Хипотекарна криза – настанак, анализа узрока и последице кризе

query_builder

Хипотекарна криза – настанак, анализа узрока и последице кризе 

Аутор: Богдан Кукић

У данашњем модерном свету у којем живимо, глобализација је једна неизбежна појава, која је готово неопходан услов како би се нека земља развила. Као одређени облик глобализације се може сматрати и Римско царство, Отоманска империја, Руско царство, Аустроугарско царство, Колонијалне империје попут Велике Британије, Француске, Шпаније, Наполеонова освајања, Интернационала, СССР, Хитлеров нови поредак и сл.

Након пада Берлинског зида и пропасти СССР-а, једина супер-држава и суверена војна супер-сила је Америка. Као и друге велике империје током људске историје, Америка настоји да оствари глобализацију по својој мери, односно по сопственим интересима. Велике Империје су пропадале кроз целу историју људског рода, односно настојање да се остатку света наметну своја правила организације друштва, свој вредносни систем и своје интересе испред свих осталих. Да ли ће англосаксонски модел успети у својој намери да цео свет подреди свом интересу и цео свет уклопи у њихов калуп остаје велико питање­.

Током 90-их година Сједињене Америчке Држве доживљавају прави привредни процват и учвршћују своју позицију привредно најмоћније земље света. Као такве, САД су постале најсигурније место за улагање капитала и огромне своте новца, бројане милијардама долара, константно су се сливале у САД. То је довело до илузије да ће приливи капитала у америчку привреду бити константно велики и да се може улазити у ризична улагања, која би у случају успеха доносиле невероватну добит.

У јесен, тачније септембра 2008. године, ескалирала је хипотекарна криза која је претила да уништи цео светски финансијски систем. Овај пут, међутим, није била у питању криза цикличног карактера, већ огромна финансијска криза која се претворила у економску кризу и која једино може да се пореди са Великом Депресијом из 1929. године. Ова криза је настала као симбиоза моралног хазарда инвестиционих банака, бонитетних кућа, ревизорских институција, финансијских лобија и тридесетогодишње дерегулације тржишта финансиских деривата. О овој кризи, може се рећи да је у питању свеукупна криза савремене цивилизације Запада која се прелила на све делове света. То поготово важи за оне које су имале исти или сличан вредносни систем.

Економисти често истичу да је нуклеус Светске Финансиjске кризе – Хипотекарна криза, али по мом скромном мишљењу, нуклеус је постављен укидањем Златном стандарда 1971. године. Након Другог светског рата, темељ светског финансијског система постављен је у Бретон Вудсу (Bretton Woodsu), средином 20-ог века. Цео систем је утемељен на америчком долару (јер је Америка сачувала једина своја капитална добра), који је своје покриће имао у злату. На основу америчког долара су фиксиране све остале главне валуте, које су биле позната као корпа валута. Овако конструисано сидро светског финансиског система је функционисало све до укидања Златног стандарда. На овај начин је прекинута свака веза између реалне и финансијске економије. У оваквим условима финансијски сектор почиње неконтролисано бујати, стварају се нови финансијски производи, тзв. финансијске иновације, опције, деривати, футурес и сл. Управо из овог разлога финансијски сектор се развија неупоредиво брже од реалне економије, а значајно је и то што у овом периоду па све до избијања кризе се дешава врло снажна дерегулација. У овом периоду додатни импулс за раст финансијског сектора јесте и развој „тврдих“ технологија-попут ИТ сектора и Телекомуникација, а такође долази и до развоја „меких“ технологија у виду све бројнијих финансијских иновација. Захваљујући свему овоме, финансијско тржиште постаје глобално и на њему долази до рађања огромних финансијских субјеката који постају „превелики да би пропали“ ( too big to fail).

Алан Гренспен (Alan Grenspen) (вероватно један од најутицајнијих економиста 20-тог века, који је и био и председник Америчких Федереалних Резерви, од августа 1987. године до јануара 2006. године) у свом сведочењу пред америчким Конгресом је окривио финансијере са Вол Стрита (Wall Street), који су се годинама залагали за снижавање кредитних стандарда при додели хипотекарних кредита, како би дошли у посед што већег броја вредносних папира, од којих су потом стварани финансиjски деривати за којима је била ненормалнa тражња на тржишту. Али је мало лицемерно да господин Алан неког криви, јер је он управо био један од пар највећих противника идеје регулације финансиjских деривата (који су доносили огромне профите и створили хипотекарни балон) и генерално против било каквог надзора над финансиjским тржиштима, јер je управо он био један од највећих заговорника неолиберализма, слободе и непогрешивости тржишта.

Одобравање кредита лицима без кредитне историје и мале кредитне способности је подржано од стране америчке Владе која је 1992. године покренула програм Affordable Housing (односно кредити који се могу приуштити). Влада је при том обезбедила гаранцију за давање кредита код две највеће хипотекарне куће Fannie Mae и Freddie Mac. Ови кредити су практично отворили врата лаком задуживању у односу на лични доходак дужбеника. По успостављеном правилу игре каматне стопе су биле варијабилне за ове кредите. Почетку првих неколико година, обично прве две каматне стопе су биле фиксне на врло ниском нивоу, веома често испод важеће есконтне камате. После овог периода су каматне стопе обично прелазиле на режим флуктуирајућих (пливајућих) каматних стопа, које се слободно формирају према тржишту.

Уговори о овим кредитима су били изразито комплексни и обимни и замењени су са скупљим производима на дан када су се потписивани. Такође, уговори су предвиђали раст каматних стопа са 3, 7 до 8 % , уколико дужник не буде плаћао на време ануитет.

Обмана коју су створили овакви кредити је била невероватна код становништва са нижим месечним дохотком и природном жељом да себи и својој породици обезбеди кров над главом, пре него што цена некретнине коју желе да купе, достигне знатно већу цену. И поред првобитних ризика, апсолутно су сви били задовољни према овој финансијској иновацији. Оваква законска дерегулатива је просто енормном брзином ширила тржиште некретнина, омогућивши чак и љидима без кредитне историје, чак и без посла, да могу да подигну енормне кредите и купе некретнине, што је било практично немогуће, док су важили раније строги критеријуми кредитне способности. Захваљујући оваквим финансијским инструментима сви су били задовољни и брокери са Вол Стрита, кредитори, дужници, а грађевинска индустрија је достигла свој врхунац и генерално цела привреда, пошто је бум на сектору некретнина подржавао енормне профите, привредни раст, запосленост и наравно приходе буџета.

Механизам по којем је настао балон, у свом првом кораку, је био крајње једноставан. Банке су масовно одобравале кредите, без солидне процене ризика и без одговарајуће хипотеке. Махом за одобрење кредита је било довољно да банка процени да ће цене некретнина наставити да расту. Кредити су одобравани и без обавезе да ли онај ко узима кредит има посао и ако има да ли он има могућност да одплаћује кредит. У свему овоме људска похлепа је имала велику улогу од стране свих учесника на тржишту. Расту цена некретнина су доста допринеле и америчке Федералне резерве (FED) које су водиле експанзивну монетарну политику. Дугогодишња политика ниских каматних стопа, довела је до тога да се јефтин капитал пласира у дугорочне и капитално интензивне пројекте какве су некретнине.

Основна каматна стопа ФЕД-а је 2006. године износила 5, 25% и од тада се постепено смањивала. У тренутку екслације финансијске кризе у септембру 2008. године, основна каматна стопа је износила 2%. У периоду између 1997. и 2006. године, просечна цена куће је порасла за 124%, нпр. некретнина купљена јануара 2005. године и продата у јуну 2006. године, у предвечерје избијања кризе, доносила је профит од 27%.

То је, међутим, био само део проблема. Пре законске дерегулације финансијског тржишта, пре отприлике тридесетак година, да би неко купио кућу, било је неопходно да прође кроз врло оштре критеријуме, да ли може да отплаћује свој кредит односно да ли је кредитно способан, јер је зајмодавац био свестан да ће се тај кредит враћати наредних 20-30 година и врло једноставно, зајмодавац је желео да има сигуран повраћај свог капитала плус интерес (у виду камате) на свој уложен новац у виду кредита за некретнине.

Финансиска дерегулација тржишта је све ово променила.

Уместо класичног ланца потрошач-зајмодавац, створен је нови ланац назван секјуритизација (securitization) – процес креирања финансијских инструмената на основу друге активе, кроз који су били повезани корисник кредита, зајмодавац, инвестиционе банке и инвеститори широм света. У старом класичном систему пре дерегулације система, корисник кредита би месечно плаћао ануитет који се састоји од дела главнице и камате, и биле су потребне деценије да се исплати цео износ кредита. Међутим, у новом систему секјуритизације, зајмодавац не чека деценије да се исплати цео износ кредита, већ хипотеку продаје инвестиционим банкама. А инвестиционе банке у ланцу секјуритизације комбинују хиљаде и хиљаде хипотекарних кредита, кредита за кола, студентских кредита, пословних кредита, кредита са кредитних картица и сл. Кроз спајање свих ових дугова у којима су доминирали хипотекарни кредити су се стварали врло сложени финансијски деривати, ткз. ЦДО (CDO – collateralized debt obligation), назване колатерализоване дужничке обавезе. Упрово је и синтетички ЦДО основни узрок настанка кризе.

У овом ланцу секјуритизације, након што инвестиционе банке креирају ЦДО, оне продају инвеститорима широм света. Тако да у  ланцу секјуритизације, корисник кредита када плаћа своју хипотеку, део од сваке хипотеке иде власницима ЦДО деривата широм света.

У ланцу секјуритизације било је још доста споредних учесника, који су убеђивали тржиште да су законски нерегулисани деривати, веома добра инвестиција. Међу учесницима су биле кредитне рејтинг агенције, професори са најпрестижнијих светских универзитета, финансијски лобисти и сл. Њихова превасходна улога је била у уверавању јавног мњења да су деривати најсигурније инвестиције које доприносе стабилности тржишта. У свему овоме посебну улогу су одиграле велике кредитне рејтинг агенције, међу којима се посебно истичу Fitch, Moody’s, Standard & Poor’s, јер су инвестиционе банке плаћале рејтинг агенцијама да одреде кредитни рејтинг ЦДО деривата. Како је међу самим агенцијама постојала конкуренција у циљу задржавања својих клијената оне су овим дериватима давали највише оцене попут ААА или 90% АААА и сл., што је највиши ниво безбедности инвестиције. Овако високу оцену имају ретке земње, америчке државне обвезнице и сл.

Ово је неминовно водило до невероватног повећавања примарног ризика, међутим, док су цене хипотека расле, никако се није уочавао проблем. Овде сада долази до изражаја морални хазард, у недостатку висококвалитетних хипотека, инвестиционе банке су ЦДО све више правиле од ризичних хипотека названих suprime loans, који су имали оцену „смећа“ ББ. Удео suprime loansa у укупним зајмовима се повећао у периоду од 2002. године до 2006. године са неких 5% на преко 20% у укупним зајмовима. Ако се узме само да се обим зајмова у периоду од 2000. до 2003. године, учетворостручио са неких 1. 000 милијарди долара на 4.000 милијарде долара, онда се може схватити обим балона који је био ништа друго него временска бомба и само је било питање кад ће почети да се испумпава. Генерално, ове хипотекарне обвезнице у традиционалном банкарству, нико не би желео да поседује, али десило се управо супротно у ланцу секјуритизације, јер кад су инвестиционе банке спојиле на хиљаде ових subprime loans-a и створиле дериват ЦДО, овакви деривати су често били оцењени са AAA. Заправо инвестиционим банкама су одговарали овакви хипотекарни зајмови, јер што је мање била оцењена хипотека она је ризичнија и доносила је већу добит!

Синтетички ЦДО, је дериват деривата. Наиме изостанак финансијске регулативе је омогућио да се код инвестиционих банака људи кладе на кретање ЦДО-а на тржишту, у разним односима, да ли ће неки ЦДО да доноси премију или не. Синтетички ЦДО број 2, би био да се неко други уз помоћ другог деривата опција, улази у разним односима, да ли ће синтетички ЦДО број 1, у свом клађењу добити или изгубити. И градња синтетичких ЦДО-ова на бази једног ЦДО-а је могла да иде у недоглед. Фактички од хипотеке у вредности од пар милиона долара се могло направити улагање 10-20 пута веће на тржишту.

Фактички, у овом ланцу секјуритизације, је створен систем у којем нико сем обичног грађанина није одговарао. Наиме, зајмодавци више нису водили рачуна о кредитној способности корисника стамбених кредита, да ли они једноставно могу да плаћају те кредите или не, јер су те хипотекарне кредите одмах продавали инвестиционим банкама. Инвестиционе банке такође нису водиле рачуна о квалитету хипотекарних кредита јер су од њих стварали ЦДО деривате. А што су више деривата продавали, то су остварали све већу добит. Кредитне агенције нису сносиле никакву одговорност јер је су оне фактички после кризе и пред Конгресом изјавиле да су само дали своје мишљење, а мишљење наравно може да буде и погрешно.

Тржиште хипотекарних кредита је прве потресе осетило средином 2007. године, када почиње да долази до све већег неповерења према дериватима, јер су инвеститори почели да увиђају да поседују доста ризичније хартије, него што је владало опште уверење. Тада долази до њихове масовне продаје, али је тражња за дериватима била изразито мала. Отплата другоразредних кредита се одвијала уредно, док варијабилна камата није ушла у флуктуирајући циклус, а цена некретнина је истовремено почела да пада, јер доста људи више није могло да плаћа своје кредите, а банке су активирале хипотеке, које међутим више нису имале првобитну цену јер долази до оштрог пада цене некретнина широм Америке. И то је била прва домина у низу, која је почела да испумпава хипотекарни балон.

Тржиште ЦДО деривата је неконтролисано расло, а коришћењем ових нових финансиских производа инвестиционе банке су фактички препаковале suprime loans (хипотеке најлошије оцењене) у тражене ЦДО деривате, обезбедиле првокласне рејтинге и продале их широм света, махом у ЕУ. Тако да се може закључити да је тржиште деривата имало највећи удео у стварању хипотекарног балона. На овај начин је угрожен цео финансијски систем, а са самим почетком финансијске кризе, криза се пренела на сектор реалне економије, што је неминовно водило до преливања на друге земље и на тај начин постала светска економска криза.

ЛИТЕРАТУРА

  1. https://hr.wikipedia.org/wiki/Svjetska_financijska_kriza_od_godine
  2. http://www.academia.edu/12426559/Kreditni_derivati
  3. http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/uzroci-i-posledice-svetske-ekonomske-krize-i-efekti-na-srbiju.html
  4. http://stednja.blogspot.rs/2011/10/hipotekarna-kriza-pocetne-okolnosti.html
  5. sef.rs ( Svetska ekonomska kriza- uzroci, posledice i politike za prevazilazenje)
  6. Charles Morris „ The two trillion dollar meltdown“
  7. https://en.wikipedia.org/wiki/Derivative_(finance)

https://en.wikipedia.org/wiki/Credit_derivative

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language