ГОЛИ ОТОК – ТИТОВ ЛОГОР ЗА „ГРЕШНЕ“ КОМУНИСТЕ

25/08/2021

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

 Логор Голи оток настао је 1949. године, у јеку обрачуна Тита и Стаљина, са задатком да буде места за изолацију свих оних југословенских грађана који су у том сукобу стали на страну Совјетског Савеза. Одлуку о његовом формирању донело је најуже руководство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Претпоставља се да су кључну реч у одабиру локације и самој организацији логора одиграли Едвард Кардељ, Стево Крајачић, Јово Капичић и др. Током постојања логора, од 1949. до 1956. године, кроз њега је  највероватније прошло од 30 000 до 32 000 робијаша, од чега је око 400 изгубило животе. На Голом отоку махом су затварани југословенски комунисти, припадници УДБ-е, југословенске војске и партијских структура, односно сви они за које је врх КПЈ, окупљен око Тита, проценио да могу претстављати „пету колону“ у случају совјетске инвазије на Југославију. Иначе, Голи оток није био само логор за изолацију политичких неистомишљеника, већ и место њиховог преваспитавања. Затвореници су подвргавани страховитој психофизичкој тортури, с циљем да се кроз процес сламања воље уведу у стање катарзе а затим покајања, што би представљало јасан знак њиховог политичког оздрављења. Страхоте које су голооточани преживели тешко су разумљиве људском уму. Тежак целодневни физички рад, на летњих 40 степени или по зимској бури, уз минимум хране и воде представљао је мучење само по себи. Међутим, то није било све. Логораши су свакодневно били изложени психичкој тортури, вређању, унижавању, као и физичком кажњавању, односно пребијању. Посебно понижење за све затворенике представљала је чињеница да су чувари, преваспитачи и мучитељи били њихови дојучерашњи партијски и ратни другови. Иначе, до данас се поуздано не зна име аутора овог, благо речено, морбидног и изопаченог пројекта. Годинама након затварања логора, када се о томе могло слободније говорити, нико није желео преузети одговорност за његово формирање, а многи чак ни за то да су знали да постоји. У сваком случају, уз ликвидације политичких неистомишљеника током и непосредно након рата, то је остала најмрачнија страна југословенског комунизма, важан подсетник и фактор отрежњења за све оне који су склони да забораве тоталитаристичку суштину тог режима.

Сукоб на релацији Тито–Стаљин изазвао је снажне потресе на глобалној политичкој сцени. Све до 28. јуна 1948. године, тачније до момента обелодањивања резолуције Информбироа, готово да није било ни назнаке да у односима СССР-а и Југославије постоје размимоилажења. Иначе, свет се у том тренутку већ налазио у Хладном рату, подељен на два међусобно супротстављена политичка блока: источни предвођен СССР-ом и западни под лидерством САД. Сукоб између Југославије и Совјетског Савеза представљао је прву озбиљну пукотину у савезу комунистичких земаља и оставио је трајне последице на судбину земаља Народне демократрије, СССР-а па самим тим и Југославије. Јосип Броз је и те како био свестан опасности у којој се нашао услед сукоба са Стаљином. Добро је разумео да је за њега и његове најближе сараднике тај обрачун није само питање опстанка на власти, већ и очувања голих живота. Лидер комунистичке Југославије је познавао механизме функционисања Стаљиновог репресивног апарата, као и шта може очекивати онај ко се супротстави великом вођи из Кремља. Због тога, као прво, морао је предузети све неопходне мере како би се унутар земље обрачунао са свим оним елементима који су се у том сукобу одлучили да подрже Стаљина.

Тито се у том тренутку суочио с бројним изазовима. Чак ни унутар сопственог државног апарата није био сигуран на кога се све може ослонити у борби против просовјетских снага. Знао је да су југословенске службе безбедности настајале уз помоћ инструктора НКВД-а и да су се многи њихови официри и службеници школовали или усавршавали у СССР-у. Слично је било и с официрима југословенских оружаних снага. У самој КПЈ култ Стаљина био је подигнут на највиши пиједестал и постављен у ранг са Титовим. Пошто је тај сукоб тињао далеко од очију јавности, све до 28. јуна 1948. године југословенски комунисти, изузев уског круга Титу најближих другова, нису ни знали да он постоји. Стаљин је за њих био онакав каквим су га југословенски медији представљали, велики учитељ и непогрешиви вођа. Одједном, на њихово запрепашћење, тај неупитни лидер „слободног света“ позвао их је на рушење Тита и његових најоданијих сарадника.

Међутим, врх КПЈ је реаговао брзо, оштро и ефикасно. Прво је почео немилосрдан обрачун са стаљинистима у службама безбедности и војсци, а затим је тај талас чистки запљуснуо и партију. Свако ко се изјаснио за Резолуцију био је затворен, онај ко се колебао доживео би исту судбину уколико не би моментално ревидирао своје ставове. Развијена је бројна мрежа доушника и провокатора задужених да прикупљају информације о онима који су подржавали Стаљина, али нису желели да се о томе јавно изјасне. Данас имамо податке да је око 60 000 људи у том сукобу стало на страну СССР-а, као и да је више од половине њих завршило у мрежи логора специјално формираних управо за такве случајеве. Испочетка, партијски врх је ибеовце слао у редовне затворе, али како се временом њихов број увећавао, јавила се потреба за издвајањем и изоловањем тих „грешника“ на места где не би могли негативно да утичу на друге затворенике. Испочетка, логори за стаљинисте били су формирани широм земље: у Сремској Митровици, Пожаревцу, Билећи, Старој Градишки, Лепоглави итд. Међутим, како се сукоб на релацији Београд–Москва продубљивао и како је 1949. године постало јасно да се неће завршити измирењем, опасност од совјетске војне инвазије постајала је све реалнија. Пошто су многи од тих логора били на локацијама где би совјетске трупе у случају напада брзо напредовале, јачала је идеја о потреби да се формира логор већих капацитета на неком јадранском острву где би постојала минимална опасност од доласка Црвене армије. Одлука је пала на Голи оток, острво површине од око 4,7 km² источно од Истре у Велебитском каналу, између острва Раб, Свети Гргур и Првић.

Нажалост, до данас се не зна коме се може приписати одабир локације нити ко је осмислио начин функционисања логора. Разлог за то можемо пронаћи у иживљавању и зверском мучењу логораша. Касније, након помирења са СССР-ом, када је престала опасност од совјетске инвазије, Голи оток је постао нешто што су сами југословенски комунисти називали највећом мрљом на имену КПЈ. Идеја о изолацији сигурно је представљала нешто о чему су Тито и огромна већина његових најближих сарадника размишљали. Наиме, логори за интернацију постојали су у предратном периоду широм света, па и у Краљевини Југославији. Југословенски комунисти су интернирани у истим тим логорима, тако да за њих тај вид безбедносног деловања није представљао ништа ново. У сваком случају, чињеница је да без обзира на то ко је први предложио, сасвим сигурно су и остали лидери КПЈ размишљали у истом правцу. Тито је пак сасвим извесно морао бити онај који је формирање логора аминовао. Ранковић, као министар унутрашњих послова, највероватније је преко свог човека од поверења Јове Капичића и шефа хрватске УДБ-е Ивана Стеве Крајачића оперативно то спровео у дело. Одабрано је мало острво оскудне вегетације, с искључиво ниским растињем, без воде, а самим тим и без природних услова за живот. Постоји прича да је Голи оток предложио Мирослав Крлежа, који је од вајара Антуна Аугустинчића чуо да постоји „острво мермера“. Међутим, за такве приче немамо доказа, тако да их можемо сматрати само инсинуацијама. Хрватска служба, пошто се радило о територији под њеном јурисдикцијом, обавила је већину посла око успостављања самог логора. Обични затвореници из Лепоглаве саградили су прве бараке, да би у јулу месецу 1949. године на острво пристигли први ибеовци.

Логор је функционисао све до 1956. године, када је након измирења СССР-а и Југославије укинут. Међутим, на истом локалитету наставио је да функционише затвор за редовне осуђенике све до 1988. године. Током вишегодишњег периода кроз тај казамат прошло је највероватније, пошто егзактни подаци нису сачувани, око 32 000 затвореника. Живот је изгубило око 400 људи. Треба нагласити да је на овим просторима, сада већ пословично, било доста манипулације бројкама. Неки су умањивали, а неки драматично увећавали број логораша, а поготово страдалих. Међутим, мормо нагласити да Голи оток није био логор смрти, већ место за интернацију и преваспитавање робијаша. Уосталом, то је и сам Јово Капичић лично поручио голооточанима када је нагласио да су они издали партију, али да се партија није одрекла њих и да им је пружила шансу за искупљење уколико ревидирају своје ставове. Вероватно Голи оток не би изазивао толике контроверзе да је заиста било тако. Међутим, пошто је та васпитна компонента попримила екстремне карактеристике дивљачког иживљавања над логорашима, онда нам постаје јасно зашто је прича о Голом отоку актуелна и данас. Наиме, методе које су коришћене приликом „преваспитавања“, очитоване у константном понижавању затвореника и физичком злостављању, нису забележене на овим просторима, бар у логорима за интернацију и преваспитавање. Евентуално, такав систем деловања може се једино упоредити са совјетским гулазима у Сибиру или с неким логорима на Далеком истоку и Средњој Азији.

Нови затвореници су по доласку на Голи оток пролазили кроз шпалир логораша, који су их тукли, вређали и пљували. Током издржавања казне обављали су најтеже физичке послове. Радили су у каменолому, лети на температури и до 40 степени, а зими по јаким бурама. Затвореници су се делили на „банду“ и „ревидиране“. Свако вече одржавани су састанци, што је представљало прилику да припадници „банде“ ревидирају своје стаљинистичке ставове. Већина логораша под физичким и психичким притиском била је сломљена и веома брзо тражила да буде примљена међу „ревидиране“. Састанци логораша били су „демократски“, под надзором стражара, где се јавно дискутовало о сваком појединцу, његовој искрености и „напретку“. Често су били кажњавани они који су се слабо или никако јављали за реч. „Ревидирани“ су имали бољи положај, радили су лакше послове као што је било вађење или клесање камена, док су ови други били задужени за његов пренос до одговарајуће локације. Понекад, кад није било довољно спремног камена за транспорт, логораши су оно што је већ било припремљено пребацивали с једног места на друго. Између осталог, тај бесмислени посао као и чињеница да су мучитељи у логору били њихови дојучерашњи саборци, партијски па и лични пријатељи, посебно су психолошки оптерећивали сваког појединца.

Иначе, логор је имао више павиљона, Стару и Нову жицу, Женски логор и Петрову јаму. Петрова јама је представљала место највишег степена тортуре. Добила је име по Петру Комненићу, председнику скупштине Црне Горе, човеку који је ту одслужио своју казну. Затвореници у том делу логора били су пробрани и припадали су елити комунистичке Југославије. Генерали, пуковници и други високи официри, како војске, тако МУП-а и УДБ-е, спојени с партијским и политичким функционерима, од савезних и републичких министара до нижих политичких инстанци, представљали су одабрано и добро изоловано друштво. Руководство логора је ове највиђеније затворенике плански склањало од осталих робијаша, како их својим угледом и евентуалним држањем не би подстакли на отпор.

Међутим, упркос свему, постојали су и они, додуше ретки, који никад нису попустили и који и након вишегодишње тортуре нису променили своје ставове. Одслужили су пуну казну и након 1956. године нашли се на слободи. Иначе, постојала је пракса да они који су пуштени на слободу морају потписати три документа: први да никада неће причати о дешавањима на Голом отоку, други да ће сарађивати са УДБ-ом и трећи да ће на слободи шпијунирати друге логораше. Тиме патње голооточана и након изласка из затвора нису престајале. Били су проказани и жигосани у друштву. Нико с њима није смео јавно да се дружи и састаје, тешко су добијали било какав посао. Живели су у константном страху да ће их неко за нешто проказати или да нису приметили нешто што ће им УДБ-а замерити па ће поново завршити на Голом отоку. Неки од њих тај притисак нису могли да поднесу. Психички су се ломили, завршавали у душевним болницама, а појединци су чак извршили самоубиство. Такође, морамо поменути да су чланови породица ибеоваца били изложени снажном притиску да се одрекну својих проказаних рођака. Тражено је од жена да се разведу од мужева; уколико би одбиле, у најбољем случају би остале без посла, а у најгорем би и оне завршиле на Голом отоку или у неком другом казамату. У сваком случају, егзистенција породица голооточана била је угрожена.

На самом крају морамо се позабавити и посебно важним питањима: одакле толика мржња и окрутност, зашто је све морало попримити размере ужаса? Одговоре смо делимично добили од самих актера тих догађаја, а посебно од оних који су се с временом покајали. Милован Ђилас је истакао можда и најважнију ствар за разумевање суштине Голог отока. Кључни задатак партије био је да предупреди сваку солидарност између затвореника. У међуратном периоду, током робије, комунисте је чувала међусобна солидарност коју тадашња полиција није успела разбити. Зато се на Голом отоку примењивао принцип психофизичког злостављања у коме су сами логораши учествовали. Успостављена је својеврсна самоуправа унутар логора, где би се они који су први ревидирали ставове награђивали бољим позицијама. После би се ти исти логораши доказивали, спроводећи још снажније насиље над онима који су у логор тек пристигли. Страх да се не врате у подређен положај, као и потреба да се докажу пред надеђенима, те појединце чинили су посебно окрутним. План креатора логора тиме је потпуно успео. Свака евентуална солидарност и сарадња међу затвореницима била је одмах сасечена. Морамо, на све то, додати и утицај материјалистичке комунистичке идеологије, оне у којој циљ оправдава средства, а победа сопствених идеолошких постулата, за које нити једна цена није превисока, представља императив. Када таква идеолошка схватања и комунистичку индоктринираност спојимо с балканском примитивношћу и окрутношћу, очигледно ни најгора зверства нису немогућа. Голи оток је то показао на делу.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Владимир Дедијер, Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита, књ.I‒III, Ријека, 1981‒1984.

Владимир Дедијер, Изгубљена битка Јосифа Висарионовича Стаљина, Сарајево, 1969.

Љубодраг Димић, Југославија и Хладни рат: огледи о спољној политици Јосипа Броза Тита: (19441974). Архипелаг: Београд, 2014.

Петрановић Бранко, Историја Југославије: Социјалистичка Југославија 19451988, Београд 1988.

Ђоко Трипковић, Западне силе и конфликт ТитоСтаљин 1948. године. Југословенски историјски часопис: орган Савеза историјских друштава Југославије. Књ. 24, стр. 137‒150, Београд, 1996.

Милинко Б. Стојановић, Свједочанства голооточких злочина. Стручна књига: Београд, 1993.

Драгослав Михајловић, Заточеници Голог Отока: регистар лица осуђиваних због Информбироа : документ Управе државне безбедности ФНР Југославије. Архив Србије: Институт за савремену историју: Београд, 2016.

Драган Марковић, Истина о Голом отоку. Народна књига: Партизанска књига: Београд, 1987.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања