Autor: Danilo Koprivica, politikolog
Kada spomenemo francusku kulturu i njen izuzetno značajan istorijski uticaj, obično prvo pomislimo na Pariz kao glavni grad ove veoma centralizovane republike, koji je od kraja 17. veka postao i svetska kulturna prestonica, tačnije od 1648. kada je Francuska, tada još maloletnog Luja Četrnaestog, zahvaljujući premijeru kardinalu Mazarenu, bila najuticajnija sila tokom sklapanja Vestfalskog mira, čime je okončan Tridesetogodišnji rat. Ovaj mirovni sporazum predstavljao je ne samo početak modernog političkog doba i početak apsolutne dominacije nacionalne države na evropskom tlu, nego i početak političke i kulturne dominacije Francuske. Moglo bi se reći da je francuska nacija imala i ponešto istorijske sreće u to doba. Iako je na presto došao sa pet godina, Luj Četrnaesti Burbonski, zvani i Kralj sunce i Veliki Luj, vladaće nezapamćeno dugo, čak 72 godine, od 1643. do 1715. Zahvaljujući dugom periodu vladavine imao je priliku da upozna i podrži veliki broj najznačajnijih francuskih kulturnih stvaralaca tog vremena: Molijera, Rasina, Lebrena, Lafontena…
Ali namera ovih redova nije da govore o najznačajnijim književnim, pozorišnim ili likovnim delima, niti o mnogobrojnim muzejima, spektakularnim sakralnim i civilnim građevinama francuskog kulturnog nasleđa, već da ukaže na kulturu življenja kao pametan alat u kreiranju i usmeravanju unutrašnje, a najpre međunarodne politike Francuske. Dakle, ovo su uvodni redovi posvećeni i organizovanom i spontanom uticaju kulture življenja, koja će zajedno sa francuskim jezikom postati „pupčana vrpca“ koja će zvaničnom Parizu otvoriti mostove uticaja, trajnije od imperijalne kolonijalne vlasti i od Napoleonovih vojnih osvajanja.
Za početak, nešto ćemo reći o uticaju mode i šampanjca na magičnu privlačnost Pariza i neodoljivi šarm francuske kulture življenja. I nisu slučajno izabrani ni moda ni šampanjac, ne samo zbog univerzalne prepoznatljivosti, već zbog istorijskih korena koji datiraju upravo iz epohe Luja Burbonskog, kada je po prvi put francuski jezik počeo da se širi van granica zemlje i da dobija status poželjnog na većini evropskih dvorova, ali i u mnogim protokolarnim prilikama.
MODA OD LUJA BURBONSKOG DO LUJA VITONA
Vestfalski mirovni sporazum predstavljao je ne samo početak modernog političkog doba i početak apsolutne dominacije nacionalne države na evropskom tlu, nego i početak političke i kulturne dominacije Francuske. Pariz je postao najveći i najbogatiji evropski grad, a vladar Francuske se iz sve snage trudio da svojim rivalima najpre izgradnjom rezidencijalnog Versaja, tačnije grandioznom nadgranjom lovačkog dvorca njegovog oca, zada gotovo nerešiv uzor i zadatak. Kako je ceo tadašnji svet hrlio da se pokloni najmoćnijem evropskom kralju i da se upozna sa čudom od kraljeve nove rezidencije, na dvoru su uvedeni mnogobrojni protokoli, najpre protokoli o odevanju na sudu u Versaju, a potom i oni koji su naložili način odevanja svih dvorjana ali i dvorskih gostiju. Tako je Kralj sunce zapravo stvorio istorijsku podlogu za mit o francuskoj visokoj modi (Haute couture) koja se teško mogla videti van „versajskih pista“, ali je najznačajnije uticala na Prêt-à-porter modu, koju su vremenom najpre Parižani a potom i svi svetski zaluđenici francuskim šikom, mogli nositi i u manje zvaničnim a kasnije katkad i u svakodnevnim prilikama.
Istovremeno, ministar finansija Žan Batist Kolber prepoznao je tokom svog dugog mandata 1665–1683, a u skladu sa svojim ekonomskim principima i izlazeći u susret vladarevoj sklonosti ka modi, potencijal ekonomske važnosti tekstila. Kao zagovornik državnog mešanja u privredne tokove, svojski se potrudio da svojim ukazima obezbedi neophodne monopole i ukrupnjavanje interesa tekstilnog esnafa. Kolber će ostati zapamćen ne samo kao ministar finansija a potom i ministar trgovine i palata i državni sekretar mornarice, već i kao osnivač francuske istočno-indijske kompanije. Ekonomska teorija pamti Kolbera i po zapažanju da je obim svetske trgovine utvrđen jednom zauvek, iz čega proizilazi da se širenje trgovine može ostvariti samo na račun drugih država. Kako je i u praksi ostao dosledan svojim zapažanjima, Francuska je u njegovo vreme zbog uvođenja visokih carina i monopola vodila prave trgovačke ratove s Holandijom i Engleskom. Jedan od najvažnijih artikala koji su davali povod za te sukobe bio je upravo tekstil.
S Kolberovim ekonomskim merama menjala se i sama modna industrija, podelivši se na modna studija visoke mode i na sve brojnije pogone za proizvodnju tzv. mode za svaku priliku. Sve više su na glasu modni dizajneri koji vremenom dizajniraju ne samo konkretne odevne predmete, već kreiraju i modni ukus, isprva samo svojih klijenata a potom i celokupne zainteresovane modne javnosti. Mušterije, makar i najbogatije, sve ređe i sve manje ostaju učesnik procesa kreacije, a sve više postaju objekt dizajnerskih zamisli.
Na tom tragu Pariz ubrzo postaje svetska modna metropola u koju će hrliti najbogatiji ljudi da im se sašije originalna ili tek prilagodi najbolja i najskuplja odeća, o kojoj su pisale sve vodeće novine tog vremena. Najskuplja odeća i najosetljiviji predmeti tražili su i najsigurnije prenošenje. Luj Viton, dotadašnji izrađivač putnih kovčega za francusku kraljicu, suprugu Napoleona Trećeg, 1857. otvara svoju slavnu radionicu, i bez obzira na to što je London, kao svakovrsni rival a povremeno i uporan neprijatelj, preuzeo primat kada je muška moda u pitanju, Pariz će zauvek ostati prestonica visoke mode za dame, koja se gledala isključivo na pariskim pistama ali je najdirektnije uticala na ono što će se kasnije gledati u operama, pozorištima i na ulicama.
A onda je došlo do preklapanja interesa modne industrije, industrije tekstila i industrije usmeravanja ljudskih želja, sve više odvojenih od stvarnih ljudskih potreba. Krajem devetnaestog veka tekstilna industrija je u svoje biznis planove uvrstila i konfekciju i visoku modu. Time je dat kapitalan podsticaj za nove oblike modne promocije i rodila se čitava uslužna prateća industrija magazina, fotografije i modnih revija, koje su postale prestižni društveni, pa i kulturni događaji. Uz fotografije manekenki i poznatih glumica onog vremena, umesto ranijih ilustracija, pariska moda bila je živa na svakom svetskom kiosku i prisutna u svakom ženskom društvu. I zaista, nije ni najmanje preterivanje kada se kaže „prateća industrija“, s obzirom na to da je u ovom sektoru bilo zaposleno na desetine hiljada ljudi, među njima i mnoštvo umetnika, koji su generisali značajne prihode, najvećim delom iz sveta, čime su davali zaista veliki doprinos punjenju francuske državne kase i jačanju nacionalne ekonomije.
MODA IZMEĐU RATA I MIRA
Modni dizajneri kao da su slutili predstojeću ratnu pošast. Modeli su im bivali sve svedeniji, a ženska moda počela je da sadrži sve više muških detalja. U tome je prednjačila Gabrijela Bonur, poznatija kao Koko Šanel. NJene kreacije nosile su najpoznatije žene tog vremena: Greta Garbo, Marlen Ditrih, Odri Hepbern… Nakon što je kratko dizajnirala garderobu za holivudsku filmsku produkciju, Koko se vratila kući, ocenjujući film infantilnom delatnošću. Proslavili su je mala crna haljina, kao salivena za doba tadašnje duboke ekonomske depresije i ženska odela od tvida, koji se do tada, kao materijal, koristio isključivo za izradu muških odela. Ono što su kreatori poput Koko svojim kreacijama slutili, vreme je potvrdilo. Nakon što je počeo Drugi svetski rat i nakon što je došlo do nemačke okupacije Pariza, i modna industrija i sama moda ubrzano su počeli da menjaju ne samo sedišta svoje delatnosti, već i svoju modnu ćud. Dobar deo modnih kuća prestao je s radom, poput Šanela i Vionea, a nestašica kvalitetnih materijala i kvalitetnih mušterija bila je jednačina sa dve nepoznate. Novonastala situacija u Evropi dovela je do masivnih migracija u Ameriku. Tako je NJujork postao alternativni centar značajnih ljudi, kapitala i brendova modnog sveta. Tim putem krenule su i neke francuske modne kuće, poput tada prestižnog Mainbocher, koji je i tokom osnivanja, dakle svojih pariskih godina, bio u vlasništvu američkog kapitala.
U kvislinškoj Francuskoj višijevski program moralnog preporoda nacije i njenog povratka društvenoj i porodičnoj tradiciji, koristio je modu da naglasi svoj novi ideal – žene kao uzorne supruge i majke, izrazito atletske građe, čijoj novoj društvenoj misiji je prilagođena i jednostavna garderoba. Samo je poneki ekstravagantan šešir bio znak sećanja na predratnu modnu raskoš i dekadenciju u detaljima. Nacistička Nemačka tokom tog perioda bila je u posedu više od polovine modnih ali i ukupnih francuskih industrijskih kapaciteta, pa je kovala plan kako da parisku visoku modu zauvek premesti u Berlin i Beč, sve u nameri da pokušaju da Parizu urade ono što je Kralju Sunca pošlo za rukom kada je tajno doveo venecijanske majstore, kojima je strogo bilo zabranjeno napuštanje Venecije, radi očuvanja monopola u proizvodnji ogledala. Upravo one majstore koji će mu u Versaju napraviti Dvoranu 357 ogledala. Filozofi nacističkog satiranja komparativnih uspeha nenemačkih naroda jasno su u pariskoj visokoj modi videli pretnju njihovom novom evropskom poretku. Sa tim ciljem zaplenjena je kompletna lista klijenata, kao i sva ostala dokumentacija iz arhiva Komore sindikata pariske mode, osnovanog još 1868. Ali svetska istorija je i sa modom, očigledno, imala sasvim drugačije planove.
Po okončanju rata, svesna istorijske odgovornosti prema značaju sopstvene nacije i njene kulture življenja, nova francuska vlast je za jedan od svojih prioriteta odredila vraćanje svetlosti, a to znači i visoke mode u svoj glavni grad. Tako je na samom početku 1945. reorganizovana dotadašnja komora, koja je u skladu sa novim ambicijama nazvana Komora sindikata visoke mode.
————————————————–
Prema pravilima Komore sindikata visoke mode, prvo i osnovno je da modna kuća koja želi dobiti sertifikat kuće visoke mode, mora imati sedište u Parizu. U izradi proizvoda ručni rad mora učestvovati sa najmanje 70%. Svaka modna kuća je u obavezi da ima najmanje dvadeset zaposlenih zanatlija, koji učestvuju u ručnoj izradi detalja poput unikatnog nakita, dugmadi, čipke i drugih detalja. Modne kuće su u obavezi da najmanje dva puta godišnje međunarodnoj javnosti predstave reviju sa najmanje pedeset novih i originalnih modela visoke mode. Ove revije su vremenski distancirane od revija konfekcije, bez obzira na to što obe mogu pripadati istoj kući. Ove revije pretežno se održavaju tokom januara i jula meseca, najčešće u Luvru i Velikoj palati ili na drugim značajnim kulturnim i istorijskim mestima, poput Ajfelovog tornja, Rodenovog muzeja…
————————————————–
Već 1947, nakon prezentacije Diorove kolekcije New Look, modni Pariz je opet zasijao starim sjajem. Istorija pamti da su za to bili najzaslužniji Dior i Živanši, uz „malu“ ekonomsku i društvenu podršku francuske države.
BITKA ZA BIKINI
Hronološki treća nuklearna eksplozija odigrala se 1. 7. 1946. Bila je to prva testna nuklearna eksplozija u režiji SAD. Eksplozija je izazvana na ostrvu Bikini iz grupe Maršalskih ostrva. Pet dana kasnije svet je šokirao bikini, minijaturni kupaći kostim, koji je po prvi put sasvim ogolio pupak sveta – ženski pupak. Sve što je posle dizajnirano, bile su samo nijanse. Kreator mode golog pupka bio je Luj Rear, automobilski dizajner čija je porodica imala butik donjeg veša. U bikiniju se prva pojavila Mišelin Bernardini (19), striptizeta iz kazina, pošto to nije prihvatila da ponese i promoviše nijedna prava manekenka. Pod pritiskom katoličke crkve, vlade Italije, Španije, Belgije i Nemačke su zabranile prodaju bikinija. Dakle, njegovo nošenje zabranjivano je s obrazloženjem da se time u značajnoj meri krši javni moral i da se izaziva uznemirenje javnosti. Na prvom izboru za Mis sveta u Londonu 1951. bilo je zabranjeno njegovo nošenje. U Francuskoj je bikini bio zabranjen na plažama Atlantskog okeana, ali je bio dobrodošao na obalama Mediterana, mora sporog ritma i večite opuštenosti, sa učestalim plimama dekadencije. Bikini postaje popularan 1953. na festivalu u Kanu. Tada su foto-aparati, modna i društvena istorija zauvek ovekovečili Brižit Bardo kako pozira u bikiniju ispred hotela „Karlton“. Pobeda bikinija nad konzervativnim delom francuskog društva, bio je zapravo društveni, pa i politički trijumf snaga koje baštine tradiciju pobede francuske revolucije, onih koji veruju da su gole grudi Marijane sa čuvene slike Sloboda predvodi ljude (Ežen Delakroa, 1930), francuski istorijski i slobodarski standard od kog se ne sme odstupiti.
————————————————–
„Marijana ima gole grudi jer hrani ljude! Nije zastrta velom, jer je slobodna! To je republika!“
(francuski premijer i socijalista Manuel Vals, 2016)
————————————————-
Kako je istorija ljudskog roda i istorija apsurda, upravo ovih godina prisustvujemo kulminaciji francuskih državnih napora da se zabrani javno nošenje hidžaba ili bilo kog drugog odevnog detalja, koji se praktikuje iz verskih razloga i kojim se javno izražavaju privatni religijski stavovi. To uključuje i nošenje „burkinija“, kako na Atlantskoj, tako i na Mediteranskoj obali, gde su neki od ovih odevnih predmeta i religijskih detalja, već vekovima kao kod kuće. Francuske vlasti pozivaju se na državni laicitet, kao osnov ujedinjene Francuske i na nekoliko zakona kojima se obezbeđuje da javni život francuskog društva odražava principe državnog laiciteta, koji razdvaja crkvu i državu i nalaže javnu neutralnost prema religiji. Iako zvuči principijelno i dosledno, ovakvo obrazloženje može biti ipak i grubo zadiranje u privatnost, religijsku ili modnu. A istorijski apsurd jeste da to čine baštinici francuske slobodarske tradicije, sa istim onim obrazloženjem sa kojim je konzervativna i reklo bi se promonarhistička Francuska, pre sedam decenija zabranjivala nošenje bikinija.
A kad smo kod francuskog žala za konzervativnošću i monarhijom, podsećamo da vinska legenda kaže kako je oblik prvobitnih čaša za šampanjac, mnogo otvorenijih nego što su to danas, nastao kao rad staklara upravo iz želje Kralja Sunca da ga svaki gutljaj moeta, prvog prštećeg vina iz podruma njegovog prijatelja Kloda Moeta, podseća na njedra francuske kraljice Marije Terezije od Španije ili možda, njegove zvanične ljubavnice Markize de Montespan, na ono mesto na kom se zaustavljao njegov kraljevski racio, a gde je otpočinjala njegova burbonska sunčana strast. Iz dva zvanična braka Luja Četrnaestog, kralja Francuske i Navare, ostalo je šest zvaničnih potomaka a iz više „zvaničnih“ preljubničkih veza još devet potomaka, koje je u narodu, pred kraj života omraženi vladar, na vreme priznao i blagovremeno titulama nagradio.
O tome kako je šampanjac uticao na kulturu življenja širom Evrope, ali i na evropski tok istorije od Luja Četrnaestog do kozačke okupacije bistroa na Monmartru, narednom prilikom.
Ostavi komentar