ГЕОПОЛИТИЧКИ ПРОБЛЕМ СЕВЕРНОГ КИПРА

Аутор: др Растислав Стојсављевић, професор геополитике

Геополитички проблем Северног Кипра представља један од најсложенијих и најдуготрајнијих конфликата у савременој Европи. Овај спор, који траје више од пет деценија, има дубоке историјске, етничке, политичке и безбедносне корене, али и шире импликације које превазилазе оквир острва Кипра. Подела између међународно признате Републике Кипар и самопроглашене Турске Републике, Северни Кипар огледало је дуготрајне напетости између Грчке и Турске, али и између Запада и Турске као регионалне силе у успону. Овај проблем, иако често занемарен у глобалним медијима, има пресудан утицај на безбедносну архитектуру источног Медитерана, енергетске токове и политику проширења Европске уније.

Кипар је током историје био под утицајем бројних сила: од Византијског и Османског царства до Британске империје, која је острво анектирала 1914. године. Грчка већина на острву тежила је енозису, уједињењу са Грчком, док је турска мањина, која је чинила око 18% становништва, захтевала поделу или „таксимˮ.

Након што је Кипар 1960. године стекао независност, створена је мултиетничка држава заснована на Лондонско-Циришком споразуму, којим су Велика Британија, Грчка и Турска постале гаранти независности и уставног поретка. Међутим, тензије су се убрзо појавиле због неједнаке расподеле власти и етничких сукоба, што је довело до низа насиља између две заједнице. Коначна ескалација настала је 1974. године, када је Грчка хунта подржала пуч у Никозији с циљем припајања Грчкој. Као одговор, Турска је извела војну интервенцију и заузела око 37% северног дела острва, што је довело до масовног егзодуса и етничког чишћења становништва.

Турска Република Северни Кипар проглашена је 15. новембра 1983. године, али је призната само од стране Турске. Савет безбедности УН је резолуцијама 541 (1983) и 550 (1984) прогласио проглашење независности незаконитим и позвао државе да не признају ентитет на северу острва. Са становишта међународног права, турски део се сматра окупираном територијом унутар Републике Кипар.

Ипак, у пракси, Северни Кипар функционише као држава: има своју владу, парламент, правни систем, војску (турски контингент од око 30.000 војника) и валуту (турску лиру). Турска има пресудан утицај на све политичке и економске аспекте живота у региону, што многи аналитичари тумаче као политичку зависност и инструментализацију кипарског питања ради ширих геополитичких циљева Анкаре.

Северни Кипар је од стратешког значаја за Турску из више разлога. Прво, он јој омогућава геостратешки продор у источни Медитеран, где се у последњим деценијама води борба за контролу над енергетским ресурсима и поморским коридорима. Турска посматра Кипар као природни продужетак свог „плавог отечества” (Mavi Vatan),  концепта који обухвата ширу контролу над морским територијама у Егејском и источном Медитерану.

Друго, присуство Турске војске на Кипру омогућава јој да пројектује моћ и надгледа суседне регионе: Блиски исток, Суецки канал и обале Израела и Египта. Поред тога, кроз политичку подршку ТРСК-у, Турска шаље поруку о својој независној спољнополитичкој агенди, одвојеној од западних интереса, посебно у контексту затегнутих односа са Европском унијом и НАТО-ом.

Откриће богатих поморских налазишта природног гаса у источном Медитерану почетком 21. века додатно је компликовало ситуацију. Република Кипар, уз подршку Грчке, Египта и Израела, закључила је споразуме о разграничењу искључивих економских зона, што је Турска одбила да призна, тврдећи да се тиме крше права турских Кипрана.

Турска је почела да шаље истраживачке бродове под војном пратњом у воде око Кипра, што је изазвало озбиљне дипломатске сукобе са Европском унијом. На тај начин је енергетска политика постала инструмент геополитичког притиска, а кипарско питање добило нову димензију – енергетско надметање великих сила у региону.

Кипар је постао чланица Европске уније 1. маја 2004. године, али се европско право примењује само на јужни, грчки део острва. Улазак Кипра у ЕУ, упркос нерешеном конфликту, представљао је дипломатски пораз међународних посредника јер је подела острва фактички легализована.

План генералног секретара УН Кофија Анана из 2004. године, који је предвиђао федерално уједињење две заједнице, пропао је након што је грчка страна на референдуму већином гласала против. Од тада, процес преговора је више пута обновљен под покровитељством УН, али без конкретних резултата.

Постоје три главна модела потенцијалног решења кипарског питања: федерални модел, који предвиђа уједињење две заједнице у оквиру једне државе са заједничким институцијама; конфедерални модел, који би подразумевао две равноправне државне јединице са ограниченим заједничким органима; трајна подела, која би фактички признала постојеће стање, али би захтевала међународну легитимацију.

Већина стручњака сматра да је федерални модел најприхватљивији у контексту европских вредности, али све више актера, посебно у Турској и на северу острва, говори у корист конфедералног или чак дводржавног решења. Уколико би тај сценарио био озваничен, то би могло створити опасан преседан у међународним односима и додатно ослабити принцип територијалног интегритета као темељ међународног права.

Проблем Северног Кипра није само локални етнички спор, већ геополитички симптом дубљих глобалних промена у односима између Запада и Турске, као и унутар самог региона источног Медитерана. Кипар је данас место судара између различитих визија света: европског правног мултилатерализма и турског регионалног реалполитичког приступа.

Најчешће помињано решење у међународној дипломатији јесте формирање федералне државе, у којој би две заједнице задржале велики степен аутономије, али би делиле институције попут централне владе, суда и одбране. Иако је овај модел дуго био предлог Уједињених нација, до сада није успео због недостатка међусобног поверења, спорова о власништву над земљом и политичких притисака из Турске и Грчке. Ако би све стране показале истинску решеност за компромис, федерално уједињење би могло донети стабилност, економски раст и повратак Кипра у јединствену међународно признату структуру.

Други могући сценарио јесте званично признавање две државе на острву. Северни Кипар је тренутно признала само Турска, али последњих година расту гласови који верују да је трајна подела реалнији пут него повратак ка јединству. Међутим, овај пут је изузетно тежак, јер већина држава и међународних организација остаје привржена политици очувања јединства Кипра. Ипак, уколико би политичке околности еволуирале, а интереси кључних актера се променили, ова опција би могла постати реалнија, мада би оставила дубоке историјске ожиљке.

Најизвеснији, али најмање пожељан исход јесте наставак садашњег стања. У овом моделу, подељеност би се наставила, уз повремене преговоре без значајнијих резултата. Ово решење одржава мир, али одлаже трајну стабилизацију региона и спречава пуни економски и политички потенцијал острва. Иако нико јавно не подржава статус кво, у пракси он може трајати деценијама ако не буде политичке воље за промену.

Без свеобухватног компромиса који би уважавао и интересе турске и грчке заједнице, као и шири безбедносни контекст, конфликт ће остати „замрзнут” и наставити да оптерећује односе у НАТО-у, ЕУ и у самом региону. Судбина Кипра стога остаје лакмус тест за способност међународне заједнице да помири принципе међународног права са реалностима геополитичке моћи.

Будућност Северног Кипра остаје неизвесна, условљена сложеном динамиком локалних интереса, међународне политике и историјског наративa обе стране. Идеално решење било би оно које доноси трајан мир, економски развој и уважавање права обе заједнице. Да ли ће то бити федерација, мирна подела или нешто између, зависи пре свега од способности лидера и народа да изаберу пут компромиса уместо продуженог замрзнутог конфликта.