ГЕОРГИЈЕ МАГАРАШЕВИЋ – ОСНОВАТЕЉ И УРЕДНИК „ЛЕТОПИСА“

21/12/2020

Аутор: Јованка Симић, новинар

„Летопис Матице српске“, књижевни часопис који без већих прекида излази још од 1824. године и представља један од најстаријих у свету, израстао је из српске културе. Покренут у Новом Саду под називом „Сербска летопис“, а штампан у Будиму, лист је, по замисли његовог покретача Георгија Магарашевића (1793−1830) постао централно место на којем су излагани резултати српског књижевног и научног стваралаштва са акцентом на језик, књижевност, историју, религију, фолклор и културу не само српског народа него и васколиког  словенског света, „от Адријатског до Леденог, и от Балтиског до Црног мора”.

    У години коју испраћамо навршило се 190 лета од када се у Новом Саду о Богајевљењу  упокојио професор сремскокарловачке Гимназије, историчар, књижевник и оснивач „Летописа“, Георгије Магарашевић. Рођен је у сремском месту Адашевци као најстарији син у тој породици. Мајка Јованка Магарашевић потекла је  из свештеничке породице у Адашевцима, а отац Лазар, рођен Берковић,  био је богослов пореклом из Даља. Узео је презиме супруге у знак захвалности свом тасту Јосифу који није имао мушких потомака, а Лазара је посинио, па је на тај начин наствљена лоза Магарашевић. Георгије је имао три сестре и петорицу браће. Како он сам није показивао интересовање за свештенички позив, његов брат Јован наследио је оца и постао адашевачки парох.

   После гимназије у Сремским Карловцима, Магарашевић на кратко започиње школовање у Пешти, али се због нарушеног здравља враћа у Карловце 1813. године. Како је у тим данима упражњено место професора хуманистичких предмета у разредима човечности, постављен је за предавача.

   Током наставниковања зближио се са Лукијаном Мушицким, игуманом фрушкогорског манастира Шишатовац. Повремене међусобне трзавице нису нарушиле то, дуги низ година, велико пријатељство. У Шишатовцу се Магарашевић упознао и са Вуком Караџићем који је у овом манастиру боравио у априлу и мају 1815. године током припрема за рад на свом речнику.

     У Карловачкој гимназији Магарашевић је предавао и историју, а то је представљало још већу одговорност јер је карловачки митрополит Стефан Стратимировић био веома наклоњен историјским наукама па је од гимназијског професора очекивао импресивно познавање историје. Стога се Магарашевић марљиво снабдевао разноврсном литературом како би био равноправан саговорник митрополиту. Професорска каријера Магарашевића у најстаријој српској гимназији трајала је, ипак, само три године, а повод за њено прекидање била је – љубавна афера. У лето 1816. године, код супруге његовог колеге, гимназијског професора Томе Војновића пронађена су Магарашевићева љубавна писма.

    Тим поводом Мушицки је опширно писао Вуку Караџићу те се Магарашевић нашао у веома тешком положају што се види и из његовог писма упућеног пријатељу Јакову Герчићу у којем констатује: „Мртав бех и оживех“. Заправо, „оживео“ је захваљујући помоћи владике Гедеона Петровића који је посредовао у његовом премештају на наставничко место у Новосадској гимназији, где је Магарашевић остао све до своје смрти 1830. године.

    Захваљујући чврстој подршци владике Гедеона, није се морао обазирати на заједљиве коментаре нових колега у вези са његовим љубавним скандалом. У потпуности се посветио наставничком послу који је претходно и у Карловачкој гимназији добро обављао. Свих тих година био је изразито присутан у културном животу, водио је преписку са многим културним радницима и посветио се свом списатељском раду. На књижевност Магарашевића су првенствено усмеравали контакти са двојицом снажних интелектуалаца тога времена – Мушицким и Вуком Караџићем.

    Мада Мушицки није превисоко вредновао Магарашевићеве списатељске способности, дивио се његовом калиграфском рукопису, коме је чак посветио једну оду. Магарашевића, с друге стране, није привлачила класицистичка поезија коју је писао Мушицки.

   У Новосадској гимназији, у Магарашевићево време, предавао је и професор Милован Видаковић истакнути и омиљени (повремено и оспоравани) романописац који се данас сматра зачетником српског романа. Од првих дана свог боравка у Новом Саду, Магарашевић је показивао нетрпељивост према Видаковићу што је највероватније  произилазило из Магарашевићеве блискости са Вуком Караџићем који је био веома оштар критичар Видаковићевих књига.

    У веома непријатну књижевну полемику између Вука и Видаковића, Магарашевић се није директно укључивао, него је преводима из књижевно-теоријских дела само желео да укаже на позитиван значај књижевне критике у развоју књижевности. Сматрао је да би високе критеријуме књижевног стварања требало да прихвате и српски књижевници.

   Магарашевић је био човек велике радне енергије и литерарног дара, а највећи део свог опуса посветио је историјским темама. Написао је између осталог, „Историју најновији прикљученија“ (1823) која садржи приказ најзначајнијих европских политичких догађаја од 1809. до 1821. године. Наредне године (1822) издао је, не наводећи извор, једно Наполеоново мемоарско дело. Популарно писана „Кратка всемирна историја“ (1831) објављена је после Магарашевићеве смрти.

   Под утицајем сентименталистичке путописне књижевности и књига које му је Вук Караџић слао из Беча, Мaгарашевић је написао „Писма Филосерба“ објављена у „Летопису“ 1828. и 1829. године што се сматра његовим најзначајнијим оригиналним делом. Мада Магарашевићев опус није обиман, он је покретањем часописа „Србска летопис“ (1824) оставио изузетно дубок  траг у развоју српске културе.

   Међу српским књижевницима још у 18. веку зачела се идеја о покретању књижевног часописа. О томе је 1816. године размишљао и Лукијан Мушицки, а са његовим плановима био упознат и Магарашевић. Словачки слависта и директор Гимназије у Новом Саду, Павел Јозеф Шафарик је, такође, размишљао о покретању часописа, али прилично опрезно јер је на уму имао и недостатак финансија за такав подухват. Средином 1823. године Магарашевић је отпочео припреме за издавање часописа. Није још био сигуран какав ће бити карактер планиране публикације, а највећи проблем представљало му је проналажење издавача.

    Одлучио се за сарадњу са Константином Кaулицијем који је био на гласу као човек који радо продаје књиге, али тешко писцима исплаћује зарађени новац. Многе проблеме Магарашевић је морао да решава у ходу јер још није имао прецизно разрађену концепцију будућег часописа. Одмах се кренуло са издавачком делатношћу, будући да су оснивачи сматрали да је њихов основни задатак „да се Књиге Србске рукописне на свет издају и распрострањавају, и то сад и отсад без престанка за свагда“. Тако су, на самом почетку Матичине делатности, објављене књиге Милована Видаковића, Јована Стерије Поповића, Доситеја Обрадовића, Лукијана Мушицког, Јована Суботића и других.

  Годину уочи оснивања Матице српске, најстарије књижевне, културне и научне институције у Срба,  почетком октобра 1825.године из штампе је изашла прва свеска „Летописа“. Магарашевић наводи да због извесних потешкоћа „Летопис“ није могао да буде објављен претходне године, али да је ипак  задовољан јер је прикупљени материјал довољан за издавање још једне свеске.

   У Предсловијеу (предговору) првој свесци, Магарашевић је изнео програм часописа чији главни садржај ће бити „све што се год словенског народа од Адријатског до Леденог и од Балтиског до Црног мора вообште, а особито што се нас Сербаља тиче и то у књижевном призренију, све је то предмет ‘Сербске летописи’“.

   Када је о језику реч, Магарашевић је у Предсловију заузео умерен и помиритељски став између Вукове и струје његових противника што није могло да прође без критике. Василије Василијевић, Вуков пријатељ из Земуна, у вези са овом Магарашевићевом колебљивошћу је написао: „Јесте ли добили Магарашевићев летопис 1825. године? И он гледа да данашњем укусу угоди, али опет каже у предговору да ће на послетку бити оно што мора бити. Кад би он своје књиге под туђим именом издавао и на другом месту штампао, не верујем да би овако говорио“.

      Један од важнијих одељака „Летописа“ биле су „Биографическе черте славни Сербаља“. После Предсловија штампан је одељак са календаром где су наведена посрбљена имена светаца. Магарашевић је увођење ове рубрике објашњавао тврдњом да ништа снажније и племенитије не утиче на човека као – добар пример.

     Међутим, посербљена имена светаца која је употребљавао у календару изазвала су брзу реакцију митрополита Стефана Стратимировића који је тражио од магистрата да књига буде забрањена. Магистрат је запленио „Летопис“, али је Намесничко веће убрзо поништило одлуку јер се није могла секвестирати књига коју је одобрила цензура. Магарашевић је био очајан због компликација које су задесиле прву свеску „Летописа“.

   Занимљиво је да је у историји српске књижевности забележен и неправилан облик назива Магарашевићевог часописа. На насловној страници коју је припремао за штампу, писало је „Сербске Летописи за год. 1825. перва частица“. Претпоставља се да је Шафарик прве две речи разумео као номинатив плурала, па је у преписци часопис означио као „Србске летописи“. Неправилан облик кратко време користио је чак и Јован Скерлић. Шафарик је доцније користио исправан облик у својим књижевно-историјским делима, па часопис је називао „Љетопис Србска“ или „Србска љетопис“.

   Упркос потешкоћама, „Летопис“ је већ од прве године излажења изазвао велику пажњу српске читалачке публике. Срби из великих градских центара изван Јужне Угарске, посебно из Будима и Пеште, показали су велику спремност  да помогну издавање „Летописа“. Први је био Јосиф Миливук, богати трговац из Пеште, који је Магарашевићу понудио исте услове као Каулиције: 100 форинти и 25 примерака сваке књиге на шта је почетком 1825. Магарашевић и пристао.

   Убрзо је у Пешти основана Матица српска која је на себе преузела бригу о издавању „Летописа“. Први Матичин председник Јован Хаџић (изабран је 4. фебруара 1926. године) израдио је правилник Матице који је садржао и бригу о часопису. Прва књига „Летописа“ коју је издала Матица српска била је, укупно гледајући, четврта по реду и прва у 1826. години. Покровитељство Матице над часописом сузило је Магарашевићеве уредничке компетенције, али његов уреднички програм није битно мењан. Тај програм је све до краја Магарашевићевог живота (Нови Сад, 6/18.јануар 1830.) у великој мери обележио „Летопис“.

     После Магарашевића на челу овог часописа били су : Јован Хаџић (1830–1831), Павле Стаматовић (1831–1832), Теодор Павловић (1832–1841), Јован Суботић (1842–1847), Сима Филиповић (1848), Јован Суботић (1850–1853), Јаков Игњатовић (1854–1856), Субота Младеновић (1856–1857), Јован Ђорђевић (1858–1859), Антоније Хаџић (1859–1869), Јован Бошковић (1870–1875), Антоније Хаџић (1876–1895), Милан Савић (1896–1911), Тихомир Остојић (1912–1914), Васа Стајић (1921), Каменко Суботић (1922–1923), Марко Малетин (1923–1929), Стеван Ћирић (1929), Светислав Баница (1929), Радивоје Врховац (1930), Тодор Манојловић (1931), Жарко Васиљевић (1932), Никола Милутиновић (1933–1935), Васа Стајић (1936), Никола Милутиновић (1936–1941), Живан Милисавац (1946–1957), Младен Лесковац (1958–1964), Бошко Петровић (1965–1969), Александар Тишма (1969–1973), Димитрије Вученов (1974–1979), Момчило Миланков (1979), Бошко Ивков (1980–1991), Славко Гордић (1992–2004), Иван Негришорац (2005–2012), Слободан Владушић (2013−2016). Актуелни уредник је  Ђорђе Деспић.

   Обавеза свих уредника који су се после Магарашевића смењивали на челу „Летописа“ била је и остала да раде на сагледавању целовитости, сложености и врхунских вредности српске књижевности и културе.

 

Литература

  • Матица српска – најстарија српска књижевна, културна и научна институција (maticasrpska.org.rs)
  • Ђорђе Живановић, Георгије Магарашевић (1793—1830), Нови Сад 1976.
  • Јован Деретић, Историја српске књижевности, Београд, 2002.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања