Autor: Milovan Balaban, istoričar
Nedavna promena statusa Hrama Svete Božije Mudrosti, ili Aja Sofije, uprkos nagoveštajima koje je poslednjih godina davao turski predsednik Erdogan, pomalo je ipak iznenadila, pre svega pravoslavne ali i veliki deo civilizovanog sveta. Ovaj potez se može posmatrati sa više aspekata, iz više uglova. Usled snažne simbolike Hrama Svete Božije Mudrosti promenu njegovog statusa možemo posmatrati sa kulturološkog, civilizacijskog, duhovnog, ali i političko-geopolitičkog aspekta.
Odluka turskog predsednika Erdogana, kao što je gore napomenuto, nije bila neočekivana, ali ipak je pretvaranje Aja Sofije u džamiju predstavljalo iznenađujući udarac za pravoslavne hrišćane, reklo bi se pre svega Grke. Ostali deo sveta, najpre zapad, ima svoje složene motive zašto reaguje na ovaj čin, imajući u vidu kako čak može da geopolitički izvuče neku korist ukoliko bi Rusija, što opet nije nemoguće, u nekoj meri pokvarila inače dobre odnose sa Erdoganom.
No, bilo kako bilo, 2. jula je Ustavni sud Turske, odnosno Državni savet, proklamovao da ne postoje pravne prepreke ukoliko bi turski predsednik poželeo da promeni namenu Hrama. Odnosno, da ne postoje prepreke da se Aja Sofija iz statusa muzeja, dobijenog 1934. od strane modernizatora Turske, Kemala Ataturka, vrati u status DŽamije, što je bila skoro pola milenijuma. Svoj stav Državni savet gradi na tumačenju koje kaže kako Hram, iako na listi kulturne baštine UNESKO-a, može da promeni namenu, dok je njegov izgled pod zaštitom ove međunarodne institucije. Međutim, imajući u vidu ranija oglašavanja UNESKO-a možemo zaključiti da je ovo tumačenje pogrešno, sa namerom iskonstruisano kako bi se status Aja Sofije promenio i ova bogomolja ponovo pretvorila u džamiju.
Promena statusa Justinijanovog hrama može da se posmatra sa čisto političkog ugla. Motivi Erdogana su i unutrašnji i spoljnopolitički. Kada je u pitanju situacija na spoljnopolitičkom planu može se konstatovati da se Turska poslednjih decenija udaljuje od Evrope. Dugo je samo kandidat, bez realnih šansi da bude primljena u EU. Otuda je u Turskoj spoljnoj politici proklamovana strategija Neoosmanizma, odnosno pokušaja, pomoću meke moći, što čvršćeg objedinjavanja prostora bivše Osmanlijske imperije. Strategiju dubine definisao je bivši Erdoganov ministar Ahmed Davutoglu i ona je podrazumevala penetraciju Turske na prostore koje je obuhvatalo nekadašnje Osmansko carstvo, između ostalih i na prostore Balkana.
Ono što je još bitnije za razumevanje Erdoganove politike i motiva za pretvaranje Aja Sofije u džamiju je njegov odnos sa Amerikom. Taj odnos je poslednjih godina počeo naglo da se urušava, a kulminacija je bila pokušaj puča, kada je Erdogan sačuvao vlast, a reklo bi se i glavu zahvaljujući informacijama iz Moskve. Od tada kao da politika Neoosmanizma ulazi u agresivniju fazu, sa sve izraženijim crtama islamskog ideološkog okvira. Islamska retorika i praksa služi Erdoganu da mobiliše tursko društvo, uprkos opozicije koja je sve brojnija i jača. No, upravo jaka opozicija i gubitak dva najveća grada na izborima Erdogana usmeravaju ka sve radikalnijim potezima koji promovišu islamske ideološke temelje Turske, čime se Turska želi prikazati kao moćna sila, dostojna svoje „istorijske slave“. Jedan od njih je i pretvaranje Hrama Svete Božije mudrosti u džamiju.
Međutim, vremena slave turske imperije su prošla i teško je moguće obnoviti značaj imperije iz vremena Mehmeda Osvajača koji je zauzeo Carigrad 1453. i pretvorio Aja Sofiju u džamiju. Turksa je tada, a i u naredna dva veka prodorima ka Beču i osvajanjem najvećeg dela Ugarske zaista bila relevantna svetska sila koja je homogenizovala Zapad da se ujedini kako bi sprečio njen prodor u Centralnu Evropu. Pretvaranje Hrama Svete Sofije u džamiju je pokušaj Erdogana da povrati staru slavu imperije na simboličkoj ravni, ali i da kod svojih pristalica proizvede utisak kako je ovo moguće, te da je slava budućnost Turske.
Legitimitet ovog čina pokušao je da objasni ministar spoljnih poslova Turske, Čavušoglu. Naime, po njegovim rečima pošto je Carigrad osvojen 1453. Sultan Mehmed II Osvajač je 1462. je upisao tada već džamiju u zemljišni posed, svoj vakuf, odnosno pobožnu zadužbinu. Po toj logici Ataturk je promenio prvobitni status Aja Sofije, a Erdogan praktično ispravlja tu grešku i crkvu ubacuje u legalne okvire vraćajući joj „prirodnu namenu“, koju je ustanovio skoro pet vekova ranije Mehmed Osvajač. Teško je razumeti logiku da nešto što je osvojeno bude zadužbina osvajača. Crkvu je izgradio skoro čitav milenijum pre Mehmeda vizantijski car Justinijan, te hram može biti samo njegova zaostavština.
Kod nas Srba pogotovu teško može da se razume ovakav stav usled zadužbinarskog, ktitorskog i domaćinskog karaktera naših vladara i velikih ljudi koji su gradili zadužbine, te se tačno zna ko može da se nazove i tretira kao zadužbinar. Čitava centralna Srbija, pogotovo prostor Kosova i Metohije, ali i Makedonije i drugih krajeva, prepunjen je srpskim zadužbinama, izgrađenim sa ljubavlju prema narodu i iz zahvalnosti Bogu. Promena vlasništva tih objekata može samo biti nasilje, proizvedeno između ostalog najbesramnijim beščašćem. Stoga ovakvo poimanje zadužbinarstva je potpuno strano Srbima, ali verujemo i pravoslavnima, kao i svim civilizovanim ljudima.
Treba još istaći da je osvajanje Carigrada, kao što je već rečeno, u budućim vekovima homogenizovalo Evropu (iako su neke države imale periode saradnje sa Osmanskom Turskom) u otporu prema Turcima. No, ono je i promovisalo Rusiju kao duhovnu i imperijalnu naslednicu Vizantije. Geopolitika Ruske carevine narednih vekova bila je fokusirana na oslobađanje Carigrada, kao legitimnog centra pravoslavne civilizacije. Obnova imperije Istočnih Romeja bio je cilj, gde je kako je to objasnio u XIX veku istoričar Nikolaj Danilevski Konstantinopolj, trebalo da bude centar i glavni grad imperije.
Moderno vreme donelo je nova shvatanja. Ataturkova modernizacija u praktičnoj i simboličnoj ravni (što se ogledalo i pretvaranjem Aja Sofije u muzej čime je provokativni čin stvaranja džamije na neki način bio neutralisan) i građenje turske politike na evropskim temeljima dalo je legalitet Turskoj (pre svega zbog pretežno turskog stanovništva i uprkos konfliktu sa Grčkom i preseljavanju njenog stanovništva iz Male Azije) na prostorima Male Azije da gradi državu, koja je postala deo evropskog i globalnog sistema.
Potez vraćanja stanja na ono pre Ataturka može da poljulja taj legitimitet u budućnosti ako Erdogan ili njegovi naslednici nastave u ovom pravcu. A sam turski predsednik bi trebalo da bude obazriv zbog loših odnosa sa Zapadom. Ovim činom može u budućnosti da pokvari odnose sa Rusijom (iako je Rusija krajnje umereno reagovala na ovaj potez Erdogana), te da u perspektivi oživi stare geopolitičke projekcije turskih konkurenata. Naročito treba da bude uzdržan kada je u potanju Rusija i da razmisli o potezima Zapada, jer za Zapad Aja Sofija ni izbliza ne predstavlja svetinju kao za pravoslavni svet.
Simbolika i značaj Aja Sofije
Hram Svete Božije Mudrosti je imao značaj za pravoslavni svet tokom skoro 1500 godina svog postojanja. Simbolika u Vizantijskom carstvu je jasna. Ona je bila pokazatelj moći imperije, njene pravoslavne, ne dominacije nego misije koja je imala za cilj širenje civilizacije i duhovnosti po čitavoj vaseljeni. Kada je pala Vizantija tu ulogu preuzela je Rusija čuvajući vaseljensku ideju Istočnog Rimskog carstva, odnosno opravoslavljivanja sveta. Ta ideja je i danas aktuelna, iako modifikovana, te predstavlja alternativu Zapadu i imperijalnoj ideji koju i različitim modifikacijama baštine zapadne najmoćnije države.
Hram je podigao car Justinijan gradeći ga od 532. do 537. godine. U vreme Justinijana Vizantija je povratila gotovo sve oblasti koje su pripadale bivšoj ujedinjenoj Rimskoj imperiji. Ideja romejske moći bila je još uvek živa, ne samo u teoriji nego usled Justinijanovih osvajanja i u praksi. Crkva je samo jedno od grandioznih poduhvata ovog cara i predstavljala je simbol jedinog, kako se tada shvatalo, legitimnog carstva, jedine legitimne, Bogom otkrivene religije, simbol moći i simfonije carstva i crkve. Da je Vizantija centar sveta, a Aja Sofija mesto gde se nebo spušta na zemlju a zemlja uzdiže ka nebu čime se projavljuje izbranost Romeja, govore u druga dela Justinijana.
Car je ostavio iza sebe kodeks nazvan Justinijanov, zbirku pravnih normi i propisa sakupljenih od perioda dvanaest tablica, zakona koji su doneseni milenijum ranije u Rimu. Ovo govori koliko se u Vizantiji osećao kontinuitet sa prethodnom imperijom, odnosno može se reći je ona sebe doživljavala kao jedno te isto sa Rimom, što i jeste bila. Justinijanov kodeks je izvršio veliki uticaj na pravne sisteme država Zapadne Evrope kada je Vizantija pala. Isto tako u vreme Justinijana praktično je dovršen proces centralizacije imperije. Ona je bila birokratizovana, sa jakom centralnom carskom vlašću, ali sa strukturom koja je sa blagoslovom crkve besprekorno funkcionisala. Crkva je bila ta koja je u dobrim vremenima blagosiljala, ali na neki način i ograničavala vlast Vasilevsa, vazda obavljajući svoj pastirski posao širenja i čuvanja prave vere. Iako su carevi imali ogromnu vlast crkva je brinula i tumačila Biblijski rečeno šta znači dati caru carevo a Bogu Božije, nekada se i protiveći carskoj vlasti bez obzira na uvraženo mišljenje na zapadu da joj je konstantno bila pokorena. Sa druge strane carevi su u tesnoj saradnji sa crkvom brinuli i čuvali pravu veru projavljivanu kroz pravoslavnu crkvu.
No, stari oblici uređenja bili su žilavi, te su zbog toga postepeno, vekovima odumirali. Upravo posle jednog događaja, inspirisanog starim načinom, nekom vrstom autonomnog funkcionisanja gradova, došlo je do nemira koji su uzdrmali Justinijana, ali i doveli do spaljivanja velikog dela grada uključujući i staru crkvu Božije Mudrosti. Carigradski hipodrom bio je stecište koncentracije političkih razmišljanja i stvaranja političkih grupacija koje su dobile imena po nekoj vrsti navijačkih grupa. Vremenom su se iskristalisale stranke plavih i zelenih. One su imale podršku i u vizantijskoj aristokratiji, te su učestvovale u svrgavanju i dovođenju novih careva.
Justinijan je podržavao stranku plavih koji su bili pravoslavni, za razliku od zelenih monofizita (jeres po kojoj je Hristos imao samo Božansku prirodu). Međutim, Justinijan je svojim radom na centralizaciji vlasti ujedinio obe stranke, koje su posle hapšenja njihovih aktivista počele da se udružuju. Tako su krenule u bunt u januaru 532. pod uzvikom NIKA, te je tako ta pobuna ušla u istoriju. Opsedana je nekoliko dana i Justinijanova palata. Kada je sam car izgubio nadu i počeo da razmatra mogućnosti za bekstvo, njegova žena, carica Teodora, je pokazala odlučnost i ubedila ga da ne odustaje. Istovremeno je Narzes stupio u pregovore sa plavima koji su se samoinicijativno povukli što je Justinijanovom najboljem vojskovođi Velizaru omogućilo da uleti među zelene, pobije nekoliko desetina hiljada ljudi i krvavo uguši pobunu.
Čitav jedan kvart Carigrada spaljen je u nemirima, između ostalog i prethodni Hram Svete Božije Mudrosti. Na istom mestu Justinijan se odlučuje da podigne novi, koji će nadmašiti sve do tada viđeno. I nadmašio je, bio je najveći hram na svetu narednih hiljadu godina, a i danas svedoči o svojoj impozantnosti ne zaostajući za najmodernijim čudima arhitekture. Hram je bio gotov 537. godine, a legenda kaže da je Justinijan ulazeći u njega rekao: „Solomone nadmašio sam te“, aludirajući na hram starozavetnih Jevreja koji je napravio car Solomon, a koji je bio simbol lepote, moći, vere i stecište istinitog Boga.
Narednih gotovo milenijum ništa nije napravljeno što može da se poredi sa Aja Sofijom. Svi pogledi okolnih naroda, kada se nađu u Konstantinopolju, bili su upućeni na ovo veličanstveno zdanje. Ono je ostavljalo snažan uticaj na sve koji su ga videli, proizvodeći osećaj strahopoštovanja, ali i utisak da Bog zaista stanuje u Konstantinopolju. Justinijan je isto tako kroz ovaj hram projavljivao i svoju pobožnost jer dela svedoče ono što je unutra u čoveku. Ne zaboravimo, on je bio pravoslavni car pod čijim okriljem je održan Peti vaseljenski sabor. Justinijan je bio, kao i značajan broj careva posle njega, deo pravoslavne crkve i to je svojim činjenjima i delima pokazivao.
Hram Svete Božije Mudrosti ima i poruku koja govori o koncentracije božanske mudrosti. Drugog lica Svete Trojice koji je svetlost svetu i koji je objavio Oca ljudima. Bez njegove objave nije bilo moguće ljudima da svojim umovanjem dođu do večnih Božanskih istina. Aja Sofija simbolički sublimira svu Vizantijsku civilizaciju, kojoj je istorijska uloga bila, pre svega da na ljudski način definiše ono što je Bogom otkriveno i da to preda u nasleđe čitavom svetu.
Na sedam vaseljenskih sabora, od borbe protiv Arija, preko Hristoloških rasprava, pa do tumačenja Hristovih energija i ikonoboračke krize Vizantija je odgovorila na praktično sva moguća pitanja koja može uputiti ljudski rod, kroz svoje različite oblike delovanja, Otkrivenoj Božanskoj istini. Ako dodamo ovome isihastičke rasprave iz XIV veka, gde su Grigorije Palama i ostali isihasti u sporu sa racionalističkim zapadom istakli prvenstvo sagledavanja večnih Božanskih energija, a što je takođe tekovina vizantijske civilizacije, onda možemo reći da je romejska civilizacija iznedrila Logosnu mudrost (kao plod vere, podviga, iskustva i predanja a ne umovanja nemoćnog i ograničenog čoveka) i predala je celom svetu. Pečat Božije mudrosti otkriven kroz Hrista kao da najbolje simbolizuje Vizantiju. Otuda nije ni čudo da je njen ključni verski objekat, po Božijem promislu posvećen Svetoj Božijoj mudrosti.
Osećaj prisutnosti neba na zemlji kroz služenje liturgije (iako je Liturgija nebo na zemlji i u najskromnijem hramu) mora da je bio poseban u Aja Sofiji. Mi danas samo možemo pretpostaviti kako je autentičan hram izgledao iznutra, pošto je sačuvano, i to oštećeno, samo dve trećine fresaka otkrivenih posle Ataturkovog ukaza kojim je Aja Sofija pretvorena u muzej. Uostalom najjače svedočanstvo daje nam ruska delegacija poslana od strane kneza Vladimira da vidi kakva je vera u Romeja. Vrativši se oni su potrešeni i oduševljeni, doživevši celovito liturgiju, uključivši celog sebe u taj doživljaj a ne samo racio, rekli da nisu znali da li su bili na nebu ili na zemlji, što je uslovilo da knez privede ruski narod pravoslavlju.
U svetlosti gore navedenog možemo pretpostaviti koja je tragedija bila za pravoslavni svet njeno pretvaranje u džamiju. To je tragedija i danas, te Erdoganov potez nije dobar i može da oživi stare osećaje slave, ali i animoziteta prema Turskoj i generalno islamu. Animozitete između pravoslavnog i islamskog sveta koji imaju dodirnih tačaka i koji bu trebalo da sarađuju.
Zašto hramovi dolaze u ruke nepravoslavnih
Zaista je misterija zašto se hramovi posvećeni Bogu dolaze u ruke drugih naroda, a na neki način se oduzimaju onima koji su slavili Boga u njima. Posebno smo mi Srbi osetljivi na tako što, jer se neretko to dešavalo i sa našim bogomoljama. Moderan trenutak je pun neizvesnosti za naše svetinje na Kosovu i Metohije. Hoće li one biti, kako bez sumnje planira albanska strana, pretvorene u navodnu albansku kulturnu baštinu, ili će preživeti uz pomoć međunarodne zajednice kao tapija srpske istorije, srpskog naroda i srpskog duha.
Velika je nevolja kada se hramovi oduzimaju jer oni simbolišu jednu naciju, jednu civilizaciju. Oni su vidljivi kontakt i pečat nevidljivog osećaja zajedništva sa svim svojim precima. Kada se hramovi oduzimaju, ruše ili kada im se menja namena, onda je ugrožen identitet naroda, kontakt sa precima (naravno on se ne može prekinuti samo tim činom, ali se stvaraju ozbiljni uslovi da se tako što uradi), kontakt sa tradicijom i predanjem, što ugrožava svakog čoveka, njegovo osećaj autentičnosti i pripadnosti, ukratko njegovo osećaj smisla života koji je dar Božiji.
Ali ipak to su samo pretpostavke za oduzimanje svega gore navedenog. Naime, sve je u rukama čoveka, koji je najznačajniji hram Božiji i njegova tvorevina. Sve to može sačuvati čovek, uprkos otežanim okolnostima u kojima se nađe kada mu sve bude oduzeto. No, čovek i gradi hram na slavu Boga, kao nešto što treba da bude određeno za službu Bogu i kompatibilno sa njegovim unutrašnjim osećanjem. Ukoliko te kompatibilnosti nema, ili ukoliko se naruši, dolazi do disharmonije. Tada licemerni čovek gradi, ili jednostavno odlazi u hram iz potpuno drugačijih motiva od onih suštinskih – da oda slavu Bogu čime sebe preobražava i upodobljava Svevišnjem.
Kada čovek kao hram prestane da bude poligon gde se takmiči sa svojim strastima izgrađujući vrline hrišćanske, hram počinje da gubi smisao. Rekli bi pogotovo velelepni hram. Vizantija je u poslednjim vekovima, a pogotovo u poslednjim decenijama svog postojanja bila prepunjena takvim pojedincima. Pre svega iz redova svoje sve ravnodušnije vladajuće klase, iz aristokratije koje je trebalo da bude stub prosperiteta ali i pravoslavlja imperije. Sve veća opčinjenost zapadom, kopiranje zapadnoevropskih obrazaca, ekonomski upliv zapada što je Vizantiju dovelo u dužnički položaj, kao i, ono što je najbitnije, nezainteresovanost za sopstveno nasleđe i veru, čak i neshvatanje značaja samog pravoslavlja kojem je Vizantija živela i imala istorijsku misiju, urušavalo je romejsku vladajuću klasu i obesmišljavalo postojanje jedne takve imperije, samim tim i postojanje najvelelepnijeg hrama u kojem će se u Božiju slavu uzdizati molitve Bogu.
Upravo zbog toga postojanje hramova, naročito velelepnih poput Aja Sofije, gubi svoju svrhu. Štaviše njihovo urušavanje ili oduzimanje može da bude delotvornije nego postojanje. Promena stvari služi na spasenje duša, te oduzimanje hrama služi kao opomena koja ima za cilj da se sagleda unutrašnje stanje, bitnije od spoljašnjeg. Dakle kriza, koja se proizvodi kroz pokretanje emocija i osećanja kao posledica gubljenja svetinje, je sud koji pokazuje kakav je narod ili određena grupacija, ali ona predstavlja i šansu da se stanje popravi i preokrene, te vrati u normalne, pravoslavne tokove.
Otuda i oduzimanje hramova može da služi na duhovnu korist onima kojima se oduzimaju. Ovim ne zagovaramo mirenje sa nečovečnim činom oduzimanja svetinja, pogotovo što su naše svetinje na Kosovu i Metohiji u velikoj opasnosti. Ovim samo pokušavamo da kažemo da ako se nešto tako i desi isto to moramo shvatiti kao opomenu koja nam govori kakvi smo, ali i koja nas mora podstaći da se menjamo i radimo na popravci nas samih. Popravka dovodi neminovno do promene situacije, što je vidljivo iz čitave ljudske, kao i pravoslavne istorije.
Naročito u srpskoj istoriji vidimo da je promena posle vekova pokajanja i popravke naroda došla kroz obnovu srpske crkve i države. Isto tako možemo na neki način konstatovati da je i Grčka posle vekova ropstva izgradila državu, uprkos nepovoljnim rešenjima za njen maloazijski deo naroda, koji je bio primoran da se iseli, čime je i Aja Sofija ostala u okviru Turske, No, Ataturkovo rešenje bilo je kompromisno i najbolje moguće kada je pretvorio hram u muzej. Time je on za sve mogao da igra ulogu simbola iz kog se mogla crpeti energija i nadahnjivati mudrost za tumačenje sopstvene istorije i duhovnog identiteta. Erdoganov potez je to kompromisno stanje narušio čime je otvorio mogućnost za obnavljanje animoziteta, što, nadamo se, vreme neće potvrditi, te da će se naći model koji nikoga neće poniziti, a Hram Svete Božije Mudrosti učiniti baštinom svih kojima je ona deo nacionalne i kulturne baštine i nacionalnog ponosa.
Ostavi komentar