Градови Србије од 1804. до 1808. године

07/04/2023

Аутор: Мирослав М Јовичин, историчар

Пад Београда и Шапца

Крајем јула 1806. године дошао je y Цариград нови француски посланик генерал Себастијан, коме je било стављено y дужност од његове владе да одвоји Турску од Русије. За непуни месец он je успео да среди Порти да учини један важан преседан y њеним даљим односима са Русијом. Без претходног споразума са руском владом, што je по уговору морала  учинити, Порта je сменила кнезове y Влашкој и Молдавији, Ипсилантија и Мурузија. Оптужила их да су велики русофили и да су подстицали Србе y Београдском пашалуку на истрајност. На њихово место поставила је друге, Турској оданије кнежеве.

Петар Ичко је дошао баш y тο време y Цариград и није могао да рачуна на потпору руског посланика Италинског, јер je овај био заузет сузбијањем Себастијанове акције на Порти. Отоманска влада правила ce невешта према представкама руског посланика јер je њу Себастијан већ имао y рукама. Ичко je морао сам да тражи путеве и начине да успешно обави своју мисију. Генерал Себастијан није ce y принципу противио споразуму са устаницима, али сa потпуним искључењем страног утицаја, поглавито руског. Он je на отоманску владу утицао да буде попустљивија и помирљивија према устаницима. Слом босанске војске и неуспеси код Делиграда били су за Порту пресудни y одлуци да преговара са устаницима. Не рачунајући више на оружани успех, она крајем августа пристаје на споразумевање. Почетком септембра Петар Ичко и новоименовани мухасил Хасан-ага дођу y Србију носећи устаницима начелни пристанак Порте на устаничке захтеве. Тада je потписано и примирје између устаника и врховног команданта турске војске, Ибрахим-паше, и на свим фронтовима непријатељства су yглавном престала.

Крајем октобра y Смедереву je одржана скупштина на којој су прихваћени услови мира, a Ичко и Живко Константиновић одређени су да иду y Цариград и дефинитивно утаначе погодбе. Хасан-ага je остао да са Карађорђем уводи нову управу y Београдском пашалуку. Босански везир Мехмед Хозрев-паша имао je неко овлашћење из Цариграда да и он, са своје стране, води преговоре са устаницима. На његов позив ови су послали једног свог човека y босански логор на Дрини, да види на основу чега Хозрев-паша тражи да ce са њим преговара. Ускоро je почела и делимична демобилизација турске војске. Мехмед Хозрев-паша јавља 16. септембра (15. реџепа 1221) свим кадијама и осталим старешинама по унутрашњости „од ордије до Травника” : Примте на знање да румелијски валија и главни командант на српске устанике прибрани везир Ибрахим-паша, пре ове моје бујрулдије за 15 или 20 дана устао je с Нишког Поља и приходавши вратио ce y Скендерију. Након одредбе војника како ће ce борити и бранити, те и ja с божјом помоћу, шеснаестог дана реџепа y понедељак, мислим кренути из ордије y Травник. Дајем вам на знање, да поправите путеве и да их очистите, да не теглим муке с мојим товарима, с мојом пратњом, и топовима које вучем са собом.

Везир je 30. новембра дозволио трупама код Ужица „да могу барјаке савити и кућама ce вратити”.  Устаници су знали да све погодбе с Портом нису сигурне и ауторитативне ако y Београду буде остао Гушанац са крџалијама, те су тражили од мухасила да Гушанца на неки начин приволи да напусти Београд. Исто тако су захтевали предају Шапца. Шабачку посаду je босански везир повећао за 200 људи под кајмакамом Бешир-бегом. Они су били упућени са Дрине 14. новембра (15. рамазана 1221). Војска ваљевске и шабачке нахије стално je држала Шабац прикљештен. Захваљујући томе што су Аустријанци дотурали храну, посада  je могла издржати опсаду. Мухасилов труд да наговори Гушанца и Скопљака да предају градове остао je без успеха: Гушанац je категорички одговорио да ће Београд напустити кад буде на то приморан, а Скопљак ce извињавао тиме што није добио никакве инструкције од свог везира y том правцу. Карађорђе ce онда одлучи да Београд заузме силом. Концентрише близу 25.000 војника и довуче, по свој прилици, скоро целу артиљерију, готово 40 топова. После општег напада 30. новембра устаници заузму варош, a Гушанац, захваљујући помоћи y храни што му je дотурана из Земуна, настави да ce брани из тврђаве. Кад су устаници спречили довоз хране преласком на Ратно острво, њему није остало ништа друго него да под часним условима напусти београдску тврђаву. Он је 17. децембра био са својим људима испраћен Дунавом за Видин са свим војничким почастима.

Сулејман-паша, београдски везир, противио ce неко време да преда град Србима, али и њега примора глад на попуштање. Устаничка војска уђе y београдску тврђаву 27. децембра. После пада Београда није ce ни Шабац могао одржати. Ипак, Скопљак ce одлучио да град преда устаницима тек кад je за то добио налог од Хозрев-паше, али су искрсле биле нове тешкоће да ce та предаја обави. Сулејман-паша Скопљак, врло опрезан, бојао ce да без сигурних гаранција за безбедност посаде испушта град из руку. Рачунао је да ћe интервенцијом аустријских власти осигурати пролаз за Босну, те се он обратио 5. (18) јануара, барону Џенејну, молећи га за један састанак. Радило се о усменом разговору у вези одступања, пошто je добио наређење од свог везира да ce врати са војском y Босну. Обратио ce барону и Али-аги Видајићу, као командант шабачке тврђаве, молећи да ce муслиманска нејач пребаци аустријским лађама за Босну. По свој прилици, и везир Хозрев-паша je тражио од Џенајна да омогући шабачкој посади пролаз преко аустријске територије. Директни преговори су вођени 8. јануара између старешина опсадне устаничке војске и Сулејман-паше Скопљака  за евакуацију Шапца од стране Босанаца. Преговори су пропали на питању талаца које je Сулејман-паша тражио од устаника као гаранцију да ћe ce ови држати утврђеног споразума. Категорички одбијајући да посада може ићи аустријском страном и извињавајући ce да не може доћи на разговор због црквеног сабора y Карловцима, на којем je требало да присуствује, Џенејн je писао Сулејман-паши 18. (31) јануара: Ja сам наредио оберсту да с Вама y Митровици о томе разговара, a Карађорђу да каже да за сигурност вашег пролаза y Босну лично одговара. Нека пошље два поуздана човека оберсту y Митровицу, који ће с њим доћи y Кленак и по упутствима које сам послао оберсту, с Вама уговоре и учврсте разговоре о пролазу y Босну y пуној сигурности.

Лађе за нејач није могао дати, него je понудио да ce аустријском страном колима превезе до Брчког.

Сулејман-паша се 22. јануара, са осталом тројицом паша који су ce налазили y Шапцу, састао са  Јаковом Ненадовићем, попом Луком Лазаревићем и Стојаном Чупићем, да уз садејство и присуство митровачког оберста Опућине утаначе услове предаје Шапца. Сулејман-паша je нарочито инсистирао на сигурности пролаза кроз Китог тражећи залог y одабраним таоцима. По питању талаца преговори су опет прекинути:

Место да ce преговори наставе, јављао je оберст Опућина барону Џенејну, Јаков Ненадовић je пао y ватру употребљавајући погрдне речи, чиме je не само мој углед но и достојанство присутних паша било увређено, и мада незаинтересован y преговорима, приморан сам био ради свога угледа оштро пребацити, y присуству свих, ради ове непристојности, после чега ce Јаков одмах вратио y свој логор. Било je већ и доцкан, те ce није могло свршити да ce Турци евакуишу четвртог овог месеца (пo новом).

Исте те вечери дошао je Карађорђе под Шабац, и 23. јануара, директним преговорима, без учешћа Опућине, утаначио са Сулејман-пашом погодбе за предају шабачке тврђаве. Он ce обавезао да Турцима дâ пратњу од својих најпоузданијих људи до Дрине и да ce тамо раније припреме лађе за превоз. Турска нејач, жене и деца, требала je колима бити превезена до Брчког аустријском страном, a Савом на три лађе бити упућен пртљаг турске посаде. Карађорђе je издао заповест свим старешинама до Дрине да најстроже изврше уговорене погодбе. Дати су таоци, a Карађорђе је гарантовао својом чашћу Сулејман-паши и Опућини да ћe поштовати обавезе. У исто време, 25. јануара (7. фебруара) y 9 сати, кренуле су паше с посадом из Шапца преко Мачве ка Дрини. Лађе с пртљагом уз Саву и преко 150 кола са турском нејачи, била су из Кленка праћена од једног официра и четрдесет војника. У Шапцу je, по уговору остало двадесет Турака, староседелаца, још и диздар, кадија и јањичар ага. Истог дана, опсадна устаничка војска, на челу с Карађорђем и осталим старешинама, ушла  je y Шабац, праћена свирком и почасном топовском и пушчаном паљбом, те је  на тај начин и последњи босански војник напустио ослобођено земљиште.

Отоманска влада je повратила збачене кнезове Влашке и Молдавије после енергичног протеста руског и енглеског посланика, али ce односи нису поправили. Руски цар Александар, незадовољан турским држањем, наредио je команданту руске војске на Дунаву, генералу Михељсону, да заузме Влашку и Молдавију. Без претходне објаве рата Турској, руска војска je октобра и децембра 1806. године извршила окупацију ове две области. После пруског пораза код Јене и Ауерштета, Пруска je била скоро цела притиснута од француских трупа. Наполеон улази y Пољску с намером да ce дефинитивно огледа с Русијом. Увређена окупацијом Влашке и Молдавије, a окуражена Наполеоновим победама и подстицана од генерала Себастијана, Порта је 11. децембра 1806. године предала ноту руском посланику Италинском. Нагласила је да са Русијом прекида дипломатске везе док руска војска не изађе из окупираних области, другим речима, она је Русији објављивала рат.

Да би ce устаници одвојили од Русије, учињена je y Цариграду, јануара 1807, дефинитивна  погодба са устаничком депутацијом о уређењу Београдског пашалука и његовом будућем односу према Турској. Руска влада je такође радила да устанике веже за себе. Она им je, преко Михељсона, обећавала потпуно ослобођење, ако остану одани Русији и уђу с њом y рат против Турске. Пошто су имали y рукама Београд и остале градове, устаници су били стварни господари Београдског пашалука. Самопоуздање и нада y остварење руских обећања учинили су да одбију мир који je Ичко испословао. Масакрирањем Сулејман-паше с његовом пратњом и Турака који су са Ичком из Цариграда носили утврђене погодбе мира, очигледно је прекинута свака веза са Турском. Устаници настављају борбу с Турцима, али сад не више за административну аутономију, него за потпуно ослобођење. Случај je хтео да мухасил Хасан-ага, који je побегао од устаника преко Аустрије y Босну, буде y Травнику осуђен као издајник и уморен због учешћа y предаји Београда и Шапца.

Ужице 1804–1808. године

Положај пограничне нахије одређивао је и њену улогу у српској револуцији, као и улогу града Ужица, њеног управног центра.  Ужичку нахију су пред устанак чиниле три кнежине: ужичка, рујанска и црногорска са 137 насеља и 1.879 домова. Удаљеност Ужица од Београда, центра дахијске управе, погранични положај, уз то без значајније личности која би могла бити уплетена у припреме за устанак, учинили су да ужичка нахија остане по страни у познатој сечи кнезова. Такав покољ београдске дахије нису планирале јужније од манастира Раче, што се лепо види из Вишњићеве песме Почетак буне против дахија. Нема изворних података који би више осветлили догађаје у граду и нахији у ово време. Сачувано је нешто података о учешћу ужичких Турака у сечи у другим нахијама Београдског пашалука.

У етнички хетерогеном Београду живело је доста ужичких Турака, међу којима су најзначајнији Карађорђев ,,господар из Паланке” Мула Хусеин и познати кабадахија Узун Мехмед. Последњег је дахија Мехмед Фочић-ага упутио у Тополу са дванаест делија, међу којима је био и неки Ахмет из Ужица, да убију Карађорђа. Казнена експедиција је доживела неуспех, јер ,,тко ће љута змаја преварити”. Према казивању Ј. Ђурића, Узун је срамотно побегао у Београд, док Вишњић пева о његовој погибији.  Предвођени Карађорђем, одмах по његовом избору за вожда на Орашачкој скупштини, кренули су устаници да спале хан у Орашцу у ком је боравило дванаест Турака под заповедништвом Ибрахима Ужичанина. Карађорђе је имао у виду да му је Ибрахим два пута спасавао живот, отуда је проистекло побратимство, па је у договору са устаницима, а на молбу побратима дозволио Турцима да са оружјем, без џебане, оду недирнути у Ужице.  Ужице је постало уточиште и многим другим Турцима Београдског пашалука. Ваљевски Турци су одселили своју децу и жене у безбедније градове – Ужице и Соко, одмах по погубљењу кнежева Алексе Ненадовића и Илије Бирчанина, плашећи се освете.

Дахије су у сукобима са устаницима располагале јаничарским јединицама у Београду, Шапцу, Ужицу, Руднику, Смедереву, Пожаревцу и још неким мањим местима. Старешина јаничарске посаде у Ужицу био је познати ужички дахија Алил Џавић. Концентрација турских јединица у Руднику у вези је са планом дахија да у борбу против устаника укључе и крџалије Алије Гушанца, који су се у марту појавили на Морави код Ћуприје. На позив Кучук-Алије дошао је у Рудник Џавић са 400 Турака Ужичана. Међутим, дахије су план одложиле до завршетка бајрама, па се ни Кучук-Алија није појавио у Руднику, одакле је требало да изврши пробој према Београду. Сали-ага, ,,рудничком бику”, приспео је у помоћ, поред Џавића са Ужичанима, и карановачки муселим Пљакић са 150 Турака. Устаници су предвођени Карађорђем почетком марта напали Рудник. После четвородневних борби и преговора они су дозволили дошавшим Турцима и оним ерлијама који су то желели да напусте град. Устаници су претходно поставили заседу на ужичком друму, али су Турци, осетивши замку, кренули чачанским путем. Заседа је успела да стигне део турских јединица у клисури код Јелена и у борби која се ту развила погинули су Џавић и Пљакић са 200 Турака. Сали-ага је успео да умакне. Алила Џавића је убио Јован Ризнић из Бање, а његова ,,сабља златна и кесе златне” предате су Карађорђу и представљале су дуго у његовој породици вредан устанички трофеј.

Стеван Јаковљевић је, према једном аустријском извештају од 20. марта 1804. године, са 1.800 устаника контролисао простор од Рудника преко Ужица до босанске границе. У истом извештају налазимо значајан податак да три кнеза, ваљевске, ужичке и шабачке нахије, које је захватио устанички вртлог, мотре на шабачку тврђаву. Уколико извештач мајор Брњаковић није неку другу нахију заменио ужичком, услед недостатка других изворних података нисмо у могућности да ближе одредимо о ком је кнезу реч и колико се устаника из ужичке нахије налазило пред шабачком тврђавом.  Гаврило Ковачевић је забележио да је Карађорђе почетком друге половине марта оставио 3.000 људи код Београда, а са 600 момака обишао границу и поставио обезбеђење: на Морави Стевана Јаковљевића, према ужичкој нахији Петра Кнежевића, на Маљену Милована Грбовића, код Овчара Милана Обреновића, под Медведником протопопа Стефана и на Церу Дмитра Миличанца. Са Кнежевићем су били Милић Дринчић и Периша Савић, а логор им се налазио у селу Глумчу код Пожеге. Одатле су мотрили на немирне Турке. Ужички Турци су под управом новог муселима Хаџи Заим-аге (у народној песми Кучук Заим-ага), заједно са соколским Турцима упутили тужбу против српских устаника босанском везиру у којој су опширно оцртали почетак устанка. Тужба је упућена на Порту са захтевом да се стане на пут анархији у Београдском пашалуку.

Устаници су се понекад обраћали ради помоћи суседним турским старешинама док је трајао сукоб са дахијама. За такве мисије користили су познатог Дели-Ахмета, кога су у априлу послали у Сребреницу Хасан-паши и од њега добили писмено уверење да их неће напасти. Турци из Ужица и Сокола су се обавезали да ништа неће предузети без његовог знања. До митрополита Стратимировића је стигло писмо ужичког муселима српским старешинама у коме им је давао савете како да успешно ратују против дахија и њихових присталица.
У догађајима око Шапца, после погибије дахија, учествују ужички Турци и Срби из ужичке нахије. После упада Турака из Босне у Шабац (Муса-ага, Бего Новљанин, и др.) наредио је Бећир-паша ужичким Турцима да крену према Шапцу. Од истог аустријског извештача, четири дана касније, добијамо податак о учешћу Срба из ,,Ужица и других места” у устаничкој војсци (7.000 људи), која се налазила у Барајеву и Бељину ради заштите прилаза од Шапца. Зна се и то да је Бећир-паша још крајем августа упутио у Шабац 200 спахија, углавном Ужичана, да поседну град и спречавају сукобе између устаника и Турака.
Сачувано је писмо Јанка Катића и других српских старешина Хаџи Заим-аги, ужичком муселиму, у коме му 3. октобра јављају да су примили од Кара Османа 600 дуката (5.400 гроша) од пореза ужичке нахије. Порез је разрезан на све нахије ради исплате крџалија Алије Гушанца и покрића издатака Бећир-паше. Чуде се што је Кара Осман тако мало новца послао, јер су се они надали и тако јавили Бећир-паши: доћи ће нам от Ужице седамдесет осамдесет ћеса.

Зулума је било у читавом пашалуку а не само над ужичком рајом, па се због тога не може правдати, већ нек новце шаље, јер  Бога ми биће от нас сијасета, па ће и от вас горе, писале су српске старешине. Ужичку, пожешку и соколску нахију привукао је само делимично вртлог српске буне 1804. године, за разлику од Шумадије, западних и источних нахија Београдског пашалука. Неоспорно је учешће једног дела српског живља ужичке нахије у неким догађајима прве године српског устанка. Ипак, Срби у Ужицу су мировали, колико због своје малобројности, толико и због мноштва Турака Ужичана и многих избеглица који су ту нашли уточиште бежећи пред устаницима из многих насеља Београдског пашалука. Споменуте нахије дочекале су неослобођене другу годину устанка. Крајем марта Карађорђе, или неки истакнутији устанички старешина, обишао је Ужице, Карановац и Ћуприју, вероватно ради преговора са тамошњим Турцима. Из тих места полазиле су турске пљачкашке чете које су народу наносиле огромне штете. Иако су устаници са Турцима смештеним на простору од Ужица до Ћуприје у првим месецима 1805. године били у некој врсти примирја, до њих су допирали извештаји о турским подмуклим плановима.

У Ужицу је било превише Турака озлојеђених устаничким успесима, а потиштених својим бежанијама који су се у тим испадима у нахији показивали све опакијим. Иначе су ужички Турци, како бележи Баталака, држали себе за особите јунаке. После једног притајеног мирног периода, изненада су око 20. маја напали један мањи одред српске војске, који је, вероватно, био смештен у близини града као стража и уништили га потпуно. Затим су опљачкали и попалили околна села и побили све који су им се супротставили. Овом приликом поклано је доста Срба у Ужицу. Из српског табора одговорено је на напад. Изгледа да су устаници напали Ужице и том приликом изгинуло је око 300 Турака. Оваквих испада Турака било је више, па су једном приликом страдали неки српски трговци који су се враћали из Приштине. Другом приликом опазиле су их српске страже са Маљена и ,,рудничке међе”, сузбиле их и одузеле им похватано робље. То је натерало Карађорђа да нареди Милану Обреновићу да се тачно извести о јачини Турака у Ужицу. На скупштини у Пећанима (март-април 1805) донета је одлука о освајању ужичке, пожешке и соколске нахије и њиховом присаједињену ослобођеним областима. Међутим, Карађорђе није желео тих дана да улази у отворени рат са Турцима док српска депутација у Цариграду, упућена одлуком исте скупштине не заврши рад. Истовремено је настојао да сазна да ли предстоји напад споља на ослобођени део Србије.

Срби су били на опрезу у три неослобођене нахије. Једном одреду, упућеном према Ужицу, Карађорђе је поручио: Чувајте се Турака. Будите храбри и обазриви да не погубите главе као Ужичани. Док смо робовали под Турцима доста смо страховали, сад нека они страхују од нас и не дајмо се да нас преваре.

Срби су се држали дефанзивно и само су појачали обезбеђења у правцу Ужица и Карановца. Постављање Хафис-аге за београдског везира средином маја, а нарочито његова делатност уперена против устаника, приморала је Карађорђа на промену става према Турцима. Хафис -паша се одлучио за концентричан напад на Србију и то из Ниша, Карановца, Ужица, Шапца и Смедерева. У ова места послао је своје људе да изврше припреме. Тако је у Ужице упутио Омер-агу са бујрунтијом и овај се убрзо начинио неограниченим господаром града. Одмах је позвао из Босне Осман-агу Фочића, Бегу Новљанина и друге истакнуте зулумћаре и са њима организовао нове јаничарске јединице. Уместо старих муселима из касаба шабачке, ваљевске, соколске и ужичке нахије поставио је своје људе. Шабачком Авди-аги је јавио да му је Хафис-паша дао право да ,,суди и забит да буде у ове четири нахије”. Београдског везира Сулејман-пашу није признавао, а његовог силахтар-агу није хтео ни да саслуша када је овај долазио да га мири са устаницима. Овакви поступци Хафис-пашиних људи открили су устаницима његове праве намере.

Вожд се одлучио на делимичну офанзиву у правцу Карановца, који је пао на Петровдан. Док су вођене борбе око Карановца, Јаков Ненадовић је имао задатак да спречава  евентуалне покушаје Ужичана да притекну у помоћ опседнутом граду. Карађорђе је 30. јула упутио проту Матеју Ненадовића од Карановца према Ужицу, а сам је отишао у Јагодину ради припреме војске за одбрану од Хафис-пашина напада из правца Ниша. Српским устаницима пред Ужицем вожд је поручио преко Проте да настоје да са Ужичанима одрже мир све док се он не обрачуна са новим везиром, а уколико у томе не успеју, да их на било који начин онемогуће да га не нападну с леђа. Прота Матеја у договору са Јаковом Ненадовићем и Миланом Обреновићем позове Турке из Ужица на преговоре који су се водили у гори Црнокоси. Турци нису могли да прихвате српски захтев за истеривањем Омер-аге Нишког, Бега Новљанина и њихових нерегуларних јединица, па су преговори пропали. Стање у граду најбоље илуструје порука Турака, упућена тих дана устаницима: Вала, рајо, отели сте Карановац, узмите још Ужице, пак онда идите управ у Стамбол.Проти је било јасно да се са Турцима мир не може одржати па је у ваљевској нахији наредио скупљање нове војске, а сам је отишао у Земун 22. јула ради набавке муниције и других војних потреба. С прикупљеном војском и два топа убрзо се појавио пред Ужицем. Изгледа да је одмах дошло до првог великог боја, после чега су се Турци јаче утврдили, а устаници заузели положај: са запада, од Поникава, нападале су Милић Кедић и Хаџи-Мелентије са Сокољанима; са севера и североистока, од Татинца и Крчагова, Јаков Ненадовић са Ваљевцима; са истока, уз Ђетињу, Милан и Милош Обреновић са Рудничанима и са југа, од Забучија, прота Милутин Илић са Гучанима. Србима је из ужичке нахије командовао Алекса Поповић. Свим опсадним јединицама заповедао је и операције усмеравао капетан Радич Петровић.

Турци су Ужице заштитили и утврдили метеризима и заседама направљеним од земље и камена. Србе Ужичане стрпали су у неколико зграда и спалили су српску варош. Срби су започели 30. јула напад, који је трајао и сутрадан до четири часа по подне. Топовима су запалили турску варош, коју је ватрена стихија потпуно прогутала. Том божјем чуду дивио се прота Матеја, посматрајући са оближњег брда како се читава варош претвара у пламен и дим које је у облику „амбреле” закрилио читаву котлину. Настала је бежанија према утврђеном граду који није могао све да прими, што је приморало Турке да на бедеме истакну беле заставе. Преговоре су устаницима водило је двадесет Турака ,,беле браде“, агалара. Преговори умало нису поново пропали због протиног упорног захтева да му се преда хат Осман-аге Фочића, јербо је његов брат Фочић, кад је могао оца посекао, мога коња одвео, инсистирао је прота Матеја. Из истих побуда морао је и Бего Новљанин свог коња предати Луки Лазаревићу. Напослетку је начињен овакав споразум:

– да Ужичани истерају из града Омер-агу, Бега Новљанина, Осман-агу Фочића и његовог брата и све њихове присталице (јаничаре и дошљаке) без права повратка у ,,вилајет”;

– да староседеоци Турци мирно пребивају у царској тврђави и у вароши, баве се својим пословима, али да не смеју излазити из Ужица;

– да се у српске послове не мешају, и да им суде њихови судови;

– да Срби добију своју власт и своје судове и

– да Турци, у име одштете, плате устаницима 50.000 гроша (5.000 дуката), ,,тек да виде како с данак плаћа”, и да дају 80 коња који ће бити раздељени старешинама и војсци. Од тог новца устаници су послали у Сребреницу Хази-бегу и Хасан-паши по 400 дуката царских „што нијесу помагали Ужичанима”. Одредбе уговора испуњене су 2. августа. Према Протином причању, истог дана су Ужичани Турци пипали рукама српске топове и, уверивши се да нису дрвени, заплакали су, а неко је од њих приметио: Е одиста оће да се мијења царство!

Карађорђе је ужурбано припремао Шумадију и Поморавље за сукоб са Хафис-пашом. Немајући довољно стрпљења да сачека резултат борби око Ужица, кренуо је са једним делом војске у помоћ. Код Рудника га је сусрео писмоноша с вешћу да се град предао и вожд се вратио у околину Јагодине да настави припреме за одлучан сукоб са Хафис-пашом.
У борбама за узимање Ужица, које је и Вишњић опевао, погинуо је храбри барјактар Дамјан Миленковић и још седам српских војника, двадесет је рањено, док је Турака пало триста, а много рањено. После пада Карановца и у време опсаде Ужица у Босни су почеле припреме за напад на устанике. На једном скупу у Сарајеву донета је одлука да 10 барјака спреме по 50 војника и да под заповедништвом Мемиш-аге Мачковића буду приправни за напад на српске  устанике код Ужица. Босански везир Сејди Мустафа-паша прихватио је молбу ужичких Турака и тражио од Порте дозволу за борбу против устаника. Зна се да је био у споразуму са Хафис-пашом и да је наредио мутесарифу зворничком и ајану сребреничком да ослободе и бране Ужице и никако даље да не наступају.

У изворима нема података да је извршен напад. У једном извештају стоји да се ,,у Босни јако Турци купе”, али и то да их се српски устаници ,,нимало не боје канда и нису живи.”
Убрзо су се устаничке јединице повукле својим кућама, а у нахији су се задржали Милан Обреновић и капетан Радич Петровић ради уређивања пограничних стража, ,,и ужички предел да организују и уредбу сваку како и у другим пределима да учине”. Ужичка војска је пребачена на Златибор и према Дрини на простору нове српско-турске границе. На Златибору је боравио господар Милан Обреновић, њен први заповедник, са капетаном Радичем. По свршетку ових догађаја, ужичка нахија је постала ,,мирна крајина”, па јој је за војводу постављен Алекса Поповић из Субјела, који је и до тада био кнез и најчешће се тако потписивао. Оглашено је свим Србима да могу слободно долазити у град ради трговине, да им безбедност јемствују ужички Турци и српске старешине. Тврђава је остала у рукама Турака, а у вароши је било и Срба и Турака. Срби и Турци су под претњом тешких телесних казни од 50 и 100 батина и за најмању кривицу били принуђени на миран и толерантан однос. Томе је много допринео Алекса Поповић, који се нарочито истицао својим политичким способностима, а мање војним. Као српским старешинама успешно се у спорним предметима договарао са турским старешинама, а Срби и Турци су у почетку живели у добрим односима. У овом послу Поповићу је помогао бивши спахија Дели-Ахмет, који се истакао још у преговорима. У борбама око Ужица одликовао се храброшћу и памећу Михаило Радовић из Равни, па је захваљујући томе постао кнез Златибора. Као старешина једног дела кнежевине Рујно јавља се у ово време и Михаило Радуловић из Милићева Села, коме се ускоро губи сваки траг.

Срби су војевање у 1805. години завршили освајањем Карановца, Ужица и разбијањем Хафис-паше на Иванковцу. Тим трима славним победама опијеним, сваки Србин и Српкиња песму пева гордо, бележи прота Матеја Ненадовић. Чим је ослобођена ужичка нахија и заведена српска власт, отпочело је сакупљање пореза којим су устаници подмиривали разне војне и државне потребе. Јаков Ненадовић, командант ваљевске, шабачке, ужичке и соколске нахије, примио је 15. новембра 1805. године 9.684,30 гроша ,,порезе ужичке” од Живка Дабића и Алексе Поповића.

У Ужицу је извесно време владао мир. На скупштини у Смедереву (децембар 1805) ужичку нахију су представљали Алекса Поповић и Милутин Илић, пожешки и ужички прота. На њој је, између осталог, донета одлука о обустављању исплате данка Порти и ратни план за 1806. годину. Према ратном плану ужичка нахија се налазила под окриљем југозападног фронта, који се делио на два сектора: Вишеград – Нова Варош, под командом господара Милана Обреновића, и Нови Пазар под заповедништвом „кордун команданта” Радича Петровића. У априлу је српска војска бројала око 33.000 војника, од тога је било 3.000 коњаника, а имала је 48 великих топова и 4 митраљеза. На граници иза Ужица и дуж Западне Мораве налазило се око 2.000 пешака и 250 коњаника. После најзначајније битке Првог устанка, на Мишару, устаничка војска је имала 65.000 војника и 54 топа. На простору од Делиграда преко Новог Пазара до Вишеграда налазиле су се тада мање српске јединице у јачини од 4.000 бораца, пошто је отуда претила најмања опасност.

Од догађаја који су се збили током 1806. године у Ужицу и нахији било је значајно што је Радич Петровић у фебруару продро у Стари Влах, где су се немири појавили још крајем претходне године, ,,и цариградски друм који у Босну иде сасвим затворио и пут Црној Гори отворио и отуд барут, олово и прочаја добивао”. Српске јединице на овом фронту налазиле су се  почетком године испред Вишеграда, Нове Вароши и Новог Пазара. Неоспорно је да  су већину ове војске сачињавали становници ужичке нахије. У фебруару су Турци из Босне продрли према Дрини. Совјет је писао војводи Милану 20. марта да се не обазире на турске поруке, већ да се припрема за борбу (,,који за војску јест, све у логор истеруј”). О томе је Милан известио Раку Левајца, који се налазио према Новој Вароши и Новом Пазару, и препоручио му да сав јужни део ужичке нахије подигне и крене у даља ослобађања. У кнежину Црну Гору приспео је са појачањем од 600 момака Грбовић. У Пожеги, где се налазио војвода Милан, било је мноштво војске, очекивао се Карађорђев долазак.
Према наредби добијеној из Цариграда, босански везир је припремао напад на Србију, а за главног заповедника турских јединица у правцу Ужица именовао је зворничког мутесарифа и вишеградског капетана Мехмед-пашу Видајића. Овај је у исто време када је и Сулејман-паша напао на Радича Петровића крај Студенице и успешно продро у правцу Ужица. Срби су потиснути, а у утврђењу у ком су се затворили ужички Турци, Бидајић је оставио 50 војника из Прозора и два барјака Островчана. Овај успех поздрављен је из Травника грувањем топова. Десетак дана касније Ужица се дочепао и неки Дели Асан-паша. Пошто је спалио манастир Студеницу, Сулејман-паша Скопљак је кренуо на Ариље. На Радаљеву су му пружили жесток отпор Срби које је он у марту разбио после крвавог боја и успео да продре у Ариље. Карађорђе се појавио у Ужицу крајем априла, одржао смотру војних трупа и одмах издао нужне наредбе за одбрану града јер је био обавештен о покрету Турака из Старог Влаха и из Сарајева. Ту је пред целом војском погубио тројицу буљугбаша због несавесног обављања војничке службе.

Ни строге Карађорђеве мере нису много помогле. Босански Турци су свим силама настојали да контролишу комуникацију Вишеград – Ужице. Потиснути офанзивом Сулејман-паше из Старог Влаха, српске старешине Милутин Илић, Новак Бошковић, Милић Радовић и кнез Максим Рашковић држали су положаје око Ужица. Њихов задатак је био ограничен на спречавање упада и испада Турака у и из Ужица. Захваљујући небудности српских стража, крајем маја продро је из Сарајева у Ужице неки ордага са хиљаду Турака. У граду се задржао два дана, па је са придруженим Ужичанима, низ Ђетињу, преко Горобиља и Мораве стигао до села Лопаш где су га поменуте српске старешине дочекале и у дводневним борбама (1. и 2. јуна) потукле до ногу. Овај брзи продор, како стоји у извору, стао је главе турског предводника, као и још 200-300 Турака, од тога четрдесетак Ужичана. Потом је, изгледа, дошло до још два сукоба са Турцима на Љубањама и Пониквама. У време мишарске и делиградске битке немамо података о било каквим покретима у ужичкој нахији. На мир, не само у овој нахији, већ и у читавој Србији, пресудно је утицала мишарска битка која је босанску војску онеспособила за веће борбе и на дуже време. Ускоро су отпочели мировни преговори са Портом преко Петра Ичка. То се одразило и на живот у Ужицу, где су се, према једном извештају, Турци са Србом помирили и помешали тако да Серби у град из града улазе излазе и потребите трговине воде. Трговина са Босном се, такође, одвијала несметано. У Ужицу је постојало двовлашће од освајања 31. јула 1805. до марта 1807. године. Оно се, углавном, односило на варош где су живели Срби и Турци, а само делимично на утврђење, где су Срби одлазили само ради послова.

Двовлашће је прекинуто у априлу 1806. године, поново је успостављено у јулу и августу исте године. Српско-турски споразум склопљен у време предаје града и придржавање Срба и Турака његових одредаба омогућавали су сношљивије, каткад и добре међусобне односе. Када су ти односи покидани, а разлога за то било је превише, Турци су се затворили у тврђаву и отпочео је коначни сукоб. Почетак краја оваквом стању у Ужицу осетио се у току борби за освајање Београда и Шапца (крај 1806. и почетак 1807. године). У то време се код српских старешина јавила идеја о потпуном истеривању Турака из Ужица. Када је у Београду и Шапцу, после освајања, извршен почетком марта 1807. познати покољ Турака, и ужичким Турцима је било јасно каква их очекује судбина. Стога су се затворили у град и обратили за помоћ босанском везиру. Карађорђе је још 6. фебруара саопштио Константину Јовановићу да ће за четири до пет дана кренути за Соко и Ужице да прими њихову предају. Десет дана касније вожд се упутио у Тополу. Намеравао је да крене на Ужице, куда је требало да буде упућено 500 одабраних вождових момака са 100 коњаника. Међутим, долазак једног Портиног чиновника у Београд почетком марта ради преговора о миру, омео је Карађорђа да спроведе ову замисао, па се, уместо у Ужице, упутио у Београд.

У првој половини марта у Београду је Народна скупштина одбила мировни уговор који је Петар Ичко склопио са Портом и одлучила да у савезу са Русима настави ратовање против заједничког непријатеља Турске. Према усвојеном ратном плану, Милан Обреновић и Лазар Мутап упућени су према Ужицу и Вишеграду. У Београду је вожд сазнао за продор Турака из Босне у Ужице, што га је приморало да се врати у Тополу и припреми војску за одлучни напад. Аустријски извори бележе истовремено и марш српских трупа према Ужицу и боравак Јакова Ненадовића у његовој близини. То наводи на закључак да је српски војвода покушао да спречи турски упад у град, али није имао успеха. Карађорђе је сакупио војску у јачини од 7.000 до 8.000 бораца и са Марком Катићем, Станојем Главашом, Вулом Илићем и Симом Марковићем упутио се у Ужице. Писмом од 14. априла јавио се Јакову Ненадовићу, Луки Лазаревићу и Стојану Чупићу и наредио им да се припреме да пређу Дрину и запале Босну, а он ће код Ужица оставити 500 војника и придружити им се. Ненадовићу је поручио да дође код Ужица ради детаљнијег договора. Карађорђе је средином априла стигао испред Ужица и одмах је извршио распоред српске војске.

Милан Обреновић и Лазар Мутап са 5.000 војника распоређени су на простору од Сокола према Вишеграду и Новој Вароши. Ту су ископали неколико шанчева (Поникве, Кремна, Таламбас, Торник) и добро се у њима утврдили. Јован Демир се налазио у креманским шанчевима и онемогућавао упаде из Босне преко Вишеграда. Знао је понекад да упадне у Босну и продре до познате Новакове стене. Милош Обреновић и Михаило Радовић су на Златибору ометали упаде Турака од Сјенице и Нове Вароши. У два шанца на Пониквама налазили су се Лазар Мутап са Ужичанима и Петар Јокић са Јасеничанима. Јунаштвом се истакао Јован Барјактар чије је подвиге опевао Сима Милутиновић у својој Србијанки. Трупе Јакова Ненадовића (7.000 бораца) заузеле су положаје на Дрини према Зворнику. Војска коју је вожд довео (7.000-8.000 људи) опколила је град. Милош Обреновић командовао је војском ужичке нахије, њему је био потчињен Михаило Радовић, заповедник шанца на Таламбасима. Карађорђе је тада, бележи Милићевић у Поменику, поставио Милоша Обреновића за војводу у селу Равни пред кућом Михаила Радовића. Турци су се добро утврдили и извесно време успешно се бранили. Међутим, захваљујући топовима из којих су устаници ,,једнако велики огањ” бацали на Ужице, одбрана је коначно попустила. Срби су после повлачења Турака у град, ушли у варош концем априла 1807. године. Према броју изгинулих Срба (500-600) могло би се закључити да је окршај био жесток. Не зна се колико је Турака изгинуло, јер су њихова тела унета у тврђаву. Тиме је отпочела тромесечна блокада Турака у утврђењу. Устаници су мислили да ће и тврђаву брзо освојити, па су једну чету војника упутили према Вишеграду. Карађорђе је учествовао у опсади непун месец, а  када је сазнао за погибију капетана Жикића и за напад Мула-паше на Миленка Стојаковића, био је уверен да Ужице неће тако брзо пасти. Вожд се подигао и отишао у Тополу и даље на исток, а Милану Обреновићу је поверио опсаду ужичке тврђаве.

Неприступачан положај тврђаве је диктирао да се није могла другачије освојити сем исцрпљивањем глађу опсађених, на што су се одлучили устаници. Турцима у Ужицу могла је приспети помоћ само из Босне, што је и учињено неколико пута. Босански везир је планирао један концентричан напад на устанике код Ужица, па је мноштво војске из Босне упућено у том правцу. У једној таквој диверзији почетком јуна доживели су Турци страховит пораз и брзо су пребачени преко Дрине уз велике губитке. Месец дана касније Хасан-паша од Сребренице имао је нешто више среће. Мањи део његове војске (1.200 људи) успео је да продре у тврђаву, док је већи део (3.800) сузбијен према Босни. У јуну су Турци још једном безуспешно покушали да се пробију према Ужицу. У јулу је Марко Катић разбио на Пониквама турску војску (5.000) коју је предводио Ђул-бег и дочепао се важне преписке у којој је опсађеницима јављао да им је то последња помоћ коју им шаљу. Средином јула били су сви Турци из Босне враћени преко Дрине. Стање у тврђави временом је постајало све несношљивије. Поред већег броја бегунаца, Турци су сами пуштали из тврђаве, углавном женску децу, коју су устаници прихватали и покрштавали. Глад је харала градом, ока коњског меса коштала је 25 гроша. Турци су до пред сам пад пружали огорчен отпор, што је приморало Милана Обреновића да писмом позове Карађорђа у помоћ. Убрзо је вожду упућено и друго писмо којим му је јављено да су се Турци предали 15. јула 1807. године. Карађорђе у Смедереву, а Младен у Београду поздравили су пуцњавом топова пад Ужица.

Град је примио кнез Сима Марковић, према једном извору, према другом, војвода Милан Обреновић. Турци су се предали под условима: (…) да имаду слободу сав њихов бакар и све остале ствари онде нашим људима распродати и затим да их Срби до Дрине с миром допрате и препрате, што је извршено 18. јула. Око предаје утврђења устаницима успешно се залагао Никола Милићевић Луњевица. У борбама за ослобођење Ужица тешко је рањен војвода Милош Обреновић, ударило га тане пушчано више леве сисе, па изишло кроз плећа, но и ту му срећа његова или може бити срећа народа српског, одржи живот. Потом су српске старешине отпустиле један део војске, углавном синове јединце, да сакупе летину у веома родној години, јер ,,нигди толико нису имали”. Губитак Ужица веома је ожалостио и збунио босанске Турке, којима је постало јасније да су устаници сада ближи Новој Вароши, Вишеграду, чак и Сарајеву, за чију судбину је оправдано страховао босански везир. Стога није никакво изненађење што се већ средином августа прикупила нова босанска војска у јачини од 30.000 према Соколу и према Ужицу у јачини од 40.000 војника. У тим јединицама  нашло се око 2.000 Турака избеглица из Београда и Ужица под командом Дервиш-аге. Напад у правцу Ужица није извршен. Господар Милан Обреновић је свом брату, сада већ војводи Милошу, пошто је успео за четири месеца да преболи рану, поклонио заповедништво над Ужицем и ужичком нахијом. Војвода Милош је лети на Златибору чувао крајину од Турака, а зими је седео у Ужицу. У борбама за Ужице он се нарочито истакао храброшћу и, како Вук сведочи, док је Милан господавао и заповедао, Милош је војевао и војводовао. Ужичка нахија и Ужице су дефинитивно ослобођени и присаједињени устаничкој Србији 1807. године.

Од ослобођења Ужица наступа нов период њихове историје у српској револуцији, испуњен, пре свега, унутрашњом организацијом власти, суда, сређивањем економских прилика и новим начином живљења у слободној заједници. Слобода се морала одржавати даљим ратовањем, које се одвијало, углавном, на простору српско-турске границе. Иако су бројна попришта била удаљена од Ужица, становници овог краја су у њима активно суделовали. Ужице је после ослобођења постало главна војна база за даљи ослободилачки рат против Турака у правцу југоисточне Босне. У њему и његовој околини налазило се понекад и до 30.000 војника спремних за неки од планираних подухвата. У граду се редовно налазила артиљеријска батерија уз велико складиште муниције. Ужице је, према термину који употребљавају француски извори, постало седиште главног штаба за југозападни фронт. Српско-турски сукоби нису престајали на овом простору ни 1808. године, али одлучујуће битке није било. На сам Божић 1808. године, у помало необично време за ратовање, напали су Турцима Златибор. Дочекао их је Михаило Радовић, који је замењивао одсутног војводу Милоша Обреновића, те их потукао до ногу.

Захваљујући овом успеху и Милошевој препоруци, Карађорђе га је наименовао устаничким војводом и издао му одговарајућу диплому. Према податку једног аустријског уходе, у другим изворима непотврђеним, Јаков Ненадовић је на позив Карађорђа 18. марта отпутовао у Ужице са 150 коњаника. Следећег месеца отпочеле су ужурбане припреме за рат, позвани су отпуштени војници, обновљена утврђења, припремљена муниција и артиљерија. Српско-турску границу обишао је у пролеће 1808. године руски инжењерски мајор Грамберг као инструктор за фортификацијске радове. У Ужицу је затекао 13 топова, колико је имао и Шабац. Заповеднику града је предложио да добро утврди један суседни вис који је својим изузетним положајем могао да представља велику опасност у случају опсаде Ужица. Његов предлог су Ужичани спровели у дело. Карађорђе је у писму од 18. јула јављао генералу Исајеву да су Турци прешли границу и ударили на српске страже на Златибору и били су се један дан ваздан. Пошто су Турци припремали напад на Србију са свих страна, те га је молио да му притекне у помоћ.

У Новој Вароши припреме су биле у пуном јеку, отуда је упућена оваква порука устаницима: Море, Срби, сад се држте, кад се наш цар пробудио, а пре није био будан, него је заспао. У то време је вожд окупљао резервне трупе у логору код Крагујевца. Према једном аустријском извештају из тих дана, он је заповедио Милану Обреновићу, Јакову Ненадовићу, Луки Лазаревићу и Стојану Чупићу, командантима ужичке, ваљевске, шабачке и мачванске нахије, да не прелазе Дрину и да се уздржавају од сваког непријатељства. Чини се да је у јесен југозападне граничне положаје уређивао Никола Шкуљевић. То није сметало војводи Милошу Обреновићу да у октобру предузме смео поход до Рудог, где је са два мања топа и 2.000 војника извео јуриш на турски шанац. Срби су успели после осам сати трајућег боја да спале варош са џамијама и безбедно се врате на падине Златибора. Турци су предвођени Хасан-пашом Сребреничким поново прешли Дрину код Раче на Лучиндан (31. октобра). Код тамошњег шарампова дочекали су их устаници предвођени Миланом Обреновићем, Хаџи Милентијем и Алексом Поповићем, потукли, отели робље, један топ и муницију. Потом су прешли реку и гонили непријатеља „6 сати даљине”. Да би се рат против Турака водио успешније, биле су неопходне одређене припреме, како у погледу обезбеђења провијанта, тако и у обучавању војске.

Карађорђе је преко Совјета наредио у јулу 1808. године да се у свим нахијама одваја  двадесета овца и коза с којима ће се у рату прехрањивати сиромаси и бећари. Почетком идуће 1809. године, Правитељствујушчи совјет и вожд наложили су Алекси Поповићу, војводи ужичке нахије, да уреди једну ,,компанију” од 250 војника, углавном од задружних људи ужичке нахије. На сваких 25 војника да постави по једног каплара, а за команданта чете да именује вештог капетана. Чим чету састави, да одмах отпочне ,,егзерцир или приправљеније регулатно к војни учити”. Храну за ,,војнике регулатне” да обезбеди из десетка беглучког, а рачуни да му буду увек чисти. Ако у нахији нема људи вештих регули и егзерциру, да јави и добиће их из Београда. Овим мерама уведена је регуларна војска у Србији, којом вожд није био нарочито одушевљен, јер је био убеђен да су вреднији резултати постигнути општом мобилизацијом. Војни заповедници војске ужичке нахије су се мењали, како у време борби за ослобођење Ужица и нахије тако и у даљем ратовању против Турака.

Старешине ове нахије нису остале по страни у сукобу Карађорђа и војвода око врховне политичке власти. Како се устанак ширио у правцу Ужица искључиво из рудничке и ваљевске нахије, то су се старешине ове две нахије већ од 1805. године проглашавале заповедницима ужичке нахије. Изгледа да је, ако је веровати Вуку, Милан Обреновић, како је то у оно време било уобичајено, сам себе прогласио господаром и постао заповедник над рудничком, пожешком и ужичком нахијом. Он је био први војни старешина ове нахије. Међутим, крајем 1805. и почетком 1806. године, Јаков Ненадовић се, супротстављајући се Карађорђевој врховној власти, називао и потписивао као ,,заповедник нахије ваљевске, шабачке, ужичке и сокоске”. Вожд је убрзо истиснуо Јакова Ненадовића из ужичке нахије помоћу Милана Обреновића, који је поново постао командантом ове нахије. У лето 1805. године нахија је у личности Алексе Поповића добила још једног војводу, али из своје средине. Две године касније Милош Обреновић стиче „поклоном” од брата Милана војводство над ужичком нахијом, што је вожд потврдио. Вероватно је првенство у командовању припадало Милошу све до краја 1808. године, а није искључено да је Поповић у то време командовао једном од три ужичке кнежине.

Почетком 1808. војводску част стекла је још једна личност из овог краја – Михаило Радовић. У децембру 1808. године расправљале су у Тополи српске старешине са Карађорђем и потом у Совјету у Београду о реорганизацији власти у устаничкој Србији и донели су познате уставне акте. Актом од 26. децембра постављени су у свим нахијама команданти. За ,,первог коменданта” ужичке нахије постављен је Алекса Поповић, на кога ће се све заповести од врховног господара преко совјета народња издавати, а све проче старешине у реченој нахији да имају од њега заповест примати и њему за свашто ответ давати. Њему, као првом у нахији, сви су се морали покоравати, они који то не би чинили проглашени би били народним непријатељем под претњом смртне казне.  Истовремена појава више војвода у једној нахији не треба да уноси забуну, она је у складу са вождовим настојањем да разбије велике војводе, па чак и нахије, увођењем кнежевинских војвода или војводица. Ова појава је очита већ 1808. године.

У писму Совјета и вожда Алекси Поповићу од 3. јануара 1809. године, у ком су га обавештавали да му је послата диплома на војводско звање, стоји да је дужан да о свом пословању извести ,,кнезове и војводе од ужичке нахије”. Таква политика је настављена и наредних година. Новим ужичким војводом именован је 1809. године Рака Левајац. Уставном реформом из 1811. године Карађорђе се дефинитивно учврстио као неоспорни врховни војни и политички предводник српског народа. Тада је на подручју рудничке, пожешке и ужичке нахије било, по Вуку, око 10 војвода, од којих су најзначајнији Карађорђеви зетови Антоније Пљакић и Никола Карамарковић. То су искључиво кнежевинске војводе, међу собом равноправне и потпуно потчињене вожду.

 

Библиографија:

Љушић, Радош, Ужице 1804–1842, Рат за ослобођење 1804 – 1807, Баштина Ужица;

Новаковић Стојан, Ичков мир, Глас LXVI;

Вукићевић, М. (1907). Карађорђе I и II, Државна штампарија Краљевине Србије, Београд

Гавриловић, М. Српски покрет и француско-руски односи 1804 – 7, књига II, СКЗ, Београд

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања