Autor: dr Aleksandra Kolaković
Emanuel Makron, francuski predsednik, na svečanoj ceremoniji obeležavanja 150. godišnjice Francuske Treće Republike, održanoj 4. septembra 2020. godine, istakao je vrednosti i ideale iz ovog perioda koje su deo identiteta i današnje Francuske. U senci ceremonije bilo je i suđenje osobama optuženim za teroristički napad na list Šarli Ebdo. Sećanje na period Treće Republike francuski predsednik je iskoristio da prokomentariše ovaj događaj, kao i položaj migranata u Francuskoj. Esej nastoji da osvetli nastanak, razvoj i ključne događaje iz perioda Francuske Treće Republike do Velikog rata, kao i da razmotri načine na koje nasleđe ovog perioda postoji u francuskom društvu i u kom obliku je prisutno na zvaničnim državnim ceremonijama.
Poraz Francuske u ratu sa Pruskom 1871. godine, ostavio je velike posledice na unutrašnju i spoljašnju politiku Francuske do kraja 19. veka, kao i početkom 20. veka. Istovremeno, ovaj poraz je oblikovao i Francusku Treću Republiku. Pored obaveze da isplati ratnu odštetu uz prisustvo nemačkih trupa na svojoj teritoriji, Francuska je izgubila i deo teritorije. Privredni polet u Francuskoj doveo je do porasta političke moći buržoazije. U vojsci i diplomatiji aristokratija po poreklu zadržala je uticaj, kao i u Narodnoj skupštini, zalažući se za čvrst društveni poredak (tzv. ordre moralle). Srednja klasa građana činila je većinu društva, a manjinu u Skupštini i sa njima je u cilju odbrane republike sarađivala ekonomski, društveno i politički nejedinstvena krupna buržoazija. Zemlja je dobila novo ustavno uređenje izabrom tri organska zakona, a republikanski režim se učvrstio 1879. godine izborom za predsednika Republike Žila Grevija (Jules Grévy). Razvoj industrije, poljoprivrede i saobraćaja, kao i širenje finansijskog poslovanja i novčanog tržišta, vremenom su ojačali međunarodnu poziciju Francuske. Stoga su se Francuzi posvetili svom unutrašnjem uređenju i Zakonom o organizacijama javne vlasti Francuska je pravno postala republika.
Francusku je zahvatio proces laizacije, a u uzburkanom političkom životu Francuske doprinos laizaciji obrazovnog sistema pružio je republikanac i pobornik kolonijalnog ekspanzionizma, Žil Feri (Jules Ferry). Feri je 1882. godine dobio borbu za laizaciju školstva. Kolonijalna politika većeg angažovanja u Tunisu, Egiptu i Indokini bila je „sredstvo za oživljavanje francuske energije i za davanje novog imperijalnog ponosa“. Ipak, poraz Francuske u Indokini, odbijanje da zajedno sa Englezima interveniše u Egiptu jedine su značajnije aktivnosti na spoljnom planu. Lider levog krila republikanske demokratije, Leon Gambeta (Léon Gambetta), protivio se kolonijalnoj ekspanziji Francuske i zalagalo za unutrašnje uređenje države. Prilikom izbora 1881. godine, radikali Žorža Klemansoa tražili su reviziju Ustava tj. Orleanskih zakona i ukidanje Senata, odvajanje crkve od države i skraćivanje vojnog roka, a i Gambeta je izneo novi program, u kome je zahtevao primenu Konkordata Napoleona I i pape Pija VII iz 1801. godine, čime je sveštenstvo poštovano, ali obavezano da služi državi. Misteriozna smrt republikanca i istaknutog govornika Leona Gambete 1882. godine, radničko nezadovoljstvo, zahtevi sindikata za dopuštanjem političke delatnosti uticali su na nestabilnost Francuske. Za povratak na uticajnije mesto u evropskoj politici Francuskoj je bila potrebna sveukupna stabilnost.
Godine 1887. nastupilo je novo razdoblje nemira u Trećoj Republici, koje je po generalu Žoržu Bulanžeu (Georges Boulanger), ministru rata, dobilo naziv „bulanžizam“. Ratoborni nacionalista i propagator revanša Nemačkoj, dobija na značaju prilikom incidenta u kome je nemačka policija uhapsila jednog policijskog inspektora u pograničnom prostoru na francuskoj teritoriji. Bulanže je predlagao vojnu akciju protiv Nemačke i usled velikog nezadovoljstva Francuza političkim i ekonomskim prilikama stekao je podršku i popularnost. Bulanže je nakon žestoke antivladine akcije, imenovan za komandanta 13. armijskog korpusa u Klermon Feranu, a o njegovoj popularnosti svedoči grandiozni ispraćaj u Parizu i Lionu. Penzionisan i isključen iz armije, Bulanže je pod parolom „Raspuštanje, Revizija!“ formirao prevratnički Nacionalni komitet, u kome je bio aktivan šovinista i antisemita Pol Deruled (Paul Déroulède), novinar nacionalističkog opredeljenja. Godine 1882. osnovao je Ligu patriota, a poznat je i po zbirci rodoljubivih pesama Chants du Soldat. Nakon nasilja nad republikancima u toku mitinga u Neiju radikali i socijalisti su zatražili odlučnije korake protiv Bulanžea. Zabranjen je rad Lige patriota (Ligue des Patriotes) i pokrenut proces oduzimanja poslaničkog imuniteta Bulanžeu, koji je pobegao u Belgiju.
Poraz bulanžizma smirio je političke sukobe u Francuskoj i stvorio prostor za nastavak reforme obrazovanja, slobodu štampe i sindikalnog organizovanja, međutim, nastavljeno je i ubrzano smenjivanje vlada. Od pada Tirove vlade 1890. smenjuju se: Frejsine, Lube (1892), Ribo (1892), Dipi (1893), Kazimir-Perije (1893), Dipi (1894), Ribo (1895), Leon Buržoa (1895), Melin (1896), Brison (1898) i Šarl Dipija (1898). Ministri su birani iz redova tridesetak ličnosti tadašnje političke scene Francuske, pri čemu je njihova zajednička karakteristika neodlučnost i borba protiv klerikalizma. U poslednjoj deceniji 19. veka u Francuskoj se pojavio pokret anarhizma. Nakon što su anarhisti 24. jula 1894. godine usmrtili umerenog levog republikanca i predsednika Francuske Sadi Karnoa (Sadi Carnot), donet je Zakon protiv zločinačkih i terorističkih akata. Odredbe Zakona primenjene su avgusta 1894. godine u Procesu tridesetorici zbog „zločina reči i pera“, što je izazvalo reakciju javnosti.
Istoriju Francuske na prelazu dva veka obeležila su dva ključna događaja: potpisivanje sporazuma sa Rusijom i Afera Drajfus. Savez sa Rusijom bio je prisutan u političkim planovima svih francuskih vlada posle poraza 1871. godine i ujedinjenja Nemačke, a posebno od Berlinskog kongresa 1878. godine. Rusiji su bile neophodne velike ekonomske investicije za izgradnju železnica, drumskih, rečnih i pomorskih komunikacija i industrijskih preduzeća, kao i modernizaciju oružanih snaga. Francuska je imala novca i političku potrebu da se zbog osećaja stalne nemačke pretnje približi Rusiji i uloži sredstva za jačanje njene vojne moći. Posle višegodišnjih pokušaja Rusija je novembra 1888. godine, zaključila svoj prvi zajam u Francuskoj. Od Banque de Paris et Pays–Bas Rusija je pozajmila 500 miliona rubalja sa kamatom od 4% i realnom emisijom od 86%, a potom je usledila serija ruskih zajmova, čiji je ukupan iznos 1891. godine dostigao 2 milijarde franaka. Marta 1890. godine Rusija nije obnovila Ugovor o reosiguranju sa Nemačkom, a oktobra iste godine pojavili su se prvi znaci stvaranja francusko-ruske „srdačne antante“.
Ruski ministar Nikolaj Girs (Nikoláй Kárlovič Girs) u proleće 1891. godine zalagao se za bliže političko povezivanje Rusije i Francuske, stoga je avgusta 1891. godine u Parizu potpisan tajni politički sporazum, neka vrsta „konsultativnog pakta“. Vojni vrh Rusije insistirao je avgusta 1892. godine da bude potpisana i vojna konvencija, kojom su Rusi izdejstvovali francusku pomoć u slučaju austrougarskog napada, a Francuzi opštu mobilizaciju ukoliko bi bilo koja potpisnica bila napadnuta od Trojnog saveza. Isključivanje stranih preduzimača iz građenja Transsibirske železnice, eksploatacija kaspijske nafte, rusko-nemački trgovinski pregovori i odbijanje davanja zajma Rusima od strane francuskih finansijskih krugova, podstaknutih od moćnih Rotšilda nezadovoljnih ruskim carskim ukazom o zabrani naseljavanja Jevreja u velikim ruskim gradovima, onemogućili su da sporazum odmah zaživi. Carinski rat na relaciji Rusije i Nemačke sredinom 1893. godine, uticao je na ratifikaciju Rusko-francuske vojne konvencije 27. decembra 1893. godine sa ruske, a januara 1894. godine sa francuske strane. Ovim je sporazum Rusije i Francuske prerastao i zvanično u političko-vojni savez. Rusija je pristupila savezu u želji da olakša svoj finansijski položaj, a francuski interes je bio poboljšanje međunarodne pozicije. Velika Britanija je 1902. godine odustala od svoje dugogogišnje politike „sjajne izolovanosti“, stoga je 1904. godine sklopljen Entente Cordiale između Velike Britanije i Francuske. Razvoj međunarodnih događaja uticao je na to da Velika Britanija i Rusija zaključe ugovor o savezništvu 1907. godine, čime je obrazovana Velika antanta. Podela na dva bloka sila – Antantu i Alijansu (Trojni savez Centralnih sila) ovim je bila završena i svaki naredni sukob između članica dva bloka mogao je da izazove rat evropskih razmera.
Na prelazu dva veka politički, društveni i kulturni život Francuske uznemirila je afera Drajfus. Javni život Francuske u ovom periodu obeležila su javna okupljanja i protesti, što se prenelo na učestalu oštru kritiku i komentare u štampi. U toku afere, koja je u talasima nekoliko godina potresala Francusku, društvo se podelilo na drajfusovce – demokratsko i liberalno građanstvo i antidrajfusovce – klerikalno, ekstremno nacionalističko i antisemitsko krilo. Afera Drajfus otpočela je kao drugorazredni događaj vojne špijunaže u korist Nemačke, za koju je osumljičen i uhapšen Jevrejin iz Alzasa – kapetan Alfred Drajfus (Alfred Dreyfus). Francuska vojska je uživala veliki ugled u društvu, stoga je očuvanje ugleda vojske postala glavna premisa istrage. Vojni sud 19. decembra 1894. godine je otpočeo sudski proces za izdaju otadžbine i špijunažu. Iako dokaza Drajfusove krivice nije bilo, osuđen je na deportaciju na karipsko Đavolje ostrvo. Antisemitska i klerikalna javnost bila je oduševljena, a činilo se da je ostali deo društva ravnodušan, međutim Drajfusova porodica i prijatelji pokreću privatnu istragu koja pokazuje da osuđeni nije kriv. Nakon dve grafološke anaize, od kojih je prva pokazala da rukopis nije Drajfusov, a druga nije mogla da pruži pouzdanu procenu, sudsko veće nije dozvolilo još jednu analizu papira. Otkriće privatne istrage da je špijun u Generalštabu Francuske mađarski grof Esterhazi nije promenilo odluku vlasti jer bi ovo saznanje narušilo ugled vojske. Rezultati privatne istrage uzburkali su javni život Francuske, pokrenuli obrazovane ljude da javno iznesu svoje stavove i unapredili moć javne reči.
Među ljudima aktivnim na polju književnosti, umetnosti i kulture koji su se uključili u davanje ocene afere Drajfus istakao se pisac Emil Zola (Émile Zola). U radikalskom listu L’Aurore (Zora) pod upravom radikala Žorža Klemansoa (Georges Clemenceau), Zola je januara 1896. godine objavio pismo šefu države Feliksu Foru (Félix Faure), pod nazivom „Optužujem“ (J’Accuse). U pismu, Zola optužuje vojno sudstvo, generala Mersijea (Auguste Mercier), grafologe, sudske eksperte, kao i neke druge vojne organe, za skrivanje istine i udar na demokratska načela republike, i pravdu. Ovaj Zolin istup podigao je veliku reakciju javnosti, pokrenuo obrazovane ljude – intelektualce da se aktivnije uključe u javni život, a istovremeno je podstakao protivrečne komentare i talas demonstracija u Francuskoj. Zbog rušenja ugleda armije i ugrožavanja njenog morala, Zola je osuđen na godinu dana zatvora, zbog čega se sklonio u Englesku, a potom je pod nerazjašnjenim okolnostima preminuo 1902. godine. U Francuskoj je došlo do podele na dva ostrašćena politička tabora: antidrajfusovce, koje je predvodila Deruledova Nacionalna liga i drajfusovce, protivnike političke i duhovne reakcije (demokrate, republikanci, radikali i socijalisti). Predsednik Francuske Emil Lube (Émile Loubet) zalagao se za obnavljanje procesa Drajfus, što je uzrokovalo da Deruledova Nacionalna garda krene ka Jelisejskoj palati. Stoga se francuski predsednik Lube obračunao sa Ligom, a nakon nekoliko ponovljenih suđenja Drajfus je novembra 1903. godine oslobođen krivice. Deruled i njegovi najbliži saradnici uhapšeni su u decembru 1899. godine i osuđeni na zatvorske kazne i progonstva.
Na prelazu iz 19. u 20. vek francuska vlada koju je predvodio Valdek-Ruso (Pierre Waldeck–Rousseau) u unutrašnjoj politici nastavila je da sprovodi započetu borbu protiv klerikalizma i rešava socijalne probleme. Talas štrajkova primorao je vladu da definiše socijalnu politiku koja bi ublažila klasne suprotnosti, ali je ipak veću pažnju posvetila verskoj politici. Drajfusova afera unela je „sukob između republikanskog ideala i uticaja klera“ u politički život Francuske. Ovim je versko pitanje postavljeno u središe sukoba francuskih stranaka. Zahtev Valdek-Rusoove vlade bio je da se crkva strogo pridržava Konkordata iz 1801. godine, te da se ne upliće u državne poslove. Kako se u toku Drajfusove afere ispoljilo agresivno držanje verskih kongregacija, donet je Statut kojim su ograničene mogućnosti njihovog delovanja. Socijalisti i levi republikanci tražili su njihovu zabranu, ali je odlučeno da se dozvoli delovanje verskim udruženjima registovanim kod Državnog saveta. Naredna vlada, koju je predvodio socijalista Kamb (Émile Combes) donela je Dekret (27. januara 1902. godine), kojim je zabranila rad ženskih osnovnih škola pod patronatom crkve, što je vodilo novoj laizaciji školskog sistema. Usvojen je i Zakon o kongregacijama (28. aprila 1904. godine), čiji prvi član glasi da je obrazovanje svih vrsta i svih nivoa verskih organizacija u Francuskoj zabranjeno. Iako je Vatikan oštro reagovao, Komb je uz podršku socijaliste Žana Žoresa (Jean Jaurès) predložio potpuno odvajanje crkve od države.
Značajnija promena u francuskoj unutrašnjoj politici dogodila se početkom 1905. godine, kada je na čelo vlade došao Moris Ruvije (Maurice Rouvier), zastupnik finansijskog kapitala i državne birokratije. U jeku Prve marokanske krize koja je uticala na definisanje francuske spoljne politike u unutrašnjem životu i dalje je bilo aktuelno pitanje verske politike. Na opštim parlamentarnim izborima maja 1906. godine pobedili su radikali i „neposlušni“ socijalisti, „nezavisni“ i „ujedinjeni“ (žoresisti) i što je omogućilo da predsednik francuske vlade postane intelektualac aktivan u aferi Drajfus radikal Žorž Klemanso. Iako se Klemanso posvetio radničkom pitanju (skraćivanju radnog vremena, pravu na odmor, zaštiti na radu, zdravstvenoj zaštiti, ugovorima radnika i poslodavaca) talas štrajkova preplavio je Francusku. Nakon Klemansoove ostavke 1908. godine socijalista Aristid Brijan (Aristide Briand) formirao je novu vladu koja je pokušala da reši socijalno nezadovoljstvo, ali bez većih uspeha. Unutrašnja politička nestabilnost u Francuskoj nastavljena je i u predvečerje Prvog svetskog rata (1914–1918) i uticala je na oblikovanje njene međunarodne pozicije. Međustranački sukobi i briga za „laičku odbranu“ od 1911. godine su odlazili u drugi plan pred osećanjem opasnosti, koje je dominiralo u međunarodnim odnosima. Izbor Rejmona Poenkarea (Raymond Poincaré) za predsednika Francuske 1913. godine i sprovođenje Zakona o tri godine, kojim je premijer Luj Bartu (Jean Louis Barthou) produžio vojni rok bili su znaci pobede „patriotske struje“ u unutrašnjoj politici Francuske i začetka réveil national. Poenkare je od 1887. godine ušao u političke vode, kao poslanik okruga Meza (Meuse), a kasnije od 1903. do 1913. godine bio je i senator istog okruga. Ministar prosvete Francuske bio je 1893. i 1895. godine, a ministarstvom finansija upravljao je u dva navrata: 1894–1895 i 1906. godine. Bio je ministar spoljnih poslova: 1922–1926, a predsednik najduže vlade u istoriji Francuske Treće Republike tzv. vlade Narodnog jedinstva: 1922–1924 i 1926–1928 godine. Od početka 20. veka do početka Velikog rata u Francuskoj je smenjeno devet vlada što je svedočanstvo izuzetne političke nestabilnosti izvršne vlasti. Ova nestabilnost definisala je pravce spoljne politike Francuske, posebno u sferi njenih odnosa sa velikim silama, kao i na formulisanje njene politike prema malim narodima.
Dakle, još pre početka Velikog rata, Francuska Treća Republika je stvorila temelje daljeg razvoja francuskog društva. Nasleđe koje su postavili les hommes politiques Francuske Treće Republike ugrađeno je u identitet francuske nacije. Prešao je i okvire Francuske i prodro u kulturne i političke modele koje su primenjivale elite malih balkanskih država po povratku sa školovanja sa Sorbone i drugih univerziteta. Srpski intelektualci su krajem 19. i početkom 20. veka kao uzore u izgradnji države i društva, čak i u sistemu parlamentarne monarhije, koristili u direktnom i/ili izmenjenom obliku najbolje modele, ideje i principe razvoja Treće Francuske Republike. U vreme 150. godišnjice od kako je Leon Gambeta proglasio Treću Francusku Republiku ideje i principi za koje su se ključne ličnosti te epohe borile i danas imaju svoju aktuelnost. Predsednik Francuske ih na ceremoniji u Panteonu, mauzoleju gde je sahranjen veći broj najuglednijih ličnosti francuske istorije, povezuje sa osnovama francuskog identiteta i najvećim vrednostima francuskog društva. Kroz sećanje, ne po prvi put, Makron pozivajući se na činjenicu da je jedan stranac – italijanski imigrant – Gambeta proglasio republiku i bio jedna od ključnih ličnosti francuskog političkog života i istorije, ističe da od ovog doba imigranti čine „pokretačku snagu Francuske“. U službi pokazivanja aktuelne francuske otvorenosti prema imigrantima, na svečanosti 4. septembra 2020. uručena su dokumenta za pet novih državljanina Francuske, a koji su došli iz Velike Britanije, Kameruna, Perua i Libana. Istovremeno, kroz sećanje da je Francuska Treća Republika realizovala odvajnja crve i države, podseća na teroristički akt prema listu Šarli Ebdo i ističe da je „pravo na karikaturu i ismejavanje, čak i religije, suštinski deo francuskog identiteta“. Ceremonija obeležavanja 150. godišnjice Francuske Treće Republike pored sećanja na univerzalne vrednosti ovog doba, koje su važne ne samo za istoriju Francuske, već i šire, bila je i poligon za aktuelne poruke državnog vrha Francuske u cilju rešavanja pitanja integracije imigranata.
Ostavi komentar