Аутор: Зоран Сурла, новинар
Ученица Карловачке гимназије Ивана Росић освојила је крајем септембра у Риму златну медаљу на светском такмичењу из енглеског језика у категорији Hipo 4. Полуфинале је одржано у Венецији, али Ивана није морала да учествује на њему јер имала довољно бодова за саму завршницу. О каквом успеху се ради, види се из податка да је било пријављено више од 83.000 средњошколаца из целог света а 223 се нашло у финалу. Уз Иванин огроман труд и знање, свакако треба истаћи и њену професорку енглеског у Карловачкој гимназији Бранкицу Ивков, која јој је уједно била и менторка за такмичење.
ДА ДЕЦА ПОЖЕЛЕ ОСТАНАК
Ивана је енглески заволела кад је први пут добила приступ интернету и кад је могла знање тог језика применити у свакодневном животу, односно да јој није било потребно само за школу.
– У Рим је дошло преко 200 финалиста из целог света, подељених на групе према узрасту, а ја сам била у категорији Hipo 4. Тест је садржао пет делова: причање, писање, читање, слушање и Hipo тест, који нам је свима био проблем. Ту је највише зачкољица било. Нисам још радила ниједан тест у Србији који је томе сличан. Што се планова тиче, полажила сам Ц2 ниво и можда бих студирала енглески, али то није сигурно.
Иванина мајка Биљана каже да је много срећна и поносна због ћеркиног успеха, али…
– Срце ми је као кућа. Моја Ивана од вртића обожава енглески. Још тад је волела да гледа цртане филмове на том језику. Много ми се допада што је имала прилику да први пут путује авионом, да види Рим и да се лепо дружи са младима са свих меридијана, да упозна ту различитост… Међутим, тужна сам и разочарана што се код нас на исти начин не вреднује златна медаља освојена на спортском светском такмичењу и златна из језика, физике, математике, хемије…
ПРЕТПЛАЋЕНИ НА ТИТУЛЕ
Иванин пример, међутим, није усамљен. Не прође много времена па осване вест о успесима наших средњошколаца, студената и младих научника широм света. Да ли сте чули за Стефана Секулића Дердовског, Павла Игњатовића, Јована Стојадиновића, Богдана Миловановића, Луку Смиљанића или Луку Прековића? Нисте? А можда би требало јер они су пре три недеље као тим београдске Математичке гимназије освојили шест медаља: две сребрне и четири бронзане. Роботичари новосадског Факултета техничких наука претплаћени су на титуле на европском такмичењу Еуробот у Паризу, а тако би могли унедоглед.
КОРИСНА АГЕНЦИЈА
Питање свих питања, међутим, није да ли сте чули за све те младе и надарене, него шта држава чини да остану у Србији? Да ли постоји неко да их бар приупита како су и шта планирају? А требало би много више ‒ да посебна агенција води бригу само о њима и њиховим потребама. Не само да буду позитивно дискримисани, него друштвено фетишизирани, да тако кажемо. Осим ако не мислимо да то национално благо расипамо као и вековима досад. Кад већ имамо толико агенција и других служби, не би било превелико оптерећење за буџет да добијемо и Канцеларију за бригу о студентима у иностранству која би, за прву руку, сачинила евиденцију о томе где нам се надарена деца налазе и шта студирају или усавршавају.
БОРБЕНОСТ И ЖИЛАВОСТ
Научна сарадница на Катедри за биотехнологију Технолошког факултета Нови Сад др Оља Шовљански добила је престижну награде Danubius Young Scientist Award за најбољег истраживача из Србије за 2023. годину. Награду додељују Аустријско министарство за образовање, науку и истраживање и Институт за Дунавски регион и Централну Европу, с намером да се ода признање изузетним научницима и научницама, који постижу изванредне резултате у својим научноистраживачким пољима.
Колики је значај награде Danubius Young Scientist Award, односно чињеница да се односи на младе научнике?
– Окупљена око научне изврсности младог човека, ова награда има велики потенцијал да усмери појединца на међународну стазу и пружи одскочну даску ка неким вишим циљевима у професионалној каријери. То су свакако пројекти европских фондова и грађење међународне културе међу истраживачима. Важно ми је да нагласим да ова награда, иако велича изврсност младе особе, подсећа да је управо научни квалитет остварен пре 35. године живота (старосни критеријум за ову награду) последица доброг менторства, окупљања око правих научних вредности, грађење тимског духа и препознавање тренутка када младог човека треба гурнути испред себе. Имати ово је пола одрађеног посла, а мене је управо задесила та путања. Успут, било је важно градити и самосвесност у нашем друштву које упорно вреднује неке друге (не)квалитете међу младима.
Конкуренција за награду Danubius Young Scientist Award сигурно је велика. Да ли можете да кажете нешто о њој?
– Колико год се мало прича о науци, конкуренција је огромна. Доста се квалитетних младих особа одлучило за рад у науци, а теме пројеката су често уско везане за регион одакле долазе са циљем унапређења не само научних потенцијала, већ и привреде и друштва уопштено. Конкретно, за Данубиус награду могу да се пријаве научници из било које области. Занимљиво је колико један природњак попут мене није могао да сагледа теме из друштвених, економских и правних наука у погледу доприноса дунавском региону, а колеге из суседних земаља су управо за таква истраживања добиле ову награду. Тешко је уопште упоредити научнике из различитих области, критеријуми квалитета научног рада на и ван папира су дијаметрално супротни. Оно у шта сам сигурна је да су српски научници изузетно цењени у европском поретку и да треба наставити такав пут. Подсетићу да су ову престижну европску награду пре мене добиле колегинице са Катедре др Јелена Владић и др Александра Цветановић, што додатно подстиче причу о научној изврсности младих истраживача на Технолошком факултету Нови Сад.
Шта су то бактеријски изолати и како утичу на животну средину?
– Мој учитељ микробиологије сваке године уводно предавање из предмета Микробиологија започињао је причом о значају микроорганизама око нас, али и чињеници да веома мало знамо о њима. То ме увек подсети на њихов утицај на нас, иако су нам невидљиви голим оком. Несумњиво је да су они свуда и да су неизбежни, иако су људи често скептични по питању ове теме. Међутим, не треба заборавити да управо микроорганизми омогућавају овакав живот на земљи, налазе се у свим еколошким нишама, налазе се на и у људском организму, граде биогеохемијске циклусе у животној средини и усмеравају многобројне еволутивне процесе у природи. Када причамо о бактеријама, веома мали број истих може да угрози здравље људи, док су све остале у ствари наши савезници за опстанак на овој планети. У природним срединама се бактерије са другим групама микроорганизама налазе у такозваним микробиолошким заједницама које покушавају да одрже баланс у природи. Некад то не могу саме, треба им наша подршка и када их издвајамо из те популације и истражујемо о њима, називамо их бактеријским изолатима. Наравно, издвајају се оне бактерије које у инжењерским системима могу да помогну при решавању неког проблема или унапређењу постојећих производа и процеса. На пример, у области заштите животне средине примена бактеријских изолата је усмерена ка решавању накупљања штетних једињења или једињења која додатно оптерећују одређен екосистем и угрожавају функционисање осталих живих бића.
Колико их је у Дунаву?
– Укупан број бактерија у речним водама је јако променљив, велики број фактора утиче на те промене: од дневне температуре, годишњег доба, количине пловног саобраћаја, степена изливања отпадних вода, броја канализационих испуста, места узорковања, начина узорковања, итд. Такође, веома је битно шта у Дунаву узоркујете, да ли је то вода, муљ, седимент. Дешавало се да приликом узорковања имамо врло мали број циљане бактеријске групе, а некада много већи од очекиваног. Те промене су нормалне, с тим да би у идеалним околностима требало да изостану антропогени утицаји.
Многи наши суграђани безбрижно се купају у Дунаву и чак се не истуширају после, док други кажу да ни за живу главу то не би учинили јер је вода загађена. Ко је у праву?
– Вечита дебата Новосађана око овог питања ће то и остати. Вероватно су у праву и једни и други на свој начин, тако да је најбоље наћи неку средину. Свакако је нормално да се обави туширање након уласка у речну воду, а потом и остали хигијенски кораци. Поштујем ове што у Дунав не улазе, већина њих је вероватно имала неко лоше искуство. Не треба заборавити да одређене повреде на телу попут огреботина, рана и сличног могу да буду директан пут инфекције након контакта са водом која садржи одређене микроорганизме. Сличан сценарио може да се деси код људи са компромитованим имуним системом и слично. Међутим, ово није уско везано за Дунав, већ за било коју природну акумулацију воде. А то се оним госпођама из хладовине на Штранду не може објаснити, а да при томе сачувате живу главу.
Какво је стање са бактеријским изолатима на клиникама?
– Ово је заиста озбиљно питање. Наша држава је једна од земаља југоисточне Европе са значајним процентном високорезистентних бактерија у установама од јавноздравственог значаја. Ова проблематика је много више допрла до нас „обичних“ људи након пандемије ковида, јер је и број људи који су боравили у болницама већи. Дешава нам се да наши лекари успешно обаве веома захтевне операције у којима је пацијент животно угрожен, а да током постоперативног тока дође до великих компликација због појаве бактеријских инфекција. Један од најсвежијих пројеката на којем учествујем, одобрен кроз програм Призма Фонда за науку, управо се бави овим питањем у циљу да се најпре направи јасан профил и разноврсност бактерија које су изузетно отпорне на антибиотике како би отпочела истинска борба против ове појаве.
Какав је значај биотехнологије данас?
Значај биотехнологије у савременом друштву је немерљив. Сем што представља стуб развоја модерне науке, биотехнологија се сажима и уплиће у готово све научне дисциплине. Пружајући одговор на многобројне проблеме, биотехнолошки поступци су данас толико актуелни да се њихов значај може поредити и са вештачком интелигенцијом. Не постоји човек који се није сусрео са продуктом биотехнолошке производње, само је питање да ли је свестан тога. Хлеб, вино, пиво, јогурт, вакцине, витамини, пробиотици, зимница, ферментисане кобасице, сирће, суплементи, пластика, пигменти ‒ све су то производи биотехнологије. Та свесност значаја биотехнологије је ниска у нашој земљи, а могла би да буде кључна за квалитет живота наше деце. Из тог разлога сматрам да сваки научник који се бави биотехнологијом мора да допринесе подизању биотехнолошке свести у јавности и формира ослонац за развој биотехнолошке индустрије на нашим просторима.
Како сте се одлучили за научни рад?
– Научни рад се надовезао на студирање и моју заинтересованост да будем део тима Одељења за микробиологију на Технолошком факултету Нови Сад. Многа научна питања су се отворила сазнањем неких чињеница о микроорганизмима, експерименти су се низали и тај пут је једноставно настављен кроз професионалну каријеру. Тако сам од студента постала стипендиста, а затим и истраживач. Трудила сам се да градим себе у смеру који волим, па сам тако завршила у две области које су спрегнуте са научним пољем технолошке микробиологије. Једна је везана за тему мог доктората и тиче се примене природних феномена у формирању самообнављајућих ефеката материјала, а другу, област прехрамбене биотехнологије, препознала сам накнадно, те завршила и специјализацију из микробиолошке безбедности хране. Једно је сигурно, за сада делује да сам добра у свом послу и да ћу наставити да градим научну изврсност и будем пример млађим колегама и студентима како је могуће успети у науци.
Често се чује да последипломци треба да оду неколико година на иностране универзитете и научне центре и да се врате обогаћени знањем. Какво је ваше мишљење и да ли држава у томе треба да има стратегију?
– Ово је у неким државама и обавезујуће за научне и наставне раднике. Међутим, да би се тако нешто остварило, мора постојати јасан план и стратегија која подржава сваког индивидуалца у томе. Из моје перспективе, свако ко жели да се додатно изгради у том смеру треба да има прилику да оде на вишегодишњи боравак, али да у томе буде и материјално подржан. Међутим, јасно је да велики број истраживача, посебно жена у науци, не види своју шансу у таквом искораку. Разлог за тако нешто је што се овакви студијски боравци углавном поклапају са периодом у којем се млад човек одлучује за формирање породице, па кад треба да бирате између та два аспекта живота, мислим да нормалан човек нема велику дилему.
Која искуства с иностраних универзитета и научних центара бисмо одмах могли да применимо?
– Функционисање организације. То је оно приоритетно и оно по чему се највише разликујемо и каскамо. Квалитет научног и наставног кадра постоји, капацитети за истраживања постоје, али никако да се окренемо бољем систему организације рада. Ово највише боли када треба да се формира сарадња са привредом. Системски не постоји решење како да привучете привредног субјекта када не можете да му обећате брзу и јасно дефинисану сарадњу.
Ваше идеје за унапређење научног рада у Србији?
– Прво што ми је пало на памет је да за почетак свака научна институција треба да функционише кроз систем окренут добијању научних пројеката, финансирању из свих могућих извора, обукама истраживача, конкретним и правовременим препознавањем могућности умрежавања научника. По мени решење је у отварању радних позиција пројектних менаџера и тима стручних људи који ће се бавити само овим питањима и чија ће мотивисаност бити изражена кроз проценат од добијених пројеката.
Шта мислите о оснивању националног омладинског тинк тенка у ком би били талентовни студенти и млади научници свих струка?
– У формирању таквих друштвених акција је јако важно нагласити ово „свих струка“, јер та мултидисциплинарност коју имамо међу студентима и научницима је важна за комуникацију, схватање различитости, рађање идеја, промоцију… Најлепше успомене као истраживач имам на време проведено са студентима на практичним вежбама које сам држала, јер је управо била прилика да преиспитам млађег себе у многобројним дискусијама. Верујем и да је студентима значило да виде неког ко им је близак по годинама, али има мало ширу и рационалнију слику о животним и професионалним питањима. За здравље нашег система и враћање правим вредностима овакво организовање и концентрисање младих мозгова може бити кључно.
НАЈБОЉЕ ОД НАЈБОЉИХ
Србији требају сви студенти, посебно су важни они најбољи. Хиљаду најбољих. Сваке године хиљаду најбољих дипломаца (сваки факултет зна ко су им најбољи) треба наградити станом и послом. Колико то кошта? Посао ништа, заправо велика предузећа и институције требало би да се отимају за њих. Остају станови у местима запослења или пребивалишта. За хиљаду станова од по 40 квадрата и по цени од хиљаду и по евра квадрат (производна цена) треба 60 милиона евра. Значајна сума, али за њу добијамо хиљаду најбољих дипломаца, уз посао за домаћу привреду која ће градити и опремати станове ‒ грађевинце, фабрике намештаја, опреме за купатила… Добијамо и најбољу могућу промоцију јер логично је да уговоре за посао и кључеве стана у директном телевизијском преносу испред Скупштине Србије уручује председник државе крајем јуна, рецимо на Видовдан. Није тешко замислити да дипломци пре тога увис баце мараме и капе са логоом и у карактеристичним бојама „Хиљаду“, као новопечени официри своје шапке. Пробајте да замислите лепшу слику па реците која би то била. А ако велике компаније схвате да им се исплати да међу најбољим академцима изаберу фаворите па им на своју руку још нешто поклоне (аутомобил, намештај, стипендије за мастер и докторат, усавршавање у иностранству, студијско путовање…) заузврат добију добру рекламу у преносу ког би пратило бар пола Србије.
Али и „Хиљаду“ треба нешто да ураде у наредних 12 месеци. Идеја је да за то време постану заједница, удружење, генерација или класа (у смислу класићи) за цео живот. Да се увек зна шта је поједина генерација „Хиљаде“ учинила за Србију, а не само добила од ње. За почетак, сви заједно после свечаности испред Скупштине Србије одлазе на бесплатан заслужен тродневни одмор на Копаоник, Ђердап или Палић. Уз упознавање и дружење имају и малу обавезу ‒ да свако предложи најмање један развојни пројекат из своје области (привреда, инфраструктура, ИТ, образовање, медицина, подршка младима…) и да на крају изгласају десет најбољих које држава мора да оствари или у значајној мери реализује у наредних 12 месеци, односно до нове генерације „Хиљаде“. Обавеза би била и да дипломци оснују тело „Хиљаде“ које ће са Владом Србије координисати спровођење тих десет пројеката и повремено обавештавати јавност како посао напредује. Остале квалитетне идеје никако не треба занемарити, оне постају дужност ресорних министарстава. То би била стварна потврда да држава води бригу о младим.
Кад се после три дана врате у своја места, њихове општине, градови и покрајина организују им пријеме као што се чини спортистима. Суштина је да их види и чује што више људи, да се кроз масу крећу са логоом „Хиљаду“, да причају са грађанима, да им прилазе деца… Да добију улазнице за Егзит, Гучу или Бир фест, да се посетиоци из региона и белог света питају ко су ти момци и девојке. Тако „Хиљаду“ постају бренд. Да ли је то уједно добра промоција Србије?
Тих 12 месеци „Хиљаду“ имају још мало обавеза, у складу са слободним временом. Промовишу памет, знање и способност (заправо сами себе и идеје које унапређују друштво), гостујући у јутарњим и другим програмима, позивају их у Слагалицу, разне емисије… Где год да се појаве у јавности, увек на себи имају препознатљив детаљ који говори да су „Хиљаду“. Најпре они говоре и говоре, а затим о њима сви причају.
Некад је 1300 каплара много значило Србији, сад би могло „Хиљаду“ и то сваке године.
Аутор фотографије: Бранкица Ивков
Остави коментар