Геополитика и СПЦ I

18/03/2022

Аутор: Жељко Ињац, новинар

Црквени живот Срба започео је много пре добијања аутокефалије Српске цркве. И пре Св. Кирила и Методија Срби су били изложени христијанизацији и уједно растрзани између два доминантна, а различита црквено-духовна центра. Мада у то време још није било зва-ничног раскола Рима и Цариграда, теолошке, па и културне посебности су се очитовале и преливале на народ који је тада насељавао већи део римске провинције Далмације – Србе. Од Св. Кирила и Методија словенски народи постају нови црквени фактор, а прилике се усложњавају.

Оно што су модерни материјалистички философи често превиђали је утицај теологије на формирање културе и цивилизације, на њене специфичности и последично на утицај теологије на геополитику. Данас се све више говори управо о том утицају. Озбиљан научни рад не може да прескаче теолошке основе западне и источне европске културе и цивилиза-ције.

Обично рачунамо да је разлаз источног и западног хришћанства почео 1054. званичним расколом две најутицајније патријаршије тога доба, Рима и Цариграда. Међутим, расколи се не дешавају преко ноћи, већ њима увек претходе припреме које трају читав низ година, деценија, па некад и векова.

Расколи увек имају основ у неком теолошком неспоразуму или различитој интерпре-тацији, међутим често до њих је долазило и из чисто политичких и геополитичких разлога. Управо данас смо сведоци удаљавања Цариграда и Москве, не примарно због теологије, мада је теологија увек добро покриће, већ пре свега због геополитике.

Монофизитски хришћани Блиског истока су остали у расколу са византијским православљем, не само због теолошких разлика, већ и због односа према Византији као окупатору, од чијег утицаја и доминације су се бранили чак и истрајавањем у расколима. Иако су ван Византије били лака мета исламских завојевача, па чак и по цену исламизације, која, морамо признати, није увек била насилна на Блиском истоку. Често су монофизитима и културно, па и теолошки, муслимани били ближи од њима западних православних хришћанских Византинаца. Култури летаргичног истока ислам је био ближи, од једне, у том моменту светски најбогатије и најдоминантније ужурбане империје, какава је била Византија. Иако су скоро ишчезли са историјске позорнице, источни хришћани монофизити су задржали свој специфичан начин схватања хришћанства до данашњих дана.

На сличан начин и из сличних мотива су Македонци истрајавали у расколу са СПЦ. Македонцима је раскол послужио да консолидују свој нови национални идентитет и да током пола века истрајавања у својој намери коначно постану једна посебна нација. Вероватно би исто, можда мало спорије, постигли и без раскола, јер државност имају више од две деценије, а административну републичку посебност унутар Југославије још од 1946. године. Но, раскол им је послужио не само да се дистанцирају од Срба, већ и од Грка и Бугара, који заиста имају претензије на Македонију и Македонце. Ова одлука их је држала подједнако удаљеним од сва три православна народа из окружења, који их ни данас не виде као неки посебан или довољно јак народ, способан да самостално опстане на балканској историјској ветрометини.

Размимоилажења западног и источног хришћанства почело је још у раном средњем веку. Теолошке различитости су дуги низ година, па и векова толерисане обострано. Но, већ Толедски Симбол вере, настао на Трећем помесном Сабору цркве у Толеду, у Шпанији 589. године, унео је измене у Никејско-цариградски Симбол вере. Реч „Filioque” (и Сина) која је тад уметнута у Симбол вере да би се придобили Аријанци Визиготи, чиме су прекршене одлуке ранијих Васељенских Сабора, касније је узимана као основ раскола Цариграда и Рима. Римска патријаршија у почетку није ни знала за ову измену, нити ју је прихватала. Цар Карло Велики имао је сличне проблеме са аријанским верским наслеђем у осмом веку. На простору Франачке државе црква је прихватила „Filioque” и још га на неколико помесних Сабора потврдила као исправно. Инсистирање Карла Великог да Римска патријаршија прихвати као исправно уметнуто „Filioque” у Симбол вере, тадашњи папа Лав III је одлучно одбио, држећи се правоверности никео-цариградског Симбола.

Овде видимо заправо сукоб старог медитеранског хришћанства и новог германско-франачког под јаким упливом аријанства. Оног момента када је и Рим прихватио „ Filioque” можемо рећи да је франачка теолошка доминација преовладала у западном хришћанству. Римска патријаршија прихвата „Filioque” уметак тек почетком 11. века за време папе Венедикта VIII 1014. године. Четири деценије касније долази до великог раскола и хришћанство се од тада дели на западно и источно.

„Filioque” је само врх леденог брега, најуочљивији део узрока за разлаз западног и источног хришћанства. Наравно, да је поред овог уметка у Симбол вере, било и других теолошких несугласица и неслагања, као рецимо западно веровање у безгрешно зачеће Богородице, чистилиште, итд.

Но не треба све гледати у теолошком кључу, мада је он исходиште сукоба западне и источне европске цивилизације. Прихватање, на западу, аријанског утицаја, заправо је прихватање нових друштвених токова, нове реалности. Што би се данас рекло „реалности на терену”. Франачко царство и германска доминација на западу довела је заправо до ових кретања. Медитерански простор старог Рима је прекомпонован. Дошли су нови народи, другачије расе и културе, по свему далеки медитеранском грчко-римском свету. Све док је тај простор био доминантно грчко-римски, теолошки сукоби су се одвијали унутар једне културне и језичке заједнице (грчки језик је доста дуго био званични административни језик Римског царства), унутар једне породице. Спуштањем германских народа на југ, на просторе Римског царства, мења се структура становништва, мења се менталитет, мењају се и културни обрасци. Управо су франачки бискупи на Вормском сабору запечатили „Filioque” као једино могуће и прихватљиво у Симболу вере.

Франачко царство је подигло запад. Оно га је васкрсло и обновило, али на неким новим и другачијим темељима. То више није била култура грчко-римског Медитерана, већ култура северне и западне германске Европе. Једна нова енергија и полет, али и један нови и другачији историјски правац, другачија визија државности и хришћанства, другачији поглед на свет. До Франачког царства Западно хришћанско римско царство је таворило, заробљено између славне прошлости и неславне садашњости/тадашњости. Источно римско царство је преузело примат у сваком смислу и културном и економском и цивилизацијком и војном. Словенски народи између јаког Источног римског царства и Франачке државе, нису имали баш неке услове за своје позиционирање на историјској сцени.

Византијска мисионарска делатност међу словенским народима сигурно није била покренута искључиво неизмерном хришћанском љубављу и бригом за спасење људских душа, колико као превентива франачком утицају на Средњу Европу и Балкан. Придобити Словене за себе била је дугорочна стратегија прављења савезника од природних непријатеља Франака. Не треба спорити искрене намере словенских просветитеља Св. Кирила и Методија јер њихов труд и жртва најбоље говоре у прилог посвећености циљу, али не треба ни негирати државничку политику Византије кроз њихов подухват.

Између богатог Источног римског царства и агресивног и отворено асимилаторског Франачког царства, словенски народи су се радије приклањали Византији. Словени су са једне стране, са запада, имали да се боре против отворено експанзионистичке политике и претензија германских народа, оличене у Франачкој држави, као и њој потпуно подложној у каснијим столећима средњег века западној цркви и с друге стране мање агресивној и мање асимилаторској политици Византије. Природно је било да се окрену Византији. Немачки бискупи су нескривено сматрали да пут до германизације словенских племена води кроз њихову христијанизацију. Отуда је отпор христијанизацији код запаних Словена био доста јак и као такав нема примере код блаканских Словена, па чак ни код Руса, код којих је ипак постојао известан отпор христијанизацији коју су спровели кнез Владимир и његови наследници.

Расуло које је задесило Западно римско царство у средњем веку и касније формирање франачког и немачког царства на западу Европе, трајно је променило положај цркве на западу. У време Каролинга, па и раније у време Меровинга, црква у Франачкој је уређена строго по узору на феудалну државу, али западног типа. Да би појачали контролу и над црквом и поданицима, франачки владари су јачали клерикализам западне цркве. Освојене просторе од Византије су дали папи на управу и тада по први пут у историји црква добија своју званичну државну територију. Касније су цркви давали огромне поседе и тако од ње практично створили парадржаву без чијег савезништва се касније није могло владати. Тај однос према западној цркви је створио оно што је данас Римокатоличка црква.

Насупрот томе, Византија је увек цркву држала као слушкињу, иако се декларативно залагала за симфонију. Симфонија практично никад није заживела у Византији, увек је то био цезаропапизам. Једино где је симфонија заиста заживела је држава Немањића.

Словенски и германски народи су и пре званичне христијанизације од стране Рима и Цариграда били под утицајем аријанског хришћанства. Дакле, није тачна уобичајена фраза да су Германи и Словени христијанизовани тек у додиру са хришћанством Рима и Византије. Успоном франачке државе аријанство је делом потиснуто, а делом се прелило у теологију западног хришћанства, као што смо већ наводили раније у тексту у примеру о „Filioque”.

После распада словенског Самовог царства, словенска племена на западу, у средњој Европи, па и на Балкану су била све више изложена утицају западне цркве. Отпор који су пружали западни Словени, Чеси и Срби (Лужичани) пре свега, био је прилично јак. У више наврата су задавали такве ударце Францима и пустошили пограничне крајеве да су ови морали озбиљније да се фокусирају на своје источне границе. Отпор се огледао у сталним ратовима и покушајима очувања територија и државица, али није имао идеолошку потку. Оно што су добијали у рату, губили су у миру због мисионарске делатности франачких попова. Асимилација Словена кроз христијанизацију је била озбиљан проблем западних Словена. Тек кнез Великоморавске државе Растислав у 9. веку схвата да је неопходно да Словени имају и свој специфичан и засебан духовни идентитет и да је он веома важан у очувању не само његове државе, већ и свих словенских племена која су на удару агресивне освајачке политике франачке државе и франачких попова.

Мисија Св. Кирила и Методија није добро прихваћена код франачких бискупа и они је саботирају од почетка. Јасно је било свима да уколико та мисија успе, словенски народи добијају свој духовни идентитет и постају тврд орах за германске аспирације. Буквално, исти однос западне Европе и западног хришћанства према Словенима, као према Индијанцима Европе, као према народу који нема право на своју специфичност, свој идентитет, на своје место под европским небом, трајаће од тада па све до данас, једино се граница сукоба померила далеко на исток на „Руски фронт”.

Oва мисија , која je пропала на словенском западу, мада никад потпуно и дефинитивно, исто као што се и Хуситски покрет не би догодио без сећања на Св. Кирила и Методија, поставила је темеље словенске цивилизације, духовности, културе и идентитета на истоку и на балканском простору.

Простори које су насељавали Срби јурисдикцијски су у почетку припадали Римској патријаршији, али је црквена организација ту била слаба. Такође, ти простори су у више наврата од стране византијских царева били отуђивани од Рима и стављани под јурисдикцију Цариграда. Градско становништво у приморју, било словенског или романског порекла, било је хришћанско и имало је стабилну црквену структуру, али је то била танка линија, док је далматинска залеђина претежно била паганска. Још и данас громиле (наслагане гомиле камења у облику хумке, али без посмртних остатака, јер су Срби пагани спаљивали своје покојне), које се простиру од Книна па до Зајечара, сведоче о паганском добу старих Срба упоредо док су њихови суседи били хришћани. Прелазак балканских Срба из паганства у хришћанство није био насилан, као што је то често био случај са Лужичким Србима и западним Словенима. Отуда није било ни већег отпора христијанизацији, мада је она доста споро текла. Тек од Св. Кирила и Методија, а касније њихових ученика, христијанизација Словена на Балкану добија већи замах. Словенска мисија наилази на одобравање свих словенских племена. То је први пансловенски подухват, на коме раде и балкански Словени и они са севера и запада Европе. Да је паганизам могао одржати словенске народе на окупу и дати им потребну снагу да развију свој идентитет и културу, тешко да би сами Словени тако здушно и енергично радили на сопственој христијанизацији, као што су то чинили ученици Св. Кирила и Методија. Словенски паганизам, нити је био институционализована религија, нити је имао ту философску и теолошку ширину какву је имало хришћанство, уосталом као ни било који паганизам неримских европских народа. Стога су бесмислена данашња наклапања о неком тобожњем повратку на стару паганску веру (о којој готово да не знамо ништа, или врло мало) као начину да се превазиђу поделе међу словенским народима и да се Словени кроз тај подухват уједине. Паганизам није имао снагу да то учини ни пре више од 1000 година, а камоли данас. Неопаганизам је једино користан непријатељима Словена да од њих праве ратоборне будале, које ће да гину за туђе интересе. Франачка држава није постала моћна зато што се у њој очувао паганизам, већ напротив, што је успела да унутар својих граница брзо и ефкикасно христијанизује све своје поданике.

Но и поред већ формираног кирило-медотијевског словенског стила хришћанства, утицај Рима и Цариграда на нашим просторима је остао доминантан. Највећи део клира и даље је вршио богослужења или на грчком, или на латинском језику и то је била једна од озбиљнијих препрека бржој христијанизацији Срба.

За разлику од једнообразности франачко-немачког запада и Рима, Византија је била више мултинационална и мултикултурална. Цариград је у средњем веку био један од најразвијенијих и најбогатијих градова, а Ромејско царство које је бројало до 18 милиона становника различитих народа, и култура, па и вера најбогатије царство. Богатство Ромеја је пленило и привлачило народе из целог света. Економиста Светске банке Бранко Милановић проценио је да је БДП по глави становника Византије износио од 680 до 770 долара у међународним доларима из 1990. године, док је за време цара Василија II, дакле друга половина Х века и почетак XI, та цифра била 1.000 долара по глави становника. Ово одговара распону од 1.400 до 1.600 долара у данашњим доларима (или 1.300 до 1.500 евра). Мора се признати да је и за данашње време овај просек БПД по глави становника на завидном нивоу, тј. на нивоу развијених и богатих светских економија.

Привлачност Византије, за словенске народе, па и друге народе, није била само у њеној култури, већ и економији. Баш као и данас што Европа не привлачи мигранте из целог света само због слике Монализе или Лувра, већ пре свега због свог богатства и могућности лакшег и угоднијег живота. Бити Европљанин данас, значи прихватити европске вредности, европску културу. Ма колико да је појединцу важан новац, социјални и економски положај се лакше реализује уколико је појединац боље уклопљен у друштво у којем живи и ради. Кад си у Риму, понашај се као Римљанин. Исти принцип је важио за све цивилизације кроз сву историју, па и за Византију. А врхунска византијска вредност је било хришћанство источног, односно медитеранског типа.

Срби у доба Немањића, па и пре њих, су били растрзани између неколико јаких религијских наратива. Хришћанског, који је био најдоминантнији, али који је имао два моћна центра деловања. Затим, свог старог паганизма и обичајности које се нису хтели одрећи, па се нису одрекли ни до данас. И коначно, нечега што је било можда и најопасније за јединство народа – богомилства.

Колико је био јак утицај западног хришћанства, чак и након раскола, најбоље сведочи чињеница да ни Стефан Немања није успео да приволи свог старијег сина римокатолика Вукана за православље. Посебна прича су богомили, тадашњи анархисти и левичари. Богомилство је било опасно и за српску државност и за јединствен народни идентитет. Са данашњих историјских позиција тешко се и нејасно сагледава та богомилска опасност и више се обраћа пажња на јак утицај римокатоличанства. Наравно, огромна временска дистанца и нагомилано историјско искуство, пре свега негативно везано за римокатолицизам, не даје могућност јасне перцепције. Но и данас да поставимо питање шта је било опасније за Србе у Другом светском рату, да ли комунизам или усташтво, било би подељених мишљења.

Словенски народи јужно од Срба, данас бисмо рекли северномакедонци, у богомилству су нашли упориште за супротстављање државном систему Византије, који се као и Франачка држава веома снажно ослањао на црквени систем. Непослушност цркви, кроз богомилство, било је заправо непослушност држави Ромеја. То је био тадашњи израз бунта против система. Не верујем да су ондашњи припадници богомилске, како то кажу Немањићи, јереси, певали „Систем те лаже, не веруј шта ти каже” али су то дефинитивно мислили.

Богомилство протерано од Бугара и Ромеја на крају је завршило на српским земљама где се веома проширило. На више места у историјским списима се сведочи да се ширило илегално, као комунизам у предратној Југославији. Заиста се може повући доста аналогија између богомилства и комунизма у Срба, бунт, анархија, презир према богатима, манихејство, илегала, једино што смо у средњем веку имали више среће јер смо имали Немањиће. Бунтовни српски менталитет је погодовао ширењу богомилства, тако да су Немањићи имали заиста озбиљан проблем како да га искорене, па су више пута дизали војску у походу против богомила. Богомилству су припадали и делови племићког сталежа, па је војни поход на њих уједно значио и неку врсту грађанског рата.

Зато не треба да чуди што је прва архипастриска беседа Св. Саве била сва у знаку борбе против јеретика у земљи отачаства.

Када се из данашњег времна гледа на ондашњи утицај Рима, тј. римске патријаршије, а касније римокатоличке цркве, на Србе, мора се имати у виду да су Срби безброј пута дизали устанке против Ромеја/Византинаца у жељи да се ослободе њихове окупације и туторства. Рим и папа су сваки тај устанак гледали као прилику да поврате своју духовну власт на просторима на којима живе Срби, а некада су припадали Римској цркви. Отуда је и део великаша упорно остајао у римокатоличанству, мада то није била политика Немањића. И опет Немања је то толерисао свом сину Вукану, па и касније Немањићи су то толерисали својим великашима и рођацима. Толерисали су јер Рим није имао световну власт над српским просторима, а Франци су били довољно далеко. Толерисали су јер су знали расположење народа према Византији. Иако је државна политика била окренута „српско-византијским интеграцијама” и прихватању византијских вредности, народ је ипак Византију доживљавао као окупатора. Исто као када бисмо данас покушали убедити Србе да је НАТО наш интерес, а да се руског утицаја морамо ослободити и да ће нам то дугорочно бити на корист. Немогућа мисија!

Ипак, векови византијске окупације и словенска црквена мисија Св. Кирила и Методија учинили су своје. Потпуно окретање Срба Византији и православљу били су државна политика Немањића. Словенско православље се у доба Немањића већ добро укоренило и давало је и Србима могућност да унутар византијског комонвелта формирају своју специфичну културу. Та култура временом налази свој народни израз и престаје да буде пресликана копија Византије.

Круна тог српског културног и духовног па и државног идентитета је свакако аутокефалија српске цркве. Аутокефалија је израз народне самосвести. Срби коначно излазе из живог блата хаотичности геополитичких прилика, различитих духовних и културних утицаја и трасирају један специфично свој и јасан пут. Ћирило-методијевска мисија је послужила као основа, као и код других словенских народа (с више или мање успеха) али без самосталне црквене структуре и свести, тешко да би се Срби извукли из хаоса у коме су се налазили и реално је питање да ли би уопште опстали на балканској ветрометини.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања