Хрватско-српска коалиција и либерали из Војводине почетком XX века

25/04/2019

Аутор: др Милош Савин

Значајну улогу на развој српско-хрватских односа имаће представници српског дела уједињене омладине на челу са Светозарем Прибићевићем, Будетом Будисављевићем и Јованом Бањанином, који су приступили Српској самосталној странци Хрватској. Прибићевић је уз подршку либерала Богдана Медаковића, председника средишњег одбора Српске самосталне странке, 1902. године покренуо Нови Србобран, који ће рефлектовати нова политичка схватања и нови метод политичке борбе Срба у Хрватској и Славонији за своја права. Српска самостална странка је на великој страначкој конференцији у Загребу 25. марта 1902. године, усвојила нови програм који је садржао супстанцијалне принципе претходног, али је био стилски јаснији и прецизније одређен.

Непуних месец дана након Загребачке конференције 22. априла 1902. године Српска либерална странка је донела свој Автономни програм на збору у Новом Саду. Либерали су као основни програмски циљ дефинисали борбу „да се српском православном народу у митрополији карловачкој успостави потпуно уживање његове народно-црквене автономије, те да се отклоне све досада учињене, а онемогуће даље повреде народно-црквене автономије.“

За разлику од Штросмајеровског југословенства аустријске провенијенције, млади самосталци су се такође базирали на идеји јужнословенског уједињења али уједињења чија је основна премиса ослобођење од туђинске, у овом случају аустроугарске власти. Југословенство млaдих самосталаца је подразумевало равноправност Срба и Хрвата али и ослонац на Србију као локомотиву ослобођења и уједињења јужних Словена. Управо у наредном периоду ће Србија добити нову династију и прекинути потчињавање Аустроугарској. Вођа Српске либералне странке у Угарској Михаило Полит Десанчић је дошао до закључка да је дотадашња тактика српских политичара према српско-хрватском питању била погрешна, управо због тога што су Срби одговарајући, пре свега у штампи, на изливе хрватског антисрпског шовинизма, давали том шовинизму на значају и хранили га, уместо да су га игнорисали, и понудили му алтернативу у политици српско-хрватске сарадње.

Млади самосталци у Хрватској и Славонији су свој узор проналазили у личности и политици Светозара Милетића и решили да у свом политичком раду на прво место ставе ослобађање од аустроугарских стега, схватајући да Аустријски империјализам и Угарска хегемонија Мађара штетећи Хрватској штете и Србима. Нова политичка тактика је имала за циљ да прекине зачарани круг одговарања и разјашњавања на сваки насртај великохрватског, антисрпског шовинизма. Због одлуке младих самосталаца да се у политичком деловању оријентишу и ка генералним друштвеним и државним проблемима који су погађали Хрватску а да специфичне српске интересе интегришу у општу политичку борбу, дистанца са политиком српских радикала из Угарске постала је непремостива.

До одлучујућег преокрета у српско-хрватским односима дошло је Хрватским народним покретом 1903. године и одласком бана Кароља Куена Хедерварија. Сплет историјских околности који је довео до самосталније и државније политике у Хрватској уско је повезан и са династичким и спољнополитичким променама у Србији која је приближивши се Русији почела да снажније утиче на Србе у Хрватској, али и на Хрватске опозиционаре, као и са одласком после две деценије газдовања, Бењамина Калаја из Босне и Херцеговине, који је својом политикантском вештином у огромној мери допринео антисрпском шовинизму Хрвата и огромној етничкој и политичкој дистанци између српског и хрватског народа. Угарска је у овом периоду отпочела широку акцију за добијање што веће, пре свега финансијске аутономије у односу на Аустрију, покушавајући истовремено да сузи финансијске капацитете Хрватске и Славоније, што је довело до домино ефекта међу њиховим становницима. Немачко-аустријска економска пресија и Угарски хегемонизам и колонијализам довели су у Хрватској до масовног покрета 1903. године који је поред веће независности тражио и већу либерализацију друштва, укључујући и опште право гласа. Срби из Хрватске и Славоније у већински српским срединама нису учествовали у овом покрету, пошто су ране од недавних погрома још увек биле свеже. „Код једног дела Хрвата коначно је сазрело уверење да ништа добро не треба да очекују од Монархије, а да би се у њој одржали да треба да се повежу са Србима. Срби из Хрватске који су спас од франковачких насртаја очекивали од Србије, добро су знали да се то не може десити данас или сутра, већ у ближој или даљој будућности. Због тога су и они имали разлога не само да се мире већ и да прижељкују сарадњу са Хрватима који би били спремни у свему да их признају као равноправне.“

За разлику од Српске народне радикалне странке која је након разлаза са самосталцима отпочела изградњу сопствене страначке структуре у Хрватској и Славонији (у Срему су већ били изграђени), Српска народна либерална странка и њено гласило Браник, пружали су подршку али и корективну критику самосталцима, сматрајући их за аутентични и неопходни репрезент српске воље у Хрватској и Славонији. Либерали су посебно ценили чињеницу да су „осамостаљени“ самосталци одузели радикалима ексклузивитет борбе за српска права, као и то што су самосталци покушавли да изграде чвршће односе са оним хрватским политичким факторима који су баштинили демократију, толеранцију и признавали Србима тражена права. Српска либерална странка је подржала Српску самосталну странку и приликом предизборних договора и коалицијама са Српском радикалном странком, када је то представљало чин јединства и српског националног интереса. За разлику од претходних деценија када су Срби из Хрватске у јединственој Милетићевој, затим Либералној и Радикалној странци, почетком XX века, Српска самостална странка из Хрватске је постала независан стожер српске политичке борбе на тим просторима. Српска либерална странка је пружала подршку самосталцима али не више као старија сестринска странка, већ као организација која је у самосталцима препознала пуну организациону и политичку снагу Срба из Хрватске и Славоније уздигнуту на ниво институционализације.

 Схвативши да је хрватска државна идеја и борба за њу препуштена искључиво сопственим снагама и да до тада инструментализовани хрватски политичари не могу да рачунају на немачко-аустријске а посебно не на угарско-мађарске факторе, почели су да се окрећу Србима из Хрватске као природним савезницима. Током 1903. године хрватске политичке партије, изузев Франкове чисте странке права, ревидирале си или ублажиле своје ставове по питању хрватског државног права, односно постојања једног политичког народа, и признале Србима у Хрватској право на национално самоодређење, под условом да Срби из Хрватске признају Хрватску као своју домовину, што за Србе никада није било спорно.

Почетком 1904. године Српска либерална странка је у Бранику, поздрављала дуго жељено српско-хрватско партнерство, напомињући да се убрзо након погрома над Србима, дошло до невероватног отежњења међу хрватским политичким факторима, па се више не одржава ни један хрватски политички скуп, на коме се не прича о неопходности српско-хрватске сарадње.

Српска самостална странка је на својој скупштини одржаној 26. маја 1905. године донела резолуцију, којом се чврсто декларисала против актуелних власти у Хрватској и Угарској и изнела став о неопходном заједничком наступу са хрватским опозиционим странкама за права Хрватске, пре свега Срба у Хрватској и Славонији. Овакав став српских самосталаца наишао је на позитиван одјек у хрватским опозиционим круговима. Поред српско-хрватског приближавања, дошло је и до приближавања хрватских и угарских опозиционих кругова, што је 3. октобра 1905. резултирало Ријечком резолуцијом већа хрватских заступника из Хрватске и Далмације. Хрватски опозиционари су нудили угарским колегама потпуну подршку у борби за потпуну независност Угарске у оквиру персоналне уније са Аустријом, тражећи за узврат признање права на уједињење Далмације са Хрватском и помоћ у развлашћењу промађарске Народне странке. Ријечком скупу присуствовали су на позив хрватских опозиционара и представници Самосталне српске странке, а фанатизовани Франковци нису позвани.

Лидер Српске либералне странке Михаило Полит Десанчић, оријентисао је свој политички рад у знатној мери ка борби за већу државност Хрватске и финансијску аутономност у односу на Угарску, што је и формулисао речима: „У питању финансијске самосталности, српски народ у троједници, сасвим је сагласан са Хрватима. Срби су исто тако одушевљени за финансијску самосталност као и Хрвати, јер се тиче бољитка заједничке отаџбине, коју Срби исто тако жарко љубе као и Хрвати. Из тога браћа Хрвати могу црпсти науку да је брат брату најближи.“

Након доношења Ријечке резолуције извршни одбор хрватске удружене опозиције, позвао је српске политичаре да им се придруже. Самосталци на челу са Медаковићем и Прибићевићем су предочили српским радикалима и представницима Српске странке са Приморја значај Ријечке резолуције и хрватског позива, и сазвали заједнички састанак свих релевантних српских политичких чинилаца Далмације и Хрватске и Славоније за 17. октобар 1905. године у Задру. Задарском одлуком српски опозиционари су пружили подршку угарској опозицији у циљу потпуног осамостаљења Угарске и обарања дуалистичког система, тражећи за узврат помоћ угарских опозиционара у обезбеђивању што веће државне аутономности Хрватске. За хрватску државну идеју и припајање Далмације Хрватској и Славонији, Срби су дали потпуну подршку хрватским опозиционарима, захтевајући само равноправност српског народа у заједничкој домовини.

Дан након задарског скупа у Загребу су почели први званични преговори српских и хрватских опозиционих представника у циљу заједничког наступа на предстојећим изборима. Од хрватских странака на договоре нису позвани Франковци и Фуртумаши, а Хрватска пучка сељачка странка је одбила да учествује у договорима. У низу договора који су уследили створена је Хрватско-српска коалиција којој су чиниле: Хрватска странка права (раније диверенцирана од тзв. чистих праваша односно франковаца и фуртумаша), Хрватска напредна странка, Самостална српска странка, Српска радикална странка, Социјалдемократска странка и група нестраначких опозиционара. Коалиција је први пут изашла у јавност својим изборним прогласом 11. децембра 1905. године. Српска либерална странка Угарске је подржала коалициони проглас односно програм и он је објављен у страначком гласилу већ 15. децембра.

У Угарској је у међувремену смењена владајућа мађарска Либерална странка за коју је била везана и Народна странка у Хрватској. Мађарска опозиција чију је окосницу чинила Независна странка, је убрзо олабавила своја схватања и ставове и договорила се са аустријским двором, али се ипак тешког срца дистанцирала од Народне странке у Хрватској, што је довело до веома слободних избора за хрватски Сабор маја 1906. године. Франковци и старчевићевци су заједно са промађарским народњацима оптуживали Коалицију да је пробеоградска, превише српска исл. како би покушали да из ње избију најслабију карику, односно Хрватску странку права. Упркос сталним ситним персоналним проблемима које су са правашким кандидатима унутар коалиције имали Срби, коалиција је остварила изванредан резултат на изборима. Уједињени франковци и старчевићевци су добили 21 мандат, а Хрватско-српска коалиција 37, колико је добила и проугарска Народна странка. Овај резултат је довео до распада и коначног гашења народне странке, коју су многи заступници напустили, а многи једноставно вратили мандате. На овај начин је Коалиција добила власт у Хрватској. Испред коалиције у Сабор је изабрано 9 Срба, и то 6 самосталаца, 2 радикала и барон Владимир Николић Подрински који је именован за хрватског подбана. За председника хрватског Сабора изабран је Богдан Медаковић. Пошто је одустала од својих предизборних принципа, некадашња опозиција, а нова угарска власт, уместо ослонца постала је жестоки противник Хрватско-српске опозициције која је завладала Хрватском. Постало је јасно да ће у разбијању Коалиције угарске структуре бити спремне на све, а пре свега на обрачун са Србима у Хрватској.

Српска либерална странка у Угарској је чврсто подржавала опстанак коалиције у Хрватској, а либерални вођа Михаило Полит Десанчић је то окарактерисао речима: „Данас говорити против слоге између Хрвата и Срба; данас потпиривати неслогу међу нама и подстицати Србе и Хрвате на мржњу једних против других – то данас не само у публицистици, већ и у друштвеном саобраћају Хрвата и Срба спада у неку врсту ниже образованости.“ На бирачком збору српских либерала у Кикинди, Полит се такође осврнуо на напредак који је остварен хрватско-српском коалицијом, те поредећи стање Српства у Хрватској и Угарској истакао: „Данас Срби у Хрватској и Славонији, у потпуној мери учествују у државном животу своје отаџбине… Ја родољубима Србима у Хрватској-Славонији потпуно одобравам и њихово држање заједно са Хрватима према Угарској и Мађарима. Њихов је положај тамо сасвим други, него положај нас Срба овде у Угарској. Онде је осигурана српска народност и у управи и у државном животу уопште. Онде је званичан језик српски језик, који је истоветан са хрватским језиком…“

Посланицима Угарског парламента из редова српско-хрватске коалиције у одбрани својих права придружила се и Српска либерална странка, односно њен политички лидер др Полит, који је са говорнице пештанског сабора жестко бранио Коалицију. „Својим говором од 6. јуна 1907. осветлио је Полит у потпуности стање у Хрватској као и логично противљење Хрвата и Срба противу најновије страховите повреде постојећих закона о употреби народног језика као званичног на хрватској територији. Политово основно гледиште, да између Хрватске и Угарске не постоји јединство већ је то само уговорено савезништво, изазвало је на мађарској страни узбуну каква се ретко десила у пештанском парламенту.“ Хрватско-српска коалиција се држала свог непромењеног програма све до почетка Првог светског рата. Упркос програмској чврстини, долазило је и до појединих несугласица. Посебно су хрватске чланице коалиције биле подвргнуте искушењу када је требало гласати за саборске одредбе које су подразумевале и термин „српски народ“. Дешавало се у таквим ситуацијама да многи од коалираних хрватских политичара избегну присуство саборској седници. Ни српски корпус унутар коалиције није био монолитан, ускоро је дошло до оштре конфронтације самосталаца и радикала, што је резултирало радикалским напуштањем коалиције.

Упркос свим проблемима и искушењима хрватско-српска коалиција је опстала и својим антихабзбуршким југословенством, нанела велику штету промађарским, великохрватским, пангерманским политичким и клерикално-католичким странкама и интересним групама. У гласилу Српске либералне странке Бранику, поредећи снагу воље Срба из Хрватске да упркос свим притисцима остану чврсти и доследни Коалицији и њеном програму др Милан Божески их је назвао политичким сизифом истаквши да: „Уступци обећавани од стране мађарских коалираних странака Србима и Хрватима нису искрени јер се они противе политичкој традицији свију мађарских странака… Да би политички аранжман као што је речка резолуција, могао имати животне снаге нужно је да има погодних предуслова и у једној и у другој земљи. А тога није било ни у Хрватској ни у Угарској… Српско-хрватска коалиција остала је разочарана, обогаћена једним горким искуством да је вршила туђ посао.“ Опомињући на лоша искуства из прошлости Божески је у либералном Бранику рекао: „Ми Срби и Хрвати још нисмо могли да схватимо ону мудру народну реч, да је прут само у снопу јак… Светла страна речке резолуције је српско-хрватска коалиција, и она може да послужи као кристализациона тачка будућег политичког груписања у троједници – ако ју не постигне судба некадњег илирства.“

Беч и Будимешта, навикли да на српско-хрватској завади владају Хрватском, били су узнемирени снагом Коалиције, и као императив поставили су њено разбијање, пре свега антисрпском делатношћу. Мотор антисрпске делатности је био Јосип Франк са својим чистим правашима, сада тесно повезан са хрватским баном, угарским министром председником Шандором Векерлеом, високим католичким великодостојницима и лично царем Францом Јозефом. На овим релацијама се створила идеја о сатанизацији Срба и њиховом велеиздајништву према Аустроугарској и Хрватској, управо у светлу Царинског рата против Србије и Анексионе кризе. Иако сама хрватско-српска коалиција није у пракси била јединствена по питању хрватских претензија према Босни и Херцеговини, како би до анексије дошло са што мање унутрашњих потреса, циљ Аустроугарске је био да разбије Коалицију. Монархија је све снаге усмерила, не бирајући средства да ојача Франкову чисту странку права, а уништи Српску самосталну странку, рачунајући да ће праваши формирати саборску већину.

Наравно да би уопште дошло до избора, где би се батина Аустроугарске показала, било је неопходно прекршити устав и рапустити Хрватски сабор, што је влада у Бечу учинила 27. новембра 1907. године. Јануара 1908. за Бана је постављен син некадашњег нагодбеног бана Левина Рауха, Павао Раух, који је као Аустроугарска марионета добио задатак да у садејству са Франковцима разбије Коалицију, на првом месту да уништи Српску самосталну странку. Како би побољшали изборну позицију и поларизовали Србе и Хрвате, Франк и Раух су уз подршку највиших Аустријских инстанци обећали Хрватима припајање Босне и Херцеговине Хрватској након анексије. Такође, Франк и Штадлер су уз подршку владајућих Аустријских кругова пустили вест да је тријалистичко преуређење монархије сасвим извесно, како би међу Хрватима сломили ентузијазам за било какво Југословенско уједињење.

Фебруарски избори 1908. године су хрватско-српској коалицији донели огромну славу и тријумф. Коалиција је освојила 57 мандата, а није изабран ниједан кандидат ког је бан предложио. Ипак монархија је задржала Рауха на тој позицији како би наставио своју започету антисрпску делатност. Вођа српских либерала Михаило Полит Десанчић је на угарском сабору поздравио успех хрватско-српске коалиције истакавши да је то „Велики тријумф који улева респекта непријатељима укупног нам народа.“ Полит је у завршној речи парламентарне дискусије опоменуо Угарску владајућу елиту речима: „Нека и сада буде лозинка: мир нека је са Хрватском, мир нека је са народностима. Ако се тај мир не одржи, онда је, по мом најдубљем уверењу, с погледом на Угарску катастрофа неизбежива.“

Раух је након састанка са Францом Јозефом и Шандором Векерлеом, уз помоћ Франковаца започео жестоку кампању против Срба. Раух се у једном тренутку уплашио и застао, пошто му је 18 Срба саборских заступника одговорило, карактеришући његове изјаве о велеиздајништву Срба као лаж, а њега као лажова. Након тога је настављена кампања против Срба која је у једном тренутку, почетком јуна у потпуности обустављена. Наиме у том периоду Српски народно-црквени сабор је требало да изабере новог патријарха, а Угарска је много труда уложила да то буде њен послушник, будимски еписком Лукијан Богдановић. Угарска се бојала да прогони Срба не угрозе легитимитет избора патријарха. Након позитивног исхода избора по Угарску, почетком августа отпочели су до тада незапамћени казнени прогони Срба у Хрватској. Срби су оптужени да покушавају да јужнословенске покрајине Аустроугарске оцепе и припоје их Србији и да то раде као шпијуни Србије. Од августа па до краја 1908. године спровођена су систематска хапшења Срба. Лажни сведоци су потказивали Србе како шире Српство, пишу ћирилицу и поседују Српске заставе. Срби су оковани у ланце одвођени у загребачке тамнице.

Након хапшења и изрицања оптужбе а пре почетка суђења у одбрану утамничених Срба, устала је Српска либерална странка из Угарске. У Будимпешти Михаило Полит Десанчић је устао против Угарске. већ 20. јануара 1909. године, Полит је поднео интерпелацију министру председнику Шандору Векерлеу. Полит је разоткрио антисрпску природу хрватског бана, ког је оценио и као узурпатора зато што је у Хрватској спроводио страховладу иако није имао легитимитет пошто на изборима није освојио ни једног посланика. Посебно је осудио суспензију Хрватског сабора и институција, те препуштање бану да влада самовољно по нормама донетим у доба Баховог апсолутизма. Полит је доказао дирекну везу и планирање антисрпске делатности и анексије Босне и Херцеговине. Оно што је тешило лидера Српске либералне странке је то, да Хрватско-српска коалиција није срушена и да су оптужене Србе добровољно бранили најпознатији хрватски адвокати. Српски либерали су посебо поздравили гест Далматинског сабора, који се солидарисао са прогоњеним Србима и прогласио дан жалости.

„Противсрпска хајка се може боље разумети ако се нагласи да је Раух имао према Србима одрешене руке. Наиме, Фрања Јосиф је пред њим отворено испољавао љутњу на Хрватско-српску коалицију, посебно на Србе, који су по његовом уверењу, у Коалицији играли одлучујућу улогу. Да Срба није било око 700.000, Раух би их најрадије све побио. Међутим, како је тај број био позамашан, изјавио је да то није могуће учинити.“

Међу ухапшенима није био први ешалон српских политичара из Хрватске, али су хапшени њихови сарадници и блиски сродници (нпр. Адам и Валеријан, браћа Светозара Прибићевића). Број ухапшених због велеиздаје је сведен на 53 Србина против којих је спреман поступак. Ухапшени су били трговци (14), учитељи (12), чиновници (9), поседници (6), православни свештеници (5), занатлије (3), лекари (2), професори (1) и студенти (1) – изузев неколико радикала, сви су активисти Српске самосталне странке. Против њих је саслушано 378 сведока, од чега је било 218 франковаца и 106 лица која су осуђивана и кажњавана за разна кривична дела од преваре до убиства. На велеиздајничком процесу осуђен је укупно 31 Србин, пресудом која је донета 5. октобра 1909. године. Браћа Прибићевић су кажњени са по 12 година строге робије, а остали су кажњени казнама чији се распон кретао од 3 до 8 година строгог затвора. Државни тужилац није био задовољан пресудом, али је одустао од захтева да сви због велеиздаје буду убијени вешањем, тај захтев је задржао само за петорицу Срба. И одбрана се жалила врховном суду Хрватске, који је сада морао да рачуна и на огроман револт јавности, па свакако није могао да остави у правоснажности ову потпуно неправну пресуду. Виша инстанца је пресуду укинула и наложила понављање целокупног поступка – до чега никад није дошло.

Српска либерална странка је поништавање пресуде дочекала са олакшањем, а њен вођа Михаило Полит Десанчић је ослобађање прокоментарисао речима: „Одахнуло је Српству, одахнуло је српском народу у свима крајевима кад дође из Загреба вест: Адам и Валеријан Прибићевић су слободни. Ако је могуће да тим српским страдалницима, тим мученицима нешто буде мелема њихову невину страдању, то нека буде она суза радости српскога народа кад је дознао за њихово ослобођење.“

Обзиром да је овај случај узбуркао читаву демократску јавност широм Европе и знатно нарушио углед Аустроугарске, Франц Јозеф је донео новембра 1910. решење којим је обустављен даљи поступак против Срба оптужених за велеиздају.

Добијањем другог мандата за министра председника угарске владе, некадашњи хрватски бан Карољ (Карло/Драгутин) Куен Хедервари се одмах побринуо да на место хрватског бана уместо омраженог Рауха буде постављен његов послушник, председник мађаронске Народне странке у доба његовог бановања, Никола Томашић. Томашић се задржао на месту хрватског бана две године, од јануара 1910. до јануара 1912. године, када је поднео оставку због изборног пораза, а цар је на његово место именовао Славка Цуваја, озлоглашеног подбана из Рауховог периода. Томашић, а можемо слободно рећи Куен, је покушао да добије подршку Хрватско-српске коалиције, али и да је дугорочно умири и подели. Такође био је заинтересован и за подстицање латентног раздора међу српским политичким елементима коалиције, као и међу Србима у Хрватској генерално. За разлику од свог претходника Томашић је одмах посредством Србина, некадашњег подбана, члана Коалиције конзервативне провенијенције Владимира Николића Подринског покушао да се договори са Коалицијом. Једна од ретких тековина почетних договора између Томашића и Коалиције је било померање изборног цензуса, тако да је уместо дотадашњих 2% становника Хрватске и Славоније, бирачко право добило 7.25%. Иако је дошло до извесне либерализације, ово је било далеко мање од општег бирачког права на коме је коалиција инсистирала.

Не могавши да испуни ни приближно мере које је договорио са коалицијом, Томашић је већ 1910. године први пут предложио своју оставку, која је под Куеновим притиском одбачена, па је дошло до отвореног сукоба са коалицијом и 22. августа 1910. године, распуштања Сабора у коме је коалиција имала већину. Томашић је покушао да придобије Србе, методом ситних обећања и минималних уступака по обрасцу понашања ранијих банова, али је то за самосталце било неприхватљиво. Треба напоменути да се бан суштински противио било каквом српском организовању сем за изборе за органе српске црквене самоуправе. Поједини хрватски политичари из Коалиције су нарушавали коалиционе односе показујући да су спремни да прихвате Томашићеве ситне захтеве и напусте коалицију. Такође извесну неформалну коалицију посредством Подринског са баном су успоставили српски Радикали, који су за то кажњени потпуним дебаклом на изборима. Српска самостална странка се у овом периоду показала као стожер и највећа карика Хрватско-српске коалиције, захваљујући којој је и опстала, а до нове хомогенизације Коалиције дошло је када је Томашић формирао своју странку.

Период бановања Томашића је карактеристичан по закулисној замешатељској политици и фарисејском односу према Србима у Хрватској. Одлазак Томашића би за Србе представљао велику радост, да за новог бана није постављена личност која је као Раухов подбан, доказана по злу. Почетак Балканских ратова и тријумф српске војске, додао је нови елан Југословенству у Хрватској, који је обухватио чак и део до тада антисрпски оријентисаног католичког клера. Хрватски омладинци су ишли у Београд да поздраве српског краља, а отуђена власт перонификована у бану је повећавала притиске како према Србима, тако и Хрватима склоним Југословенству. Одлука Аустроугарског цара Франца Јозефа о укидању српске неродно-црквене аутономије 25. јула 1912. године, егзистенцијално је уздрмала Србе у Хрватској и Угарској. У измењеним политичким околностима настављена је српска политичка делатност, о чему говори и неколико опозиционих саветовања као и збор одржан у Новом Саду 15. септембра 1912. године под председништвом политичког лидера Српске либералне странке, на ком су се поред либерала окупили и самосталци, радикали и демократе…  

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања