Хребељановићи и Горјански. Једна епизода из српско-угарских веза

14/08/2020

Проф. др Борис Стојковски

Кнез Лазар Хребељановић свакако је најпознатији по својој политици према Турцима, али и по подизању Крушевца, манастира Раванице и Лазарице. Што се, пак, северних делова Србије тиче, кнез Лазар је загосподарио и Подунављем, а у повељи манастиру Раваници поклонио је и села у Мачви и Битви, што би значило да је владао тим областима такође. Кнез Лазар је имао на северу и озбиљног суседа у виду Угарске. У време династије Анжујаца, посебно Лајоша Великог (1342-1382) Угарска је била једна од највећих европских сила. У једном тренутку само је француски краљ био богатији и имао веће приходе од Лајоша Великог. Овај угарски краљ водио је напуљске походе, а ратовао чак и са Литванцима. Кнез Лазар Хребељановић му је био вазал, а Лајош Велики је подржавао и босанског владара Твртка, посебно када је требало сломити моћ Николе Алтомановића.

Након Лајошеве смрти, и неколико година превирања око угарског трона, круном Светог Стефана окруњен је Жигмунд Луксембуршки (1385-1435), још један велики и моћни владар. Немачки цар, чешки и угарски краљ до краја није имао однос пун поверења са Лазаром. Српски кнез му је био формално вазал, међутим сукоби око Голупца и могуће Београда, али и велико неповерење красили су однос ова два владара. Након Косовске битке, чак, Угарска на челу са самим Жигмундом је већ септембра 1389. године напала Србију.

Овако комплексна и вишеслојна северна-угарска политика кнеза Лазара Хребељановића, посебно аспирације на Голубац, Београд и Мачву, давнашње спорне територије Србије и Угарске, условили су и приближавање самим угарским владарима. У средњем веку најлакши пут остваривања оваквих интереса јесу династички бракови. Кнез Лазар се ородио са кућом Горјанских, који су и сами имали поседе на југу угарскога краљевства, дакле и на тлу данашње Војводине, као и западног дела Срема и Славоније. Као такви били су врло близу границе са оновременом Србијом, која је била нејасна и недефинисана добар део средњег века.

Ко су уопште Горјански и колико су они били битни у феудалној хијерархији Угарске? Породица Горјански (у латинским изворима се наводе као de Gara, односно мађаризовано Garay, док се мађарски редовно називају Garai) потицала је од племићког рода Дорожмаи из жупаније Чонград. Свој племићки предикат Горјански добили су 1269. године, када им је херцег Бела даровао посед Горјани у вуковској жупанији. У делу хрватске историографије може се и данас срести податак да су Горјански били Хрвати. Узевши у обзир да су потицали из чонградске жупаније, а да су свој успон имали на тлу Славоније и Срема, не треба искључивати могућност да је било неког мешања са словенским становништвом. На тлу целе Славоније и Срема у позном средњем веку, словенски живаљ, како римокатолички, тако и српски православни, постајао је све више присутан. Међутим, иако не треба одбацити могућност да су доиста и били Хрвати (макар делом), Горјански су ипак најпре били угарски феудалци, уклопљени потпуно у феудални систем свога времена. Словенска (хрватска) припадност, пак, свакако би олакшала и орођавање и сваку комуникацију са самим кнезом Лазаром и Хребељановићима уопште, те стога је не треба занемарити сасвим.

 Данас се Горјани налазе у Хрватској, у питању је село од неких хиљаду становника и налази се близу Ђакова. Међутим, у средњовековном периоду ово данас село било је центар поседа моћне и угледне породице. Горјански су се делили на две гране, као што је случај уосталом са многим другим племићима. Од 1310. године појављује се у историји тзв. банска грана породице, чији је оснивач био Павле Горјански. Иако је из ове гране потицало доста угледника, овом приликом овај део Горјанских није од значаја за ову тему. Она друга, пак, палатинска грана се јавља нешто касније, од 1317. године када се син бана Стефана Горјанског, Андрија, појављује први пут у угарским повељама, као најбитнијем извору за историју ове породице. Овој грани припадали су и двојица за ову тему кључник чланова ове породице, Никола I Старији и Никола II Млађи Горјански.

Никола Горјански Старији, односно у историографији знан и као Никола I вршио је низ одговорних и високих функција угарске државе и са њим је започео вртоглави успон Горјанских у феудалној хијерархији угарске државе. Свакако највиши положај јесте достојанство палатина које је током целе средњовековне угарске повеснице, па и касније, било највише у целој хијерархији. Опстало је и у доба Хабзбурга све до распада Монархије. Никола I Горјански је вршио управо ову функцију и то читаву деценију, од 13. октобра 1375. године, када се помиње први пут у изворима па све до 7. јула 1385. године, када је посведочен последњи пут у изворима на овом високом месту.

На том положају га је наследио Никола Сечи, мада се Никола Горјански Старији још октобра 1385. године у једном документу и даље назива палатином. Никола Сечи био је верна присталица краља Жигмунда, који је имао дуго да се бори са Ладиславом Напуљским око угарског трона. Тај дуготрајни грађански рат поделио је и угарске бароне, односно властелу, на присталице управо Жигмунда Луксембуршког и реченог Ладислава Напуљског. Постављали су свако своје људе на бројне државне и црквене положаје, стога није чудно да се у исто време помиње више личности на неком положају. Што се Николе I Горјанског тиче, пак, њему је од 1385. године за кратко припала титула бана Далмације и Хрватске, а на том положају се налазио све до септембра 1386. године када је код породичног поседа Горјана убијен, а његова глава одсечена и послата у Напуљ присталицама Ладислава Напуљског и удовици Карла II, напуљског краља и такође претендента на угарски трон. Занимљиво је да не постоји нити један документ који је Никола Горјански Старији службено издао у својству бана Далмације и Хрватске. Извесно је да је положај бана вршио само номинално, а треба рећи да је у време док је био палатин краљевине Угарске истовремено био жупан неколико жупанија на самом југу земље: тамишке, крашовске, ковинске и чанадске. То би значило да су под његовом управом били и делови данашњег Баната, одакле је убирао значајне приходе. Нешто краће, у раздобљу 1375-1377. године био је и жупан пожунске жупаније. У Хрватској и Далмацији, међутим, доминирали су присталице напуљске странке првенствено породица Хорвати, а значајан је био утицај и босанског краља Твртка I Котроманића. Са друге стране, Горјански су подржавали краља Жигмунда, те је у том контексту и веза са кнезом Лазаром.

Никола II Горјански или Никола Горјански Млађи био је син и наследник Николе Горјанског Старијег и зет кнеза Лазара Хребељановића. Никола Млађи је рођен вероватно око 1366. године, а умро 1433. године, када је последњи пут поменут. Био је од 1387. до 1390. године мачвански бан, а 1388. године је постао и жупан Вировитичке жупаније. Ово гомилање функција у средњем веку није био никакав изузетак и радило се дакако о питању убирања знатних прихода од разних феудалних обавеза, у већини жупанија поједини великаши никада нису ни били. Исто се односи и на прелате.

Никола II Горјански наведен је у писму од 7. јула 1389. године, свега неколико дана након Косовске битке, када га краљ Жигмунд наводи у обраћању Вуку Бранковићу као посланика у вези са неким пословима везаним за Србију, а који су у корист вашу и рашке земље.  Није јасно о чему се ту ради, али као пашеног Вука Бранковића, Никола Горјански Млађи сигурно је требало да преговара у вези са наставком вазалних односа Србије. Очигледно је за прорачунатог владара какав је био Жигмунд, који је водио политику на читавом европском нивоу, Вук Бранковић представљао кључну снагу са којима је требало рачунати у Србији. Нажалост, мисија и разговори двојице пашенога обавијени су велом мистерије, ако су се уопште и догодили.

Никола II Горјански се борио и против великашке породице Хорватија у Срему и Славонији, а и у Босни је војевао против непријатеља краља Жигмунда Луксембуршког, коме је био верна пратња и један од људи од највећег поверења. Од 1394. године био је, попут оца, и бан Далмације и Хрватске, а две године доцније узео је учешће у великом крсташком походу против Турака који је завршен катастрофом у знаменитој бици код Никопоља септембра 1396. године. Налазио се и у пратњи краља Жигмунда Луксембуршког, која се, након тешког пораза од Бајазитове војске, вратила преко Цариграда и Далмације назад у Угарску.

Од 2. новембра 1397. године постао је доживотни бан, а исте године је добио у посед и острво Корчулу. Али, за овај положај и овакве поседе, имао је обавезу да чим стигне краљевска заповест да се опреме трупе за ратна дејства, да крене у поход за краља. Боравио је у Далмацији и Хрватској где је издавао низ повеља, као и у Славонији на својим поседима и у Вуковској жупанији, а учествовао је са краљем Жигмундом и  сукобима са Босном против Хрвоја Вукчића Хрватинића. Потом је у походу против Босне и Османлија учествовао и 1400. године, а наредне, 1401, предузео је акцију ослобађања краља Жигмунда из заточеништва у који га је ставила великашка опозиција. Краљ је тада био заробљен једно време у Барањи, у тврђави Шиклош.

Од 1401. године више није носио титулу бана, будући да су у Хрватској и Далмацији потпуно доминирале присталице Ладислава Напуљског. Међутим, од 21. септембра 1402. године Никола Горјански Млађи је наведен као палатин Угарске. На овом положају остао је пуне три деценије, пошто је његов последњи у изворима посведочени помен на овом положају из 1433. године. Вреди на овом месту, а зарад читалаца који нису историчари, напоменути, да су угарске повеље, којих има сачуваних неколико стотина хиљада, најбитнији извор када се реконструишу положаји угарских достојанственика. Будући да се скоро свака повеља, било даровница, била нека судска или повеља којом се мењају поседи, завршава са пописом великодостојника, црквених и световних (series dignitaum), то је лакше закључити када је нека личност била на неком положају.

Попут свог оца, али и бројних других великодостојника и угледника и Никола II Горјански је био жупан неколико угарских жупанија. У периоду од 1406. године, па све до 1409. налазио се на челу жупанија Абауј, Боршод, Шарош, Саболч, Сепеш, Тренчин, Липто и Арва, дакле махом на северу Угарске, у мађарској Горњој Земљи, односно у данашњој Словачкој. Као веспремски жупан Никола Млађи је наведен у диломатичким изворима 1412. године, а као жупан Комарома 1422. године. Учествовао је и у низ других дипломатских мисија, пропутовавши са својим господаром готово читаву Европу. Никола се налазио у пратњи краља Жигмунда и на сабору у Констанцу, где је завршена Велика шизма Западне цркве и спаљен Јан Хус. Учествовао је и у мисијама у Арагон, Француску и Енглеску. Од француског краља Шарла VI добио је и грб 1416. године, а у Енглеској је управо он водио преговоре са представницима њиховога краља у име свог господара. У Нирнбергу је 1431. године водио преговоре са Венецијом у пратњи краља Жигмунда Луксембуршког и био кључан човек у склапању споразума двају сила.

Његова прва жена била је управо ћерка кнеза Лазара, са којом је добио, према неким мишљењима, сина Николу III Горјанског. Датум склапања брака, као и име Лазареве кћери су међутим предмет озбиљних расправа већ столеће и нешто и у српској и у мађарској историографији. Још од Илариона Руварца и Мора Вертнера, све до модерних историчара и у Србији и Мађарској споре се око датума. У време док је био палатин (1375-1386) ородио се извесно са кнезом Лазаром, али прецизнију годину је тешко дати. Није познато како се та ћерка звала, али постоје претпоставке у науци да је њено име било Теодора, на основу неких каснијих летописа из позног средњег века. Један од најзначајнијих писаца српског средњег века, Мавро Орбин у свом Краљевству Словена ову Лазареву кћи именује као Јелену. Ова потоња, то се добро зна, отишла је у Зету и удала се за Ђурађа II Страцимировића Балшића и као Јелена Балшић, а потом Хранић, постала једна од најзнаменитијих жена српског средњег века, списатељица, ктиторка и дипломата. Стога, једино име које остаје, као могућност, иако под знаком питања јесте Теодора. Из једног уговора кнегиње Милице са манастиром Светог Пантелејмона на Светој Гори Атонској из 1396. године сазнаје се да је кнегиња са кнезом Лазаром имала пет кћери, којима се не наводе имена. Оно што је јасно, то је да је и та неименована жива и у Угарској у то доба.

Чињеница је да угарска дипломатичка грађа не даје одговор на то како се звала дотична ћерка, односно не спомиње се ниједна Лазарева ћерка у изворима, већ се Никола Млађи просто назива рођак. Исто тако, у угарским изворима није могуће наћи ни тачан датум склапања брака, будући да су угарске повеље које спомињу родбинске везе кнеза Лазара са породицом Горјанских, односно брак његове ћерке и Николе Млађег каснији преписи. Ради се углавном о документима где се потврђују повеље Горјанскима и где се врши реминисценција на неке угарско-српске сукобе и позицију самог Николе II у тим дешавањима, и само просто напомиње да је био рођак са кнезом Лазаром. Зна се да се Никола Горјански Старији истицао у неким сукобима са Србијом, још у доба Лајоша Великог, али и да је притекао у помоћ у борби против Николе Алтомановића са војском.

Оно што се још зна, то је да су Горјански имали значајну улогу у томе да се кнез Лазар подвргне власти краља Жигмунда, односно, како скоро сви одреда угарски извори тврде (како повеље тако и неки наративни), да се успоставе исти односи које је кнез Лазар Хребељановић имао са Лајошем Великим. У периоду од 1386. године, па посебно током 1388. године у неколико повеља помињу се ови сукоби, односно ратови Жигмунда и Лазара, у којима су учешће узеле и друге велике породице племића, али и Горјански. На тај начин, овај брак се може сагледати управо у том контексту. Као залог мира, али и вазалних односа српског кнеза према угарском краљу, склопљен је брак. Горјанскима је у интересу било јер су поседе имали на југу земље, а без сумње овај брак годио је и јачању угледа ове моћне породице у комплексним унутрашњим односима међу угарском властелом. На тај начин Никола Горјански Млађи је ступио у брак са, нажалост, анонимном ћерком Кнеза Лазара, а неретко, у чак три повеље, се експлицитно истиче да је управо он најзаслужнији за успостављање мира и вазалних односа. Да ли се истицао у рату или је био вешт преговарач, или оба, остаје непознато. Овај брак је тако био и својеврсна награда за истакнуту улогу у српско-угарским сукобима неколико година пре Косовске битке. Као добар познавалац српских прилика, рођак Лазаревића и Бранковића имао је да буде и посредник у неким преговорима са Вуком Бранковићем до којих изгледа није дошло. Никола II Горјански умро је 1433. године.

Из брака са Лазаревом ћерком потицао је изгледа Никола III, који се никада није слагао са оцем и долазио у сталан сукоб са њим око поседа. Свог сина Никола Млађи је дао и као залог за ослобађање краља Жигмунда из Шиклоша. Никола III Горјански је умро изгледа млад и без потомака, а да ли га је мајка надживела није сасвим јасно. Након смрти српске принцезе Никола Горјански Млађи се оженио и по други пут. Августа 1405. године супруга му је постала Ана Цељска, тетка краљице Барбаре Цељске, жене краља Жигмунда Луксембуршког. На овај начин ородио се са самим владаром. Никола Горјански Млађи је и један од оснивача Реда Змаја који је основао краљ Жигмунд 1408. године и чији је први витез био Николин рођак и шурак у првом браку српски деспот Стефан Лазаревић. Након његове смрти 1433. године породица Горјанских наставља да игра важну улогу у држави, али палатинска грана је изумрла након 1482. године, када је Јов Горјански умро без наследника. Банска грана наставила је орођавањем да постоји кроз породицу Зај у наредним вековима.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања