Gustav Le Bon: psihologija gomile

Autor: Milorad Vukašinović, novinar i publicista

Gustav Le Bon (1841–1931) bio je francuski socijalni psiholog, antropolog i pronalazač. NJegovo najznačajnije delo je Grupa: studija o popularnom mišljenju. Tvorac je teorija o nacističkim osobinama, rasnoj i muškoj superiornosti i psihologiji gomile. Le Bon je započeo  karijeru pisca radeći na novom polju antropologije.

Stvarajući originalne teorije, bio je pod snažnim uticajem Gabrijela Tarda, Sigelea i Georga Zimela, koji su zastupali slične stavove o ponašanju ljudi u kritičnim događajima i njihovoj društvenoj akciji. Tako su Tard i Sigele svojevremeno vodili raspravu o tome kako utvrditi krivičnu odgovornost pojedinca u grupi i na osnovu kojih kriterujuma ih eventualno treba uhapsiti. Na Le Bonova opredeljenja su uticali i veliki istorijski događaji (Pariska komuna i Drajfusova afera), ali i nemačko osvajanje Alzasa i Lorene koje je podstaklo pojavu nacionalizma u Francuskoj. Važno je napomenuti da je Pariz u 19. veku bio jedan od najvećih gradova u Evropi sa visoko razvijenom industrijom, što je bila osnova za pojavu antisemitizma i krajnje desnice. U jednom takvom društvenom kontekstu Le Bon je izgrađivao sopstveni teorijski koncept za delo Grupa.

Francuski naučnik je ukazivao da su anonimnost, zaraza i povodljivost ključna obeležja koja karakterišu ponašanje grupe. Naime, anonimnost dozvoljava pojedincu koji racionalno razmišlja da se oseća kao da gubi ličnu odgovornost. Na taj način on (pojedinac) postaje primitivan, nerazuman i emotivan, odnosno gubi osećaj samokontrole što ga podstiče na manifestacije nagonskog i nesvesnog instinktivnog ponašanja. Le Bon je ovakve zaključke zasnivao na tzv. teoriji rekapitulacije Ernesta Hekela, a suprotno evolucionizmu Darvinove teorije. DŽordž Mose, profesor na jednom američkom univerzitetu, ukazivao je na Le Bonovu teoriju kao temelj fašističke koncepcije uređenja države. Tako je npr. Hitler isticao njegove propagandne tehnike, dok je Musolini bio opsednut Le Bonovim radovima. Interesantno je da je Edvard Bernes, rođak Sigmunda Frojda, bio pod snažnim uticajem ove teorije, naglašavajući da je „demokratija manipulacija masovnim medijima“.

Evo i pregleda Le Bonovih najznačajnijih dela: Istraživanje o rasama i današnjoj antropologiji (1881); Čovek i društvo (1881); Upotreba psihologije u klasifikaciji rasa (1886); Psihologija gomile (1895); Psihologija ljudi (1898); Grupa: studija o popularnom mišljenju (1896); Psihologija socijalizma (1899); Evolucija materije (1907); Evolucija sile (1908); Psihologija revolucije (1913); Psihologija Velikog rata (1916); Svet u pobuni (1921); Neuravnoteženi svet (1924) i dr. Iz njegovog životopisa izdvajamo da je  studirao medicinu i putovao po Evropi, Aziji i severnoj Africi. Pisao je o arheologiji i zarađivao dizajnirajući naučne aparture. Bio je omiljeni pisac francuskih konzervativaca. Tako je za Le Bona „socijalizam bio religija koja je obećavala spasenje na ovom svetu“, a što se duboko kosilo sa tradicionalnim svetonazorom ondašnje francuske inteligencije i vladajućih društvenih slojeva.

Doba gomila

Le Bonovo najpopularnije delo je Psihologija gomile koje je napisao 1895.godine. Naredne godine se knjiga pojavila u srpskom prevodu i vremenom stekla status obavezne literature na mnogim prestižnim univerzitetima širom sveta. Ova studija je podstakla mnoge autore da se, naročito u prvoj polovini 20. veka, bave istraživanjem uticaja određenih medijskih sadržaja na pojedine društvene grupe.

Francuski naučnik je motive za istraživanje ove tematike objašnjavao složenošću društvenih dešavanja i uticajem kolektivno nesvesnog na njihovo ispoljavanje. Pisao je o poukama i razlikama između čistog i praktičnog razuma, kao i ulozi nestvarnog „koje je ponekad istinitije od onog stvarnog“. Kao čudesan primer je navodio jezik jednog naroda koji proističe iz njegove duše. Pisao je o idejama genijalnih ličnosti kao emanaciji „duša gomila“, ističući da u pozadini pojava koje dobro vidimo ima i onih koje tek naziremo, ali i onih za koje još ne znamo ni da postoje.

Kada opisuje društveni i istorijski ambijent u kojem nastaje njegovo istraživanje, a reč je o kraju 19. i početku 20. veka, Le Bon pronicljivo opaža dva osnovna činioca koja utiču na radikalnu promenu dotadašnjih obrazaca mišljenja. Prvi se odnosio na razaranje tradicionalnih religijskih, političkih i društvenih verovanja iz kojih su poticali dotadašnji temelji naše civilizacije, dok je drugi činilac razvoj nauke i industrije koji navodi kao jednu objektivnu datost. Pišući o nastupajućem dobu anarhije i prelaza, on ipak nije odbacivao ideje iz prošlosti koje su mu, mada napola razrušene, još uvek delovale kao vrlo moćne. Uopšte, razmišljajući o idejnim osnovama društva koje nastaje, Le Bon je isticao da je reč o velikoj nepoznanici. Međutim, ono što je sasvim izvesno jeste pojava nove istorijske sile koju naziva silom gomila – za koju predviđa da će se na razvalinama starih ideja jedina uzdići. Deluje gotovo proročki njegovo predviđanje da će se sudbine naroda pripremati ne u savetu vladalaca, nego u duši gomila.

Ipak, njegov najvažniji zaključak je da gomile imaju samo moć razaranja, odnosno da njihova moć jedino oslikava vladavinu varvarstva. Naime, pojam civilizacije uvek sadrži postojanje određenih pravila, disciplinu, prelaz od instiktivnog ka razumskom, predviđanje budućnosti i jedan viši stepen kulture – dakle sve one uslove za koje su se gomile, ostavljene same sebi, pokazale istorijski nesposobnim da ih ostvare. Zbog toga je francuski naučnik gomile poredio sa mikrobima koji razaraju crvotočne civilizacije, a to je izgleda onaj trenutak kada „filozofija broja postaje jedina filozofija istorije“. Otuda je poznavanje psihilogije gomila danas poslednje pribežište državnika koji neće da vlada gomilama – jer je to postalo prilično teško – već da bar one ne zavladaju njime.

Le Bon je navodio Napoleona kao državnika koji je savršeno poznavao psihologiju gomile. Međutim, ratove protiv Rusije i Španije upravo je izgubio zbog nepoznavanja psihologije ovih naroda. Tako mu je njegov savetnik Tiljeran pisao da će „Španija njegove vojnike dočekati kao oslobodioce“, a oni su ih dočekali kao divlje zveri. Nešto slično se dogodilo i prilikom njegovog pohoda na Rusiju.

Povodljivost gomile

Osnovna karakteristika ponašanja ljudi u gomili je njihova povodljivost i lakovernost. Upravo zbog toga je moguće naglo skretanje osećanja ljudi u gomili u određenom pravcu. Le Bon navodi da se jedna gomila uvek nalazi u stanju iščekujuće pažnje, što svakako olakšava usmeravanje njenog ponašanja. Kao i kod svih navođenih bića, ideje koje su prodrle u mozak teže da se veoma brzo preobrate u konkretna dela. Oni koji su bili prisutni prilikom opsade Pariza mogli su da se uvere u brojne primere lakovernosti gomile. Tako je npr. upaljena sveća od gomile često doživljavana kao nekakav znak opsadnicima, iako se najčešće radilo o svetlosti koja je bila upaljena nekoliko kilometara dalje, i uopšte nije imala ono značenje koje su joj davali opsadnici. Ovaj primer pokazuje da gomila nema nikakvu sposobnost razlikovanja objektivnog od subjektivnog.

Jedan od bitnih elemenata ponašanja gomile jeste njena sposobnost deformacije realnosti, čime Le Bon objašnjava „klicu zarazne sugestije“. Kao dobar primer navodi situaciju kada se Sveti Đorđe javio na zidinama Jerusalima jednom učesniku krstaškog pohoda, posle čega su svi ratnici, putem navođenja i zaraze, tu pojavu prihvatili. Poznati su i primeri mehanizma kolektivne halucinacije koji su se naročito pojavljivali prilikom pomorskih ekspedicija. U izvesnim stvarima tvrdnje prvog svedoka koji je žrtva opsene mogu da izazovu masovnu histeriju. Dobar primer je pojava tzv. Gospe od Međugorja u Hercegovini, koji zvanični Vatikan nikada nije priznao, mada su mnoga ispitivanja svedoka ove pojave potvrdila da „svedoci“ pojave Gospe sa najdubljim uverenjem opisuju susrete sa njom i poruke koje im je prenosila. Uprkos stavovima Rima, putem navođenja i zaraze milioni vernika su obilazili Međugorje, iako konkretnih i racionalnih dokaza nema. Malo je poznat podatak da se prvo pojavljivanje Gospe dogodilo baš nad jamom u koju su ustaše pobacale veliki broj pravoslavnih Srba. Da ne govorimo o brojnim primerima albanske histerije na Kosovu i Metohiji, poput medijski korišćenog slučaja jednonacionalnog trovanja njihove dece uoči razaranja Jugoslavije.

Le Bon je ukazivao na još jedno obeležje ponašanja gomila, a to je njihova prostota i preteranost osećanja, iz čega proizilazi stav da one ne znaju ni za sumnju ni za neizvesnost. Zanimljivo je da je ovaj naučnik ponašanje gomila poredio sa prirodom žena i njihovim sklonostima ka krajnostima. Tako se izneta sumnja odmah pretvara u neporecivu realnost. Za ovu priliku izdvajamo još jednu karakteristiku gomile, a to je osećaj pojedinca o izvesnoj nekažnjivosti, uz napomenu da što je gomila mnogobrojnija ovo osećanje raste. Posebno zanimljiv je odeljak istraživanja u okviru kojeg Le Bon pokušava da argumentuje odnos gomile prema autoritarnosti. Naime, istorijska iskustva pokazuju da gomila uvek gaji naročito poštovanje prema tiranima, blagost na njih deluje osrednje, dok slabe vladare gotovo da prezire. Određene istorijske epizode svrgavanja i surovog odnosa prema tiranima ovaj naučnik pravda njihovom iznenadnom slabošću.

Za današnje prilike veoma je poučan rezon o tzv. revolucionarnosti gomila. Čak i kada hoće da promene imena svojih ustanova za vreme narodnih revolucija, gomile se pridržavaju svojih duboko usađenih instikata, tako da su te navodno korenite promene isključivo površinskog tipa. Iz svega ovoga Le Bon izvodi zaključak da su gomile u osnovi primitivne, odnosno da se najčešće rukovode instiktivnim reakcijama, čak i kada za cilj imaju visoke moralne ideale.  Uopšteno govoreći ideja o nekakvoj moralnosti gomila za njega je  veoma je upitna.

Politika i društvo

Za francuskog mislioca je iluzorna ideja o tome da se unapređenjem ustanova mogu izlečiti društvene nepravde, odnosno da je napredak naroda posledica usavršavanja ustava i vlada. Reč je o jednoj od najvećih zabluda Francuske revolucija koja je do danas duboko ukorenjena u svim društvenim teorijama. Le Bon je zastupao stanovište po kojem su „ustanove i način upravljanja tvorevine plemena (rase)“, naglašavajući da su potrebna stoleća da se izmeni jedan politički sistem. Kada je reč o Srbima, slobodni smo da ukažemo na pronicljivo opažanje Konstantina Leontjeva koji je dinastičke prevrate u 19. veku (npr. dolazak Aleksandra Karađorđevića umesto Miloša Obrenovića) označavao „kao činovničke revolucije“ – preciznije kao borbu birokratskih grupacija za vlast. Otuda je jedino kod Srba bilo moguće da jedna ista ličnost bude najpre vojnik, potom činovnik, a onda predvodnik opozicije ili vođa pobune, a što je objašnjavao odsustvom rodovnih staleža „koji bi svoje članove vaspitavali u određenom smeru“. Le Bon je kao potvrdu svoje teze navodio poređenja između monarhističke Engleske, koja je u ono vreme bila najdemokratičnija država, sa špansko-američkim republikama u kojima je vladao najgori despotizam.

Le Bon je upozoravao na još jednu pogubnu dogmu koju je izrodila Francuska revolucija. Radi se o verovanju da je nastava (obrazovanje) u stanju da popravi i izmeni ljudi, štaviše da ih učini jednakim. Tako je filozof Herbert Spenser dokazivao „da nastava ljude ne čini ni srećnim ni moralnijim“, dok je sudija Giljo statistički dokazivao da na tri hiljade pismenih dolazi hiljadu nepismenih prestupnika. Le Bon je poseban odijum iskazivao prema anarhistima koje je opisivao „kao opake neprijatelje društva“, naglašavajući da se oni mahom regrutuju iz redova školovanih ljudi. U delu Psihologija socijalizma dokazivao je kako nakaradan sistem školovanja regrutuje pojedinca za „privrženost najgrđim oblicima socijalizma“.

Kao najveći problem onovremenih latinskih škola navodio je „učenje naizust“ koje pretvara nastavu u pokoravanje tuđim mislima i stvara kult nepogrešivosti nastavnika. Na taj način se smanjuje sposobnost rasuđivanja i istinska sloboda mišljenja. Reč je o pojavi koja izaziva ozbiljne društvene opasnosti i kod onih koji su izloženi ovakvom modelu nastave izaziva nezadovoljstvo ne samo prema okruženju u kojem su rođeni, nego i jaku želju da iz njega izađu. Tako radnik više ne želi da bude radnik, dok poslednji dućandžija za svoje sinove više ne vidi nikakvu perspektivu, osim plaćene državne službe.

Le Bon vispreno konstatuje da umesto da sprema ljude za život, škola ih samo sprema za javne službe, gde se može uspeti i bez ikakvog privida inicijative. Na ovaj način se na dnu društvene lestvice stvara masa nezadovoljnih proletera spremnih da se uvek pobune, a na vrhu te iste lestvice buržoaziju koja lakoverno veruje u sposobnost države da je zaštiti, istovremeno napadajući vladu, iako je sama potpuno nesposobna da bez inicijative vlasti bilo šta preduzme. Baveći se ovom problematikom, Le Bon upozorava da država – opterećujući ljude nepotrebnim znanjima – od njih pravi buntovnike u svakom trenutku spremne na revolucionarnu akciju koja je po svom karakteru vazda iracionalno motivisana. Pored latinskih naroda on sličnu situaciju uočava i u ondašnjoj Kini kojom vlada sloj mandarina i gde su učeni ljudi simboli prave bede, ili u Indiji gde su škole engleskih kolonijalista stvorile tzv. Baboos koji čim ne dobiju državnu službu postaju njeni nepomirljivi neprijatelji (opširnije u: Gustav le Bon, Civilizacija Indije). Otuda je kao primer dobre škole navodio Englesku gde je prevaga na praktičnoj nastavi koja svakom omogućava da radi onaj posao koji je primeren njegovoj inteligenciji.

Vođe gomila

Dvadeseti vek je potvrdio mnoga Le Bonova opažanja – posebno ono o tzv. sili gomila. Međutim, njen društveni i istorijski uticaj nemoguće je razmotriti bez analize ličnosti njenih vođa. Francuski autor je bio svestan da u gomilama postoji instiktivna potreba da se pokoravaju jednom vođi, uz napomenu da na izbor vođe, pored psihologije njegove ličnosti, utiču i drugi društveni i istorijski činioci. Poznato je da je Hitler bio ne samo snažna ličnost, nego i proizvod nemačke frustracije ishodom Prvog svetskog rata, odnosno posledica jednog „malograđanskog mentaliteta“ koji je karakterisao tadašnju Nemačku. Za uspon Staljina ili Mao Cedunga bi se moglo reći da su još zanimljiviji.

Tako Aleksandar Dugin u kapitalnom delu Misterije Evroazije temeljno obrađuje pojam „unutrašnjeg kontinenta – mitske Rusije“, ukazujući na rusku sakralno-geografsku dimenziju koja sadrži dva potpuno oprečna simbolička značenja. To su pojmovi belog i crvenog, svetlosti i tame. Zanimljivo je da je upravo ovaj dualizam sadržan u samoj ideji „Svete Rusije“, koja ima svoju svetlu i tamnu stranu. Dugin u svojim istraživanjima ukazuje i na još jedan detalj: simboličku ulogu ruskog cara „kao sveštenog centra unutrašnjeg kontinenta Rusije“. U poređenju sa vizantijskim vasileusom – kraljem, koji je poglavar ucrkvenjene pravoslavne imperije koja objedinjuje mnoštvo zemalja, princip imperatora – cara nije povezan samo s vremenski određenom vlašću, nego pre svega s tajnom katehona, onoga koji zadržava. Dakle, uloga ruskog monarha je suštinski viša, sakralnija, u odnosu na vizantijskog imperatora čija je uloga pretežno administrativna.

Da su događaji iz 1917. godine imali karakter jednog „sveštenog rata“ pokazuje i zanimljiv dokument koji je izbio na videlo tek tridesetih godina, u vreme tzv. staljinskih čistki. Reč je o saslušanju čuvenog revolucionara Kristijana Rakovskog koji objašnjava prirodu „sveštenog rata“ koji je masonska internacionala pod izgovorom revolucije pokrenula protiv „Svete Rusije“. Posebno upečatljiv je onaj deo iskaza u kojem Rakovski ukazuje na postojanje „višeg i nižeg komunizma“. Viši komunizam je ezoterijski znak i tajna šifra za stvarne demonske (crvene) ciljeve revolucije, dok je niži komunizam u osnovi interpretacija jedne ideologije koja je namenjena najširim masama, a koja zapravo gađa u „najmračniji aspekt ruske duše“, aspekt Rusije – Edoma, aspekt Crvene Rusije. Posmatrano iz ovog ugla, ubistvo cara Nikolaja II i njegove porodice ima važnu ulogu ne samo u sakralnoj geografiji Rusije, nego i cele Evroazije, i kao takvo nije moglo da ne ostavi trajne posledice u unutrašnjem životu Rusa, u najskrovitijim delovima nacionalno nesvesnog. Ono je svakako na jedan naizled paradoksalan način uticalo i na veliku popularnost Staljina kao emanacije novog „crvenog imperatora“.

Mada se njen sadašnji ekonomski uspon uglavnom vezuje za promene koje su se dogodile u poslednjih nekoliko decenija (od kraja sedamdesetih godina 20. veka), nema sumnje da je ovovremeni kineski uspon u svetskim poslovima proistekao i iz jedne metaistorijske autoprojekcije koja sadrži osobenu sakralno-geografsku dimenziju. Kao što je istorijska pojava Amerike vezana za mit o „novoj Atlantidi“, tajna Rusije za ideal njene svetosti (Sveta Rusija), tako je i uloga savremene Kine manifestacija jedne dublje arhetipske predstave o sebi kao „Carstvu sredine“. Naime, reč je o karakterističnom pogledu na svet koji se zasniva na osećaju kineske superiornosti, pre svega prema okolnim narodima koji su dugo bili u vazalnom i kolonijalnom odnosu, ali i osećaju supermacije u odnosu na evropsku civilizaciju sa kojom je Kina došla u kontakt tek u 19. veku. Razume se da kinesko samopouzdanje vuče svoje korene i u kontinuitetu vlastite državnosti, kulture, privrednoj samodovoljnosti, izuzetnom teritorijalnom obuhvatu i populacionoj snazi. Iz jedne ovakve arhetipske predstave o sebi izvesni fenomeni koji na Zapadu izazivaju odbojnost, poput svojevremenog slavljenja kulta ličnosti Mao Cedunga, iz kineske perspektive imaju sasvim drugačije simboličko značenje. Kao što je svojevremeno Staljinov kult proistekao iz dubine ruske narodne psihologije o značaju cara kao simbola „unutrašnjeg kontinenta“, tako je i Maov kult ličnosti bio konkretna manifestacija „narodnog vođe koji je na zemaljskom planu, ujedinjujući Kinu, ostvario misiju Sina neba“.

Za kraj ovog ogleda nekoliko redova i o Le Bonovim oponentima. Među njima se svakako najviše eksponirao Frojd Olport koji je zastupao stanovište da ne postoji kolektivno mišljenje, odnosno da se jedna grupa sastoji od niza pojedinačnih reakcija. Tako je u svom tekstu o socijalnoj psihologiji iz 1924. godine napisao : „Ne postoji nijedna psihologija grupe, koja suštinski ili potpuno nije psihologija pojedinca.“

LITERATURA:

Radovan Pavić, Prilozi političkoj geografiji NR Kine, separat, Zagreb, 1971.

Kristijan G. Rakovski, Crvena simfonija, Rivel – ko, Beograd, 1997.

Aleksandar Dugin, Misterije Evroazije, Logos, Beograd, 2008.

Gustav le Bon , Psihologija gomile, Algoritam, Beograd, 2018.