Godar

Autor: dr Aleksandra Kolaković

Umetnik romantičnog temperamenta, pronalazač lepote kao niko drugi, genije za provokaciju i pobesneli samodestruktor, zadavač i primalac udaraca, filmski stvaralac naizmenično obožavan i vređan, Godar zahteva da bude postavljen visoko, na krst izmučenih bogova moderne kinematografije“ piše Le Monde 13. septembra 2022. godine potvrdivši da je preminuo jedan od najuticajnih umetnika 20. i početka 21. veka – Žan Lik Godar. Ovaj francusko-švajcarski režiser, scenarista i filmski kritičar, ostaće upamćen ne samo kao jedan od začetnika i najznačajnijih predstavnika Novog talasa već i kao simbol francuske kulture i sedme umetnosti. Godar je prešao i te imaginarne granice umetnosti. Suprostavljen tradiciji Holivuda i konvencijama, nije se samo zadržavao na kritici tradicije kvaliteta francuske kinematografije, već je smelo ulazio u sfere društvenog angažovanja i politike. Radikalni stavovi, proistekli iz literature koja je prožeta egzistencijalizmom i marksizmom, duboko su utkani u njegova dela, od onih filmskih do javnih nastupa, čime je i njegov uticaj prevazišao filmske stvaraoce. Kao deo francuske kulture i njen kreator, Godar nije samo inspirisao Martina Skorsezea, Kventina Tarantina, Stivena Soderberga, DŽima DŽarmuša, Vima Vendersa, Bernarda Bertolučija i Pjera Paola Pazolinija, već su njegova kulturna zračenja prešla više granica – i filma i država i kultura.

Rođen na samom kraju 1930. godine u Parizu, imao je prilike da od prvih koraka kroz sjaj pariskih bulevara i kulturnog života spozna svet oko sebe. Otac mu je bio psihijatar, a majka kći bankara, stoga je pohađao najbolje škole, prvo u Švajcarskoj (očevoj domovini), a potom je 1949. godine upisao studije antropologije na Sorboni. Ipak, umesto na nastavu, Godar opčinjen filmom kao novim umetničkim izrazom odlazi u Kinoteku i među mlade filmske kritičare u kino-klub smešten u Latinskom kvartu. Bio je to početak Novog talasa, ali i početak kada je Godar otkrivao sebe i proživljavao sukob sa porodicom. Sukobi s porodicom vodili su ga ka tome da svoju novu porodicu traži u svetu filma.

U ovom periodu, pored toga što povremeno glumi, Godar pokreće i časopis Filmska gazeta, a 1952. godine i kritike za Sveske o filmovima. U prvom periodu se interesovao za dokumentarni film, stoga je prihvatao poslove građevinskog radnika ili mesto operatera u centrali u Švajcarskoj, gde su mu prijatelji pozajmili kameru da snimi svoj prvi kratki film Operacija beton. Potom je 1955. godine snimio desetominutni filim Une femme coquette. Do poslednjeg daha (1960), Živeti svoj život (1962), Mali vojnik (1963), Prezir (1963), Ludi Pjero (1965), Daleko od Vijetnama (1967), Vikend (1967), Kineskinja (1967), Film kao i svaki drugi (1968) i drugi nizali su se svih ovih decenija i postali merna jedinica orginalnosti, umetnosti, estetike, imaginacije, lucidnosti i hrabrosti za umetnike ne samo u filmu već i izvan granica sedme umetnosti. Ipak, film Do poslednjeg daha sa Žan Pol Belmondom i An Kolet ostao je simbol Godarove genijalnosti i nezaobilazna referenca u istoriji bioskopa. Pored Belmonda, koji je bio jedan od najistaknutijih glumaca francuskog Novog talasa, u Godarovim filmovima našli su svoje važno mesto Ana Karina, Brižit Bardo, Mišel Pikoli, Bernar Noel, Daniel Žirard, Šantal Goja, Žan Pjer Leo i drugi.

Godar je bio među prvima koji se u svetu filma u posleratnoj klimi kolonijalizma posvetio temema koje su bile izazov epohe. Bavio se Alžirskim ratom, kompleksnim pitanjem za Francusku, pri čemu je uspeo da kroz umetničku formu predstavi složenost problema. NJegova potraga da umetnost odgovori na međunarodne probleme i sukobe, prelama se kroz prizmu slike društva i problema pojedinca. U njegovom stvaralaštvu uočavamo marksističko raspoloženje i socijalistička uverenja. Godar tokom svoje karijere duge šezdeset godina u kojoj je realizovao preko sto filmova, po oceni kritike, „održava svetu vatru permanentne revolucije“. Socijalnim i političkim temama na filmu pokreće diskusije. One su, međutim, samo deo jednog od ciklusa njegovog stvaralaštva, koje karakteriše permanentno eksperimentisanje, samokritika i preispitivanje.

Igra se rečima i slikama, ironijom i gracioznošću, donosi hronike ljubavi, istorije, preispituje društvena i politička pitanja kompleksnog 20. veka. Ostalo je upečatljivo prisustvo ovog „ironičnog i gracioznog genija“ u promatranju 1968, Vijetnamskog rata i dekolonijalizma. Ideologije su prožimale njega dok je prelazio granice država i kultura, učenja i spoznaje pod uticajem epohe koja promoviše individualnost. U toku svog dugog i plodnog života dovođen je u pitanje i njegov rad, ostajao je i bez prijatelja i saradnika, upadao u krize, ali se vraćao sa novim pogledima, idejama i zračenjima kroz dela i drugih velikih filmskih stvaralaca epohe. Pre desetak godina Godar je optuživan i za antisemitizam zbog nekih kontradiktornih izjava. Dok je 1970. godine pod uticajem levičarskih uverenja snimao propalestinski film, ipak, njegovi filmovi dokumentarnog karaktera ozbiljno prilaze Holokaustu i prenose uverenja da je period nacizma najmračniji period istorije.

Dok je Godar uticao na druge i na njega su uticale brojne ličnosti istorije i savremenici. Karl Marks je prisutan u njegovim delima u prvom periodu u pozadini, dok se u filmu Vikend, u kome igraju Mirej Dark i Žan Jan, već otvoreno citiraju Marksove kritike kapitalizma. Uticaj nemačkog pesnika i dramskog pisca Bertolda Brehta prisutan je u kreiranju Godarovog izraza u cilju prenošenja utisaka politički obojenih stavova. Pokret 1968. godine, takođe je podstakao Godarovo stvaralaštvo i uveo ga u revolucionarni („militantni“) period stvaralaštva koji će trajati do kraja 70-ih godina 20. veka. On je uporedo živeo i analizirao epohu prevodeći svoje utiske na filmsku scenu, ali i u svoje javne nastupe. Predvodio je proteste koji su zatvorili Kanski festival 1968. godine u znak solidarnosti sa studentima i radnicima. Godar je snimao i niskobudžetne i visokobudžetne filmove negujući strast ka politički angažovanom filmu. Cilj mu je bila dekonstrukcija zapadne ideologije i jačanje alternativne produkcije. Tada su nastali i filmovi sa snažnim maoističkim porukama u koje je utkan i uticaj sovjetskih umetnika i teoretičara montaže (Sergej Ajzenštajn, Vladimir Talin i dr.). Od 1980. godine Godar se udaljava od maoističkih ideala i vraća tradicionalnijim obrascima, što podrazumeva i povratak komercijalnim filmovima. Tada je pored već očekivanih kritika, naišao i na osude Rimokatoličke crkve. Pred kraj 20. veka posebno se bavio i istorijom filma što ukazuje na razvijenu svesnost umetnika i moći umetnosti filma u 20. veku.

U 21. veku Godar smelo obrađuje stare teme na nov način, bilo kroz pristup i način snimanja, a isto i kroz lična preispitivanja i cinizam. O ljubavi, starenju i ponovnom otkrivanju „progovara“ kroz film U pohvali ljubavi (2001), dok o ratu (svi ratovi, Sarajevo, američki građanski, izraelsko-palestinski) i politici diskutuje u filmu Notre Musique (2004). Vrhunac njegovog kritičkog posmatranja pojava i procesa u društvu i na međunarodnom nivou Film socijalizam premijerno je prikazan na Festivalu u Kanu 2010. godine. Pred kraj života interesovao se, u skladu sa duhom epohe i neokolonijalizmom, i za savremenu Afriku. Inspirisali su ga i protesti žutih prsluka pri čemu se opredelio da kombinuje igranu formu fikcije i arhivske snimke. NJegov rad je usporila pandemija korona virusa, a izgleda i uticala da njegova želja za stvaranjem i životom izbledi.

Stvaralac koji je tvrdio (i dokazao) da su potrebni pištolj i devojka da bi se snimio film, rušio je konvencije i stvarao prostor za stalne promene filma koji je pratio izazove 20. i 21. veka. Godar je strastveno čitao, promišljao i pripremao svoje filmove. Postoje i autobiografski elementi koje je uneo u filmove, ali oni su imali i širi značaj. Kompleksan karakter uticao je na njegove odnose i privatne, stoga je bilo raznih tumačenja njegovog morala i karaktera, kao i njegove umetnosti, ali definitivno nikoga nije ostavljao ravnodušnim. Godarovi filmovi inspirisali su mnoge, uključujući Martina Skorsezea, Kventina Tarantina, Fransisa Kopolu, DŽordža Lukasa, Dejvida Linča, Olivera Stouna, Stivena Soderberga, Andreja Tarkovskog, Larsa fon Trira i druge. Tarantino je čak svoju producentsku kuću (A Band Apart) nazvao po Godarovom filmu Neobična banda iz 1963. godine u kom su glumili Ana Karina i Daniel Žirard.

Odlazak jednog od najslavnijih filmskih stvaralaca svih vremena nakon skoro šezdeset godina plodne karijere, poput slika Novog talasa, ostaje trajno nasleđe ne samo francuske, već evropske i svetske kulturne baštine. Interesantno je da je Godar radio i anonimno u želji da se distancira od kulta ličnosti koji se gradio oko njega, ali ga je oreol vođe epohe pratio. Kreirao je i vodio brojne lične revolucije i za sebe govorio: „Ja sam za neposlušnost, ali ostajem u bioskopu. Na trenutak sam pomislio da bih se mogao mešati u svetske poslove“. Iako se ponekad činilo da se povlači, Godar je i u 21. veku imao izazove koje je sam sebi nametnuo, kao na primer na Kanskom festivalu 2010. godine. Kada se pomene Godar onda se uvek govori o filmu koji može da promeni svet, imajući na umu njegovo stvaralaštvo o preko sto pokušaja da se izvedu revolucije. On je svojim originalnim delom i inspirativnim privatnim životom stvarao utiske koji su pogađali, kako neki kritičari kažu, „kao grom iz vedrog neba“ nove generacije filmskih stvaralaca i gledalaca. Oni su ti koji zajedno menjaju poglede, ideje i ubeđenja, možda sporo i nevidljivo, ali dosledno.