Autor: dr Aleksandra Kolaković
Od sredine 19. veka u Evropi su počele da se održavaju manifestacije u formi sajma i/ili izložbe – Svetske izložbe, a koje su imale za cilj da zemlje učesnice dobiju priliku da prikažu svoj razvoj, pre svega privredni i tehnički, ali i kulturno-umetnički. Istovremeno, bila je to prilika da se spoznaju planovi za budućnosti, kao i da se realizuje saradnja poslovnih ljudi. Uobičajena praksa je bila da zemlje učesnice, u skladu s zadatom temom uređuju paviljone, odnosno, svoje izložbene prostore, koji su potom bili dostupni za posetioce u periodu od šest meseci. Prva izložba organizovana je 1851. godine u Londonu. Ostalo je zabeleženo da je postigla veliki uspeh, pri čemu je simbolizovala i moć zemlje organizatora, dakle, u ovom slučaju Velike Britanije. Ovo je podstaklo i druge gradove i države da započnu sa sličnom praksom. Francuska je prepoznala značaj ove manifestacije i naredna Svetska izložba organizovana je u Parizu 1855. godine. Na mestu organizatora izložbi smenjivali su se London i Pariz, kao prestonice velikih kolonijalnih sila. Naredne izložbe su organizovane u Londonu (1862) i Parizu (1867), pri čemu je Pariz odneo „pobedu“ jer je jedini grad koji je organizovao Svetsku izložbu 1878. i 1889. godine, dakle, još dva puta do 1900. godine. Prestiž koji donosi organizovanje Svetske izložbe uvideli su i drugi gradovi, stoga su manifestacije organizovane u Beču (1873), Filadelfiji (1876), Melburnu (1880), Čikagu (1893), Briselu (1897) i drugim gradovima. Ipak, Pariz je uspeo da ostane centar organizovanja ove važne manifestacije. Danas je u Parizu i sedište organizacije Bureau International des Expositions (BIE), koja organizuje izložbe širom sveta.
Exposition Universelle 1900 u Parizu bila je ne samo pokazivanje moći velikih sila, dostignuća 19. veka i novog stila u umetnosti – Art Nouveau, već i mogućnost za promociju „malih“ i manje poznatih naroda i država. Pripreme za izložbu započele su 1892. godine, a za glavnog organizatora je imenovan industrijalac Luji Delone-Belvil. Izložbeni prostor bio je sa leve i desne strane reke Sene na prostoru od 1,12 kilometara od Ajfelove kule (izgrađene za izložbu 1889. godine) preko Marsovih polja do Invalida. Iznos budžet za Svetsku izložbu u Parizu bio je sto miliona francuskih franaka i u sklapanje finansijske konstrukcije bile su uključene vodeće banke i finansijske korporacije. Ulaznica je koštala jedan franak, ali su posebno naplaćivane ulaznice za prateće događaje. Međutim, ovaj planirani iznos nije bilo i dovoljan. Na kraju su ukupni troškovi dostigli 147 miliona franaka, uz deficit od 21 milion franaka usled neplaniranih troškova. Zemlje učesnice su takođe izdvojile značajna novčana sredstva za pripremu i organizovanje izložbe, na kojoj se pojavilo 76 hiljada izlagača. Svetsku izložbu 1900. godine u periodu od 15. aprila do 12. novembra posetilo je više od 50 miliona ljudi, što je deset puta više posetilaca nego na prvoj izložbi u Parizu 1855. godine. Paviljoni učesnika bili su nacionalni (državni) ili kolonija, pri čemu su se posebno izdvajali paviljoni francuskih kolonija smešteni u okolini Trokadera. Pozvano je 58 zemalja, a učešće je prihvatilo njih 40, među kojima su pored Francuske bile: SAD, Nemačka, Rusija, Holandija, Portugal, Velika Britanija, Kina, Japan i dr. Industrijski, poljoprivredni i komercijalni eksponati bili su smešteni unutar nekoliko velikih palata između Invalida i novoizgrađenog mosta Aleksandra III. Posebno su se izdvojile Palais des Manufactures Nationale i Palace of Furniture and Decoration, kao značajan izložbeni prostor.
U okviru Svetske izložbe održane su i prateće manifestacije, među kojima su bile i Letnje olimpijske igre, poznate po prvom učešću žena na ovoj svetski važnoj sportskoj manifestaciji, kao i po održanim trkama automobilima i motociklima, balonima, u plivanju sa preprekama od dva metra i podvodnom plivanju, kao i takmičenjima u kriketu i kroketu. Zanimljivo je da je zemlja domaćin imala najviše sportista učesnika, kao i osvojenih medalja. U trci golubova pobedila je ptica koja je za četiri i po sata preletela put od Pariza do Liona, a u trci slobodnim balonom pobednički balon je prešao 1925 kilometara od Pariza do Rusije za 35 sati i 45 minuta. Izložba je pored umetnosti, nauke i tehničkih dostignuća, nudila posetiocima i zabavne sadržaje, među kojima su posebno bili izumi: Dizelov motor, zvučni film i instant supa. Aktivno je tokom tajanja izložbe radilo nekoliko velikih pozorišta i muzičkih sala, od kojih je najveća bila Palais des Fêtes, koja je imala petnaest hiljada sedišta. Emil Lube, francuski predsednik, priredio je u septembru svečani prijem za 20.777 osoba, među kojima su bili gradonačelnici iz Francuske, Alžira i gradova u francuskim kolonijama. Večera je služena u baštama Tiljerija pripremljena u jedanaest kuhinja i servirana je na 606 stolova, što je još jedno svedočanstvo o raskoši i značaju Svetske izložbe.
Da je sve moguće, posetiocima su svedočile i nove građevine u Parizu, svedoci uspeha Francuske da prevaziđe poraz u ratu sa Pruskom 1871. godine, koji je smatran nacionalnom katastrofom. Železničke stanice Lion (Gare de Lyon) i Orsej (Gare d’Orsay), Velika (La Grand Palais) i Mala palata (La Petit Palais) i prva linija metroa – Ligne 1, koja je puštena u rad, danas simboli Pariza i Francuske, izgrađeni su za potrebe organizovanja Svetske izložbe i promocije zemlje domaćina. Grand Palais je sa svojim gvozdenim okvirom od čak devet hiljada tona metala (što je u poređenju sa Ajfelovom kulom dve hiljade tona više materijala) bila moderna građevina, koja je u sebi imala spoj nekoliko stilova: neobaroknog, Beaux-Arts i Art Nouveau. Unutrašnjost je služila za eksponate, slike i skulpture, dok je za izložbu francuske umetnosti konstruisana La Petit Palais, takođe mešavina pomenutih stilova u arhitekturi. Kao simbol potpitivanja Francusko-ruskog sporazuma podignut je i most Aleksandra III. Prvi kamen mosta ruskom vladaru postavio ruski car Nikolaj II 1896. godine, a svečano je otvoren 14. aprila 1900. godine. Od zemalja učesnica se očekivalo da za vreme trajanja izlože svojim paviljonima doprinesu opštem utisku privrednog, kulturnog, društvenog napretka na prelazu dva veka, uz poštovanje tradicija i posebnosti svakog naroda, zajednice i/ili države učesnice. Bila su predviđena dodeljivanja diploma pobednicima više kategorija, a koje su potpisali ministar za trgovinu, poštu i telegrafsku industriju i generalni komesar izložbe.
Srbija je u cilju pripreme izložbe formirala Odbor, na čijem je čelu bio Svetozar Gvozdić, dobro poznat frankofilskim krugovima u Kraljevini i osoba sa izgrađenim poslovnim vezama u francuskom društvu. Već 1897. godine započele su prirpeme i izdvajanje značajnih finanasijskih sredstava kako bi se Srbija predstavila Evropi. Arhitekta Milan Kapetanović, profesor nacrtne geometrije na Tehničkom fakultetu Velike škole u Beogradu, dobio je zadatak da osmisli paviljon Srbije na osnovu koga će se predstaviti ne samo srpska tradicija (nošnje, hrana, muzika, kostimi, ručni radovi i sl.) već i podstaći privredna i politička saradnja. Za Kapetanovića ovaj zadatak nije bio težak jer je imao isksutvo projektovanja objekata u srpsko-vizantijskom stilu. Pored Kapetanovića, na izgradnji Paviljona Srbije bio je i angažovan ugledni francuski arhitekta Ambroaz Bodri (Ambroise Baudry), što je dokaz koliko se pažljivo i detaljno pripremala promocija Srbije. Paviljon Srbije, prostirao se na površini od 500m², sa pet kupola i monumentalnim ulazom, bio je smešten pored mosta Alma (Pont de l’Alma), gde je izgrađen za potrebe izložbe i prilaz paviljonu preko Trga Alma. Srbija je, takođe, koristila i druge izložbene prostore u okolini Marsovih polja u skladu sa dogovorom i planom Svetske izložbe.
U vreme Svetske izložbe 1900. godine došlo je i do promene srpskog diplomatskog predstavnika u Francuskoj, što je još jedno svedočanstvo o značaju manifestacije za Kraljevinu Srbiju. Iskusni srpski diplomata i ugledni naučnik Stojan Novaković neposredno pred otvaranje izložbe došao je u Pariz. NJegov zadatak je bio višestruk, a pored jačanja političkih i ekonomskih kontakata, predano je radio na afirmaciji nove slike Srbije u Francuskoj. Neposredno nakon zvaničnog stupanja na snagu Francusko-ruskog sporazuma (1894) u srpskoj javnosti su se pojavili stavovi da bi Srbija pored svoje vezanosti za Rusiju (pre svega u političkom smislu), imala koristi da se poveže čvršće i sa Francuskom, pre svega ekonomski, a potom i politički. Takođe, srpski vladar kralj Aleksandar Obrenović, imao je francuske učitelje i verovao u potrebu da se Srbija predstavi na ovom svetski značajnom događaju. Jedan od motiva bilo je i uverenje da će na ovaj način Srbija izaći na Parisku berzu i dođi do zajmova i investicija. Srpsko poslanstvo je pratilo tok izložbe i posete srpskom paviljonu, kao i ocene uspešnosti promocije Srbije i drugih država. U prostorijama Paviljona Srbije bili su izloženi industrijski predmeti, poljoprivredni eksponati, proizvodi narodne i domaće radinosti. Francuska štampa je nakon otvaranja pohvalno pisala o srpskom paviljonu, dok je Stojan Novaković pisao: „Naš paviljon je dosta dobar; začudili biste se da vidite Gračanicu pokraj Sene usred Pariza“.
U Srpskom paviljonu bili su izloženi proizvodi i predmeti: žitarice, duvan, proizvodi Topolivnice u Kragujevcu, stilski nameštaj i tepisi, koji su prezentovali trgovački, proizvodni i industrijski potencijal Srbije. Jedan od posebno značajnih eksponata bio je hidrointegrator Mihaila Petrovića Alasa, francuskog đaka, saradnika Francuske akademije i osnivača beogradske matematičke škole. Ovaj eksponat našao se i među nagrađenim bronzanom medaljom Svetske izložbe, a srpski izlagači dobili su ukupno 220 nagrada (sedam Gran pri nagrade, 35 zlatnih i 53 srebrnih medalja). Zidove Srpskog paviljona krasili su pirotski ćilimi, narodne nošnje i kostimi, što je bilo svedočanstvo srpske tradicije. U isto vreme, srpsku kulturu su predstavili najtalentovaniji srpski umetnici epohe – Paja Jovanović, Marko Murat, Beta i Rista Vukanović, Leon Koen, Đorđe Krstić, Steva Todorović, Živko Jugović, Kirilo Kutlik, Anastas Bovcarić, Svetislav Jovanović, Paško Vučetić i Antoaneta Vulić predstavili su svoja dela, među kojima su poznata dela: „Krunisanje cara Dušana“ (Paja Jovanović je dobio Zlatnu medalju na izložbi za ovu sliku), „Slava u Srbiji“ (Beta Vukanović) ili „Dahije“ (Rista Vukanić). Vajar Đorđe Jovanović, učenik prestižne akademije „Žilijen“, izložio je skulpture „Kosovski spomenik“ i „Zmaj Jova Jovanović“. Izložili su svoje skulpture i Petar Ubavkić („Takovski ustanak“ i „Aleksandar Obrenović“) i Simeon Roksandić („Dečak koji vadi trn“). Posetioci izložbe su mogli da primete da je srpska umetnost pod uticajem akademizma i realizma, kao i romantizma. Pored dekoracija, korišćene su tada u evropskim okvirima preovlađujuće alegorijske personifikacije nacije. Iako su srpski umetnici dobili nagrade, analize istoričara umetnosti svedoče da su ipak novi umetnički trendovi, koji su se mogli videti na izložbi krenuli drugim putem. Odabir pomenutih dela u srpskom slučaju bio je takav da podrži afirmaciju srpske države i nacionalnih interesa svedočeći o prošlosti, oslobađanju od osmanske vlasti i izgradnji moderne države.
Pažnju privrednika privlačile su izložene rude i poljoprivredni proizvodi, o čemu su u depešama Poslanstva u Parizu izveštavali Beograd i tražili pomoć, dodatne informacije i objašnjenja pojedinih proizvoda, ruda i zakonskih propisa. Detaljeno planiran bio je i izbor voštanih figura i predmeta koji su u šest tematskih celina bili izloženi u Paviljonu Srbije. Predstavljena je borba za modernu srpsku državnost kroz prikaz ustaničke Srbije kneza Miloša, dok su druga grupa (među kojima je bila minijatura ulaza u manastir Visoki Dečani) i treća grupa premeta (srpski vladari i likovi mešatana Skadra, Đakovice, Kosova i Metohije, Tetova i Gostivara) simbolizovali srpsku srednjovekovnu istoriju i državnost. Četvrta grupa predmeta predstavljala je Srbe koji žive van granica tadašnje Srbije – u Crnoj Gori, Južnoj Ugarskoj, Dalmaciji i Slavoniji. Posebna grupa predmeta prezentovala je običaje koji su pratili srpsku svadbu, dok je šesta grupa predmeta svedočila o Srbima iz Bosne i Hercegovine. Preko ove postavke Srbija je pokazala svoju državnu politiku i nacionalne interese na Balkanu, ukazijući na položaj Srba u celom regonu. Ovim je i srpsko pitanje suptilno i posredno iznela pred međunarodnu javnu scenu.
Jedan od posebnih dana u Srpskom paviljonu pored Sene bio je 14. jun 1900. godine. Tada je Emil Lube, francuski predsednik, nakon više poziva, u pratnji privrede i drugih francuskih zvaničnika posetio srpsku Gračanicu u Parizu. Tom prilikom predsednika je dočekao komesar izložbe grof Kamondo (Moise Comte de Camondo), francuski bankar i kolekcionar umetnosti rođen u Otomanskom carstvu, koji je bio i srpski počasni konzul. Kamondo je bio važna osoba za afirmaciju Srbije u Francuskoj krajem 19. i početkom 20. veka, važio je za poverljivu ličnost Obrenovića. Jedan deo svojih finansija je usmerio u organizovanje Srpskog paviljona i učešća Srbije na prestižnoj manifestaciji. Srbija je tradicionalno dočekala visoku francusku delegaciju – tamburaški orkestar „Vila“ svirao je Marseljezu, srpsku državnu himnu i razne srpske melodije, dve piroćanke na razbojima tkale su pirotske ćilime, a ostalo je zabeleženo da je i Paviljon dodatno i posebno pripremljen za ovu priliku.
Kroz primer učešća Srbije na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine, pre svega se može sagledati diplomatska aktivnost tadašnje Srbije. Primećuje se nekoliko nivoa delovanja i više „poruka“, koje je paviljon Srbije pored Sene slao tadašnjim razvijenim državama. Srbija se predstavila kao država koja se oslobađa orijentalnog nasleđa, vraća svojoj tradiciji duge državnosti iz srednjeg veka i prihvata najbolje modele sa Zapada. Posebna pažnja je posvećena ekonomskim potencijalima, mogućnosti saradnje i uspostavljanja privrednih veza. Ovde pre svega je potrebno imati na umu da se Srbija, u ovo vreme, borila za izlazak na berzu u Parizu, kao i za zajmove kojima bi podstakla dalji razvoj zemlje. Koliko je za Srbiju bila bitna izložba svedoči i podatak da je u Pariz u vreme njenog trajanja za srpskog poslanika (ambasadora) poslat Stojan Novaković, jedan od najumnijih ljudi tadašnje Srbije i diplomata sa značajnim iskustvom. Takođe, srpski paviljon, posetili su i francuski predsednik, francuski ministri i brojni ugledni privrednci. Ovim se prepliću ekonomski i politički elementi značaja izložbe. Uporedo, Srbija je pokazala ne samo narodnu tradiciju, ručne radove, muziku i hranu, već i razvoj srpske kulture i umetnosti, kao i naučna dostignuća. Uz sve navedeno paviljon se po arhitektonskim rešenjima mogao porediti sa Gračanicom, simbolom srpske srednjovekovne državnosti, duhovnosti i istorije. Na osnovu odabira da Srpski paviljon na Svetskoj izložbi u Parizu podseća na Gračanicu, mogla pronaći i simbolika sa tada aktuelnim srpskim nastojanjem da u svoje okrilje vrati Staru Srbiju. Te 1900. godine bilo je bitno sticanje političke podrške Francuske, posebno kako je ona od poslednje decenije 19. veka sklopila savez sa Rusijom. Uspeh i rezultati srpskog pojavljivanja na izložbi nisu se mogli odmah videti, posebno jer je došlo i do promene dinastija 1903. godine, međutim, kada se posmatra upliv francuskog kapitala u Srbiju i pojačana politička zainteresovanost u periodu nakon Svetske izložbe, koreni francuskog uticaja na Srbiju pred Veliki rat, kao i nakon njega, jednim delom su se sigurno temeljili i na Gračanici pokraj Sene.
Ostavi komentar