети (нпр. Жан-Лик Меланшон или Марин Ле Пен) неретко призивају Де Гола као пример државника који брани интересе Француске изнад партијских подела.
Упоредо, присутно је и симболичко наслеђе Шарла де Гола кроз култ јаке, независне државе и идеја националног јединства. Оно остаје моћан извор легитимитета и константа у политичком животу и у 21. веку. У временима криза, било економских, социјалних или геополитичких, француски политичари често се позивају на “дух Де Гола” као на пример одлучности и патриотизма. Стога је он историјска личност и део француског политичког идентитета, чије се идеје прилагођавају новим околностима и као такве настављају да обликују јавни живот и стратегију Француске. Део становништва, посебно у ситуацијама криза или незадовољства политичком елитом, жели “већи ауторитет” или “правог државника”, као и снажније институције. У тим периодима, кроз коментаре, анализе или ширу комуникацију незаобилазно је поменути наслеђе Де Гола и његове визије. Де Гол је, дакле, и реакција на осећај нестабилности, сложене политичке поделе и социјално-економске кризе.
Де Гол је и симбол националне независности, државне величине и доба када је Француска могла да се осећа значајном и активном на међународној сцени. Унутар јавне и политичке реторике, као и у медијским анализама, његов имиџ служи као референтна тачка: шта је Француска била, шта може да буде и стога се тренутни председници или политички лидери компарирају према Шарлу де Голу. Иако се у јавности и критикују елементи Де Головог наслеђа као што су претерана централизација, или превелика овлашћења председника, већина признаје да је ова структура омогућила стабилност политичког живота, који је пре тога био праћен бројним сменама влада. Као што је уобичајено са историјским личностима, ставови се разликују зависно од старосне доби, географског положаја и политичке опредељености. Млађи људи, или они који су удаљени од традиционалних вредности, могу имати и сумње или оспоравања, али су ретки ставови потпуног одбацивања.
Џулијан Џексон, професор историје на Queen Mary University у Лондону, је у праву када наглашава да је Де Голова политика снажне извршне власти и националне независности и даље релевантна. Он чак упоређује Де Голов приступ с одлуком председника Макрона да распусти Националну скупштину 2024. године и указује на сличности у настојању да се задржи политичка иницијатива, али и на ризике који са собом носи таква концентрација моћи. Фредерик Турпан, историчар и стучњак за голизам, наглашава да је де Голова политика афричке сарадње и франкофоније оставила дубок траг у француској спољној политици, што је утицало и да савремени француски лидери, попут Макрона, наставе да се позивају на Де Голову визију у односима са Африком или неким другим питањима у сфери међународних односа.
Шарл де Гол је желео Француску као моћну и уједињену нацију, која има стабилан уставни систем и способност да активно делује на међународној сцени. Његов приступ владавини комбинује национализам, прагматичну државну политику и снажну извршну власт. Према истраживању из 2024. године, око 51% Француза сматра да је потребна јака, централизована власт за очување реда и безбедности, што указује на носталгију за стабилношћу коју је де Гол пружао и додатно, уз политичку и економску кризу, објашњава политичка кретања у Француској. Међутим, потребно је имати у виду да је, на основу поменутог истраживања, овај став израженији међу старијим генерацијама, што не умањује значај Шарла де Гола и његове визије Француске. Њена трајна вредност је што ће бити нуклеус политичког живота Француске и у будућности, као што је и сада присутна декларативно и/или дубоко идеолошки код француских политичких актера.
Остави коментар