Helen Keler

Helen Keler

Autor: msr LJiljana Dragosavljević Savin

O Helen Keler se ne govori dovoljno, pa se samim tim nedovoljno i zna. Ona nije bila samo gluva, nema i slepa devojčica koja se razvila u samouverenu osobu, završila koledž i borila se za prava ljudi sa invaliditetom. Ova američka književnica i pedagog bila je medicinski fenomen. Predstavlja simbol istrajnosti, požrtvovanosti i nesebičnog  pomaganja. Zbog toga je postala jedna od najpopularnijih ikona američke popularne kulture i simbol invalida, koji uspevaju da prebrode svoju obogaljenost.

Helen Adams Keler (Helen Adams Keller) rođena je 27. juna 1880. god. u Taskambiji u Alabami. Progovorila je kada je navršila šest meseci, a prohodala nakon godinu dana. Sa devetnaest meseci preležala je težak encefalitis (mada se ne zna da li je zasigurno bila u pitanju ta bolest) i tada je izgubila sluh i vid. Ipak, ona sama navodi da je bilo jako važno za nju što je bar u tom ranom periodu imala očuvana sva čula, jer je uspela da zapamti boje, odnosno da shvati da postoje svetlo i tama. Potpuno izgubljena, devojčica se kretala bukvalno se držeći za majčinu suknju; prepoznavala je ljude dodirujuću njihova lica ili odeću. Do sedme godine, bila je prepuštena samoj sebi, gotovo van kontrole. Roditelji koji su je jako voleli, nisu mogli da podnesu da je vide uplakanu, pa su joj puštali na volju u svakom smislu. Bila je izuzetno tvrdoglava, uporna u bilo kojoj nameri koju je želela da sprovede i sve ukućane je podredila svojim željama. Preokret u Heleninom životu nastao je kada su njeni roditelji shvatili da je opasno po nju da nadalje bude prepuštena sopstvenim hirovima, koje ne ume da kanališe. Najveći problem bila je njena nemogućnost da izrazi ono što želi. Uspevala je da ukućanima nagovesti jednostavne stvari, ali kod malo komplikovanijih, njen uobičajeni jezik pokazivanja rukama nije bio dovoljan, pa je često imala napade plača, bacanja po podu, razbijanja stvari. NJena majka došla je do stručnjaka za probleme gluve dece, Aleksandra Grema Bela, izumitelja telefona, koji je svojim pravim pozivom smatrao upravo podučavanje gluve dece. Bel joj je predložio da piše direktoru institucije Perkins za slepe i traži učitelja za Helen. Poslali su joj bivšu najbolju učenicu – En Mensfild Saliven.

En Saliven je neopisivom požrtvovanošću i strpljivošću postigla ono što do tada nije uspelo Heleninim lekarima. Posao sa Helen bio je njen prvi posao i rado ga je prihvatila, iako nije imala iskustva. Mlada vaspitačica je i sama bila gotovo slepa, ali joj se vid delimično povratio, pa je donekle mogla da razume Helen na tom nivou. Došavši kod Kelerovih, En je bila zapanjena Heleninim ponašanjem: ona je na najmanje odbijanje da joj se ispuni želja dobijala histerične napade, lomila prvo što joj dođe pod ruku, za stolom nije imala manire već je jela rukama i uzimala hranu iz svačijeg tanjira. Komunicirala je sa ukućanima znacima koje je sama izmislila i koje su oni razumeli. Prvi korak je bio odvojiti je od ukućana na nekoliko dana, jer bi u suprotnom Enin trud bio uzaludan. Otišle su u izdvojenu vrtnu kućicu Heleninih roditelja, gde je posle mnoštva napada plača devojčica postala mirna i tiha, zadubljena u posao koji bi joj En zadala.

En je prvo počela da je uči ručnoj azbuci, gde je Helenina ruka bila iznad članka učiteljice kako bi pratila pokret, a na dlanu njene druge ruke učiteljica joj je „otkucavala“ reči. Učila ju je prvo jednostavnim rečima, na primer „lutka“, „knjiga“, „krčag“. Prelom je nastao onda kada je Helen naučila da svaka stvar ima svoje ime, što i ona u svojoj knjizi, a i En Salivan navode kao trenutak od koga je sve počelo. Pošto Helen nije mogla da razgraniči koja reč označava „krčag“, a koja „vodu“ učiteljica ju je odvela napolje, stavila joj ruku pod mlaz tekuće vode i polako otkucavala tu reč na njenom dlanu. Helen je od tog trenutka bila preobražena i već u povratku kući naučila je mnoštvo novih reči, iako je to bilo samo nekoliko koraka. Evo šta je o toj ključnoj epizodi sa vodom rekla sama En u jednom pismu: “(…) izašle smo napolje do crpke za vodu, i dok sam crpla vodu, dala sam Heleni da drži krčag ispod cevi. Dok je hladna voda tekla puneći krčag, otkucala sam u Heleninoj slobodnoj ruci: v-o-d-a. Ta reč, tako blisko spojena s osećajem hladne vode izgleda da ju je zaprepastila. Spustila je krčag i stajala kao prikovana, a nova svetlost ozarivala joj je lice; (…) tada se spusti na zemlju i upita  za njeno ime, za ime crpke i rešetke, i odjednom se okrete i upita kako se zovem.“ Od tada ju je sve zanimalo.

Postepeno je učila da za sve postoji naziv i da sve može da se objasni. To ju je preporodilo i ohrabrilo u tolikoj meri da nikada nije bila umorna od učenja i stalno je želela da sazna još nešto. Helenino napredovanje ipak nije išlo tako glatko. U prvo vreme ona je učila jednostavne, svakodnevne reči, da bi je potom učiteljica poučila i apstraktnijim, kao što su „gore“, „dole“, „misliti“, „osećati“, „pretpostavljati“, „zaboraviti“, „ljubav“ itd. Koristila je svaku priliku da je pouči i uvek je govorila punim rečenicama, upotrebljavajući i reči koje njena učenica ne zna, sigurna da će ih ona vremenom razumeti i staviti u pravi kontekst. „(…) cela rečenica ponovljena mnogo puta u toku dana, mora se, vremenom, urezati u njen mozak i ona će postepeno početi da je upotrebljava.“ Razvoj se nastavljao, pa je devojčica počela da pita i: ko je stavio piliće u jaja ili šta su to boje, koje je boje njena kosa… En je tu njenu i uopšte uzev, dečiju radoznalost smatrala vratima kroz koja dete ulazi u svet razumevanja i razmišljanja. Posle nekog vremena, osvestila se u njoj ideja da Helen nije kao ostala deca. En u jednom od svojih pisama kaže: „Pre neki dan me upitala: “Šta rade moje oči?“ Kazala sam joj da ja mogu da vidit stvari svojim očima, a da ih ona može videti pomoću svojih prstiju. Pošto je jedan trenutak razmišljala, otkuca: „Moje oči su rđave“, a zatim to izmeni u „Moje oči su bolesne!“ En se često suočavala sa komentarima da preopterećuje svoju učenicu znanjem, ali zapravo je Helen sama želela da sazna što više. „(…) ona je stalno u stanju neke grozničave uznemirenosti, dok god je svesna da ima nečega što nije shvatila. Ne sećam se da je ikada bila voljna da ostavi neki zadatak kada je osećala da je u njemu bilo ičega što nije razumela. Ako bih predložila da neki aritmetički problem ostavi za sutradan, ona bi odgovorila: „Mislim da će mi ojačati um ako to uradim sada.““ Kasnije, kako je ova neobična devojčica rasla, počela je da postavlja komplikovana pitanja: ko je stvorio zemlju i more, zašto je Sunce vrelo, gde je bila pre nego što je došla kod svoje majke itd. NJena interesovanja i pitanja nimalo se ne razlikuju od onih kod prosečnog deteta koje nema hendikep.

Helen je sve više pokazivala svoju intelektualnu nadarenost i želju za sticanjem znanja. NJen napredak bio je zadivljujući. Helen je naučila da čita Brajevu azbuku i piše na običnoj i Brajevoj mašini. Još sa osam godina postala je poznata – neki članci o njoj u nacionalnim novinama govorili su da je fenomen. Kada je imala četrnaest godina dotadašnja obuka zamenjena je sistematskom školskom nastavom, a sa osamnaest godina je primljena u redovnu gimnaziju. En je ni tada nije napustila, nego joj je bila od velike koristi u njenom daljem obrazovanju. Redovno je Helen pratila u školu, sedela pored nje za vreme nastave i pisala joj predavanja na dlan. Uz takvu pomoć Helen je mogla odlično savladati gradivo i sa devetnaest godina upisala je književnost i istoriju na koledžu Redklif (Radcliffe College). En joj je neumorno ručnom azbukom ispisivala ono što su profesori na predavanjima govorili i pomagala joj da savlada gradivo. Helen je čitala knjige pisane Brajevom azbukom. Naučila je nemački i francuski jezik. Volela je da čita klasike poput Šekspira, Homera ili Šilera. Takođe je i mnogo pisala. NJene rečenice su vrlo bogate, pisane tako da se ne primećuje da dolaze od nekog ko ne čuje i ne vidi. Opisivala je, na primer, Nijagarine vodopade i način na koji voda huči, na tako efektan način da bismo ukoliko ne znamo ko stoji iza teksta, teško pogodili da ne može da čuje. Istrajna i odlučna, Helen je naučila i da govori, stavljajući ruke na usta govornika kao i na grlo, da bi osetila zvuk. Ipak, do kraja života govorila je sa jakim akcentom i teško razumljivo. Zanimljivo je da je bolje govorila nemački nego engleski jezik, što se akcenta tiče.

Godine 1904. Helen Keler je diplomirala i postala prva gluvonema osoba sa diplomom ikada. Postala je inspektor američkih zavoda za odgoj gluvonemih i slepih. Objavila je nekoliko knjiga prevedenih i na strane jezike: Istorija mog života (1902), Optimizam (1903), Svet i život (1908) i dr. Tematika tih knjiga je, svakako, njena nesvakidašnja sudbina. Godine 1909, pod uticajem DŽona Mejsija, supruga njene učiteljice, učlanila se u Socijalističku partiju Masačusetsa, i aktivno podržavala radničku klasu.

Helen Keler postala je svetski poznata govornica. NJene govore „prevodila“ je En Saliven, rečenicu po rečenicu. Bila je pacifista, govorila o ljudima sa posebnim potrebama, bila je radikalni socijalista i podržavala kontrolu rađanja. Sa DŽordžom Keslerom osnovala je organizaciju Helen Keller International, posvećenu istraživanjima vida, zdravlja i ishrane. Putovala je u 39 zemalja i upoznala 12 američkih predsednika.  Zvuči neverovatno, ali Helen je postala vrsna jahačica, plivačica, jedriličarka i biciklistkinja. Uživala je u šalama i duhovitostima Marka Tvena čitajući ga vrhovima prstiju. I Enriko Karuzo je „izlio svoj zlatni glas“ na njen dlan. Jaša Hajvec, virtuoz na violini, svirao je specijalno za nju, dok je ona prstima lagano dodirivala njegov instrument. Helen se verila sa Piterom Faganom u vreme kada je imala 36 godina, ali se zbog protivljenja njene porodice ta veza nije ostvarila.

Nesumnjiva je Helenina inteligencija, upornost i duhovna uzvišenost, ali je ona imala nekoliko prednosti, koliko god to neprikladno zvučalo u odnosu na prirodu njenog hendikepa. Kako je i njena učiteljica rekla, Helen je tako oduševljeno učila jer je to bio njen jedini način da upozna svet i ništa joj spolja nije odvraćalo pažnju, kao što bi zasigurno nekom detetu koje vidi i čuje. Sem toga, bila je veoma uporna, ali je iznad svega imala divnu saputnicu kroz svet znanja – En Salivan. En joj je bukvalno posvetila svoj život, ne odvajajući se od nje sve do smrti. Helen i ona su zato bile izuzetno vezane jedna za drugu. Kada je En umirala, Helen ju je držala za ruku. Helen i njena učiteljica su zajedno putovale i učile jedna od druge. Nikada se nisu odvajale, čak ni kada se En udala za DŽona Mejsija. Posle smrti En, o Helen je brinula Poli Tompson.

Priča o Helen Keler i En Salivan trebalo bi da bude češće pričana, kako bi se ljudi koji nemaju nikakav oblik hendikepa podsetili šta sve mogu sa malo upornosti i želje. Helen i En su mnogo truda uložile u stvari koje su običnim ljudima jednostavne i lako saznatljive. Ne smemo da zaboravimo koliko su važna čula i moći izražavanja koje imamo.

Na osnovu životne priče ove žene snimljen je film “The Unconquered„ 1953. god. i osvojio je Oskara za najbolji dokumentarac. Četiri godine kasnije pojavila se TV serija „The Miracle Worker“, drama o prvim uspesima En Saliven sa Helen; 1959. god. pretvorena je u predstavu na Brodveju, a 1962. god. u film, gde su glumice u ulogama Helen i En, obe dobile Oskara.

Helen Keler je 1961. god. preživela nekoliko srčanih udara i povukla se iz javnog života. Dobila je Predsedničku medalju slobode 1964. god, najviše američko odlikovanje za civile. Umrla je 1968. god. u snu i sahranjena je pored En Saliven.