GEORGIJE BRANKOVIĆ, PATRIJARH I ZABORAVLJENI DOBROTVOR

GEORGIJE BRANKOVIĆ, PATRIJARH I ZABORAVLJENI DOBROTVOR

Autor: Jovanka Simić, novinar

Preduga je niska naše neslavne zaboravnosti na koju smo „nanizali“ mnoge ugledne pretke, a među njima u samom vrhu je i  Georgije Branković (1830-1907), patrijarh srpski i jedan  od najvećih dobrotvora koje je srpski narod imao.

     “Srpska povesnica svakojako će zabeležiti krupnim slovima da smo živeli u kobnom dobu, pa neka uz to zabeleži svetlim slovima da smo tome dobu bili dorasli“ – zapisao je patrijarh Branković  uoči svoje smrti pre tačno 110 godina.

    Za svog 77-godišnjeg ovozemaljskog života, bio je  episkop temišvarski od 1882. do 1890. godine, a zatim arhiepiskop  karlovački i patrijarh srpski od 1890. do 1907. godine. U njegovom bogatom životopisu zabeleženo je da je bio i prvi tajni savetnik austrougarskog cara Franca Jozefa Prvog, vitez Velikog krsta Leopoldovog reda, nosilac carskog ordena Gvozdene krune prvog stepena, te srpskih Ordena Belog orla i Svetog Save prvog stepena kao i kneževskog crnogorskog Danilovog ordena prvog stepena. Bio je i član ugarskog Gornjeg doma i hrvatskog Zemaljskog sabora,  upravitelj somborske Preparandije, počasni građanin Sombora i Karlovaca.

    Osnivao je školske fondove, gde god je stizao. Podigao je zdanje Preparandije, najstarije slovenske škole za učitelje u Somboru, a 1891. godine osnovao list „Srpski Sion“. U vreme njegove patrijaršijske službe obnovljena je većina od nekadašnjih četrdesetak fruškogorskih manastira. U to vreme nastala su gotovo sva monumentalna zdanja koja i danas krase Sremske Karlovce – Dvor eparhije, Bogoslovija, Stefaneum… Kada bismo nekim čudom, na trenutak, uklonili zdanja koja su izgrađena dobročinstvom patrijarha Brankovića u Karlovcima, ovu  varoš bilo bi nemoguće prepoznati. Toliko je Branković uticao na fizički i duhovni rast Sremskih Karlovaca.

   Georgije (Đorđe) Branković rođen je u bačkom selu Kulpin. Otac Timotej bio je  mesni paroh, a majka Jelisaveta, poreklom iz ugledne somborske familije Bikarov. Kako mu se otac po službenoj dužnosti često selio iz mesta u mesto, tako je i Đorđe često menjao škole. Školovao se  u Senti, Starom Vrbasu, Baji…

   U revolucionarnoj 1848. godini napušta školovanje te postaje senćanski varoški podbeležnik. To traje do 1852. godine, kada je rešio da upiše bogoslovsku školu u Karlovcima. Inteligencijom i marljivošću uvrstio se u red najboljih učenika, završivši sa odličnim uspehom ovu školu u julu 1855. godine. Nedugo posle toga zađakonio ga je tadašnji episkop bački Platon Atanacković.

   Đorđe je tako postao đakon na prvoj arhijerejskoj službi u obnovljenoj katedralnoj crkvi novosadskoj. Samo nedelju dana kasnije, sa Senćankom Jelenom Tešić stupio je pred oltar i primio Božju blagodat oličenu u jednoj od sedam svetih tajni, u braku. Zatim ga je episkop Platon primio u konzistorijalnu pisarnicu, a o Božiću 1856. godine i zapopio i dodelio već ostarelom i onemoćalom ocu Timoteju za kapelana. Tri godine docnije, episkop je Georgija proizveo u čin paroha i protoprezvitera somborskog.

  Zahvaljujući revnosti mladog prote, u Somboru se, više nego u bilo kom drugom srpskom mestu na prostorima Austrougarske, slavilo ime Gospodnje. U crkvi je zadržao dobar red, nasleđen od prote Vasilija Kovačića: svaki dan držao je celo pravilo, uključujući i liturgiju. Pri bogosluženju uveo je i lepo pojanje, naročito u nedeljne i praznične dane. Propovedi su mu bile mudre i poučne. Pri tom, nije se ograničavao samo na duhovna pitanja, pokazivao je interesovanje i za druge sfere društvenog života i javnog rada, te nije bilo iznenađujuće što ga je „Zemaljski školski savet“ u Temišvaru 1862. godine naimenovao za upravitelja Srpske učiteljske škole u Somboru. Time je otpočeo najplodniji period saradnje između Srpske pravoslavne crkve i Preparandije u Somboru.

   U ovoj varoši, u kojoj je službovao do 1879. godine, Georgije Branković počeo je da plete venac svojih dobročinstava. Iz tog perioda ostalo je zabeleženo da je na polzu naroda dao više nego, zajedno, svi poglavari Karlovačke mitropolije posle Stefana Stratimirovića.

    Na Brankovićev nagovor, episkop bački Platon Atanacković osnovao je zadužbinu Platoneum. Branković je marljivo prikupljao sva dugovanja koja su učinjena ovoj instituciji, pa su u jednom momentu njena novčana sredstva dostigla sumu od 22.000 forinti, što je bilo dovoljno da se stipendira petnaest siromašnih pripravnika u Učiteljskoj školi. Vlastitim sredstvima, Branković je svake godine davao materijalnu potporu još nekolicini vrednih, a siromašnih učenika. Prikupljao je milostinju i potporu za srpske crkve i škole, a njegovim zalaganjem somborska opština je sakupila 40.000 forinti i time finansirala nov ikonostas sa pozlatom, delo akademskog slikara Pavla Simića.

Budućim generacijama Somboraca, 1895. godine ostavio je prelepo zdanje Preparandije, u kojem se, sve do polovine 20. veka, odvijala nastava za buduće učitelje. U vrhu kupole, na crnoj granitnoj ploči i danas stoji zlatnim slovima ispisana jednostavna rečenica: „Georgije Branković, patrijarh, narodu srpskom“.

Bio je Branković do 1872. godine glava ove ugledne i za srpski narod izuzetno važne ustanove. No, pošto je Srpski narodno-crkveni sabor 1971. godine, vodeći se ugarskim zakonom, sve pravoslavne srpske narodne škole, pa samim tim i Učiteljsku školu u Somboru, stavio pod neposrednu vlast Srpskog narodno-crkvenog školskog odbora u Karlovcima, Branković je sa mesta patrijarha brinuo o redu i napretku ove institucije sve do svoje smrti 1907. godine.

Još dok se nalazio na mestu upravitelja Učiteljske škole u Somboru, Georgije Branković je posle jedanaest godina braka Obudoveo (postao udovac), ostavši sa dve kćeri i jednim sinom. NJegov put ka patrijaršijskom prestolu  vodio je preko Temišvara i Sremskih Karlovaca. Posle smrti dotadašnjeg patrijarha Germana Anđelića, 1888. godine, nije odmah biran njegov naslednik jer se  austrougarska vlast plašila demonstracija koje su mogle izbiti povodom 500 godina od Kosovskog boja. Tek 21. aprila 1890. godine, Srpski narodno-crkveni sabor izabrao je Georgija Brankovića za patrijarha, a on je održao kratku, jednostavnu besedu:
„Čiste ruke u svemu i svačemu, jasna i otvorena iskrenost u svakoj radnji, čvrst karakter, dobra volja i neumorna težnja za sve ono što se kloni na dobro i na korist svete pravoslavne škole, Crkve i prosvete.“

   Zabeleženo je da u prvim godinama svog najnovijeg i najvišeg zvanja, patrijarh Georgije nije propustio nijednu priliku da zatraži i bude primljen u previšnju audijenciju kod cara. Takav običaj  zadržao je sve do kraja života, starajući se da te posete uvek idu u prilog dobra i napretka srpskog naroda, crkve i njegovog kulturnog života.

  U prvim godinama trebalo je rešiti i patrijarhovo „stambeno pitanje“. Rezidencija prethodnih srpskih patrijarha u Sremskim Karlovcima postala je tesna i neadekvatna, pa je Georgije Branković 1892. godine odlučio da sagradi novu, poverivši taj posao arhitekti Vladimiru Nikoliću. Fond u koji su se slivala sredstva, namenjena podizanju novog patrijaršijskog doma, ustanovljen je još u doba mitropolita Stefana Stratimirovića (1757–1836), koji je priložio 50.000 forinti. Suma je do 1891. godine narasla na više od 272.000 forinti, pa se, posle osvećenja temelja moglo početi sa gradnjom.

   Jedna od najkrupnijih zasluga patrijarha Georgija je pokretanje „Srpskog Siona“, nedeljnog lista za crkveno-prosvetne i autonomne potrebe Srpske pravoslavne mitropolije karlovačke. Značaj ovakvog glasila shvatali su i prethodni srpski jerarsi, ali su svi njihovi napori usmereni u tom pravcu uglavnom postajali uzaludni zbog konstantne oskudice u novcu.

    Zalaganjem patrijarha Georgija, u manastiru Hopovu je 1893. godine osnovana monaška škola, gde su monasi izučavali svetovne, ekonomske i bogoslovske predmete. Ova škola je zatvorena posle šest godina, dobivši zamenu u Manastirskom seminaru u Sremskim Karlovcima. Iste godine je patrijarh održao parastos i u zidu kapele manastira Rakovac pohranio kosti mitropolita beogradsko-karlovačkog Vićentija Jovanovića koje su tada, posle čitavih 150 godina, najzad našle večni mir.

   U naredne dve godine, napori patrijarha Georgija bili su usmereni na odbijanje dva agresivna napada na srpsku narodno-crkvenu autonomiju. Naime, Donji i Gornji dom državnog ugarskog Sabora započeli su 1894. godine oblikovanje crkveno-političkih reformi. Pravi uzroci su bili mnogo ozbiljniji, a ogledali su se u namerama ugarske vlade da što je više moguće ograniče srpsku autonomiju i onemogući institucionalno protivljenje Srba tada aktuelnim crkveno-političkim reformama. Nije izostala adekvatna reakcija patrijarha Brankovića.

  Drugi nasrtaj na srpska autonomna prava izvršio je ugarski ministar i baron Banfija 1895. godine, želeći da, protivno Georgijevoj volji, postavi dr Emilijana Radića za budimskog episkopa. S tim ciljem je kod cara isposlovao sazivanje Svetog arhijerejskog sinoda. Patrijarh se takvom obliku mešanja usprotivio prilikom otvaranja Sinoda, 18. septembra. Nastojanja barona Banfija nisu urodila plodom. Radić nije postao episkop, ali je postao jedan od najljućih patrijarhovih neprijatelja, žestoko ga optužujući za razne pronevere.

  Radić u tome nije bio usamljen. Pristalice radikala, okupljeni oko stranačkog glasila „Zastava“, ispaljivali su svoje bespoštedne  strele na patrijarhovu ličnost. U tom odijumu, čije se trajanje proteglo sve do patrijarhovre smrti, učestvovli su i Jaša Tomić, Stevan Jović Krunislav, urednik časopisa „Straža“ i Jovan Grujić Jota, urednik lista „Srpskog naroda“. Koreni ovog sukoba bili su su mnogo stariji i neuporedivo ozbiljniji, a ležali su u borbi crkvene jerarhije i narodnih stranaka za prevlast na srpskim narodno-crkvenim saborima.

    Docnije se ispostavilo da o proneverama patrijarha nije moglo biti ni govora. Dimitrije Ruvarac je 1924. objavio knjigu „Parnica Saborskog odbora protiv naslednika patrijarha Georgija Brankovića radi nepripadnog obogaćenja patrijarhova na štetu srpskih narodno-crkvenih fondova“, gde veoma iscrpno i sistematično ukazuje na sav besmisao optužbi za nesavesno patrijarhovo rukovanje crkvenim fondovima. Nepravdene optužbe godinama su pritiskale i unesrećivale starog patrijarha koji je stolovao punih 17 godina, sve do svoje smrti 1907. leta Gospodnjeg.

   Zemni ostaci ovog velikog čoveka i danas počivaju u karlovačkoj Gornjoj crkvi. U dušama svih potonjih generacija, upoznatih sa veličanstvenim životopisom Georgija Brankovića, osećaj teskobe mora izazvati podatak da od 1905. godine, kada je Đorđe Magarašević napisao „Pedeset godina sveštenstva NJegove svetosti Georgija Brankovića“, pa u narednih 100 godina, o velikom dobrotvoru nije napisana nijedna knjiga.

   Tu nepravdu ispravio je protojerej-stavrofor Dušan N. Petrović, rektor Karlovačke bogoslovije, koji je od 2005. do 2007. godine objavio trilogiju „Patrijarh Georgije Branković – borba za očuvanje narodno-crkvene imovine“.

   Ostaje nada da će naredne generacije spoznati punu veličinu patrijarha Georgija Brankovića koji je, kako je i sam zabeležio,  sa svojim savremenicima živeo u kobnom dobu, ali je tom dobu bio i dorastao.

LITERATURA

  Vasiljević, Stevan, Znameniti Somborci, Književna radionica Slavija, Novi Sad 1989.

  Episkop šumadijski Sava, Pisma patrijarha Georgija Brankovića, Kalenić, Kragujevac 1994.

 Vukovič, sava  (1996). Srpski  jerarsi od devetog do 20.veka, Unireks, Kalenić.

  Kovačević, Duško M., Georgije Branković-upravitelj Učiteljske škole u Somboru (prilog za biografiju), Zbornik radova…

  Magarašević,Đorđe (1900). NJegova Svetost patrijarh srpski Georgije Branković i srpska prosveta. Sremski Karlovci: Srpska manastirska štamparija.