Геополитика и демографија

query_builder

Геополитика и демографија

 

Аутор: Милорад Вукашиновић

Савремене геополитичке анализе незамисливе су без прецизних процена о карактеристикама становништва које насељава одређени простор. Са становишта геополитике, обележја становништва (природни прираштај, старосна структура, демографска кретања) представљају „чинилац тврде моћи“. Историјска искуства показују да је насељавање одређеног простора истовремено и најсигурнији начин за његову контролу, а у извесним случајевима и чинилац потпуне или делимичне измене његове културно-цивилизацијске основе.

У последњих неколико деценија изгледа да су многе стратешке одлуке биле мотивисане демографским фактором. Известан број аутора говори да је неочекивано „самораспуштање“ Источног блока и Совјетског Савеза, између осталог, било условљено негативним демографским трендовима који су уочени у Русији још од шездесетих година прошлог века. Појава Руске Федерације спречила је сасвим изгледан сценарио према којем би даљим опстанком Совјетског Савеза, више од половине становништва те државе било неруског порекла, што би створило претпоставке за сталне унутрашње тензије и међунационалне противречности, које су на овај начин делимично избегнуте. Штавише, последњих година у Русији је забележена „демографска консолидација“ која је свакако важан елемент у настојању ове велике земље да се врати на међународну политичку сцену.

На сличан начин се могу анализирати и геополитичке промене у некадашњој Источној Европи. Политика „проширења ЕУ на исток“ није била мотивисана искључиво логиком ширења капитала и освајањем нових тржишта, него и настојањима западних политичких елита да интеграцијом блиских култура и цивилизација реше озбиљан унутрашњи „демографски дефицит“. Наиме, од 2004. до 2017. године, забележен је тренд масовних „унутрашњих миграција“ што је омогућило да се око 25 милиона људи пресели из „нове у стару Европу“, што је изазвало тектонске социјалне промене и масован евроскептицизам у државама попут Пољске или Мађарске, које су колико јуче постале чланице екслузивног „бриселског клуба“.

Утисак је и да се о „југословенској кризи“ може размишљати на идентичан начин. Мада нема непосредних доказа да је процес разбијања Југославије био мотивисан „демографским инжењерингом“, извесне анализе, посебно у светлу актуелне велике сеобе народа са Блиског истока ка Европи, сасвим основано наводе на закључак да је у позадини разарања некадашње државе, егзистирала и идеја о суштинској промени културно – цивилизацијске слике читавог постјугословенског подручја. Није никаква тајна да се у низу стратешких докумената насталих под окриљем „атлантске заједнице“ простор „Западног Балкана“ одавно не третира као део европског хришћанског културно-цивилизацијског круга, него као подручје чија је геополитичка будућност тангентално везана за реализацију стратешког концепта „проширеног Блиског истока“ који обухвата потез „од Залива закључно са Босном“. Разуме се да реализација оваквог концепта није могућа без сталног војног присуства САД-а у овом делу Европе, па и у том контексту треба посматрати подршку Америке „независности Косова“, унутрашњој редефиницији Македоније, уласку Црне Горе у НАТО и „унитаризацији Босне и Херцеговине“.

  „Геополитика демографског инжењеринга“ огледа се и у масовним миграцијама овдашњег локалног становништа у економски најразвијеније земље Запада, а која се у пракси сматра дугорочно најопаснијом по националне и безбедносне интересе балканских држава (посебно Србије). Читав концеп је до танчина разрађен у корпорацијама које се баве стратешким планирањем. Основна идеја је да се Србија најпре у медијима под контролом транснационалног капитала прикаже као земља без будућности,  како би се млади и образовани натерали да је напусте. Пошто је реч о демографски најпотентнијем делу нашег народа, јасно је да се тако слабе животни сокови нације, и становништво убрзано стари. Поред људских губитака, немерљиве су и економске штете од масовних миграција у земље Запада. Према неким не сасвим поузданим показатељима, Србија је због ове појаве од 1993. године до данас претрпела економску штету од преко 23 милијарде евра. У исто време медији под контролом транснационалног капитала пропагирају интеграцију миграната као пожељан процес, без критичког сагледавања у дубину овог питања које није само хуманитарног карактера. Сличне тенденције евидентиране су и у осталим државама нашег региона.

   Коначно, актуелни светски демографски трендови, наводе на закључак о сасвим сигурној промени глобалне геополитичке парадигме, коју карактерише успон првенствено евроазијских џинова Кине и Индије. Према проценама УН-а средином овог века у свету ће живети око 9,5 милијарди људи, од чега ће највећи број живети у Индији (1,7 милијарди), Кини (1,4 милијарде) државама исламског ареала, Латинској Америци и на југу Африке. Занимљиве су демографске промене које ће се десити на Западу (САД, Европа, Аустралија), а које се неће огледати толико у укупном паду броја становника, колико у промени тамошње демографске структуре у корист недомицилних народа (попут хиспаноса у САД-у), што отвара бројна питања о томе како и на који начин каналисати овај процес који ће бесповратно изменити основна културолошка обележја света којег данас познајемо.

12Shares

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language