Autor: dr Aleksandra Kolaković
Novi tehnološki pronalasci, ekonomski razvoj, brže komunikacije, povećanje broja stanovništva u gradovima, kao i broja obrazovanih u tzv. „dobu masa“ izmenili su i potrebu za novinama i časopisima. Širenju ideja i ideologija doprineo je snažan razvoj štampe. U periodu La Belle Époque štampa u Evropi doživljava procvat, a pisci postaju novinari brojnih listova i časopisa. Štampa je za kratko vreme postala moćno sredstvo uticaja na široke narodne mase. Iako je velika štampa ili tzv. novine za dva sua bila poznata u Evropi još u drugoj polovini 19. veka, ipak krajem stoleća doživljava procvat najviše zahvaljujući uspehu američke kompanije „V.R. Herst“ i senzacionalističkog lista Morning Post koji je u svom milionskom tiražu nudio čitaocima „američke vrednosti“. Sličnim putem su pošli i evropski listovi: Berliner Morgenpost u Nemačkoj, Daily Expres, Daily Mail i tradicionalni Daily Miror u Britaniji.
Francuska štampa a pre svega dnevni listovi Le Petit Journal, Le Journal, Le Matin i Le Petit Parisien snažno se razvijaju od perioda „bulanžizma“ i afere Drajfus. NJihovi tiraži u proseku dnevno su se kretali oko 4 miliona primeraka. Štampanjem nedeljnih dodataka u koloru, kao što je Supplément illustré du Petit Journal, francuski listovi su počeli da koriste fotografije, crteže i karikature kao dopunu ili zamenu tekstu. Visoki tiraži, novi pristupi u prezentovanju informacija, oglašavanje i politički uticaj časopisa rastu iz godine u godinu uporedo sa njihovim uticajem. Od afere Drajfus do Prvog svetskog rata snaga javne reči iznete preko pisanih medija raste, a pored čitavog niza listova i časopisa iza kojih su stajali određeni politički, ekonomski ili kulturni interesi, svoj uticaj uspeo je da sačuva i list Le Temps. Smatran za poluzvanični list Ministarstva spoljnih poslova Francuske i sa posebnom rubrikom posvećenom međunarodnim dešavanjima, list Le Temps imao je svoje stalne čitaoce.
Vodeći list u periodu Treće Republike na osnovu tiraža od milion primeraka na početku poslednje decenije 19. veka, Le Petit Journal, bio je u vlasništvu jevrejske porodice koja se bavila izdavanjem publikacija finansijske i pravne prirode još od perioda Julske monarhije. Le Petit Journal je publikovan od 1863. do 1944. godine. List je postao simbol novog razvoja štampe i privukao je čitaoce svojom cenom od 5 centi, umesto tadašnjih 15, kao i sadržajem oslobođenim „teške“ politike, ističući na naslovnim stranama slike i vesti koje su ostavljale snažan emotivni utisak i odjek u javnosti. Le Petit Journal nije bio usamljen, već je imao jaku konkurenciju nastalu osnivanjem novih listova krajem 19. veka.
Le Petit Parisien na početku publikovanja 1876. godine imao je radikalne i antiklerikalne tendencije. Nakon pruzimanja 1884. godine od strane političara Žan Dupuia (Jean Dupuy), list postaje umereniji i visokotiražan. Žan Dupui pripadao je levom krilu republikanaca i zalagao se za režim slobodne trgovine kao senator des Hautes-Pyrénées. Zahvaljujući uticaju svog lista Le Petit Parisien, napredovao je i postao ministar poljoprivrede u vladi Valdek-Rusoa, a početkom 20. veka bio je ministar trgovine, industrije i javnih radova u više vlada. Sa Poenkareom je izabran u Demokratsku alijansu (L‘Alliance démocratique), koja je propagirala ideje desnog centra, sekularizacije i liberalizma, a uz radikale i socijaliste bila oslonac većine vlada Francuske do Drugog svetskog rata. Početkom 20. veka Le Petit Parisien je dostigao tiraž od milion primeraka u Francuskoj, a pred Prvi svetski rat približio se tiražu od dva miliona primeraka. Bio je moćno sredstvo kojim su u politički život Francuske prodirali politički stavovi i ideje vlasnika i njegovih istomišljenika.
Jedan od listova visokog tiraža i uticaja u Francuskoj bio je i Le Matin. Pokrenut je 1883. godine na inicijativu grupe američkih finansijera po uzoru na britanski list The Morning News, a nekoliko meseci kasnije prešao je u ruke novinara Alfreda Edvardsa (Alfred Edwards). List je nakon Edvardsove umešanosti u Panamsku aferu prodat 1895. godine bankaru Anriju Pojdaku (Henri Poidatz). Le Matin je zastupao umerene republikanske ideje, a protivio se bulanžizmu i socijalističkim idejama. Posebnu pažnju uredništvo lista posvetilo je aferi Drajfus, a u ovom listu publikovana je i isposvest grofa Esterhazija. Početkom 20. veka na čelo Le Matin došao je finansijer Moris Varil (Maurice Bunau-Varilla), koji je zahvaljujući oglašavanju ojačao list čiji je tiraž pre 1900. godine iznosio 100.000 primeraka, 1907. godine dostigao je 650.000 primeraka, a pred Prvi svetski rat oko milion primeraka. Od početka 20. veka patriotske ideje preovladavale su listom sve do perioda nakon Prvog svetskog rata.
U Parizu je 1892. godine novinar Fernan Ao (Fernand Xau) pokrenuo Le Journal, literalni list malog formata „za groš“ namenjen trgovcu, nastavniku i radniku. Oko lista su se okupila velika imena francuske književnosti: Oktav Mirbo, Moris Bares, Emil Zola, a od 1895. do 1897. godine jedan od saradnika bio je Žorž Klemanso. List je 1899. godine preuzeo Anri Letjer (Henri Letellier), čime je pojačana njegova desna i konzervativna orijentacija. Pred Prvi svetski rat list postaje najpopularniji literarni bulevarski list Pariza.
Uz Le Journal i ostale pomenute listove po znatnom uticaju u Francuskoj, kao novine koje su više okrenute događajima međunarodne politike izdvojili su se Le Figaro i Le Temps. Osnovan od strane industrijalaca još 1826. godine, Le Figaro je bio najstariji francuski dnevni list. Krajem 19. i početkom 20. veka uz povremene nijansirane izmene zadržao je liniju desnog centra. U periodu afere Drajfus o kojoj je Le Figaro iscrpno izveštavao, imao je tiraž od oko 80.000. primeraka. Emil Zola je pre čuvenog teksta „Optužujem…!“ publikovao nekoliko članaka u listu Le Figaro, u čijim prostorijama je nastao i pokret onih koji su verovali da je Alfred Drajfus nevin. Početkom 20. veka direktor lista postaje Gaston Kalmet (Gaston Calmette), koji vrši reorganizaciju u listu i menja programsku koncepciju. Le Figaro se vraća na stari kurs sa manje političkih sadržaja, a više ekonomskih i vojnih tema, kao i književnosti, usmerivši svoje tekstove ka interesovanjima krupne buržoazije. List Le Temps publikovan je od 1861. godine sa stavovima koji su svoje uporište pronašli u liberalnoj filozofiji protestantizma. Uvođenjem političkih tema vremenom Le Temps protežira umereni republikanizam. Adrijan Ebrar (Adrien Hébrard), novinar i političar, bio je politički direktor lista od 1871. godine do Prvog svetskog rata i uticao je na pokretanje pojedinih tema i dovođenje istaknutih ličnosti Francuske za saradnike. U ranom periodu među saradnicima našli su se i Luj Blan i Žorž Klemanso. Akcionari lista su bili podeljeni na katolike, protestante i Jevreje, što je uticalo na to da se u toku afere Drajfus list opredeli za liniju neutralnosti. List je bio poznat po objektivnosti, pouzdanosti i kvalitetu tekstova. Umerena orijentacija ka levom centru donela mu je u periodu La Belle Époque oko 50.000. prodatih primeraka.
Časopisi La Revue des Deux Mondes, Le Journal des Debats i La Revue de Paris nisu imali milionske tiraže, ali su bili popularni među intelektualnom elitom u Francuskoj, kao i van njenih granica. Uticaj pomenutih časopisa na intelektualnu elitu koja je kreirala unutrašnju i spoljnu politiku Francuske bio je snažan. Jedan od časopisa sa najdužom tradicijom bio je Le Journal des Debats, publikovan nedeljno još od 1789. godine. Od perioda Julske monarhije do pojave lista Le Petit Journal imao je najveću čitanost. Krajem 19. veka na čelu lista kao urednik našao se Etjen de Naleš (Étienne Bandy, comte de Nalèche), suprug naslednice vlasnika lista. Bio je predsednik Saveza pariske štampe, kasnije i član Akademije moralnih i političkih nauka. Kao veoma ugledna i uticajna ličnost u visokim krugovima pariskog društva, Naleš je davao posebnu notu časopisu Le Journal des Debats, koji je u periodu La Belle Époque imao oko 25.000 čitalaca. Le Journal des Debats ideološki je pripadao grupi umerenih republikanaca, malo konzervativnijoj nijansi, a bio je čitan u otmenim krugovima francuskog društva, među političarima, diplomatama, finansijerima, profesorima i književnicima.
La Revue des Deux Mondes pokrenuta je 1829. godine sa ciljem da razvija kritičko mišljenje i analizira političke prilike u Francuskoj, vršeći poređenja sa onim što se dešava u svetu. Vremenom liberalna koncepcija časopisa od 1848. godine ustupa mesto konzervativnoj liniji. Tekstovi o administraciji, finansijama i kulturi dominiraju u časopisu. Od svojih početaka La Revue des Deux Mondes okupljao je kao saradnike i urednike ugledna imena francuske književnosti, kritike, kulture, profesure i politike. Krajem 19. veka časopis podržava katoličku crkvu protiv antiklerikalne ofanzive, a kao i većina štampe u Francuskoj jače se politizuje u vreme afere Drajfus. Ferdinand Brunetijer (Ferdinand Brunetière), istoričar književnosti i kritičar, nekadašnji đak L‘École normale supérieure, ostvario je zapažen uticaj na sadržaj časopisa. Obrazovan u duhu klasičnog racionalizma nije bio pristalica novih književnih pravaca. Oko 1900. godine prešao je u katoličanstvo, bio je „antidrajfusovac“, ali ne i antisemita. Verovao je u Darvinovu teoriju, primenjujući je na književne žanrove. Sve pomenuto oblikovalo je sadržaj i ideološki okvir La Revue des Deux Mondes, koja je na početku 20. veka imala oko 40.000 čitalaca u Francuskoj.
Kao protivteža La Revue des Deux Mondes pojavila se 1894. godine La Revue de Paris. Vlasnik Edmon Friš (Edmond Frisch), diplomata, pisac i istoričar, oženjen naslednicom bogate porodice Lebodi (Lebaudy) uticao je na sadržaj i poslovanje La Revue de Paris. La Revue des Deux Mondes, Le Journal des Debats i La Revue de Paris iako nisu imali milionske tiraže, imali su značajnu ulogu u društvu. NJihovi čitaoci ‒ državnici, političari, profesori, naučnici i finansijeri činili su najobrazovaniji sloj stanovništva Francuske. Pomenuti časopisi odigrali su ključnu ulogu u upoznavanju francuske elite sa događajima van njenih granca i razvojem međunarodnih odnosa. Slika „drugog“ u La Revue des Deux Mondes, Le Journal des Debats i La Revue de Paris gradila je u očima francuske elite jedan novi svet.
Iako su posledice poraza od Prusa 1870. godine imale snažan i dugotrajan uticaj na Francusku, njen intelektualni život na kraju 19. i početkom 20. veka ispoljavao je karakteristike dinamičnog razvoja. Republika je želela da novim uređenjem grada koji je poprimao monumentalni i trijumfalni izgled (između ostalog oličenim kroz izgradnju Ajfelove kule), neformalnim podržavanjem privlačne intelektualne klime i organizovanjem svetskih izložbi prikaže preporod francuske nacije. Prisustvo različitih idologija koje su preovladavale u Evropi toga doba, među francuskim intelektualacima pokretao je želje za sticanjem novih saznanja, upoznavanjem drugih kultura, razmenu mišljenja, podsticanje kritičke i argumentovane rasprave na stranicama francuske štampe. Afera Drajfus, odnosi između velikih sila, kolonijalno pitanje i međunarodne krize koje su početkom 20. veka postale učestale i na ivici rata oblikovale su osobenosti razvoja intelektualne klime Francuske u „doba imperija“. Naučnici, književnici i umetnici u ovom periodu u većem broju nego do tada ulaze u politiku ili javno iznose svoja mišljenja o raznim društvenim pitanjima. Moć njihove reči, pre svega snažnim razvojem štampe, dobija snagu promene uverenja i stavova, sa povremenim oscilacijama u ostvarivanju uticaja na kreatore francuske politike.
Ostavi komentar