Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
У условима заоштрених међународних односа које обликују ратови у Украјини и на Блиском истоку, предостојећи избори у Србији попримају изразито геополитичко значење. Мада се формално на овим изборима решавају унутрашње друштвене и политичке поделе, које интезивно трају готово две године, савим је јасно да ће српски бирачи 25. октобра бирати између два геополитичка опоредељења, која се како се кампања захухтава јасно назиру. Реч је о избору између „мултивекторске спољне политике“ коју оличава досадашња власт и политике беспоговорног ослањања на Брисел коју манифестује тзв. студентска листа. Дешавања у Србији у последње две године ову чињеницу недвосмислено потврђују.
Говорећи недавно у Београду о изазовима савременог света, познати светски економиста Џефри Сакс је подвукао да је „Србија успела да пронађе исправан пут у врло компликованим геополитичким околностима наводећи да је томе највероватније допринела дуга и тешка историја наше земље. У свету у којем је спољна политика све више у функцији економије, он је као посебан успех наше земље навео привлачење кинеских инвестиција, упркос санкцијама које Америка спроводи против Кине. Занимљиво је гледиште америчког економисте о мултиполарном свету „у којем Европа не губи просперитет већ се он дели на глобалне актереˮ. „Хвала Богу да се завршила доминација Запада”, приметио је Сакс.
На строго политичком плану, Србија је показала изузетну способност да валоризује свој географски положај у четвороуглу кључних актера: САД, Русија, Кина и Европска унија. Ово тим пре што је однос поменутих сила према територијалном интегритету Србије (Косово и Метохија) веома различит. Отуда је у овом тренутку за Србију веома важно да сачува постојећи статус кво у односима са Западом, као и да путем економске сарадње заинтересује западне компаније за овај регион у којем су добродошле кинеске инвестиције у нове технологије.
Занимљиво је да је и пре рата у Украјини, Џефри Сакс критиковао многе америчке спољнополитичке потезе, посебно у односу на Европу. Овде је пре свега реч о економским последицама вишегодишњих америчких санкција против Ирана, од којих највише штете има европска економија. На запрепашћење главног медијског и политичког тока у САД, Сакс је изнео и тврдњу „да би иза саботаже гасовода Северни ток могле да стоје Сједињене Државе и Пољска, те да постоје докази да су амерички хеликоптери, чија је база у Гдањску, кружили изнад области у којој се налази гасовод у Балтичком моруˮ.
Сакс је посебно говорио о економским последицама рата у Украјини и његовим геополитичким мотивима који озбиљно угрожавају светску економију. Наиме, сви смо због рата на истоку Европе помало заборавили на тензије између Америке и Кине, а које су према Саксу део велике глобалне кризе, чији цех сви плаћамо. Суштина је у чињеници да је „амерички концепт униполарног света постао неодрживˮ.
Поруке Валдаја
У Москви је од 28. септембра до 1. октобра 2026. године одржана 23. годишња конференција Валдај клуба. Ове године тема конференције била је „Без панике: држава и одговорност за будућност”, а годишњи извештај на ову тему написали су руководиоци и експерти Валдај клуба Олег Барабанов, Антон Беспалов, Тимофеј Бордачов, Фјодор Лукјанов, Андреј Шушенцов и Иван Тимофејев.
На конференцији која се у аналитичким круговима доживљава као верзија руског Давоса, организоване су бројне сесије, попут оних о односу цивилизација, европским перспективама, националним питањима, глобалним кризним подручјима, економским и војним изазовима, и неистраженим подручјима примене вештачке интелигенције.
Последњег дана валдајске конференције говорио је председник Русије Владимир Путин. Његово излагање односило се на анализу актуелних међународних односа. За разлику од претходних година, руски председник је давао краће и сажетије одговоре, осим када је говорио о рату у Украјини. Нашу јавност свакако је највише занимала Путинова оцена садашње ситуације у Србији, коју је својим питањем руском председнику подстакао Александар Раковић, историчар и учесник конференције. Питање је гласило: „Како оцењујете перспективе неутралног геополитичког статуса Србије?
Путин је одговорио: „Веома поздрављамо уздржану позицију Србије о низу кључних и веома оштрих питања. Високо ценимо што Србија није доносила било какве одлуке о санкцијама против Русије. Ви знате наш став према Србији. За мене лично уопште није јасно зашто се последњих деценија тако неправедно и тако асиметрично колективни Запад односи према српском народу. Српски народ су поделили на неколико делова, Срби су се нашли у различитим државама. С Додиком сам управо разговарао – сами су (на Западу) једном формулисали Дејтонски споразум, а сада нико од њих не жели да га се придржава. А у другим случајевима намећу некаква решења Србима. Срби су постали подељена нација у Европи, и то подељена силом. То је неправедно и то је лоше, јер свака неправда доводи до неких компликација и сукоба. Али актуелно руководство Србије и у недавној прошлости председник, а у будућности, надам се, и премијер, Александар Вучић спроводи уздржану политику и испољава тежњу за сарадњом са Русијом. А ми то свакако поздрављамо и одговорићемо на исти начин.”
Коментаришући Путинов одговор, Раковић је за Политику сумирао и ове важне утиске: „Победа Вучићеве листе на парламентарним изборима била би основа за наставак плодоносне сарадње Републике Србије и Руске Федерације. Ову поруку руског председника требало би посебно да схвати сваки српски родољуб. Путин је, наравно, истакао и како је неправедно решење да Срби не живе уједињени у једној држави. Тема српског уједињења тиме добија још важнији замах. Стога ми то даје додатну потврду да наставим са радом на томе да се Република Србија, Република Српска и Црна Гора уједине у јединствену српску државу. То би било праведно решење“.
Констернација антиполитике
Речи председника Путина изговорене на валдајском форуму изазвале су праву констернацију у круговима тзв. студентске листе, а ставови руског председника описани као директно мешање Русије у овдашњи изборни процес. Занимљиво је да тим истим круговима не смета директно мешање ЕУ у предстојеће изборе. Штавише, оно се сматра неопходним и чак морално допустивим. Добар пример овакве изврнуте логике је писмо четворо чланова Савета РЕМ у којем критикују своје колеге које се нису сложиле са предлозима о накнадном стављању појединих телевизија у изборни мониторинг. У писму се не само отворено критикује рад осталих чланова из садашњег Савета Регулатора него се износи и теза о томе да једна оваква одлука делегитимише читав изборни процес. Уз то тражи се отворена интервенција ЕУ (погледати опширније у: Јан Брату, Кредибилитет РЕМ-а доведен у питање, Данас, 6. октобар 2026)
Занимљиво је и да су „Студенти у блокади“ ових дана на свом профилу на друштвеној мрежи Икс објавили да ће Србија задржати принципијелно становиште о неувођењу рестриктивних мера према Руској Федерацији. У објави насловљеној као Студетски програм о питању спољне политике и санкцијама, они су написали да ће „Република Србија наставити да се придржава доследног става да увођење санкција било којој држави, ентитету или појединцу, представља одраз политичког става. Такав став који није показатељ уверења да санкционе мере доприносе решавању политичких и безбедносних изазова, посебно имајући у виду сопствено историјско искуство и директне импликације поменутих мера по локално становништво. Република Србија ће задржати принципијелно становиште о неувођењу рестриктивних мера према Руској Федерацији“ – саопштили су студенти.
Заиста колико се једној овако сроченој објави о неувођењу санкција Русији може веровати? Мишљења сам веома мало. Најпре, оно што обичном посматрачу боде очи јесте чињеница да се о важној егзистенцијалној теми за Србију тзв. студентска листа изјашњава путем једне друштвене мреже. Логично је и питање ко је донео једну такву одлуку, после каквих анализа и у каквој демократској процедури? И оно што је најважније у коликој мери ће једна таква одлука обавезивати будућу владу уколико у њој буду доминирали „делегати студентске листе“? Ово тим пре што је у протекле две године највећа подршка блокадерском покрету у Србији стизала са добро познатих европских антируских адреса, којима су се здушно придружили локални антисрпски гласници из региона, првенствено из Загреба.
Иначе, да подсетимо, живимо у свету у којем никакве дипломатске и политичке изјаве не обавезују. У савременој политичкој терминологији која је испробана деведесетих година прошлог века за време југословенске кризе, овај феномен је описан као промена политичког и дипломатског курса. Од тада до данас ништа се није променило. Тако је Владимир Зеленски, садашњи председник Украјине, својевремено победио на изборима као протагониста мирног решења конфликта са Русијом. Највећи број становника Донбаса је гласао за њега, што му касније није сметало да покрене сурови грађански рат против рускојезичких региона који су листом гласали за њега,. Да не говоримо о Минским споразумима који су по признању Ангеле Меркел искоришћени ради додатног наоружавања и опремања украјинске војске. Примера је безброј у савременом свету који погађа дубока економска и духовна криза. Отуда и појава антиполитике на нашим просторима, која по свом карактеру никога не обавезује. Зато је Русија подржала актуелну власт у Србији.
Обојена револуција
За оне који су изненађени порукама Владимира Путина и подсећање да је званична Москва више пута у протекле две године догађаје у Србији описала изразом обојена револуција. Разуме се да овакве изјаве нису плод никакве импровизације, него више него проверених обавештајних података са терена. Уз то Русија има огромно искуство у препознавању оваквих дешавања.
Тако је Александар Дугин у својој монографији Геополитика постмодерне писао о мрежно-центричним ратовима као новим облицима обојене револуције. Мрежноцентрични ратови обухватају четири сфере деловања: физичку, информациону, когнитивну и социјалну. Док су прве две сфере биле карактеристика класичних индустријских ратова, дотле је когнитивна област суштина мрежне теорије рата. Овладати свешћу непријатеља и његовим вредносним системом је крајњи циљ и смисао мреже. Посебну мистерију представља социјална сфера деловања, јер је реч о области садејства људи где преовлађују историјске, културне и религиозне вредности, али и психолошке смернице и етничке особености. Управо то је она димензија мрежног ратовања која има за циљ разбијање социјалних веза међу људима, солидарности, традиционалних вредности и националне самосвојности. Као да је познати аутор имао пред собом дешавања у Србији у протекле две године.
После завршетка НАТО агресије 1999. године и преврата од Петог октобра 2000. године, Србија је на мети стратегије мрежног ратовања која се одвија по доктрини која је претходно темељно описана. Слободан Стојичевић је у студији Мрежни рат против Срба на примерима економије, медија и напада на Српску православну цркву детаљно описао начин и метод вођења овог рата у нашем друштву. Мада је, као што је истакнуто реч о глобалном феномену, он открива и одређене до данас потпуно непознате детаље о деловању непријатељских мрежних организација у Србији. Посебно су драгоцена сазнања о начинима „умрежавања“ у српској привреди, а чији је крајњи циљ контрола свих видова сарадње са незападним економијама (пре свега са Русијом). Тако се у готово свим локалним заједницама формирају мрежне организације чији је задатак да контролишу рад привредних субјеката – неформалним каналама, што је најгоре и уз асистенцију државних институција, које се умрежавају давањем одговарајућих финансијских средстава за подршку одређеним „пројектима“ које привреду локалних средина на тај начин везују за фондације ЕУ и САД и самим тим удаљавају од Русије. Веома важну улогу у промоцији неолибералне идеологије у Србији имају мрежне организације које се оглашавају у медијима на српском језику, а који су у суштини у иностраном власништву. На тај начин се најширој јавности усађују наративи о неминовној приватизацији јавних ресурса, државном власништву као некој врсти економског баласта и потреби за привлачењем „страних инвестиција“ без дубљег стручног понирања у ову проблематику. У свему томe важну улогу имају „економски експерти“ који су и сами део једне организоване мреже у српској привреди, а која делује под покровитељством оних снага које суштински спречавају развој Србије.
Суштина промотора ове идеологије је у настојању да се свет претвори у глобалну самоуслугу транснационалних корпорација уз садејство локалних компрадорских елита и структура. На тај начин се ствара „глобално мрежно наддруштво“ које је повезано на принципима једне „мрежне“ идеологије. За разлику од класичних идеологија прошлог века (комунизма, фашизма, либерализма) које су почивале на платформоцентричној организационој структури, идеологија неолиберализма не заснива се на таквој организацији и не шири се на такав начин (од платформе до платформе). Наиме, она је заснована на великом броју „експертско-обавештајних мрежних организација“ које настоје да одговарајуће идеолошке смернице уграде у наративе што ширег круга људи.
За разлику од ранијих идеолошких модела који су осмишљавани у једном центру (Коминтерни – прим. аутора), идеологија неолиберализма се непрекидно дограђује и прилагођава ситуацији на терену. То значи да традиционални хијерархијски модел преноса идеја бива замењен новим хоризонталним моделом – уз велики степен „аутономије“ организованих мрежа. На тај начин је врхушка глобалног наддруштва у прилици да одређене идеје коригује у ходу. Кључни ослонац у реализацији оваквог модела организације друштва јесте доминација у медијско-информационој сфери преко које се неолиберализам рекламира као и сваки други маркетиншки производ. Дакле, уместо некадашње идеолошко-партијске контроле успоставља се један тржишно-маркетиншки контролни механизам који је много прилагодљивији и као такав способнији да одговори на изазове савременог друштва. Типичан манифест овакве стратегије мрежног ратовања у Србији је тзв. студентска листа, групација крајње флуидног карактера, без икакве јасне идеологије и одговора на важна државничка питања. „Наше име је креативно разарање, како у нашем властитом друштву тако и у иностранству. Ми свакога дана рушимо стари поредак” – написао је неоконзервативни аутор Ледин, најпотпуније описујући садржај и смисао мрежноцентричних (мрежних) ратова. Зато је наш избор 25. октобра толико важан.
ЛИТЕРАТУРА:
Александар Дугин, Геополитика постмодерне, Преводилачка радионица „Росић“, Београд 2009.
Милорад Вукашиновић, Рат за душе људи, Нови Сад 2010.
Слободан Стојичевић, Мрежни рат против Срба, Авала прес, Београд 2018.
Остави коментар