Autor: Miroslav M Jovičin, istoričar
Pad Beograda i Šapca
Krajem jula 1806. godine došao je y Carigrad novi francuski poslanik general Sebastijan, kome je bilo stavljeno y dužnost od njegove vlade da odvoji Tursku od Rusije. Za nepuni mesec on je uspeo da sredi Porti da učini jedan važan presedan y njenim daljim odnosima sa Rusijom. Bez prethodnog sporazuma sa ruskom vladom, što je po ugovoru morala učiniti, Porta je smenila knezove y Vlaškoj i Moldaviji, Ipsilantija i Muruzija. Optužila ih da su veliki rusofili i da su podsticali Srbe y Beogradskom pašaluku na istrajnost. Na njihovo mesto postavila je druge, Turskoj odanije kneževe.
Petar Ičko je došao baš y tο vreme y Carigrad i nije mogao da računa na potporu ruskog poslanika Italinskog, jer je ovaj bio zauzet suzbijanjem Sebastijanove akcije na Porti. Otomanska vlada pravila ce nevešta prema predstavkama ruskog poslanika jer je nju Sebastijan već imao y rukama. Ičko je morao sam da traži puteve i načine da uspešno obavi svoju misiju. General Sebastijan nije ce y principu protivio sporazumu sa ustanicima, ali sa potpunim isključenjem stranog uticaja, poglavito ruskog. On je na otomansku vladu uticao da bude popustljivija i pomirljivija prema ustanicima. Slom bosanske vojske i neuspesi kod Deligrada bili su za Portu presudni y odluci da pregovara sa ustanicima. Ne računajući više na oružani uspeh, ona krajem avgusta pristaje na sporazumevanje. Početkom septembra Petar Ičko i novoimenovani muhasil Hasan-aga dođu y Srbiju noseći ustanicima načelni pristanak Porte na ustaničke zahteve. Tada je potpisano i primirje između ustanika i vrhovnog komandanta turske vojske, Ibrahim-paše, i na svim frontovima neprijateljstva su yglavnom prestala.
Krajem oktobra y Smederevu je održana skupština na kojoj su prihvaćeni uslovi mira, a Ičko i Živko Konstantinović određeni su da idu y Carigrad i definitivno utanače pogodbe. Hasan-aga je ostao da sa Karađorđem uvodi novu upravu y Beogradskom pašaluku. Bosanski vezir Mehmed Hozrev-paša imao je neko ovlašćenje iz Carigrada da i on, sa svoje strane, vodi pregovore sa ustanicima. Na njegov poziv ovi su poslali jednog svog čoveka y bosanski logor na Drini, da vidi na osnovu čega Hozrev-paša traži da ce sa njim pregovara. Uskoro je počela i delimična demobilizacija turske vojske. Mehmed Hozrev-paša javlja 16. septembra (15. redžepa 1221) svim kadijama i ostalim starešinama po unutrašnjosti „od ordije do Travnika” : Primte na znanje da rumelijski valija i glavni komandant na srpske ustanike pribrani vezir Ibrahim-paša, pre ove moje bujruldije za 15 ili 20 dana ustao je s Niškog Polja i prihodavši vratio ce y Skenderiju. Nakon odredbe vojnika kako će ce boriti i braniti, te i ja s božjom pomoću, šesnaestog dana redžepa y ponedeljak, mislim krenuti iz ordije y Travnik. Dajem vam na znanje, da popravite puteve i da ih očistite, da ne teglim muke s mojim tovarima, s mojom pratnjom, i topovima koje vučem sa sobom.
Vezir je 30. novembra dozvolio trupama kod Užica „da mogu barjake saviti i kućama ce vratiti”. Ustanici su znali da sve pogodbe s Portom nisu sigurne i autoritativne ako y Beogradu bude ostao Gušanac sa krdžalijama, te su tražili od muhasila da Gušanca na neki način privoli da napusti Beograd. Isto tako su zahtevali predaju Šapca. Šabačku posadu je bosanski vezir povećao za 200 ljudi pod kajmakamom Bešir-begom. Oni su bili upućeni sa Drine 14. novembra (15. ramazana 1221). Vojska valjevske i šabačke nahije stalno je držala Šabac priklješten. Zahvaljujući tome što su Austrijanci doturali hranu, posada je mogla izdržati opsadu. Muhasilov trud da nagovori Gušanca i Skopljaka da predaju gradove ostao je bez uspeha: Gušanac je kategorički odgovorio da će Beograd napustiti kad bude na to primoran, a Skopljak ce izvinjavao time što nije dobio nikakve instrukcije od svog vezira y tom pravcu. Karađorđe ce onda odluči da Beograd zauzme silom. Koncentriše blizu 25.000 vojnika i dovuče, po svoj prilici, skoro celu artiljeriju, gotovo 40 topova. Posle opšteg napada 30. novembra ustanici zauzmu varoš, a Gušanac, zahvaljujući pomoći y hrani što mu je doturana iz Zemuna, nastavi da ce brani iz tvrđave. Kad su ustanici sprečili dovoz hrane prelaskom na Ratno ostrvo, njemu nije ostalo ništa drugo nego da pod časnim uslovima napusti beogradsku tvrđavu. On je 17. decembra bio sa svojim ljudima ispraćen Dunavom za Vidin sa svim vojničkim počastima.
Sulejman-paša, beogradski vezir, protivio ce neko vreme da preda grad Srbima, ali i njega primora glad na popuštanje. Ustanička vojska uđe y beogradsku tvrđavu 27. decembra. Posle pada Beograda nije ce ni Šabac mogao održati. Ipak, Skopljak ce odlučio da grad preda ustanicima tek kad je za to dobio nalog od Hozrev-paše, ali su iskrsle bile nove teškoće da ce ta predaja obavi. Sulejman-paša Skopljak, vrlo oprezan, bojao ce da bez sigurnih garancija za bezbednost posade ispušta grad iz ruku. Računao je da će intervencijom austrijskih vlasti osigurati prolaz za Bosnu, te se on obratio 5. (18) januara, baronu DŽenejnu, moleći ga za jedan sastanak. Radilo se o usmenom razgovoru u vezi odstupanja, pošto je dobio naređenje od svog vezira da ce vrati sa vojskom y Bosnu. Obratio ce baronu i Ali-agi Vidajiću, kao komandant šabačke tvrđave, moleći da ce muslimanska nejač prebaci austrijskim lađama za Bosnu. Po svoj prilici, i vezir Hozrev-paša je tražio od DŽenajna da omogući šabačkoj posadi prolaz preko austrijske teritorije. Direktni pregovori su vođeni 8. januara između starešina opsadne ustaničke vojske i Sulejman-paše Skopljaka za evakuaciju Šapca od strane Bosanaca. Pregovori su propali na pitanju talaca koje je Sulejman-paša tražio od ustanika kao garanciju da će ce ovi držati utvrđenog sporazuma. Kategorički odbijajući da posada može ići austrijskom stranom i izvinjavajući ce da ne može doći na razgovor zbog crkvenog sabora y Karlovcima, na kojem je trebalo da prisustvuje, DŽenejn je pisao Sulejman-paši 18. (31) januara: Ja sam naredio oberstu da s Vama y Mitrovici o tome razgovara, a Karađorđu da kaže da za sigurnost vašeg prolaza y Bosnu lično odgovara. Neka pošlje dva pouzdana čoveka oberstu y Mitrovicu, koji će s njim doći y Klenak i po uputstvima koje sam poslao oberstu, s Vama ugovore i učvrste razgovore o prolazu y Bosnu y punoj sigurnosti.
Lađe za nejač nije mogao dati, nego je ponudio da ce austrijskom stranom kolima preveze do Brčkog.
Sulejman-paša se 22. januara, sa ostalom trojicom paša koji su ce nalazili y Šapcu, sastao sa Jakovom Nenadovićem, popom Lukom Lazarevićem i Stojanom Čupićem, da uz sadejstvo i prisustvo mitrovačkog obersta Opućine utanače uslove predaje Šapca. Sulejman-paša je naročito insistirao na sigurnosti prolaza kroz Kitog tražeći zalog y odabranim taocima. Po pitanju talaca pregovori su opet prekinuti:
Mesto da ce pregovori nastave, javljao je oberst Opućina baronu DŽenejnu, Jakov Nenadović je pao y vatru upotrebljavajući pogrdne reči, čime je ne samo moj ugled no i dostojanstvo prisutnih paša bilo uvređeno, i mada nezainteresovan y pregovorima, primoran sam bio radi svoga ugleda oštro prebaciti, y prisustvu svih, radi ove nepristojnosti, posle čega ce Jakov odmah vratio y svoj logor. Bilo je već i dockan, te ce nije moglo svršiti da ce Turci evakuišu četvrtog ovog meseca (po novom).
Iste te večeri došao je Karađorđe pod Šabac, i 23. januara, direktnim pregovorima, bez učešća Opućine, utanačio sa Sulejman-pašom pogodbe za predaju šabačke tvrđave. On ce obavezao da Turcima dâ pratnju od svojih najpouzdanijih ljudi do Drine i da ce tamo ranije pripreme lađe za prevoz. Turska nejač, žene i deca, trebala je kolima biti prevezena do Brčkog austrijskom stranom, a Savom na tri lađe biti upućen prtljag turske posade. Karađorđe je izdao zapovest svim starešinama do Drine da najstrože izvrše ugovorene pogodbe. Dati su taoci, a Karađorđe je garantovao svojom čašću Sulejman-paši i Opućini da će poštovati obaveze. U isto vreme, 25. januara (7. februara) y 9 sati, krenule su paše s posadom iz Šapca preko Mačve ka Drini. Lađe s prtljagom uz Savu i preko 150 kola sa turskom nejači, bila su iz Klenka praćena od jednog oficira i četrdeset vojnika. U Šapcu je, po ugovoru ostalo dvadeset Turaka, starosedelaca, još i dizdar, kadija i janjičar aga. Istog dana, opsadna ustanička vojska, na čelu s Karađorđem i ostalim starešinama, ušla je y Šabac, praćena svirkom i počasnom topovskom i puščanom paljbom, te je na taj način i poslednji bosanski vojnik napustio oslobođeno zemljište.
Otomanska vlada je povratila zbačene knezove Vlaške i Moldavije posle energičnog protesta ruskog i engleskog poslanika, ali ce odnosi nisu popravili. Ruski car Aleksandar, nezadovoljan turskim držanjem, naredio je komandantu ruske vojske na Dunavu, generalu Miheljsonu, da zauzme Vlašku i Moldaviju. Bez prethodne objave rata Turskoj, ruska vojska je oktobra i decembra 1806. godine izvršila okupaciju ove dve oblasti. Posle pruskog poraza kod Jene i Aueršteta, Pruska je bila skoro cela pritisnuta od francuskih trupa. Napoleon ulazi y Poljsku s namerom da ce definitivno ogleda s Rusijom. Uvređena okupacijom Vlaške i Moldavije, a okuražena Napoleonovim pobedama i podsticana od generala Sebastijana, Porta je 11. decembra 1806. godine predala notu ruskom poslaniku Italinskom. Naglasila je da sa Rusijom prekida diplomatske veze dok ruska vojska ne izađe iz okupiranih oblasti, drugim rečima, ona je Rusiji objavljivala rat.
Da bi ce ustanici odvojili od Rusije, učinjena je y Carigradu, januara 1807, definitivna pogodba sa ustaničkom deputacijom o uređenju Beogradskog pašaluka i njegovom budućem odnosu prema Turskoj. Ruska vlada je takođe radila da ustanike veže za sebe. Ona im je, preko Miheljsona, obećavala potpuno oslobođenje, ako ostanu odani Rusiji i uđu s njom y rat protiv Turske. Pošto su imali y rukama Beograd i ostale gradove, ustanici su bili stvarni gospodari Beogradskog pašaluka. Samopouzdanje i nada y ostvarenje ruskih obećanja učinili su da odbiju mir koji je Ičko isposlovao. Masakriranjem Sulejman-paše s njegovom pratnjom i Turaka koji su sa Ičkom iz Carigrada nosili utvrđene pogodbe mira, očigledno je prekinuta svaka veza sa Turskom. Ustanici nastavljaju borbu s Turcima, ali sad ne više za administrativnu autonomiju, nego za potpuno oslobođenje. Slučaj je hteo da muhasil Hasan-aga, koji je pobegao od ustanika preko Austrije y Bosnu, bude y Travniku osuđen kao izdajnik i umoren zbog učešća y predaji Beograda i Šapca.
Užice 1804–1808. godine
Položaj pogranične nahije određivao je i njenu ulogu u srpskoj revoluciji, kao i ulogu grada Užica, njenog upravnog centra. Užičku nahiju su pred ustanak činile tri knežine: užička, rujanska i crnogorska sa 137 naselja i 1.879 domova. Udaljenost Užica od Beograda, centra dahijske uprave, pogranični položaj, uz to bez značajnije ličnosti koja bi mogla biti upletena u pripreme za ustanak, učinili su da užička nahija ostane po strani u poznatoj seči knezova. Takav pokolj beogradske dahije nisu planirale južnije od manastira Rače, što se lepo vidi iz Višnjićeve pesme Početak bune protiv dahija. Nema izvornih podataka koji bi više osvetlili događaje u gradu i nahiji u ovo vreme. Sačuvano je nešto podataka o učešću užičkih Turaka u seči u drugim nahijama Beogradskog pašaluka.
U etnički heterogenom Beogradu živelo je dosta užičkih Turaka, među kojima su najznačajniji Karađorđev ,,gospodar iz Palanke” Mula Husein i poznati kabadahija Uzun Mehmed. Poslednjeg je dahija Mehmed Fočić-aga uputio u Topolu sa dvanaest delija, među kojima je bio i neki Ahmet iz Užica, da ubiju Karađorđa. Kaznena ekspedicija je doživela neuspeh, jer ,,tko će ljuta zmaja prevariti”. Prema kazivanju J. Đurića, Uzun je sramotno pobegao u Beograd, dok Višnjić peva o njegovoj pogibiji. Predvođeni Karađorđem, odmah po njegovom izboru za vožda na Orašačkoj skupštini, krenuli su ustanici da spale han u Orašcu u kom je boravilo dvanaest Turaka pod zapovedništvom Ibrahima Užičanina. Karađorđe je imao u vidu da mu je Ibrahim dva puta spasavao život, otuda je proisteklo pobratimstvo, pa je u dogovoru sa ustanicima, a na molbu pobratima dozvolio Turcima da sa oružjem, bez džebane, odu nedirnuti u Užice. Užice je postalo utočište i mnogim drugim Turcima Beogradskog pašaluka. Valjevski Turci su odselili svoju decu i žene u bezbednije gradove – Užice i Soko, odmah po pogubljenju kneževa Alekse Nenadovića i Ilije Birčanina, plašeći se osvete.
Dahije su u sukobima sa ustanicima raspolagale janičarskim jedinicama u Beogradu, Šapcu, Užicu, Rudniku, Smederevu, Požarevcu i još nekim manjim mestima. Starešina janičarske posade u Užicu bio je poznati užički dahija Alil DŽavić. Koncentracija turskih jedinica u Rudniku u vezi je sa planom dahija da u borbu protiv ustanika uključe i krdžalije Alije Gušanca, koji su se u martu pojavili na Moravi kod Ćuprije. Na poziv Kučuk-Alije došao je u Rudnik DŽavić sa 400 Turaka Užičana. Međutim, dahije su plan odložile do završetka bajrama, pa se ni Kučuk-Alija nije pojavio u Rudniku, odakle je trebalo da izvrši proboj prema Beogradu. Sali-aga, ,,rudničkom biku”, prispeo je u pomoć, pored DŽavića sa Užičanima, i karanovački muselim Pljakić sa 150 Turaka. Ustanici su predvođeni Karađorđem početkom marta napali Rudnik. Posle četvorodnevnih borbi i pregovora oni su dozvolili došavšim Turcima i onim erlijama koji su to želeli da napuste grad. Ustanici su prethodno postavili zasedu na užičkom drumu, ali su Turci, osetivši zamku, krenuli čačanskim putem. Zaseda je uspela da stigne deo turskih jedinica u klisuri kod Jelena i u borbi koja se tu razvila poginuli su DŽavić i Pljakić sa 200 Turaka. Sali-aga je uspeo da umakne. Alila DŽavića je ubio Jovan Riznić iz Banje, a njegova ,,sablja zlatna i kese zlatne” predate su Karađorđu i predstavljale su dugo u njegovoj porodici vredan ustanički trofej.
Stevan Jakovljević je, prema jednom austrijskom izveštaju od 20. marta 1804. godine, sa 1.800 ustanika kontrolisao prostor od Rudnika preko Užica do bosanske granice. U istom izveštaju nalazimo značajan podatak da tri kneza, valjevske, užičke i šabačke nahije, koje je zahvatio ustanički vrtlog, motre na šabačku tvrđavu. Ukoliko izveštač major Brnjaković nije neku drugu nahiju zamenio užičkom, usled nedostatka drugih izvornih podataka nismo u mogućnosti da bliže odredimo o kom je knezu reč i koliko se ustanika iz užičke nahije nalazilo pred šabačkom tvrđavom. Gavrilo Kovačević je zabeležio da je Karađorđe početkom druge polovine marta ostavio 3.000 ljudi kod Beograda, a sa 600 momaka obišao granicu i postavio obezbeđenje: na Moravi Stevana Jakovljevića, prema užičkoj nahiji Petra Kneževića, na Maljenu Milovana Grbovića, kod Ovčara Milana Obrenovića, pod Medvednikom protopopa Stefana i na Ceru Dmitra Miličanca. Sa Kneževićem su bili Milić Drinčić i Periša Savić, a logor im se nalazio u selu Glumču kod Požege. Odatle su motrili na nemirne Turke. Užički Turci su pod upravom novog muselima Hadži Zaim-age (u narodnoj pesmi Kučuk Zaim-aga), zajedno sa sokolskim Turcima uputili tužbu protiv srpskih ustanika bosanskom veziru u kojoj su opširno ocrtali početak ustanka. Tužba je upućena na Portu sa zahtevom da se stane na put anarhiji u Beogradskom pašaluku.
Ustanici su se ponekad obraćali radi pomoći susednim turskim starešinama dok je trajao sukob sa dahijama. Za takve misije koristili su poznatog Deli-Ahmeta, koga su u aprilu poslali u Srebrenicu Hasan-paši i od njega dobili pismeno uverenje da ih neće napasti. Turci iz Užica i Sokola su se obavezali da ništa neće preduzeti bez njegovog znanja. Do mitropolita Stratimirovića je stiglo pismo užičkog muselima srpskim starešinama u kome im je davao savete kako da uspešno ratuju protiv dahija i njihovih pristalica.
U događajima oko Šapca, posle pogibije dahija, učestvuju užički Turci i Srbi iz užičke nahije. Posle upada Turaka iz Bosne u Šabac (Musa-aga, Bego Novljanin, i dr.) naredio je Bećir-paša užičkim Turcima da krenu prema Šapcu. Od istog austrijskog izveštača, četiri dana kasnije, dobijamo podatak o učešću Srba iz ,,Užica i drugih mesta” u ustaničkoj vojsci (7.000 ljudi), koja se nalazila u Barajevu i Beljinu radi zaštite prilaza od Šapca. Zna se i to da je Bećir-paša još krajem avgusta uputio u Šabac 200 spahija, uglavnom Užičana, da posednu grad i sprečavaju sukobe između ustanika i Turaka.
Sačuvano je pismo Janka Katića i drugih srpskih starešina Hadži Zaim-agi, užičkom muselimu, u kome mu 3. oktobra javljaju da su primili od Kara Osmana 600 dukata (5.400 groša) od poreza užičke nahije. Porez je razrezan na sve nahije radi isplate krdžalija Alije Gušanca i pokrića izdataka Bećir-paše. Čude se što je Kara Osman tako malo novca poslao, jer su se oni nadali i tako javili Bećir-paši: doći će nam ot Užice sedamdeset osamdeset ćesa.
Zuluma je bilo u čitavom pašaluku a ne samo nad užičkom rajom, pa se zbog toga ne može pravdati, već nek novce šalje, jer Boga mi biće ot nas sijaseta, pa će i ot vas gore, pisale su srpske starešine. Užičku, požešku i sokolsku nahiju privukao je samo delimično vrtlog srpske bune 1804. godine, za razliku od Šumadije, zapadnih i istočnih nahija Beogradskog pašaluka. Neosporno je učešće jednog dela srpskog življa užičke nahije u nekim događajima prve godine srpskog ustanka. Ipak, Srbi u Užicu su mirovali, koliko zbog svoje malobrojnosti, toliko i zbog mnoštva Turaka Užičana i mnogih izbeglica koji su tu našli utočište bežeći pred ustanicima iz mnogih naselja Beogradskog pašaluka. Spomenute nahije dočekale su neoslobođene drugu godinu ustanka. Krajem marta Karađorđe, ili neki istaknutiji ustanički starešina, obišao je Užice, Karanovac i Ćupriju, verovatno radi pregovora sa tamošnjim Turcima. Iz tih mesta polazile su turske pljačkaške čete koje su narodu nanosile ogromne štete. Iako su ustanici sa Turcima smeštenim na prostoru od Užica do Ćuprije u prvim mesecima 1805. godine bili u nekoj vrsti primirja, do njih su dopirali izveštaji o turskim podmuklim planovima.
U Užicu je bilo previše Turaka ozlojeđenih ustaničkim uspesima, a potištenih svojim bežanijama koji su se u tim ispadima u nahiji pokazivali sve opakijim. Inače su užički Turci, kako beleži Batalaka, držali sebe za osobite junake. Posle jednog pritajenog mirnog perioda, iznenada su oko 20. maja napali jedan manji odred srpske vojske, koji je, verovatno, bio smešten u blizini grada kao straža i uništili ga potpuno. Zatim su opljačkali i popalili okolna sela i pobili sve koji su im se suprotstavili. Ovom prilikom poklano je dosta Srba u Užicu. Iz srpskog tabora odgovoreno je na napad. Izgleda da su ustanici napali Užice i tom prilikom izginulo je oko 300 Turaka. Ovakvih ispada Turaka bilo je više, pa su jednom prilikom stradali neki srpski trgovci koji su se vraćali iz Prištine. Drugom prilikom opazile su ih srpske straže sa Maljena i ,,rudničke međe”, suzbile ih i oduzele im pohvatano roblje. To je nateralo Karađorđa da naredi Milanu Obrenoviću da se tačno izvesti o jačini Turaka u Užicu. Na skupštini u Pećanima (mart-april 1805) doneta je odluka o osvajanju užičke, požeške i sokolske nahije i njihovom prisajedinjenu oslobođenim oblastima. Međutim, Karađorđe nije želeo tih dana da ulazi u otvoreni rat sa Turcima dok srpska deputacija u Carigradu, upućena odlukom iste skupštine ne završi rad. Istovremeno je nastojao da sazna da li predstoji napad spolja na oslobođeni deo Srbije.
Srbi su bili na oprezu u tri neoslobođene nahije. Jednom odredu, upućenom prema Užicu, Karađorđe je poručio: Čuvajte se Turaka. Budite hrabri i obazrivi da ne pogubite glave kao Užičani. Dok smo robovali pod Turcima dosta smo strahovali, sad neka oni strahuju od nas i ne dajmo se da nas prevare.
Srbi su se držali defanzivno i samo su pojačali obezbeđenja u pravcu Užica i Karanovca. Postavljanje Hafis-age za beogradskog vezira sredinom maja, a naročito njegova delatnost uperena protiv ustanika, primorala je Karađorđa na promenu stava prema Turcima. Hafis -paša se odlučio za koncentričan napad na Srbiju i to iz Niša, Karanovca, Užica, Šapca i Smedereva. U ova mesta poslao je svoje ljude da izvrše pripreme. Tako je u Užice uputio Omer-agu sa bujruntijom i ovaj se ubrzo načinio neograničenim gospodarom grada. Odmah je pozvao iz Bosne Osman-agu Fočića, Begu Novljanina i druge istaknute zulumćare i sa njima organizovao nove janičarske jedinice. Umesto starih muselima iz kasaba šabačke, valjevske, sokolske i užičke nahije postavio je svoje ljude. Šabačkom Avdi-agi je javio da mu je Hafis-paša dao pravo da ,,sudi i zabit da bude u ove četiri nahije”. Beogradskog vezira Sulejman-pašu nije priznavao, a njegovog silahtar-agu nije hteo ni da sasluša kada je ovaj dolazio da ga miri sa ustanicima. Ovakvi postupci Hafis-pašinih ljudi otkrili su ustanicima njegove prave namere.
Vožd se odlučio na delimičnu ofanzivu u pravcu Karanovca, koji je pao na Petrovdan. Dok su vođene borbe oko Karanovca, Jakov Nenadović je imao zadatak da sprečava eventualne pokušaje Užičana da priteknu u pomoć opsednutom gradu. Karađorđe je 30. jula uputio protu Mateju Nenadovića od Karanovca prema Užicu, a sam je otišao u Jagodinu radi pripreme vojske za odbranu od Hafis-pašina napada iz pravca Niša. Srpskim ustanicima pred Užicem vožd je poručio preko Prote da nastoje da sa Užičanima održe mir sve dok se on ne obračuna sa novim vezirom, a ukoliko u tome ne uspeju, da ih na bilo koji način onemoguće da ga ne napadnu s leđa. Prota Mateja u dogovoru sa Jakovom Nenadovićem i Milanom Obrenovićem pozove Turke iz Užica na pregovore koji su se vodili u gori Crnokosi. Turci nisu mogli da prihvate srpski zahtev za isterivanjem Omer-age Niškog, Bega Novljanina i njihovih neregularnih jedinica, pa su pregovori propali. Stanje u gradu najbolje ilustruje poruka Turaka, upućena tih dana ustanicima: Vala, rajo, oteli ste Karanovac, uzmite još Užice, pak onda idite uprav u Stambol.Proti je bilo jasno da se sa Turcima mir ne može održati pa je u valjevskoj nahiji naredio skupljanje nove vojske, a sam je otišao u Zemun 22. jula radi nabavke municije i drugih vojnih potreba. S prikupljenom vojskom i dva topa ubrzo se pojavio pred Užicem. Izgleda da je odmah došlo do prvog velikog boja, posle čega su se Turci jače utvrdili, a ustanici zauzeli položaj: sa zapada, od Ponikava, napadale su Milić Kedić i Hadži-Melentije sa Sokoljanima; sa severa i severoistoka, od Tatinca i Krčagova, Jakov Nenadović sa Valjevcima; sa istoka, uz Đetinju, Milan i Miloš Obrenović sa Rudničanima i sa juga, od Zabučija, prota Milutin Ilić sa Gučanima. Srbima je iz užičke nahije komandovao Aleksa Popović. Svim opsadnim jedinicama zapovedao je i operacije usmeravao kapetan Radič Petrović.
Turci su Užice zaštitili i utvrdili meterizima i zasedama napravljenim od zemlje i kamena. Srbe Užičane strpali su u nekoliko zgrada i spalili su srpsku varoš. Srbi su započeli 30. jula napad, koji je trajao i sutradan do četiri časa po podne. Topovima su zapalili tursku varoš, koju je vatrena stihija potpuno progutala. Tom božjem čudu divio se prota Mateja, posmatrajući sa obližnjeg brda kako se čitava varoš pretvara u plamen i dim koje je u obliku „ambrele” zakrilio čitavu kotlinu. Nastala je bežanija prema utvrđenom gradu koji nije mogao sve da primi, što je primoralo Turke da na bedeme istaknu bele zastave. Pregovore su ustanicima vodilo je dvadeset Turaka ,,bele brade“, agalara. Pregovori umalo nisu ponovo propali zbog protinog upornog zahteva da mu se preda hat Osman-age Fočića, jerbo je njegov brat Fočić, kad je mogao oca posekao, moga konja odveo, insistirao je prota Mateja. Iz istih pobuda morao je i Bego Novljanin svog konja predati Luki Lazareviću. Naposletku je načinjen ovakav sporazum:
– da Užičani isteraju iz grada Omer-agu, Bega Novljanina, Osman-agu Fočića i njegovog brata i sve njihove pristalice (janičare i došljake) bez prava povratka u ,,vilajet”;
– da starosedeoci Turci mirno prebivaju u carskoj tvrđavi i u varoši, bave se svojim poslovima, ali da ne smeju izlaziti iz Užica;
– da se u srpske poslove ne mešaju, i da im sude njihovi sudovi;
– da Srbi dobiju svoju vlast i svoje sudove i
– da Turci, u ime odštete, plate ustanicima 50.000 groša (5.000 dukata), ,,tek da vide kako s danak plaća”, i da daju 80 konja koji će biti razdeljeni starešinama i vojsci. Od tog novca ustanici su poslali u Srebrenicu Hazi-begu i Hasan-paši po 400 dukata carskih „što nijesu pomagali Užičanima”. Odredbe ugovora ispunjene su 2. avgusta. Prema Protinom pričanju, istog dana su Užičani Turci pipali rukama srpske topove i, uverivši se da nisu drveni, zaplakali su, a neko je od njih primetio: E odista oće da se mijenja carstvo!
Karađorđe je užurbano pripremao Šumadiju i Pomoravlje za sukob sa Hafis-pašom. Nemajući dovoljno strpljenja da sačeka rezultat borbi oko Užica, krenuo je sa jednim delom vojske u pomoć. Kod Rudnika ga je susreo pismonoša s vešću da se grad predao i vožd se vratio u okolinu Jagodine da nastavi pripreme za odlučan sukob sa Hafis-pašom.
U borbama za uzimanje Užica, koje je i Višnjić opevao, poginuo je hrabri barjaktar Damjan Milenković i još sedam srpskih vojnika, dvadeset je ranjeno, dok je Turaka palo trista, a mnogo ranjeno. Posle pada Karanovca i u vreme opsade Užica u Bosni su počele pripreme za napad na ustanike. Na jednom skupu u Sarajevu doneta je odluka da 10 barjaka spreme po 50 vojnika i da pod zapovedništvom Memiš-age Mačkovića budu pripravni za napad na srpske ustanike kod Užica. Bosanski vezir Sejdi Mustafa-paša prihvatio je molbu užičkih Turaka i tražio od Porte dozvolu za borbu protiv ustanika. Zna se da je bio u sporazumu sa Hafis-pašom i da je naredio mutesarifu zvorničkom i ajanu srebreničkom da oslobode i brane Užice i nikako dalje da ne nastupaju.
U izvorima nema podataka da je izvršen napad. U jednom izveštaju stoji da se ,,u Bosni jako Turci kupe”, ali i to da ih se srpski ustanici ,,nimalo ne boje kanda i nisu živi.”
Ubrzo su se ustaničke jedinice povukle svojim kućama, a u nahiji su se zadržali Milan Obrenović i kapetan Radič Petrović radi uređivanja pograničnih straža, ,,i užički predel da organizuju i uredbu svaku kako i u drugim predelima da učine”. Užička vojska je prebačena na Zlatibor i prema Drini na prostoru nove srpsko-turske granice. Na Zlatiboru je boravio gospodar Milan Obrenović, njen prvi zapovednik, sa kapetanom Radičem. Po svršetku ovih događaja, užička nahija je postala ,,mirna krajina”, pa joj je za vojvodu postavljen Aleksa Popović iz Subjela, koji je i do tada bio knez i najčešće se tako potpisivao. Oglašeno je svim Srbima da mogu slobodno dolaziti u grad radi trgovine, da im bezbednost jemstvuju užički Turci i srpske starešine. Tvrđava je ostala u rukama Turaka, a u varoši je bilo i Srba i Turaka. Srbi i Turci su pod pretnjom teških telesnih kazni od 50 i 100 batina i za najmanju krivicu bili prinuđeni na miran i tolerantan odnos. Tome je mnogo doprineo Aleksa Popović, koji se naročito isticao svojim političkim sposobnostima, a manje vojnim. Kao srpskim starešinama uspešno se u spornim predmetima dogovarao sa turskim starešinama, a Srbi i Turci su u početku živeli u dobrim odnosima. U ovom poslu Popoviću je pomogao bivši spahija Deli-Ahmet, koji se istakao još u pregovorima. U borbama oko Užica odlikovao se hrabrošću i pameću Mihailo Radović iz Ravni, pa je zahvaljujući tome postao knez Zlatibora. Kao starešina jednog dela kneževine Rujno javlja se u ovo vreme i Mihailo Radulović iz Milićeva Sela, kome se uskoro gubi svaki trag.
Srbi su vojevanje u 1805. godini završili osvajanjem Karanovca, Užica i razbijanjem Hafis-paše na Ivankovcu. Tim trima slavnim pobedama opijenim, svaki Srbin i Srpkinja pesmu peva gordo, beleži prota Mateja Nenadović. Čim je oslobođena užička nahija i zavedena srpska vlast, otpočelo je sakupljanje poreza kojim su ustanici podmirivali razne vojne i državne potrebe. Jakov Nenadović, komandant valjevske, šabačke, užičke i sokolske nahije, primio je 15. novembra 1805. godine 9.684,30 groša ,,poreze užičke” od Živka Dabića i Alekse Popovića.
U Užicu je izvesno vreme vladao mir. Na skupštini u Smederevu (decembar 1805) užičku nahiju su predstavljali Aleksa Popović i Milutin Ilić, požeški i užički prota. Na njoj je, između ostalog, doneta odluka o obustavljanju isplate danka Porti i ratni plan za 1806. godinu. Prema ratnom planu užička nahija se nalazila pod okriljem jugozapadnog fronta, koji se delio na dva sektora: Višegrad – Nova Varoš, pod komandom gospodara Milana Obrenovića, i Novi Pazar pod zapovedništvom „kordun komandanta” Radiča Petrovića. U aprilu je srpska vojska brojala oko 33.000 vojnika, od toga je bilo 3.000 konjanika, a imala je 48 velikih topova i 4 mitraljeza. Na granici iza Užica i duž Zapadne Morave nalazilo se oko 2.000 pešaka i 250 konjanika. Posle najznačajnije bitke Prvog ustanka, na Mišaru, ustanička vojska je imala 65.000 vojnika i 54 topa. Na prostoru od Deligrada preko Novog Pazara do Višegrada nalazile su se tada manje srpske jedinice u jačini od 4.000 boraca, pošto je otuda pretila najmanja opasnost.
Od događaja koji su se zbili tokom 1806. godine u Užicu i nahiji bilo je značajno što je Radič Petrović u februaru prodro u Stari Vlah, gde su se nemiri pojavili još krajem prethodne godine, ,,i carigradski drum koji u Bosnu ide sasvim zatvorio i put Crnoj Gori otvorio i otud barut, olovo i pročaja dobivao”. Srpske jedinice na ovom frontu nalazile su se početkom godine ispred Višegrada, Nove Varoši i Novog Pazara. Neosporno je da su većinu ove vojske sačinjavali stanovnici užičke nahije. U februaru su Turci iz Bosne prodrli prema Drini. Sovjet je pisao vojvodi Milanu 20. marta da se ne obazire na turske poruke, već da se priprema za borbu (,,koji za vojsku jest, sve u logor isteruj”). O tome je Milan izvestio Raku Levajca, koji se nalazio prema Novoj Varoši i Novom Pazaru, i preporučio mu da sav južni deo užičke nahije podigne i krene u dalja oslobađanja. U knežinu Crnu Goru prispeo je sa pojačanjem od 600 momaka Grbović. U Požegi, gde se nalazio vojvoda Milan, bilo je mnoštvo vojske, očekivao se Karađorđev dolazak.
Prema naredbi dobijenoj iz Carigrada, bosanski vezir je pripremao napad na Srbiju, a za glavnog zapovednika turskih jedinica u pravcu Užica imenovao je zvorničkog mutesarifa i višegradskog kapetana Mehmed-pašu Vidajića. Ovaj je u isto vreme kada je i Sulejman-paša napao na Radiča Petrovića kraj Studenice i uspešno prodro u pravcu Užica. Srbi su potisnuti, a u utvrđenju u kom su se zatvorili užički Turci, Bidajić je ostavio 50 vojnika iz Prozora i dva barjaka Ostrovčana. Ovaj uspeh pozdravljen je iz Travnika gruvanjem topova. Desetak dana kasnije Užica se dočepao i neki Deli Asan-paša. Pošto je spalio manastir Studenicu, Sulejman-paša Skopljak je krenuo na Arilje. Na Radaljevu su mu pružili žestok otpor Srbi koje je on u martu razbio posle krvavog boja i uspeo da prodre u Arilje. Karađorđe se pojavio u Užicu krajem aprila, održao smotru vojnih trupa i odmah izdao nužne naredbe za odbranu grada jer je bio obavešten o pokretu Turaka iz Starog Vlaha i iz Sarajeva. Tu je pred celom vojskom pogubio trojicu buljugbaša zbog nesavesnog obavljanja vojničke službe.
Ni stroge Karađorđeve mere nisu mnogo pomogle. Bosanski Turci su svim silama nastojali da kontrolišu komunikaciju Višegrad – Užice. Potisnuti ofanzivom Sulejman-paše iz Starog Vlaha, srpske starešine Milutin Ilić, Novak Bošković, Milić Radović i knez Maksim Rašković držali su položaje oko Užica. NJihov zadatak je bio ograničen na sprečavanje upada i ispada Turaka u i iz Užica. Zahvaljujući nebudnosti srpskih straža, krajem maja prodro je iz Sarajeva u Užice neki ordaga sa hiljadu Turaka. U gradu se zadržao dva dana, pa je sa pridruženim Užičanima, niz Đetinju, preko Gorobilja i Morave stigao do sela Lopaš gde su ga pomenute srpske starešine dočekale i u dvodnevnim borbama (1. i 2. juna) potukle do nogu. Ovaj brzi prodor, kako stoji u izvoru, stao je glave turskog predvodnika, kao i još 200-300 Turaka, od toga četrdesetak Užičana. Potom je, izgleda, došlo do još dva sukoba sa Turcima na LJubanjama i Ponikvama. U vreme mišarske i deligradske bitke nemamo podataka o bilo kakvim pokretima u užičkoj nahiji. Na mir, ne samo u ovoj nahiji, već i u čitavoj Srbiji, presudno je uticala mišarska bitka koja je bosansku vojsku onesposobila za veće borbe i na duže vreme. Uskoro su otpočeli mirovni pregovori sa Portom preko Petra Ička. To se odrazilo i na život u Užicu, gde su se, prema jednom izveštaju, Turci sa Srbom pomirili i pomešali tako da Serbi u grad iz grada ulaze izlaze i potrebite trgovine vode. Trgovina sa Bosnom se, takođe, odvijala nesmetano. U Užicu je postojalo dvovlašće od osvajanja 31. jula 1805. do marta 1807. godine. Ono se, uglavnom, odnosilo na varoš gde su živeli Srbi i Turci, a samo delimično na utvrđenje, gde su Srbi odlazili samo radi poslova.
Dvovlašće je prekinuto u aprilu 1806. godine, ponovo je uspostavljeno u julu i avgustu iste godine. Srpsko-turski sporazum sklopljen u vreme predaje grada i pridržavanje Srba i Turaka njegovih odredaba omogućavali su snošljivije, katkad i dobre međusobne odnose. Kada su ti odnosi pokidani, a razloga za to bilo je previše, Turci su se zatvorili u tvrđavu i otpočeo je konačni sukob. Početak kraja ovakvom stanju u Užicu osetio se u toku borbi za osvajanje Beograda i Šapca (kraj 1806. i početak 1807. godine). U to vreme se kod srpskih starešina javila ideja o potpunom isterivanju Turaka iz Užica. Kada je u Beogradu i Šapcu, posle osvajanja, izvršen početkom marta 1807. poznati pokolj Turaka, i užičkim Turcima je bilo jasno kakva ih očekuje sudbina. Stoga su se zatvorili u grad i obratili za pomoć bosanskom veziru. Karađorđe je još 6. februara saopštio Konstantinu Jovanoviću da će za četiri do pet dana krenuti za Soko i Užice da primi njihovu predaju. Deset dana kasnije vožd se uputio u Topolu. Nameravao je da krene na Užice, kuda je trebalo da bude upućeno 500 odabranih voždovih momaka sa 100 konjanika. Međutim, dolazak jednog Portinog činovnika u Beograd početkom marta radi pregovora o miru, omeo je Karađorđa da sprovede ovu zamisao, pa se, umesto u Užice, uputio u Beograd.
U prvoj polovini marta u Beogradu je Narodna skupština odbila mirovni ugovor koji je Petar Ičko sklopio sa Portom i odlučila da u savezu sa Rusima nastavi ratovanje protiv zajedničkog neprijatelja Turske. Prema usvojenom ratnom planu, Milan Obrenović i Lazar Mutap upućeni su prema Užicu i Višegradu. U Beogradu je vožd saznao za prodor Turaka iz Bosne u Užice, što ga je primoralo da se vrati u Topolu i pripremi vojsku za odlučni napad. Austrijski izvori beleže istovremeno i marš srpskih trupa prema Užicu i boravak Jakova Nenadovića u njegovoj blizini. To navodi na zaključak da je srpski vojvoda pokušao da spreči turski upad u grad, ali nije imao uspeha. Karađorđe je sakupio vojsku u jačini od 7.000 do 8.000 boraca i sa Markom Katićem, Stanojem Glavašom, Vulom Ilićem i Simom Markovićem uputio se u Užice. Pismom od 14. aprila javio se Jakovu Nenadoviću, Luki Lazareviću i Stojanu Čupiću i naredio im da se pripreme da pređu Drinu i zapale Bosnu, a on će kod Užica ostaviti 500 vojnika i pridružiti im se. Nenadoviću je poručio da dođe kod Užica radi detaljnijeg dogovora. Karađorđe je sredinom aprila stigao ispred Užica i odmah je izvršio raspored srpske vojske.
Milan Obrenović i Lazar Mutap sa 5.000 vojnika raspoređeni su na prostoru od Sokola prema Višegradu i Novoj Varoši. Tu su iskopali nekoliko šančeva (Ponikve, Kremna, Talambas, Tornik) i dobro se u njima utvrdili. Jovan Demir se nalazio u kremanskim šančevima i onemogućavao upade iz Bosne preko Višegrada. Znao je ponekad da upadne u Bosnu i prodre do poznate Novakove stene. Miloš Obrenović i Mihailo Radović su na Zlatiboru ometali upade Turaka od Sjenice i Nove Varoši. U dva šanca na Ponikvama nalazili su se Lazar Mutap sa Užičanima i Petar Jokić sa Jaseničanima. Junaštvom se istakao Jovan Barjaktar čije je podvige opevao Sima Milutinović u svojoj Srbijanki. Trupe Jakova Nenadovića (7.000 boraca) zauzele su položaje na Drini prema Zvorniku. Vojska koju je vožd doveo (7.000-8.000 ljudi) opkolila je grad. Miloš Obrenović komandovao je vojskom užičke nahije, njemu je bio potčinjen Mihailo Radović, zapovednik šanca na Talambasima. Karađorđe je tada, beleži Milićević u Pomeniku, postavio Miloša Obrenovića za vojvodu u selu Ravni pred kućom Mihaila Radovića. Turci su se dobro utvrdili i izvesno vreme uspešno se branili. Međutim, zahvaljujući topovima iz kojih su ustanici ,,jednako veliki oganj” bacali na Užice, odbrana je konačno popustila. Srbi su posle povlačenja Turaka u grad, ušli u varoš koncem aprila 1807. godine. Prema broju izginulih Srba (500-600) moglo bi se zaključiti da je okršaj bio žestok. Ne zna se koliko je Turaka izginulo, jer su njihova tela uneta u tvrđavu. Time je otpočela tromesečna blokada Turaka u utvrđenju. Ustanici su mislili da će i tvrđavu brzo osvojiti, pa su jednu četu vojnika uputili prema Višegradu. Karađorđe je učestvovao u opsadi nepun mesec, a kada je saznao za pogibiju kapetana Žikića i za napad Mula-paše na Milenka Stojakovića, bio je uveren da Užice neće tako brzo pasti. Vožd se podigao i otišao u Topolu i dalje na istok, a Milanu Obrenoviću je poverio opsadu užičke tvrđave.
Nepristupačan položaj tvrđave je diktirao da se nije mogla drugačije osvojiti sem iscrpljivanjem glađu opsađenih, na što su se odlučili ustanici. Turcima u Užicu mogla je prispeti pomoć samo iz Bosne, što je i učinjeno nekoliko puta. Bosanski vezir je planirao jedan koncentričan napad na ustanike kod Užica, pa je mnoštvo vojske iz Bosne upućeno u tom pravcu. U jednoj takvoj diverziji početkom juna doživeli su Turci strahovit poraz i brzo su prebačeni preko Drine uz velike gubitke. Mesec dana kasnije Hasan-paša od Srebrenice imao je nešto više sreće. Manji deo njegove vojske (1.200 ljudi) uspeo je da prodre u tvrđavu, dok je veći deo (3.800) suzbijen prema Bosni. U junu su Turci još jednom bezuspešno pokušali da se probiju prema Užicu. U julu je Marko Katić razbio na Ponikvama tursku vojsku (5.000) koju je predvodio Đul-beg i dočepao se važne prepiske u kojoj je opsađenicima javljao da im je to poslednja pomoć koju im šalju. Sredinom jula bili su svi Turci iz Bosne vraćeni preko Drine. Stanje u tvrđavi vremenom je postajalo sve nesnošljivije. Pored većeg broja begunaca, Turci su sami puštali iz tvrđave, uglavnom žensku decu, koju su ustanici prihvatali i pokrštavali. Glad je harala gradom, oka konjskog mesa koštala je 25 groša. Turci su do pred sam pad pružali ogorčen otpor, što je primoralo Milana Obrenovića da pismom pozove Karađorđa u pomoć. Ubrzo je voždu upućeno i drugo pismo kojim mu je javljeno da su se Turci predali 15. jula 1807. godine. Karađorđe u Smederevu, a Mladen u Beogradu pozdravili su pucnjavom topova pad Užica.
Grad je primio knez Sima Marković, prema jednom izvoru, prema drugom, vojvoda Milan Obrenović. Turci su se predali pod uslovima: (…) da imadu slobodu sav njihov bakar i sve ostale stvari onde našim ljudima rasprodati i zatim da ih Srbi do Drine s mirom doprate i preprate, što je izvršeno 18. jula. Oko predaje utvrđenja ustanicima uspešno se zalagao Nikola Milićević Lunjevica. U borbama za oslobođenje Užica teško je ranjen vojvoda Miloš Obrenović, udarilo ga tane puščano više leve sise, pa izišlo kroz pleća, no i tu mu sreća njegova ili može biti sreća naroda srpskog, održi život. Potom su srpske starešine otpustile jedan deo vojske, uglavnom sinove jedince, da sakupe letinu u veoma rodnoj godini, jer ,,nigdi toliko nisu imali”. Gubitak Užica veoma je ožalostio i zbunio bosanske Turke, kojima je postalo jasnije da su ustanici sada bliži Novoj Varoši, Višegradu, čak i Sarajevu, za čiju sudbinu je opravdano strahovao bosanski vezir. Stoga nije nikakvo iznenađenje što se već sredinom avgusta prikupila nova bosanska vojska u jačini od 30.000 prema Sokolu i prema Užicu u jačini od 40.000 vojnika. U tim jedinicama našlo se oko 2.000 Turaka izbeglica iz Beograda i Užica pod komandom Derviš-age. Napad u pravcu Užica nije izvršen. Gospodar Milan Obrenović je svom bratu, sada već vojvodi Milošu, pošto je uspeo za četiri meseca da preboli ranu, poklonio zapovedništvo nad Užicem i užičkom nahijom. Vojvoda Miloš je leti na Zlatiboru čuvao krajinu od Turaka, a zimi je sedeo u Užicu. U borbama za Užice on se naročito istakao hrabrošću i, kako Vuk svedoči, dok je Milan gospodavao i zapovedao, Miloš je vojevao i vojvodovao. Užička nahija i Užice su definitivno oslobođeni i prisajedinjeni ustaničkoj Srbiji 1807. godine.
Od oslobođenja Užica nastupa nov period njihove istorije u srpskoj revoluciji, ispunjen, pre svega, unutrašnjom organizacijom vlasti, suda, sređivanjem ekonomskih prilika i novim načinom življenja u slobodnoj zajednici. Sloboda se morala održavati daljim ratovanjem, koje se odvijalo, uglavnom, na prostoru srpsko-turske granice. Iako su brojna poprišta bila udaljena od Užica, stanovnici ovog kraja su u njima aktivno sudelovali. Užice je posle oslobođenja postalo glavna vojna baza za dalji oslobodilački rat protiv Turaka u pravcu jugoistočne Bosne. U njemu i njegovoj okolini nalazilo se ponekad i do 30.000 vojnika spremnih za neki od planiranih poduhvata. U gradu se redovno nalazila artiljerijska baterija uz veliko skladište municije. Užice je, prema terminu koji upotrebljavaju francuski izvori, postalo sedište glavnog štaba za jugozapadni front. Srpsko-turski sukobi nisu prestajali na ovom prostoru ni 1808. godine, ali odlučujuće bitke nije bilo. Na sam Božić 1808. godine, u pomalo neobično vreme za ratovanje, napali su Turcima Zlatibor. Dočekao ih je Mihailo Radović, koji je zamenjivao odsutnog vojvodu Miloša Obrenovića, te ih potukao do nogu.
Zahvaljujući ovom uspehu i Miloševoj preporuci, Karađorđe ga je naimenovao ustaničkim vojvodom i izdao mu odgovarajuću diplomu. Prema podatku jednog austrijskog uhode, u drugim izvorima nepotvrđenim, Jakov Nenadović je na poziv Karađorđa 18. marta otputovao u Užice sa 150 konjanika. Sledećeg meseca otpočele su užurbane pripreme za rat, pozvani su otpušteni vojnici, obnovljena utvrđenja, pripremljena municija i artiljerija. Srpsko-tursku granicu obišao je u proleće 1808. godine ruski inženjerski major Gramberg kao instruktor za fortifikacijske radove. U Užicu je zatekao 13 topova, koliko je imao i Šabac. Zapovedniku grada je predložio da dobro utvrdi jedan susedni vis koji je svojim izuzetnim položajem mogao da predstavlja veliku opasnost u slučaju opsade Užica. NJegov predlog su Užičani sproveli u delo. Karađorđe je u pismu od 18. jula javljao generalu Isajevu da su Turci prešli granicu i udarili na srpske straže na Zlatiboru i bili su se jedan dan vazdan. Pošto su Turci pripremali napad na Srbiju sa svih strana, te ga je molio da mu pritekne u pomoć.
U Novoj Varoši pripreme su bile u punom jeku, otuda je upućena ovakva poruka ustanicima: More, Srbi, sad se držte, kad se naš car probudio, a pre nije bio budan, nego je zaspao. U to vreme je vožd okupljao rezervne trupe u logoru kod Kragujevca. Prema jednom austrijskom izveštaju iz tih dana, on je zapovedio Milanu Obrenoviću, Jakovu Nenadoviću, Luki Lazareviću i Stojanu Čupiću, komandantima užičke, valjevske, šabačke i mačvanske nahije, da ne prelaze Drinu i da se uzdržavaju od svakog neprijateljstva. Čini se da je u jesen jugozapadne granične položaje uređivao Nikola Škuljević. To nije smetalo vojvodi Milošu Obrenoviću da u oktobru preduzme smeo pohod do Rudog, gde je sa dva manja topa i 2.000 vojnika izveo juriš na turski šanac. Srbi su uspeli posle osam sati trajućeg boja da spale varoš sa džamijama i bezbedno se vrate na padine Zlatibora. Turci su predvođeni Hasan-pašom Srebreničkim ponovo prešli Drinu kod Rače na Lučindan (31. oktobra). Kod tamošnjeg šarampova dočekali su ih ustanici predvođeni Milanom Obrenovićem, Hadži Milentijem i Aleksom Popovićem, potukli, oteli roblje, jedan top i municiju. Potom su prešli reku i gonili neprijatelja „6 sati daljine”. Da bi se rat protiv Turaka vodio uspešnije, bile su neophodne određene pripreme, kako u pogledu obezbeđenja provijanta, tako i u obučavanju vojske.
Karađorđe je preko Sovjeta naredio u julu 1808. godine da se u svim nahijama odvaja dvadeseta ovca i koza s kojima će se u ratu prehranjivati siromasi i bećari. Početkom iduće 1809. godine, Praviteljstvujušči sovjet i vožd naložili su Aleksi Popoviću, vojvodi užičke nahije, da uredi jednu ,,kompaniju” od 250 vojnika, uglavnom od zadružnih ljudi užičke nahije. Na svakih 25 vojnika da postavi po jednog kaplara, a za komandanta čete da imenuje veštog kapetana. Čim četu sastavi, da odmah otpočne ,,egzercir ili pripravljenije regulatno k vojni učiti”. Hranu za ,,vojnike regulatne” da obezbedi iz desetka beglučkog, a računi da mu budu uvek čisti. Ako u nahiji nema ljudi veštih reguli i egzerciru, da javi i dobiće ih iz Beograda. Ovim merama uvedena je regularna vojska u Srbiji, kojom vožd nije bio naročito oduševljen, jer je bio ubeđen da su vredniji rezultati postignuti opštom mobilizacijom. Vojni zapovednici vojske užičke nahije su se menjali, kako u vreme borbi za oslobođenje Užica i nahije tako i u daljem ratovanju protiv Turaka.
Starešine ove nahije nisu ostale po strani u sukobu Karađorđa i vojvoda oko vrhovne političke vlasti. Kako se ustanak širio u pravcu Užica isključivo iz rudničke i valjevske nahije, to su se starešine ove dve nahije već od 1805. godine proglašavale zapovednicima užičke nahije. Izgleda da je, ako je verovati Vuku, Milan Obrenović, kako je to u ono vreme bilo uobičajeno, sam sebe proglasio gospodarom i postao zapovednik nad rudničkom, požeškom i užičkom nahijom. On je bio prvi vojni starešina ove nahije. Međutim, krajem 1805. i početkom 1806. godine, Jakov Nenadović se, suprotstavljajući se Karađorđevoj vrhovnoj vlasti, nazivao i potpisivao kao ,,zapovednik nahije valjevske, šabačke, užičke i sokoske”. Vožd je ubrzo istisnuo Jakova Nenadovića iz užičke nahije pomoću Milana Obrenovića, koji je ponovo postao komandantom ove nahije. U leto 1805. godine nahija je u ličnosti Alekse Popovića dobila još jednog vojvodu, ali iz svoje sredine. Dve godine kasnije Miloš Obrenović stiče „poklonom” od brata Milana vojvodstvo nad užičkom nahijom, što je vožd potvrdio. Verovatno je prvenstvo u komandovanju pripadalo Milošu sve do kraja 1808. godine, a nije isključeno da je Popović u to vreme komandovao jednom od tri užičke knežine.
Početkom 1808. vojvodsku čast stekla je još jedna ličnost iz ovog kraja – Mihailo Radović. U decembru 1808. godine raspravljale su u Topoli srpske starešine sa Karađorđem i potom u Sovjetu u Beogradu o reorganizaciji vlasti u ustaničkoj Srbiji i doneli su poznate ustavne akte. Aktom od 26. decembra postavljeni su u svim nahijama komandanti. Za ,,pervog komendanta” užičke nahije postavljen je Aleksa Popović, na koga će se sve zapovesti od vrhovnog gospodara preko sovjeta narodnja izdavati, a sve proče starešine u rečenoj nahiji da imaju od njega zapovest primati i njemu za svašto otvet davati. NJemu, kao prvom u nahiji, svi su se morali pokoravati, oni koji to ne bi činili proglašeni bi bili narodnim neprijateljem pod pretnjom smrtne kazne. Istovremena pojava više vojvoda u jednoj nahiji ne treba da unosi zabunu, ona je u skladu sa voždovim nastojanjem da razbije velike vojvode, pa čak i nahije, uvođenjem kneževinskih vojvoda ili vojvodica. Ova pojava je očita već 1808. godine.
U pismu Sovjeta i vožda Aleksi Popoviću od 3. januara 1809. godine, u kom su ga obaveštavali da mu je poslata diploma na vojvodsko zvanje, stoji da je dužan da o svom poslovanju izvesti ,,knezove i vojvode od užičke nahije”. Takva politika je nastavljena i narednih godina. Novim užičkim vojvodom imenovan je 1809. godine Raka Levajac. Ustavnom reformom iz 1811. godine Karađorđe se definitivno učvrstio kao neosporni vrhovni vojni i politički predvodnik srpskog naroda. Tada je na području rudničke, požeške i užičke nahije bilo, po Vuku, oko 10 vojvoda, od kojih su najznačajniji Karađorđevi zetovi Antonije Pljakić i Nikola Karamarković. To su isključivo kneževinske vojvode, među sobom ravnopravne i potpuno potčinjene voždu.
Bibliografija:
LJušić, Radoš, Užice 1804–1842, Rat za oslobođenje 1804 – 1807, Baština Užica;
Novaković Stojan, Ičkov mir, Glas LXVI;
Vukićević, M. (1907). Karađorđe I i II, Državna štamparija Kraljevine Srbije, Beograd
Gavrilović, M. Srpski pokret i francusko-ruski odnosi 1804 – 7, knjiga II, SKZ, Beograd
Ostavi komentar