Аутор: др Александра Колаковић, виши научни сарадник Института за политичке студије
Француска левица се 2025. године налази на раскршћу: између политичке стабилизације и дубоких, унутрашњих подела. Након парламентарних избора 2024. године, левичарска коалиција Нови народни фронт (Nouveau Front Populaire, NFP), која обухвата Социјалистичку партију, Непокорену Француску, Зелене, Француску комунистичку партију и друге левичарске групације, постала је највећа парламентарна снага, али без већине и премијера. Уједначена снага три групације у Народној скупштини, при чему и није било коалиционих капацитета да се формира већинска, довела је до политичке парализе, са три смене премијера у једној години и негодовања левице што није добила прилику да изабере премијера из својих редова.
Француска левица у парламенту 2025. године представља разнолик и сложен блок политичких снага које обухватају традиционалне социјалисте, радикалну левицу, еколошке и комунистичке групе. Највећа коалиција је Нови народни фронт (Nouveau Front Populaire, NFP), формирана након парламентарних избора 2024. године, када су се приликом уласка у Народну скупштину испољиле и прве поделе. Непокорена Француска (La France Insoumise, LFI), Социјалистичка партија (Parti Socialiste, PS), Француска комунистичка партија (Parti Communiste Français, PCF), Еколошка странка (Les Écologistes), Нова антикапиталистичка партија (Nouveau Parti Anticapitaliste, NPA), Генерација·с (Génération·s), Републиканска и социјалистичка левица (Gauche républicaine et socialiste, GRS) и Радикална левица (L’Après) део су ове групације.
Најбројнија и најпознатија странка је Непокорена Француска, коју предводи Жан-Лик Меланшон. Познат по својој жовијалној реторици и вишеструким тежљама и у прошлости да уједини радикалну левицу, може се поредити са Марин ле Пен и њеном позицијом на десном спектру. Ипак, Меланшон, који се залаже за „еко-социјалистичке” реформе и демократски социјализам, те је често на челу парламентарних дебата о економској правди, успео је и да својом доминацијом у странци, одстрани неке од познатих личности француског политичког живота. Овим је ослабио и своју позицију и коалициони капацитет и снагу.
Некадашња моћна странка на левом спектру, сада је део коалиције и тежи оснаживању својих позиција пред изборе 2027. године. Социјалистичка партија, коју сада предводи генерални секретар Оливије Форе, дугогодишњи парламентарни политичар и бивши министар, својим помирљивијим ставовима и тежњи ка компромису, настоји да очува коалицију, али и да се домогне водеће улоге у истој. Форе се залаже за социјалне реформе и јачање радничких права. Посебно је утицајан у одржавању коалиционе равнотеже и посредовању између различитих левичарских фракција.
Мање, али значајне странке у овој великој групацији француске левице, настоје да одрже равнотежу између очувања своје посебности и идентитета странке и улоге у коалицији као и изузетно комплексним односима француског политичког живота. Француска комунистичка партија, коју предводи Фабијен Русел, истиче важност радничких права и економске једнакости. Русел је познат по својој доследној критици неједнакости и улози у парламенту која би могла да се дефинише као “глас радикалне левице”. Екологе предводи Аурели Жан, посланица која се фокусира на климатске реформе и одрживи развој. Она је активна у парламентарним комисијама и често предлаже законе о очувању животне средине. Нова антикапиталистичка партија (NPA) под вођством Филипа Петија, залаже се за радикалну левичарску политику и социјалну револуцију. Пети често истиче потребу за радикалним реформама у областима као што су пореска политика и радничка права. Камил Дјоран предводи L’Après и промовише еко-социјалистичке и социјалне реформе. Радикална левица је препознатљива по прогресивном приступу и настојању да уједини младе левичаре око парламентарних иницијатива.
Све поменуте странке и снаге француске левице заједно чине динамичан блок у француском парламенту, који је себи наметнуо задатак да надомести политичку нестабилност и пружи алтернативу владајућој десници. Упркос унутрашњим поделама и различитим приоритетима, левица остаје активна у парламентарним дискусијама, иницијативама за социјалну правду, климатске реформе и економску једнакост, настојећи да обезбеди јединствени фронт за своју политичку агенду. Ипак, француска левица се суочава са дубоким унутрашњим поделама. Разлике у приступима економским реформама, као и стратегијама у односу на владајућу центристичку групацију и десницу, изазивају напетости међу партнерима у овој коалицији. Поделе се огледају и у односима са новим премијером Себастијаном Лекорнуом, који је на функцију дошао након пада претходне владе. Левичарске странке су се показале опрезним у приступу формирању нове владе што се тумачи дубоким политичким разликама и недовољном спремности на компромисе. Ипак, француска левица је активна на међународном плану. Планира формирање „прогресивне Интернационале“ у сарадњи са сличним политичким снагама у Европи и шире, како би се супротставила растућем утицају деснице. Ова иницијатива има за циљ јачање улоге левице у оквиру међународне сарадње. Оквир размене искустава у борби против популистичких и националистичких тенденција кључна је компонента ових нових иницијатива.
У француском политичком животу, значајно је истаћи да се левица залаже за увођење новог пореза на богатство, који би опорезивао појединце са имовином већом од 100 милиона евра. Овај предлог, који подржава велики део јавности, има за циљ смањење економске неједнакости и повећање јавних прихода, што је у периоду када је актуелно питање буџетског дефицита Француске веома битно. Међутим, овај корак изазива контроверзе и отпор међу пословним лидерима и десничарским политичарима, који упозоравају на потенцијалне негативне економске последице и одлазак најбогатијих Француза у неке друге државе чиме би се додатно угрозила француска економија.
У време значајних политичких и економских изазова Француске, као и признавања државе Палестине, што је био важан оквир деловања левице, може се закључити да се леве партије у Француској налазе у периоду фрагментације и политичке нестабилности, али и активне политичке мобилизације. Њена способност да превазиђе унутрашње поделе и изгради јединствен фронт у односу на владајућу десницу, као и да артикулише политичке ставове у јединственији оквир, биће кључна за њену будућност на политичкој сцени Француске, као и за резултат на наредним изборима, а посебно онима 2027. године.
Остави коментар