Геополитика и СПЦ II

27/04/2022

Аутор: Жељко Ињац, новинар

У односу на данашње време када се култура српског средњовековља гледа готово по правилу у националном кључу, време Светог Саве је заправо време цркве. Данас је код православних народа практично немогуће раздвојити цркву од нације, јер сва каснија култура правосланих народа своје темеље налази у цркви и кроз цркву, али ти народи више немају исти однос према цркви као што су га имали у средњем веку. Примарни идентитет европских народа у средњем веку је било хришћанство, односно црквеност. Тај и такав идентитет остаје очуван све до Француске револуције на западу Европе, а на истоку скоро до прве половине ХХ века. Револуције су насилно наметнуле другачији идентитет.

 Отуда, што условно речено „православни” народи, заправо народи носиоци и наследни-ци православне културе, али не и хришћанске ортодоксије, немају више хришћанство и црквеност као свој примарни идентитет. Због тога произилазе многе данашње заблуде, као што је рецимо уверење да је црква неки конзерватор и музеј националних достигнућа и вредности. Истина је да православне цркве нису гушиле народни елемент, односно његову етничку компоненту и фолклор, за разлику од западне цркве и хришћанства. У средњове-ковној хришћанској култури, заправо те две ствари нису биле у сукобу, него су се просто надовезивале једна на другу и надопуњавале. Барем је тако у православљу.

У том контексту треба гледати мисионарску делатност Светог Саве. Морално уздизање народа, кроз народну цркву, оцрковљење Срба, заправо је примарна мисија светитеља. Специфична српска средњовековна култура и стварање моћне немањићке државе је само последица оног првог.

Из беседе Св. Саве у Жичи, његове прве архијерејске беседе, лако се да видети да је просвећење народа вером његов главни задатак. Не показује се ту брига за државу, културу  или шта слично световно. Све је окренуто ка духовном, ка цркви, ка „правој вери”, како то Сава сам каже: Предобри Бог, који има бескрајну милост и не жели да ни један од нас погине (I Тим 2,4), и по истој тој првој заповести и на исти начин по учењу и проповедању светих Апостола, уздиже мене на ово светитељство, хотећи да преко мене „испуни недостатке наших отаца.” (Кол 1,24). И Духом својим Светим заповеди ми да вам објавим реч своју о вашем спасењу, коју, с љубављу чувши је, сачувајте, да и ми постанемо заједничари реда светих. И  ово вас прво молим,  браћо и чеда, наду нашу сву на Бога положивши, прво праве вере Његове да се држимо Јер „друге основе”, као што рече Апостол, „нико не може положити, већ само коју положи” (I Кор 3,11) Дух Свети преко светих апостола и богоносних отаца, а то је права вера, која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана. (Беседа Св. Саве у Жичи, 1220. године)

Сава показује бригу за народ, пре свега бригу за његово духовно стање, отуда беседи против јереси и отуда саветује подизање морала кроз врлине и оданост хришћанском Богу кроз црквеност, кроз ортодоксију, „праву веру”. На том темељу, на темељу цркве, Сава гради идентитет народа. Но, то није пука философија, теолошко теоретисање, већ су то конкретна дела. Прво дело је аутокефалија Српске цркве, а потом кроз такву цркву гради све остало корисно за народ.

Насупрот нововековној ничеанској вољи за моћ, код Светог Саве је воља за светост и љубав према Богу и ближњима, прво према свом народу, а потом и према свима другим народима. Иста она љубав која је покретала апостоле првих хришћанских времена, покре-ће и Светог Саву. У хришћанском контексту та љубав се реализује кроз светитељеву бригу за спасење народа коме је он архипастир. Спасење није материјално богатство, какво данас очекују народи од својих лидера, нити је спасење од каквих стихија и недаћа овосветских, корона вируса, ратова, глади или мајмунских богиња, већ искључиво спасење које је Христос обећао својим ученицима и следбеницима, спасење душе за вечно постојање. Спасење које доноси есхатон, које се назире у овој временској димензији, али своју пуноћу има тек на крају историје у вечном царству Христовом које долази. Данашњим наследни-цима средњовековне православне културе и духовности, такво спасење мало шта значи, те стога улогу цркве другачије не могу ни разумети, осим кроз национални или државотворни кључ, а тај сегмент у Светосављу, иако је јак, ипак није примаран. Тачније он није темељ Светосавља.

И до нас предобри човекољубац богатом својом милошћу достиже, исправљајући наше недостатке, хотећи као истинити пастир да нас, заблуделе овце, сакупи у небески тор. Овај ми догледајући мисаоним и душевним очима, молимо се увек Њему, како сам дарује изрећи то или помислити, и неизрециво сачувати. И ми, вољу Његову сатворивши, примићемо од Њега спасење у овом веку и у будућем, уколико верно сачувамо Његове запове-сти, које нам је сам Бог заповедио да чувамо, и обећа нам награду небеску за то, говорећи: „Заиста, кажем вам, који реч моју одржи, неће окусити смрти довека” (Јн 8, 51). (Беседа Св. Саве у Жичи 1220. године)

Дакле, Сава није ту да Србе учини писменима, нити да им организује државу, нити да им да културу или какву идеологију, то ће се све десити испуњавањем ове првобитне мисије као нус појава, продужени ефекат мисије оцрковљења Срба, већ је ту као апостол да народ уведе у вечно постојање кроз цркву, у вечну заједницу са Богом кроз завет. Али управо то оцрковљење је у свести народа немањићку државу поставило као прву српску државу, мада су и пре Немањића постојале бројне српске државе, но ни једна није имала тако јасан иден-титет и јасну идеју. У периоду Немањића српска држава и црква успевају да направе конти-нуитет са словенском хришћанском духовношћу Св. Кирила и Методија и културом Визан-тије. Да интегришу те две ствари у једно, али успевају и оно што је у Византији био императив, али никад реалност – да створе симфонију цркве и државе. Светосавска народна црква и немањићка држава од старта имају ту симфонију, прво кроз саму симфонију братских односа Св. Саве и брата Стефана, а потом, следећи пример првовенчаног краља и првог архипастира и кроз потоње векове.

Тај завет остаје као трајни печат Савине мисије у српском народу, кроз стално понављање избора за или против завета, односно за или против ортодоксије – праве вере, преко Косова и Јасеновца до данашњег дана. Жарко Видовић, српски историчар уметности, ликовни критичар и историчар цивилизације, дао је најбољу дефиницију српског народног идентитета: Колико смо као хришћани осветљени ликом Христа, толико морамо и као Срби да будемо вођени ликом Светога Саве. Као што бисмо без Христа били бесловесни и не бисмо имали осећање за тајну човека, тако и без Светога Саве не бисмо осећали историју и у њој тајну Срба. Били смо сведоци многих (неуспелих) покушаја да се научно (па и философски) реши питање шта је то човек и шта је нација, па и покушаја да се научно (без душе и вере) одгонетне по чему је неко Србин и шта је то српски народ; но, шта је да је, то је народ Светога Саве, те може и да се одржи само као народ Светог Саве. То је наш једини идентитет, па према томе и наш једини континуитет. Дакле, наша историја.

Косовски завет је према Видовићу потврђивање Срба као светосавског народа, народа Св. Саве. А опет то је и потврђивање Срба као заветног народа, заветне заједнице, односно цркве.

Лазарево опредељење за Царство небеско није бежање од реалности у некакво колективно самоубиство народа, већ управо суочавање са суровом реалношћу, али са јасним хришћанским одговором. Одговором који је утемељен у Светосављу, односно Јеванђељу на српски начин. Црквена химнографија посвећена Св. кнезу Лазару описује његову моралну величину и снагу, коју Лазар црпи из заветне заједнице, из цркве. Дакле, Лазар није тек неки народни лидер, који се сплетом несрећних околности обрео пред косовским изазовом. Не, он је заправо есенција светосавске ортодоксије и немањићког културног и духовног наслеђа, кога је промисао Божја поставила насупрот најезде туђинаца и иновераца. Љубомир Симоновић, сценариста филма „Бој на Косову”, препознаје у том боју две различите битке, турску за земаљско царство и српску за небеско и управо наглашава да је свако победио у својој бици. Зато је Лазарева битка на Косову архетипска за Србе јер је потврда беседе Св. Саве у Жичи 169 година раније, али и темељ свих каснијих српских битака за ортодоксију.

Из данашње перспективе је тешко разумети, како је неко могао да гради државу и народни идентитет и културу посредно, а да му примарни циљ буде изградња цркве (не цркве као грађевинског објекта, већ цркве као живе заветне заједнице, јер то је суштина цркве – заветна заједница људи и Бога).

Теолог и дипломата Дејан Мачковић у свом есеју „Српска црква као оквир стварања савремене српске грађанске културе” готово пластично објашњава културни, државни и сваки други друштвени напредак Срба у време Немањића кроз изградњу црквене заједнице и цркве као институције. Све што је било добро код Срба, кроз целу њихову историју, дошло је из цркве.

У вези с градским карактером Православља на нашим просторима, посебно је занимљи-ва дубока љубав и веза Светог Саве, првог аутокефалног архиепископа Српских и Примор-ских земаља, према граду Јерусалиму коме се неколико пута враћао и у коме је дуго боравио, а која је надвисивала његову љубав према Светој Гори. Уједно, неоспорно је да је управо Свети Сава започео урбанизацију Српских земаља, будући да су око новооснованих мана-стира и епархијских сједишта, односно школа, судова, болница, и других административ-них зграда које је аутокефална Српска Црква водила, постепено ницала и трговишта, која су се временом претварала у насеља и градове. (Дејан Мачковић, „Српска црква као оквир стварања савремене српске грађанске културе”).

 Према Ћоровићу (Историја СПЦ) светосавска идеја, и улога свештенства и монаштва су од почетка, тј. од Светог Саве били окренути служби народу, као и држави. Народу као заветној заједници, која је заправо сама црква, и држави која је била стожер те заветне заједнице – народа и цркве, његов просперитет, мир и ортодоксију.

За ових 112 година, веома бурних и пуних крупних догађаја у животу средњовековне Србије, продужено је изграђивање српске православне цркве на темељима које је положио Свети Сава: његова личност и његов пример остали су трајни углед свим његовим наследницима, који су за себе говорили, да „обдржавају престо Светога Саве”.

Светосавско начело – служења народу, трајно живи у свести српских првосвештеника, и изражавало се у томе што је српско свештенство, нарочито монашко, било несебично предано народу. За архиепископа Данила II, једнога од најинтересантнијих наследника  Светога Саве, рекао је Ђорђе Сп. Радојичић, да је из Доментијанова дела о Светоме Сави научио да буде добар монах у светосавском смислу: повлачење од света таквом монаху омогућава да се духовно оснажи и оспособи за што свесрдније и потпуније служење народу и држави, наравно изграђеној на хришћанским начелима. Индивидуално спасење не треба занемаривати, али је много важније и узвишеније спасење целога народа, које се постиже кроз хришћанску државу.

Служење народу и држави (под условом да је држава хришћанска и народна) остало је до дана данашњег примрана мисија Српске цркве, свештенства и монаштва.

Зато у каснијим периодима, тј. после Немањића, црква често узима на себе политичку улогу, улогу настављача немањићке државности, поготово у државним системима који нису наклоњени интересу српског народа или су отворено против тих интереса, па и опстанка самог народа.

Та улога Српске цркве ју је неколико пута коштала укидања, безброј пут је била изложена прогону и готово затирању, и скоро увек је виђена као политички фактор. Свети Сава је Српску цркву дефинисао као народну цркву, народну заветну заједницу, зато је тешко поредити улогу Руске цркве или цркве у Византији са Светосавском црквом.

Руска и Византијска црква су одувек биле империјалне и у служби империје, ма како се та империја звала. Данас је, рецимо, Ромејство, како Васељенска патријаршија дефинише грчко православље, у служби Вашингтона. Претходно је било у служби Британаца, а пре тога Турске империје. Од пада Ромејског царства, тј. Византије, јелинске цркве су се само пребациле код другог господара, трудећи се наравно да у новим околностима задрже своју самобитност и утицај. Заправо, сва политика „Ромејства” након Византије свела се на трговину духовним утицајем, некада за Турке, а данас за Англосаксонце. Када се овако сагледа улога „Ромејства” онда је лако схватити зашто су православна браћа Фанариоти били тако немилосрдни и безосећајни према српском народу за време турске окупације. До скора се о Фанариотима и њиховој негативној улози током турске окупације мало говорило и писало. Да не бисмо овде превише времена поклањали тој теми, довољно је само рећи да је захваљујући владикама фанариотима, који су своје епископство куповали и користили за стицање богатвства међу словенским народима Балкана, као реакција православног народа на такво „духовно управљање” утицала је да део народа пређе у ислам. Тако су фанариоти својом бахатошћу, похлепом и одсуством емпатије за православну браћу Словене, допринели исламизацији Балкана, што Отоманска империја, за све векове окупације, никад није спроводила систематски.

У животу Српске православне цркве укидање Пећке патријаршије 1766. године
представљало је догађај од далекосежних последица. Укидање Пећке патријаршије дошло
је као последица дуге и упорне борбе Српске православне цркве и српског народа против
Турске царевине. Још од краја XVI века почела је Велика Порта да губи поверење у
политичку лојалност представника Српске православне цркве, да га крајем XVII и
почетком XVIII века сасвим изгуби. Губљење поверења у лојалност Српске православне
цркве, које је, са тачке гледишта одржавања државне целине, било и оправдано и
разумљиво, потпиривали су још више фанариотски кругови у Цариграду на чијем је челу
стајала Цариградска патријаршија, која је постала носилац „велике грчке идеје”.
Користећи се великим утицајем у Великој Порти, којој су често чинили крупне
финансијске услуге, ови фанариотски кругови, на челу са Цариградском патријаршијом,
тежили су за јелинизирањем целокупног негрчког православног становништва Балканског
полуострва.
(Ћоровић, Историја СПЦ)

Фанар је јасно препознао Српску цркву као народу, онакву какву ју је устројио Свети Сава, да свештенство буде у служби народу, као и самој цркви. Ни сами Грци нису имали превише среће са Фанаром јер је исквареност клира у Цариграду била таква да више нису марили ни за шта осим за лични интерес, утицај и богаћење. Стога је Фанар био подједнако омражен код свих православних народа Балкана. Тај црквени клан са Фанара, упркос својој декаденцији, или можда управо захваљујући њој, показао се као веома виспрен у политици, увек идући низ длаку империји, уједно користећи империју за своје интересе. Велика грчка идеја, коју помиње Ћоровић, није била искључиво црквена или ограничена само на цркву. То је била заправо фанарска интерпретација обнове Византије, државотворна идеја Ромејства, етнофилетизам, државофилија, коју Фанар ни данас не препознаје као странпутицу у православљу, већ напротив, њу види насупрот етнофилетизму, као темељ јелинске ортодоксије.

Ово размимоилажење Светосавља и Фанариотства сеже у дубоку прошлост и тешко да ће се завршити обичним теолошким надмудривањима. У претходном периоду, због своје етатолатрије, Фанар је укидао Српску народну цркву. Није искључено да ће то поново покушати уколико му се укаже згодна прилика.

На жалост, грчко православље је озбиљно оптерећено идејом обнове Византијског царства. Царства које је заиста било бастион источног хришћанства, трајало око 1000 година, било политички, војно и економски најмоћније у тадашњем свету, али, на крају, ипак пропало. Такав баласт историје је оптеретио гордошћу јелински православни свет. Из тог нарцисоидног заноса некадашњом величином, слично као руско православље, које такође живи у прошлости некадашње царске Русије, може се изаћи угледањем на апостолско време. Нема више Византије и нема царске Русије. Нема више моћних православних империја које штите хришћанску ортодоксију и православни народ у васељени. Времена у којима живимо су сличнија временима првих хришћана. Мисија цркве зато мора бити сличнија апостолској мисији. Стога је Светосавље, као народна црква – заветна заједница, без бесмисленог и неупотребљивог наслеђа империјалне црквености, најподеснији стил православља и уједно најближи апостолској мисији.

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања