Геополитика хаоса

query_builder

Геополитика хаоса

 

Аутор: Милорад Вукашиновић

 

Да ли је свет на корак од трећег светског рата? Хоће ли се, не само поводом ситуације у Сирији, догодити директна војна конфронтација две суперсиле САД-a и Русије? Да ли актуелни догађаји показују да је прошло време чврстих геополитичких савеза, или је садашњост само потврда речи славног француског геополитичара шпанског порекла Ињасија Рамонеа који је, описујући атмосферу у међународним односима, још деведесeтих година 20. века користио синтагму о „глобалном нереду“?

Ситуација у Сирији и на Блиском истоку један je од доказа превазиђености геополитичких шема заснованих на постулатима „класичне геополитике“, чија су истраживања у основи почивала на држави као основном субјекту међународне политике. После завршетка Хладног рата догодио се опасан процес „десуверенизације светског поретка“, што је условило крах не само биполарних структура светске заједнице (попут УН-a) већ и појаву таквих чинилаца у међународној политици, чије је заједничко обележје да делују ван легалних токова и имају огроман утицај на доносиоце кључних политичких одлука. Реч је о транснационалним корпорацијама и утицајним невладиним организацијама које су успоставиле своју „паралелну дипломатију“ која је често утицајнија од дипломатије држава. Та околност свакако је из основа променила наше уобичајене представе о међународној политици и економији, и довела свет на ивицу свеопште катастрофе.

На овом месту указао бих на једну од темељних заблуда на нашим па и на ширим словенским (руским) просторима, а то је заблуда о савременој америчкој геостратегији која је наводно конципирана на начелу пуког прагматизма. После 11. 9. објављен је занимљив податак о томе да је утицај религиозних секти на доносиоце кључних политичких одлука у САД-у изузетно порастао. Да ли случајно или не, својевремено је саопштено да седницама америчког генералштаба присуствују и утицајни религиозни проповедници који у свом „библијском кључу“ тумаче актуелне догађаје. Уопште, када разматрамо стање друштвене свести у савременој Америци,  не можемо са сигурношћу да одговоримо на питање колико је одређени религиозни утицај освојио јавног политичког и друштвеног простора, и то су околности које, нарочито у кризним временима, нису за потцењивање. Веома је индикативно да је свега неколико недеља пре америчке агресије на Сирију (петак 13. април 2018. године по америчком времену), потпредседник САД-а М. Пенс говорио у Израелу више као религиозни проповедник, а мање као потпредседник једне номинално секуларне државе која религију званично третира као „приватну ствар појединца“.

Чудна симбиоза геополитичких интереса транснационалног капитала и радикалних исламистичких покрета уочена је још за време Арапског пролећа, током којег су мета необичног војног, економског и верског интервенционизма биле државе „исламског социјализма” (Либија, Сирија). Не заборавимо да су слични покушаји забележени и у Египту где је опасна секта Муслиманске браће (основана 1928.) претила да ову земљу гурне у крвави грађански и верски рат. Да не говоримо о подршци делова америчких специјалистичких служби стварању Исламске државе чија је примитивна религиозна интерпретација суштински усмерена против следбеника „традиционалистичког ислама“. Коначно, да ли је овде реч о појави који је последица случајности или се ради о вешто осмишљеном планирању?

Уместо одговора, подсетио бих читаоце на изванредну књигу др Џона Колмана „Комитет 300“ у којој овај аутор, на изузетно документован начин, пише о плановима за успостављање „новог светског поретка“. Према сведочењу др Колмана, план „Комитета 300“ је изазивање потпуног слома светске економије, затим стварање стања масовне незапослености, и урушавање традиционалне социјалне структуре кроз подршку јачању верских фундаменталистичких покрета за које је процењено да слабе унутрашњу кохезију једне друштвене заједнице. Колман истиче да се на тај начин најефикасније делегитимише позиција једне државе и тако стварају претпоставке за пренос класичних државних надлежности на одређене центре утицаја који су далеко од очију јавности.

Да ли је после избора Доналда Трампа савремена Америка можда управо позорница оваквог сценарија? Није ли свега неколико дана пред агресију на Сирију, амерички председник објавио повлачење војске из ове државе? Под утицајем којих чинилаца је променио ову одлуку? Или је можда ипак у праву популарна аналитичарка духовних кретања Керолин Мејнс када констатује да је „свет у годинaма кризе захваћен епидемијом нерасположења, а да су Американци нација распламсалих гневова“, уз подсећање свима нама да се „налазимо у стању крајњег хаоса и срџбе без иједног исто таквог супротног осећања наде и оптимизма“.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language