Geopolitika destrukcije Evrope i geopolitičke konekcije sa Rusijom

Autor: LJubiša Despotović

Da bismo što bolje opisali i razjasnili ukupan geopolitički, geoekonomski i geoenergetski kontekst i položaj Srbije u geopolitičkom okruženju evroatlantizma, neophodno je da našu kontekstualnu analizu proširimo na mesto i ulogu evropskih nacija (organizovanih u geopolitičkom konceptu EU) i Ruske Federacije u odnosu na geopolitičke interese i planove Vašingtona i NATO-a. Rizikujući da ćemo u predstojećoj eksplikaciji morati ponoviti i neka opšta mesta o delovanju SAD i NATO-a prema EU i Ruskoj Federaciji, smatramo takav rizik prihvatljivim s obzirom na nameru da u kratkim analitičkim koracima naznačimo što sveobuhvatniji okvir delovanja ove geopolitičke paradigme. Za ostvarenje takve intencije poslužićemo se – kao pomoćnim eksplikativnim sredstvom – predavanjem koje je osnivač privatne obaveštajno-analitičke agencije „Stratfor” (osnovane 1996. godine) DŽordž Fridman održao na Čikaškom savetu početkom proleća ove godine. Izložene poente predavanja mogu se, po našem sudu, smatrati kondenzovanim vidom američke geopolitike prema Evropi i Rusiji, ne samo u poslednjih nekoliko decenija već gotovo čitav vek unazad. Tačnije, od momenta kada je politička elita Amerike, po savetu svojih poznatih geopolitičara (prvo A. Mehena i N. Spajkmena a kasnije Z. Bžežinskog, H. Kisindžera i dr.), formulisala državnu strategiju velike geopolitičke ekspanzije SAD na globalnom planu, u pokušaju da brzo, efikasno i nepovratno naplate izborenu poziciju najvećeg imperijalnog hegemona moderne epohe.

Aktuelnost, preciznost ali i nedvosmislena direktnost Fridmanovih poruka pomažu nam ne samo u razjašnjavanju pozicije Vašingtona u aktuelnim geopolitičkim procesima već jasno i vrlo eksplicitno naglašavaju ekskluzivnost interesa SAD i njihovu odlučnost da na brutalan način, ako treba, realizuju svoje primarne geopolitičke ciljeve. Ovde je reč o svojevrsnoj praktično-političkoj eksplikaciji ideologije političke izuzetnosti, prožete pseudomesijanskim osećanjem američke elite o pravu na svetsko vođstvo i ostvarivanje dominacije nad drugim nacijama. „Američka politička klasa danas, kao i puno decenija za nama, pati od kongenitalne nacionalističke bolesti koja se generacijama prenosi – a naziva se idejom izuzetnosti.”[1] Sažeta u globalističkom konceptu geopolitike destrukcije, ona bi se mogla odrediti kao dobro planiran ideološko-politički koncept (kondenzovan u trijadi pojmova globalizam, globalizacija i novi svetski poredak) potčinjavanja sveta interesima SAD i atlantističke geopolitičke paradigme, realizovan kroz procese delimične ili potpune devastacije državnih, nacionalnih, identitetskih, institucionalnih, ekonomskih, kulturnih, naučnih, obrazovnih, vojnih, religijsko-konfesionalnih i teritorijalnih kapaciteta nacija koje su označene kao meta njihovog razornog delovanja. Ponekad su čitavi regioni ili pak prostori bili izloženi svirepom dejstvu koncepta geopolitike destrukcije. Ovakav doktrinarno-ideološki koncept nametao se prvo u formi prikrivenog oblika „prijateljske globalizacije” i uterivanja u standarde neoliberalne forme ekonomske razmene (pljačke), a u slučaju njegovog odbijanja ili pružanja prevelikog otpora države-subjekti osporavanja takvih „pravila igre” egzemplarno su kažnjavane agresivnim oblicima političkih i ekonomskih sankcija, pa na kraju i merama brutalne vojne odmazde. I sam Z. Bžežinski sasvim nedvosmisleno ističe ideološko-političku relaciju između globalizacije i hegemonizma, ocenjujući je prirodnom. „U tom svetlu, globalizacija predstavlja idealnu, prirodnu doktrinu za globalnu hegemoniju. (…) Bilo kako bilo, za Sjedinjene Države u njihovoj novoj ulozi dominantne svetske sile globalizacija kao doktrina predstavlja korisne referentne okvire kako za definisanje savremenog sveta tako i američkog odnosa prema njemu.”^[2]

Glavne poente ovog geopolitičkog koncepta SAD, interpretirane od strane DŽordža Fridmana, mogle bi se sažeti u sledećih nekoliko odrednica:

– SAD su ceo planetarni sistem zemlje označile kao polje ostvarivanja svojih globalnih ciljeva. U tu svrhu nije dovoljno samo isticati već postignutu kontrolu okeana ili tzv. svetskog mora, već i kosmičko okruženje planete koje se ima smatrati legitimnim prostorom za nametanje hegemonije i za realizaciju interesa Vašingtona.

– SAD nastoje da efikasno kontrolišu geopolitičke i spoljnopolitičke interese svojih evropskih saveznika s jedne strane, ali i da stave Rusiju u potpunu izolaciju, imobilišući njene državne, ekonomske, energetske, vojne i sveukupne nacionalne kapacitete za odbranu i razvoj.

– Sadašnja Evropa je prostor za manipulaciju kojim će Vašington rešavati svoje prioritetne geopolitičke zadatke. „Stoga ‘jednaka pravila za sve’ prestaju vredeti onog trenutka kad su ugroženi američki interesi. Osim toga, Amerika – za razliku od svoga evropskog ekonomskog pandana – poseduje ogromne vojne mogućnosti, pa kombinacija ekonomske i vojne snage generiše nezabeleženu mogućnost političkog uticaja.” [3]

– Naznačeni geopolitički ciljevi Vašingtona imaju se ostvariti tako što će se izvršiti dodatna konfrontacija i devastacija Evrope i Rusije na svim poljima, a osobito na prostoru njihove energetske, ekonomske, tehnološke i političke saradnje.

– Za SAD je najvažniji zadatak da ne dozvole da se „nemački kapital i tehnologija spoje sa ruskim privrednim resursima i radnom snagom u nepobedivu kombinaciju. SAD na tome rade već ceo vek.

– U tu svrhu neophodno je fragmentizovati evropski prostor i držati ga u stalnoj poziciji međusobne blage konfrontacije. Fridman doslovce kaže: „Poljaci, Mađari, Rumuni žive u sasvim drugom svemiru u odnosu na Nemce, a Nemci u apsolutno drugoj realnosti u odnosu na Špance.”

– Fridman neskriveno poručuje da će „Evropljani umirati u ratovima” koji će biti generisani u bliskoj budućnosti. O tome svedoči i general-pukovnik Leonid Ivašov, predsednik Akademije za geopolitičke probleme: „Amerikanci veoma žele da započnu rat na evropskom kontinentu. To Evropljani moraju da shvate. Sa njima o tome treba razgovarati na svim nivoima. Amerikanci će sa zadovoljstvom pomagati da rat potraje da bismo mi, Evropljani i Rusi, što duže međusobno ratovali, uništavali svoje ekonomije i infrastrukturu, a Amerikanci vladali i nad njima i nad nama. To je američki san.”[4]

– U tom cilju, po svedočenju Fridmana, SAD ubrzano naoružavaju Poljsku, Bugarsku i pribaltičke zemlje. Ali takođe i Ukrajinu. „SAD deluju u Ukrajini demonstrativno, mimo NATO. Nama se pljucka na NATO. Kada bude potrebno da ratuju, reći ćemo im. Za sada mi samo pripremamo rat.”

– Ukrajina je važna za SAD kao ofanzivno-odbrambeni bedem koji će vojni potencijal SAD i NATO-a primaći na samo 400 do 500 km do ruske prestonice Moskve.

– Cilj SAD je izolacija Rusije i stvaranje tzv. međumorja (intermarijuma) između Baltika i Crnog mora, strategija koju je osmislio Pilsudcki. „Postavljanje prepreke između dva mora za Vašington je mnogo važnije od borbe sa islamskim ekstremizmom”, ističe DŽ. Fridman.

– Stvaranjem tzv. sanitarnog kordona u međumorju leži namera Vašingtona da se na „kratkom užetu mogu držati i Nemačka i cela EU” u što efikasnijem bloku izolovanosti i konfrontiranosti prema Ruskoj Federaciji i Evroaziji.[5]

– Sa istom namerom SAD sprovode politiku „zavadi pa vladaj” i u prostoru Evroazije. Priznajući da tako velike oblasti ne mogu efikasno kontrolisati u celini, oni pribegavaju politici strateškog konfrontiranja nacija i država, podgrevajući na taktičkom nivou stara neprijateljstva ili generišući nova. Doduše, nisu u stanju da celu Evroaziju kontrolišu, „ali smo u stanju da podržavamo strane koje su u neprijateljstvu. Da obezbedimo da se koncentrišu jedni na druge, a ne protiv nas.”[6]

– Izloženi stavovi DŽ. Fidmana predstavljaju jedan jasan i kondezovan program geopolitike destrukcije, koji u naglašeno kritičkom tonu E. Vlajki označava pojmom američki teror. „Sve u svemu, ova velika zemlja se igra svetskog policajca obarajući se neprestano na siromašne, prouzrokujući unutrašnje krvave sukobe, organizujući kampanje demonizacije protiv nepoželjnih, rušeći vlade, organizujući politička ubistva i podržavajući najcrnje diktature; ukratko, Amerika provodi teror po čitavom svetu i inkarnacija je terora.”[7]

Dakle, da reinterpretiramo ukratko navedene stavove:

– Evropske nacije organizovane su od strane atlantista u supranacionalni geopolitički projekat zvani Evropska unija.

– Po već davno definisanom projektnom zadatku, okupljene su ove zemlje kao blok budućeg konfrontiranja sa evroazijskom geopolitičkom strukturom predvođenom Rusijom.

– Najveći deo evropskog kontinenta je pod atlantističkom okupacijom već više od sedam decenija, i njen kraj se iz ove perspektive posmatranja još za dugo ne dâ nazreti. „Zemlje Evropske Unije napuštaju svoj suverenitet u korist institucije bez težine prema spoljnjem svetu, institucije čiji se završni oblik i ciljevi ne poznaju.”[8]

– Kompletna evrostruktura, na čelu sa SR Nemačkom, stavljena je u funkciju ostvarenja primarnih i najvitalnijih interesa SAD, a osobito onih koji treba da izvrše trajnu izolaciju i devastaciju Ruske Federacije i spreče spajanje i simbiozu njenih geopolitičkih interesa sa interesima evropskih nacija. „Cilj Amerikanaca nije dakle bio da okončaju rat, već da definišu posleratni svetski poredak. Izraz New World Order pojavio se svaki put kada su Sjedinjene Države smatrale da su blizu potpune dominacije nad svetom: posle Drugog svetskog rata, na kraju hladnog rata i sada.”[9] O tome više nego eksplicitno svedoči i Torsten Hajze, nemački poslanik i vođa NDPN, kada kaže: „Nemačka je okupirana zemlja od strane Amerikanaca i Engleza. Imamo 150.000 okupacionih vojnika, a i dalje je na snazi mirovni sporazum iz Drugog svetskog rata. Mi smo kolonija SAD i ponašamo se kao verni pas koji izvršava komande svoga gazde. Naši političari ne mogu da sastave vladu dok im to ne dozvole Amerikanci.”[10]

– U tu svrhu SAD i NATO činili su razna antievropska i antiruska nepočinstva i koristili sva raspoloživa sredstva, uključujući i generisanje novih konflikata niskog intenziteta na evropskom kontinentu, kao što su procesi razbijanja (SFRJ, SSSR, Kiparske krize, Ukrajinske krize i sl.). U tom kontekstu Fransoa Miteran je izjavio: „Francuska to ne zna, ali mi smo u ratu protiv Amerike. Da, u stalnom ratu, vitalnom ratu, ratu bez mrtvih. Naizgled (…) Da, Amerikanci su veoma tvrdi, oni su proždrljivi, oni hoće nepodeljenu vlast nad svetom. Nepoznati rat, stalni rat, naizgled bez mrtvih, pa ipak rat do smrti.”[11]

– Zato s pravom francuski političar Žan Pjer Ševenman još 2000. godine na kongresu o „liberalnoj modernizaciji” izjavljuje: „Nema nezavisne Evrope u svetu kakav jeste ako se ne uspostavi osovina Pariz – Berlin – Moskva, koja je osovina evropske nezavisnosti.”[12]

– To takođe potvrđuje i francuski geopolitičar srednje generacije Anri de Grosuvr, ističući da „nezavisnost Evrope nije luksuz niti taština već vitalni uslov. Ili je jedna zajednica gospodar svojih vitalnih interesa, ili ih ona poverava drugoj strani za koju oni nisu vitalni.”^[13]

– O tome na prilično dramatičan način svedoči i bivši ambasador Francuske Alber Šambon, definišući suštinu američke i britanske spoljne politike, koju je formulisao na jednoj tribini objavljenoj u listu Le Figaro. Ulogu Kraljevskog instituta za međunarodne odnose (Royal Institute of International Affairs), a posebno CFR-a (Council of Foreing Relations) u Amsterdamskom sporazumu (18. januar 1999) okarakterisao je kao pogubnu: „Prema američkoj Evropi, Amsterdam je završetak hegemonijske politike čiji je cilj nestanak evropskih nacija”.[14]

U čemu se, dakle, ogledaju bilansi geopolitike destrukcije koja je na delu već nekoliko decenija unazad, a usmerena je u pravcu devastacije evropskih nacija i pokoravanja Rusije. Evo samo nekih od njenih markantnih obeležja koja ilustruju destruktivne rezultate državnog i nacionalnog rastrojstva evropskih država i naroda:

– Kao prvo, demografski slom evropskih nacija i Rusije: „Zapadna Evropa i Rusija više ne obnavljaju svoje stanovništvo. Nemačka, na primer, već sada ima deficit od 100.000 osoba godišnje. Proces rastakanja i preokretanja piramida životnih doba je uveliko počeo na evropskom kontinentu i vodiće u velike ekonomske i društvene krize ako energična politika oporavka nataliteta ne bude brzo preduzeta.”[15]

– Političke posledice: U okviru patriotski nastrojenih političkih i intelektualnih krugova EU sve se češće postavljaju sledeća pitanja: „Koji je krajnji cilj Evropske Unije, u čiju korist mi vršimo transfere suvereniteta, za koju spoljnu politiku, sa kojim partnerima?”[16] Posledice su savim vidljive i jasne. Reč je o kompletnoj institucionalnoj devastaciji moderne nacionalne države u Evropi, koja više neće biti sposobna da rešava nijedno vitalno pitanje svojih naciona, uključujući i ona osnovna pitanja njene unutrašnje i spoljne bezbednosti.

– Ekonomske posledice: „Zar Evropa treba da bude samo veliko tržište koje nudi prilike za prodaju američkih proizvoda, vojnike za njihove ratove…”[17] Reč je o svojevrsnoj politici globalizacije siromaštva od koje se nije mogla sačuvati ni Evropa, osobito u onim zemljama koje se nalaze u zoni njenih obodnih areala. Tzv. evropska poluperiferija. „Takođe, umesto da nakon pristupanja EU opada broj siromašnih, u novoprimljenim zemljama dešava se suprotno. U Bugarskoj, u proteklih 10 godina, značajno raste broj siromašnih građana. Procenat populacije ispod granice siromaštva u Bugarskoj pre stupanja u EU je 2002. godine iznosio 13,4%, a 2008. godine, nakon stupanja u Evropsku uniju, 21%. Posebno je zabrinjavajući podatak o padu broja stanovnika Bugarske u protekloj deceniji. Tačnije, u deceniji kada je Bugarska dobila kandidaturu za članstvo u EU i otpočela pregovore o članstvu, i konačno do momenta kada je postala članica EU, izgubila je oko 700.000 stanovnika (ili oko 10% ukupnog stanovništva). Naravno, veliki pad broja stanovnika u periodu od 10 godina može se objasniti i emigracijom Bugara na Zapad (gde rade slabo plaćene poslove, pre svega u Italiji i Španiji), ali i negativnom stopom nataliteta i lošim društvenim i ekonomskim uslovima nakon ulaska Bugarske u EU. Preciznije, podatak o gubitku skoro 10% stanovništva samo u jednoj deceniji pokazuje i da bi stopa nezaposlenosti (koja je takođe skoro dvocifrena) bila još veća da nema iseljavanja iz Bugarske. Tačnije, nekoliko stotina hiljada Bugara radi u Italiji, Španiji i drugim zemljama EU. (Uglavnom se radi o građevinskim radnicima i bolničarima za negu starijih osoba, priznaju i izvori bliski EU.) Takođe, u toj istoj ‘evropskoj’ deceniji, u periodu od 2001. do 2011. za nekoliko puta je porastao spoljni dug Bugarske. Godine 2000. on je bio približan dugu Srbije. Međutim, već 2011. godine bio je veći od spoljnog duga Srbije. Rast spoljnog duga Bugarske pre i posle stupanja u EU: 2000. godina 10,4 milijardi dolara, a 2011. godine 46,8 milijardi dolara.”[18]

Ali ni centar Evrope nije pošteđen politike ekonomskog iznurivanja i potčinjavanja. „Ekonomski i trgovački rat besni između Evropske Unije (32% svetskog BDP-a) i Sjedinjenih Država (28% svetskog BDP-a) (…) Amerika deregulacije i slobode svetske trgovine očigledno ne može da podnese konkurenta koji ne bi prihvatio pravila igre koja je ona nametnula i koje ona ne primenjuje na sebi.”[19] Posledice takvog ekonomskog satiranja ekonomija zemalja članica EU vidljive su i iz sledećih podataka: „Prosečni BDP po glavi stanovnika zemalja EU niži je od BDP-a svih država Sjedinjenih Američkih Država, osim četiri najsiromašnije: Arkanzasa, Montane, Zapadne Virdžinije i Misisipija. Kad bi pripadale SAD-u, BDP svih zemalja EU (osim Luksenburga) bio bi među najnižim. To je činjenica koju ne žele čuti Širak, Šreder i Berluskoni.”[20]

Prinudno uvedene sankcije Ruskoj Federaciji povodom ukrajinske krize ekonomski ne štete samo ruskoj ekonomiji. Svedoci smo da se gotovo na dnevnom nivou čuju glasovi opravdanog protesta evropskih privrednika koji trpe ogromne štete, a koje se sada već mere stotinama milijardi evra, u pokušaju da nateraju svoje vazalne vlade na ukidanje ovih za evropske države pogubnih mera i direktno konfrotiranje sa politikom ekonomske destrukcije koju iz razloga sebičnih interesa forsira prekookeanski levijatan.

– Navedeni devastacioni koncept posebno maligno se ostvaruje kroz strategiju tzv. geopolitike siromaštva, ekonomske politike svojevrsnog navođenja i prisiljavanja čitavih regiona i zemalja da se „specijalizuju” za siromaštvo u procesima planske pauperizacije, deindustrijalizacije i usporene modernizacije, a deo su projektovanog ishoda elita koje globalizuju u nastojanju da za sebe sačuvaju privilegovan ekonomski položaj. One teže da obezbede nesmetano i nepravedno prisvajanje tuđeg rada i resursa, jednom rečju da očuvaju i ojačaju vlastiti monopolski položaj u globalizovanoj strukturi finansijske, ekonomske, medijske, vojne i geopolitičke moći. Na delu je, naime, jedna svojevrsna geopolitika siromaštva – planski koncept kontrole ekonomskih tokova propadanja onih regiona i nacija koji su geopolitički oponenti moćnih geopolitičkih sila i njihovih saveznika, i obrnuto, značajno ekonomsko uzdizanje i ubrzan ekonomski razvoj regiona i država označenih kao pivot-države ili države stožeri, čiji je zadatak regionalno očuvanje i unapređenje postojećeg geopolitičkog poretka moći u svetu.[21]

– Izuzetno je zanimljiv i uglavnom prećutkivan problem zloupotrebe narkotika u svrhu finansiranja raznih državnih i paradržavnih institucija svetske imperije broj jedan. „Kontinetalna osovina bi mogla delimično da kontroliše divovske finansijske tokove od trgovine drogom. Procenjuje se da od osamdesetih godina naovamo transakcije vezane za drogu iznose petsto milijardi dolara godišnje. Reč je dakle o ključnom geopolitičkom ulogu koji se retko pominje.”[22] Razlozi za to su sasvim jasni: Evropa je preplavljena narkoticima, u porastu su svi oblici kriminaliteta i socijalne patologije koja je generisana i povezana sa tržištem droge. Javna je tajna da se hapse i pravno procesuiraju samo oni narko-bosovi koji su van sistema imperijalne kontrole. Razmere destrukcije koje su posledica konzumacije droga su nemerljive, osobito na mlađu populaciju u Evropi, čime se dodatno podstiču procesi depopulacije stanovništva.

– Islamizacija Evrope takođe je uzela maha. Zasekla je duboko u nacionalno i identitetsko tkivo evropskih nacija i preti da se pretvori u njihovu nepovratnu razgradnju i nestanak u narednih nekoliko decenija.[23] Te procese raznim sredstvima i načinima podstiče Imperija tako što generiše i usmerava akcije islamskih radikalista a vođena potrebom da efikasno kontroliše svoje navodne evropske saveznike (na primer, nedavni šokantni teroristički udar na list Šarli Ebdo) ili pak da destruiše svoje tradicionalne geopolitičke protivnike (Sirija, Iran, Ruska Federacija i dr.).

Evo nekoliko zanimljivih statističkih pokazatelja koji ukazuju na pogubne tendencije islamizacije Evrope. Gledano kroz istoriju, nijedna kultura se nije spasla nakon što joj je stopa nataliteta pala na 1,9. Trideset jedna zemlja u Evropi ima stopu nataliteta u proseku 1,38. Od ukupnog populacionog rasta Evrope od 1990. godine, 90% čini islamska imigracija. Čak 30% stanovnika ispod 20 godina u Francuskoj su muslimani. U poslednjih 30 godina broj muslimana u Velikoj Britaniji narastao je preko 30 puta. U Holandiji preko 50% novorođenčadi su muslimani. U Rusiji ima 23 miliona muslimana, svaki peti stanovnik Rusije je musliman. U Belgiji 25% novorođenih su muslimani…[24] „Islam ulazi u srce Evrope”, naslov je jednog novinskog članka koji govori da će se 2050. godine po prvi put u istoriji čovečanstva izjednačiti broj hrišćanskih i muslimanskih vernika. Zapadni svet dobro poznaje ove činjenice, ali ne preduzima ništa ozbiljno i sistematski da zaustavi navedene negativne trendove.[25]

Ta neaktivnost pretvorila se u dirigovanu i za evropske nacije samodestruktivnu politiku koja podržava dalju radikalniju islamizaciju Evrope.[26] „Rezultati tajnih planova CIA i arapsko-američke politike posledica su amerikanizacije Evrope, ili ostvarenje jasne namere destabilizacije Starog kontinenta. Napredak islama i islamizma u svetu neraskidivo je vezan za kulturno, političko-ekonomsko i geostrateško delovanje Sjedinjenih Država od početka 20. veka.”[27]

– Posledice na polju geoenergetike su, čini se, najvidljivije. Uočljiva je velika strukturalna zavisnost Evrope od energenata ugljovodonika, osobito nafte i gasa, što je upućuje na saradnju sa Rusijom. Uporno blokiranje te saradnje od strane Vašingtona jasno ukazuje na pokušaj marginalizacije i energetske zavisnosti Evrope, koju je tako lakše kontrolisati. SAD takođe destimulišu i evropski nuklearni program namenjen mirnodopskim projektima proizvodnje električne energije ne bi li i na tom važnom polju sačuvali monopol nad nuklearnom tehnologijom. Na pomolu je dakle dramatična energetska zavisnost evropskih zemalja u narednoj deceniji ukoliko se ne deblokiraju postojeći politički okviri nametnuti od strane SAD.

Osnovni prostor za emancipaciju evropskih nacija iz letalnog zagrljaja Vašintona i za njihovu saradnju sa Evroazijom leži pre svega u polju tzv. geoenergetskog partnepstva. Pokazalo se tako da je geoenergetski faktor ključan za procese geopolitičke redefinicije novih odnosa na relaciji Evropa–Rusija. Stoga je S. Đukić potpuno u pravu kada tvrdi da je pritisak „SAD koje teže svojim geopolitičkim interesima – izolacija Rusije i držanje pod kontrolom evropskih saveznika. Od toga teško Evropa i Rusija mogu imati koristi, ali imaju u najmanju ruku podozrenja i političko-ekonomske štete koje sprečavaju integraciju Evrope od Atlantika do Urala, i Evroazije na zajedničkom kontinentu. Evropskim narodima, a to znači i ruskom, odgovara jedino takav projekat budućnosti.” Buduća ujedinjena Evropa, ako bude bilo dovoljno političke mudrosti i interesa da se ona stvori, biće svakako Evropa koja će primarno počivati na ovoj geoenergetskoj osovini, čija će geopolitička ekstenzija svakako daleko nadmašivati postojeće evropske kontinentalne granice.[28]

„Nova Evropa” – nova šansa?

„Nova Evropa”, kao geopolitička inicijativa, počiva na ideji revitalizacije stare degolističke ideje o izgradnji velike geopolitičke ekstenzije PARIZ–BERLIN–MOSKVA, kao jedino realne i oslobađajuće opcije za sve nacije i države koje su pozicionirane u geografskom prostoru njenog prostiranja. „Jedino bi multipolarni svet i Evropa koja vodi sopstvenu politiku bili u stanju da spreče posledice američke ratoborne politike. Ta Evropa, sagrađena oko idealne osovine Pariz–Berlin–Moskva, bila bi faktor mira i ekonomskog prosperiteta.”[29] U takvoj Evropi nacija, integrisanoj na partnerskim i ravnopravnim odnosima, sa evroazijskom geopolitičkom strukturom, u kojoj će dominirati realizacija međusobno harmonizovanih i kompatibilnih interesa zainteresovanih strana, i zvanični Beograd treba da traži svoju šansu.

Jasno je, iz ove prespektive, da je geopolitički koncept Nove Evrope, duboko integrisane sa Evroazijom, dobra civilizacijska alternativa globalnom, korporativnom i predatorskom kapitalu koji u krajnjoj instanci, a za svoje sebične interese, upravlja neslućeno moćnim kapacitetima velike svetske Imperije. Na to optimistički, ali zasnovano na realnim ekonomskim pokazateljima, ukazuje i poznati nemački bankar Folker Helmajer. „Osovina Moskva–Peking–Briks je pobedila. Zapadu je dosta. Tokom 1990-ih ove zemlje su činile približno 25 odsto svetskog autputa. Sada čine 56 odsto svetskog autputa i 85 odsto svetske populacije. Kontrolišu približno 70 odsto svetskih deviznih rezervi. One na godišnjem nivou rastu u proseku 4–5 odsto. Pošto SAD nisu bile spremne da svoju moć dele sa svetom, niti da izgrade sektor za razvoj tržišta baziran na sopstvenom sistemu, izgubile su bitku. Upravo zato SAD trenutno pokušavaju da uvuku EU u konflikt koji bi mogao biti fatalan za Evropu”, rekao je Helmajer o budućnosti.

„Činjenica je da ove države pokušavaju da se otrgnu kontroli SAD. To se vidi po stvaranju konkurentne institucije AIIB i nove Razvojne banke BRIKS-a. Sve to ne odgovara SAD, a nezadovoljstvo se ogleda u silnim međunarodnim konfliktima koji se vode pod izgovorom uvođenja ‘demokratije’ i ‘slobode’. Dovoljno je osvrnuti se na neuspehe tog cilja da bi se utvrdilo da je sve samo šarena laža”, kaže Helmajer. [30]

Nešto slično tvrdi i Z. Bžežinski, ozbiljno zabrinut nad sudbinom američkog globalnog vođstva. „Globalno političko buđenje je istorijski antiimperijalističko, politički antizapadno i emocionalno izrazito antiameričko. U tom procesu stavljaju se u pokret snage koje bitno modifikuju i pomeraju globalni gravitacioni centar. To, za uzvrat, menja globalnu raspodelu moći, što ima velike implikacije po karakter američke uloge u svetu. (…) Od suštinskog značaja je da Amerika svoju drugu šansu posle 2008. godine uspešno iskoristi, jer treće šanse neće biti. Amerika hitno mora da oblikuje istinsku posthladnoratovsku globalističku spoljnu politiku”.[31] Ne treba sumnjati da se u krilu stare, umorne, opljačkane i okupirane Evrope polako ali sigurno javlja svest o potrebi konstituisanja alternativne geopolitičke koncepcije kao doktrinarne eksplikacije njene sveukupne emancipacije. Svesni smo činjenice da će procesi konstrukcije realne alternative vladajućoj geopolitici destrukcije ići sporo, ometano, često sa zastojima i preispitivanjem, ali ubeđeni da će ona jednoga dana biti konstituisana kao nova realnost. Uostalom, ma kako to patetično zvučalo, ili će Nova Evropa biti izgrađena ili je, po već navedenom svedočenju istaknutih Evropljana, uopšte neće biti.

Literatura:

Aleksis, T. (2007 ), Geopolitka Srbije, Službeni glasnik, Beograd.
Aleksis-Žil, T. (2013), Razaranje Balkana, Metella, Beograd.
Bžežinski, Z. (2004), Američki izbor, Cid, Podgorica.
Bžežinski, Z. (2009), Druga šansa Amerike, Službeni glasnik, Beograd.
Brdar, M. (2007), Srpska tranziciona ilijada, Stilos, N. Sad.
Vlajki, E. (2006), Američki teror, Besjeda, Banja Luka.
Gajić, A. (2015), U vrtlogu tranzicije, IES, Beograd.
Gaćinović, R. (2015), Sprečiti potapanje Srbije u „Atlantiku”, Kultura polisa, posebno izdanje, N. Sad.
Grosuvr de, A. (2014), Pariz, Berlin, Moskva, Put nezavisnosti i mira, Fond Dostojanstvo, N. Sad.
Guskova, J. (2010), Savremeni geopolitički položaj Srbije, kao rezultat aktivnosti spoljnog faktora u uslovima globalizacije, u zborniku Srbija u savremenom geostrateškom okruženju, Medija centar Odbrana.
Del Val, A. (1998), Islamizam i Sjedinjene Države, alijansa protiv Evrope, Službeni list SRJ, Beograd.
Despotović, LJ. (2012), Srpska geopolitička paradigma, Kairos, Sremski Karlovci.
Despotović, LJ. (2014), Konstrukcija i dekonstrukcija identiteta, FEPPS, N. Sad.
Despotović, LJ., Đurić, Ž. (2014), Geopolitika siromaštva, Kultura polisa, br. 23, Novi Sad.
Knežević, M. (2014), Prizma geopolitike, IPS, Beograd.
Milošević, Z., Đurić, Ž. (2014), (Dez)integracija država i identitet, zbornik radova, IPS, Beograd.
Milošević, Z. (2012), Identitet Evrope – budućnost muslimana u EU, IPS, Beograd.
Mitrović, R. M. (2014), Geopolitička tranzicija Balkana, Prometej, N. Sad.
Petrov, V. (2009), Očerki russkoi geopolitiki, Troica, Moskva.
Petrović, Z. Piroćanac (2013), Vašingterna i Srbi, IPS, Beograd.
Petrović, D. (2012), Geopolitika sredozemlja, IMPP, Beograd.
Polšek, D. (2007), Svjetsko carstvo i njegovi neprijatelji, Jasenski i Turk, Zagreb.
Proroković, D. (2012), Geopolitika Srbije, Službeni glasnik, Beograd.
Stepić, M. (2001), U vrtlogu balkanizacije, Službeni list, Beograd.
Stepić, M. (2004), Srpsko pitanje geopolitičko pitanje, Jantar, Beograd.
Stepić, M. (2013), Geopolitika neoervoazijstva, IPS, Beograd.
Stepić, M., Đurić, Ž. (2013), Srbija i evroazijski geopolitički prostor, zbornik radova, IPS, Beograd.
Haled, F. A. (2012), Globalni islam, Službeni glasnik, Beograd.

[1] Petrović, Z. Piroćanac (2013), Vašingterna i Srbi, IPS, Beograd, str. 23.

[2] Bžežinski, Z. (2004), Američki izbor, Cid, Podgorica, str. 101–102.

[3] Isto, str. 104.

[4] Vid.: Pravda, 7. 7. 2015, internet izdanje.

[5] Vid.: Petrov, V. (2009), Očerki russkoi geopolitiki, Troica, Moskva, str. 77.

[6] Večernje novosti, 8. 4. 2015, internet izdanje.

[7] Vlajki, E. (2006), Američki teror, Besjeda, Banja Luka, str. 77.

[8] Grosuvr de, A. (2014), Pariz, Berlin, Moskva, Put nezavisnosti i mira, Fond dostojanstvo, N. Sad, str. 56.

[9] Isto, str. 51.

[10] Vid.: Kurir, 26. april 2015, internet izdanje.

[11] Grosuvr de, A., str. 47.

[12] Isto, str. 7.

[13] Isto, str. 35.

[14] Isto, str. 54.

[15] Isto, str. 118.

[16] Isto, str. 34.

[17] Isto.

[18] Gaćinović, R. (2015), Sprečiti potapanje Srbije u „Atlantiku”, Kultura polisa, posebno izdanje, N. Sad.

[19] Grosuvr de, A., nav. delo, str. 48.

[20] Polšek, D. (2007), Svjetsko carstvo i njegovi neprijatelji, Jasenski i Turk, Zagreb, str. 133.

[21] Despotović, LJ., Đurić, Ž. (2014), Geopolitika siromaštva, Kultura polisa, br. 23, Novi Sad.

[22] Grosuvr de, A., nav. delo, str. 52.

[23] Vid.: Milošević, Z. (2012), Identitet Evrope − budućnost muslimana u EU, IPS, Beograd, str. 24.

[24] Vid.: Lučić, D. (2012), Islamska republika Nemačka 3, Laguna, Beograd.

[25] Vid.: Večernje novosti, 19. april 2015, internet izdanje.

[26] „Obama vodi samoubilačku politiku za Zapad i sankcije su njegova velika greška. Treba ukinuti sankcije Rusiji i vratiti se partnerstvu sa Moskvom. Rusija može da pomogne da se spreči širenje islamskog fundamentalizma i terorizma koji zloupotrebljava islam. U tom smislu, Putin je za nas oličenje slobode i bezbednosti. Rusija je prijateljska zemlja, treba odustati od tih apsurdnih sankcija…”, zaključio je Mauricio Gaspari, potpredsednik italijanskog Senata. Večernje novosti, 17. 6. 2015.

[27] Del Val, A. (1998), Islamizam i SAD, alijansa protiv Evrope, Službeni list SRJ, Beograd, str. 274.

[28] Despotović, LJ. (2014), Geoenergetika i geopolitika: gasovod Južni tok, Politika nacionalne bezbednosti, br.1. IPS, Beograd, str. 37.

[29] Grosuvr de, A.,nav. delo, str. 201.

[30] Vid.: Večernje novosti, 7. 7. 2015, internet izdanje

[31] Bžežinski, Z. (2009), Druga šansa Amerike, Službeni glasnik, Beograd, str. 117–123.

GLOBALIZACIJA I EVROPA

Ostavi komentar