Аутор: мср Маријана Јелисавчић, књижевни критичар
Као што је књижевност служила расту и промоцији фантастике, тако је и фантастика служила књижевности, да коришћењем њених образаца искаже нешто што се сматрало табуом. Процват фантастке у модерној српској књижевности уско је везан за дела са почетка XIX столећа. У епском песништву српског предромантизма фантастика која подразумева појаву оностраног, везана је за ђавола и његов бестијаријум, али и теме које су у то време биле доминантне и у осталим књижевностима (потписивање уговора са ђаволом, савезништво више мрачних сила).
„У нашим еповима концептуализација ђавола остала је надубље одређена теолошком визијом и хришћанским етосом, док се водеће европске књижевности тада већ увелико почињу ослобађати типично хришћанског обрасца у приказивању Сатане и све више га лаицизирати (мада ни та нова представа неће у потпуности напустити кључне компоненте првобитне концепције“ (Дамјанов 2015: 5).
Божји отпадник „стење, плаче, јауче и кука“ док не сагледа размере великог проблема који прети да га у потпуности уништи. Христово рођење ни најмање му не иде у прилог, јер ће „да скоруши Сатану под ноге“ и „упраздниће Сатанино царство / и све в Ад јего достојанство“. Поп Коста (Константин Маринковић) штампао је ово дело 1808. године, што је чињеница која у појединим сегментима епа делује невероватно. Наиме, велика модерност одликује спев Плач Рахили, почев од представе о ђаволу, који је представљен као Божји отпадник и подстрекач греха, а који за потребе читања стародревних књига користи наочаре (као старија особа деликатног вида), па све до увођења „најстрашније фурије“ Алекто, која је у контексту овог дела опаснија и склонија злу више него ђаво лично. Њена је идеја да се побију сва витлејемска деца, како би се спречило остварење пророчанства. „Управо поступак (психолошки) уверљивог профилисања главних јунакиња може бити означен као кључно одступање од примарног текста у односу на библијски предложак“ (Ераковић 2009: 186).
Предложак овог епа јесте трагични догађај из Јеванђеља по Матеју, односно Иродов страх од доласка Месије који ће га, по пророчанству, коштати престола.
“Тада Ирод видје да су га мудраци преварили, разгњеви се врло и посла те побише сву дјецу по Витлејему и по свој околини његовој од двије године и ниже, по времену које је добро дознао од мудраца“ (Матеј 2.16).
Маринковић ову причу која стаје у свега пет библијских секвенци, развија у радњу мотивисану упливом нечистих сила. Рахила, која се у Јеванђељу помиње само на једном месту, у епу добија простор за ламентовање над својом мртвом децом, али и прилику да се посредством њеног лика сугестивно ослика опозиција добра и зла, тиме што ће њен лик бити супротстављен негативној јунакињи, фурији, која конце живота других држи у својим рукама, односно – устима. „Уместо (конвенционалног) бацања чини и вашарских враџбина, способност манипулисања најдубљим људским страховима је представљена као најмоћније оружје еманације Зла“ (Ераковић 2015: 121). Још је занимљива и пасивност Сатанаила, који читаву акцију предупређивања опстанка у животу Маријиног и Јосифовог сина, преусмерава на „слуге верне и хитроносне / Величества трону мом подложне / Они ћеду за мене крв пролити / И из беде сваке избавити“ (Маринковић 2015: 18). У неколико наврата истиче се хитрост као главно и најизразитије обележје фурија. То се показује и на делу, оне и саме кажу „воља твоја јесте повелеват / а наша је само совершават“ (Маринковић 2015: 20), а Алекто показује ревност у извршавању заповести свог владара. Осим ђаволских послова које обавља, њен изглед улива страх:
От мог звука Ад сав мора сʼ трести,
И каменње и дрво пуцати,
Еумениде моје содружнице,
Прате мене, и љубе ми лице,
Кога отров само мој додирне,
Онај таки в магновенији умре,
Са Паркама грозним ја живим,
Једна другој на всегда помажем
Као што је колектив витлејемских мајки најбоље представљен кроз лик појединца – злосрећне мајке Рахиле, тако је и демонски колектив фурија своје разорно уобличење добио у лику фурије Алекто. Она је Сатанаилово „десно крило“, „подпора и сестра“. Поверава јој задатак од ког зависи његова судбина, и предлаже јој да подбуни Ирода „да он Христа како год убијет“, а она циља на масовнији злочин:
Сви младенци в град Витлејем,
Ако хоћеш и в Јерусалим,
Таки, велим, сви да се побијут,
И младенца новог да умертвјат.
Мера предострожности или жеђ за злоделом и проливањем недужне крви, тек фуријин план је спроведен и више него успешно – побијена су и старија деца, а међу њима и Иродов и Доридин син Александар. Раније је назначено да Алекто вољу свог господара није извршила претњама и насиљем, већ сугестивном причом коју је у сну сервирала Ироду. Осим што га упозорава да „младенец се чудесниј родио“ (Маринковић 2015: 25) и да је његова власт доведена у питање, фурија јудејском тиранину даје инструкције специфичне за хипнотисане и наркотизоване особе: „И покажи свету да не дремаш […] Устај! Немој више ти спавати“, притом му обећавајући своју помоћ у извршењу задатка. Алекто је вешт преговарач. Радослав Ераковић истиче њену лукавост облачењем „во смертних одело“, чиме стиче поверење и блискост, а скрива своју демонску природу. Нарочито је важна „ораторска вештина Сатанаилове изасланице“, која се Ироду приближава ласкањем, хвалећи његова страшна злодела. Набрајањем Иродових поступака који су га довели на трон, постаје јасно зашто је управо он постао инструмент извршења Сатанаилове воље: реч је о човеку који „многа проча славна дела има“, али дела окупана крвљу оних који су се испречили на путу његове моћи и самовоље. Кроз еп, он сам наглашава своју демонску црту: тражи да му се на тргу изгради стуб како би могао „с радостју погибељ взирати“, када сазна да му је „соперник“ жив наређује погубљење све деце, а када чује о смрти свог детета и жене, размишља како ће „срамота бити великаја / докле чује римска монархија“. Ако је ранијим поступцима био претендент на место у паклу, овим се само потврдио као неко ко то место заиста заслужује.
Развијање главног женског (притом негативног) јунака у лику фурије, занимљиво је са више аспеката. Фурије су у грчкој митологији биле познатије као ериније, „страшне и срдите богиње које бораве у Еребу. Оне кажњавају прекршаје прастарих, неписаних закона, свете проливену рођачку крв, увреде нанете родитељима и повреду гостопримства“ (РГРМ 2004: 142). Наташа Дракулић истиче повезаност њиховог настанка (оплођене капима крви ушкопљеног Урана) са функцијом коју имају у епу Плач Рахили:
„Пошто су, оригинално, према грчком миту, настале приликом Урановог кастрирања, не чуди чињеница да им аутор овог религиозног епа приписује улогу оних које ће наговорити цара да опустоши Витлејем колективним покољем деце и тако му одузме плодност“ (Дракулић 2017: 242).
Еринијама и фуријама заједнички је сабласни изглед:
„То су старице бледа лика које уместо седе косе имају змије на глави. Из очију им капље крв, а из уста, умрљаних црном крвавом пеном, шири се отровни дах мртваца. Обучене су у црне рите, а у рукама држе буктиње или бич. Ериније кевћу као ловачки пси и неуморно прогоне своје жртве по земљи и мору, све до Хада, где нема радости ни наде. Оне су неподмитљиве и упорне; чак ни смрт не ослобађа кривца њиховог прогањања“ (РГРМ 2004: 143),
али римски еквивалент је злокобнији, без идеје о добру или награди, која постоји код еринија. „Алекто и Тисифона су брзи, злокобни весници Јупитера, који по свету шире ратове и смрт. Тисифона справља страшан отров од пене са Керберове њушке, сока из Ехидниног тела и свеже крви“ (РГРМ 2004: 442). И у Рјечнику симбола истиче се осветољубивост еринија, али усмерена према онима који су згрешили (РС 2003: 150). У стара времена су их поистовећивали са савешћу. Алекто на сличан начин делује на Ирода, али у негативном смислу. Она одагнава мисао о савести, за коју ће се испоставити да је тиранин и нема, али утиче на његову свест својом слаткоречивошћу и ласкањем, комбинујући фабриковану побуну која се спрема и могућност да се читава ствар оконча срећно по њега, али и по ђавола.
Развијањем лика фурије, Маринковић је доказао да је модерна српска књижевност на самом почетку свог настајања имала потенцијала да парира панданима у европској литератури тог времена, која се, као што смо видели, у великој мери ослободила представа религијског поимања зла. Савезништва између мрачних жена и представника пакла која су склапана у другим делима, грађена су по моделу карактеристичном за Запад, где је ђаволова службеница могла бити било која жена која се обавеже на пакт, а Маринковић нам кроз исказ Сатанаила открива, да су му фурије једнаке: „у царству јесте перве мојем / и владате непрестано са мном“ (Маринковић 2015: 21).
Литература
Дамјанов 2015: С. Дамјанов, „Тамна страна неба или две поетско-епске визије Сатане“ у: Плач Рахили (прир. С. Дамјанов, Р. Ераковић), Нови Сад: Матица српска, 5–11.
Дракулић 2017: Н. Дракулић, „Женски домен моћи у делу ʻПлач Рахилиʼ Константина Маринковића“, Зборник за језике и књижевности Филозофског факултета у Новом Саду, Нови Сад: Филозофски факултет.
Ераковић 2009: Р. Ераковић, Религиозни еп српског предромантизма, Нови Сад: Матица српска.
Ераковић 2015: Р. Ераковић, „Град као позорница космогонијског сукоба светлости и таме“ у: Плач Рахили (прир. С. Дамјанов, Р. Ераковић), Нови Сад: Матица српска, 109–125.
Маринковић 2015: К. Маринковић, Плач Рахили (прир. С. Дамјанов, Р. Ераковић), Нови Сад: Матица српска.
РГРМ 2004 – Д. Срејовић, А. Цермановић-Кузмановић, Речник грчке и римске митологије, Београд: Српска књижевна задруга.
РС 2003 – Ж. Шевалије, А. Гербрант, Рјечник симбола, Бања Лука: Романов.
Остави коментар