FRANCUSKA – JEZIK I POLITIKA

Autor: Danilo Koprivica, politikolog

Identitet Francuske kao nacije građen je neretko i brutalnom upornošću Pariza u sprovođenju političke i identitetske jednoobraznosti širom zemlje, kako u evropskom delu zemlje, tako i van Starog kontinenta.

Stoga svaka pomisao na fundamentalnu promenu u konceptu unitarne nacije Francuskoj i Francuzima unosi strah. I to ne bez razloga. Otkad je novije evropske istorije, postavlja se tzv. korzikansko pitanje, kao najizazovnije pitanje regionalnog i etničkog identiteta u zemlji. Ili barem u njegovom evropskom delu. Današnja dominacija Pariza, koja datira od kraja osamnaestog veka, samo je nastavak dominacije đenoveške i toskanske vlastele. Tako i nepomirljivost Korzikanaca prema unitarizmu Pariza nije ništa novo. Kao što nije nova ni njihova spremnost da se za svoja ubeđenja beskompromisno bore, kako dozvoljenim tako i nedozvoljenim sredstvima.

Uprkos tome što su početkom devedesetih godina prošlog veka u mandatu predsednika Miterna data skromna ovlašćenja regionalnim većima, kada je i Korzika dobila sopstvenu skupštinu i ograničenu izvršnu vlast, Francuska ostaje jedna od najcentralizovanijih država na svetu, ne samo po pitanju organizacije državne uprave već i po poimanju nacionalnog identiteta. A tu je jezik od presudnog značaja. Stoga se davanje prava na korišćenje korzikanskog jezika u parlamentarnim raspravama i neobavezne mogućnosti učenja istog u osnovnim i srednjim školama od strane Pariza ipak smatralo značajnim i opipljivim ustupkom.

Kombinacijom represije i političke šargarepe, Pariz je donekle umekšao separatističke zahteve ali je i sam menjao ćud od prilike do prilike i od potrebe do potrebe. Takvu politiku je nastavio i produbio Emanuel Makron tokom oba svoja mandata. Najavljivao je autonomiju kada mu je to najviše trebalo i kada je optuživan od Marin le Pen za klijentilizam, a podsticao je ukidanje zatečenih prava kada su se tome Korzikanci najmanje nadali.

ŠTA KORZIKANCI HOĆE

Već neko vreme ankete govore da je među Korzikancima oko 55% njih za određeni stepen autonomije ostrva, a 35% za potpunu nezavisnost ostrva od Francuske. U tom rasponu se kreću i političke aktivnosti u realnom životu, od zahteva da Korzika dobije autonomiju kakvu po tradiciji imaju sva veća mediteranska ostrva, pa do nasilnih protesta i terorističkih akcija sa ciljem otcepljenja.

Najznačajnija radikalna opcija na ostrvu je FLNC. NJihov prilaz rešavanju ostrvskog pitanja je za Pariz opasan i zbog jasno levičarskih ideoloških zahteva: agrarna reforma, eksproprijacija dobara i predaja na upravljanje lokalnim radnicima i inteligenciji, sveobuhvatna dekolonizacija i odlazak francuske vojske s ostrva, i naposletku mogućnost samoodređenja naroda Korzike.

 Ali gotovo sve političke struje koje se prepoznaju u korzikanskom etničkom ili barem regionalnom identitetu, jedinstvene su u stavu o neophodnosti opstanka korzikanskog jezika, što po njima mora biti i zakonski prepoznato na državnom nivou.

„Istorija Francuske počinje sa francuskim jezikom”

Značaj jezika u stvaranju francuskog nacionalnog identiteta je za Francuze nesporno vodeći. I o jeziku se vodilo računa u svakoj istorijskoj prilici. Valja se podsetiti reči koje je izrekao Žil Mišle (1798–1874),  autor višetomnog dela Istorija Francuske. Mišle konstatuje: „Istorija Francuske počinje sa francuskim jezikom.”

ŠTA PARIZ NIKAKO NEĆE

 Identitet Francuske kao nacije građen je neretko i brutalnom upornošću Pariza u sprovođenju političke i identitetske jednoobraznosti širom zemlje, kako u evropskom delu zemlje tako i van Starog kontinenta. Taj proces je sprovođen putem jedinstvenog obrazovanog sistema koji je počivao na isključivoj upotrebi francuskog jezika. Započet tokom Revolucije, činilo se da je završen tokom postojanja Treće republike (1870–1940).

Uklanjanjem etno-kulturnog elementa iz koncepta države, identično kao i zabranama javnog izlaganja religijskog nasleđa, stvara se iluzija o tome kako je Francuska čista, najčistija građanska država. A zapravo se takvim konceptom omogućava dominacija većinske nacije zasnovane na fluidnom identitetu, koja sprovodi nacionalni unitarizam sa građanskim predznakom. Kada govorim o fluidnom identitetu mislim na to da se većinska nacija odrekla dela svog istorijskog identiteta, okrećući se novom nejasnom građanskom identitetu, istovremeno tražeći da se manjinske nacije, tzv. nacionalne manjine koje su za zvanični Pariz nepostojeće, u potpunosti odreknu ne samo svog jezika već i svog celokupnog kulturnog nasleđa.

Stoga pomisao na svaku promenu u konceptu unitarne nacije francuskim vlastima unosi strah. I to ne bez razloga. Davanje dodatnih ovlašćenja Korzikancima vrlo verovatno bi podstaklo nove zahteve Bretonaca, Baskijaca ali i drugih nacionalistički orijentisanih građana koji nisu u potpunosti potisnuli svest o svom manjinskom ili regionalnom identitetu.

Koliko je takav stav dominantan i rigidan unutar francuskih elita pokazalo je i negativno određenje Ustavnog saveta prema Evropskoj povelji o regionalnim ili manjinskim jezicima iz 1992. Objašnjenje je glasilo da bi bilo kakvo kolektivno pravo, pa i pravo na upotrebu manjinskog ili regionalnog jezika, narušilo ustavom zagarantovanu jedinstvenost francuskog naroda. Tek će 2008. biti priznato postojanje regionalnih jezika, ali kroz jednu neubedljivu i neperspektivnu formulaciju, koja se gotovo epitafski oprašta od manjinskih jezika konstatujući da ,,regionalni jezici pripadaju baštini Francuske’’.

Ipak, Pariz je i te kako svestan da su Korzikanci spremni da potegnu „ubedljive argumente” kojima zasada nisu skloni Bretonci ili Baskijci,  da Korzikancima ne pada na pamet da se zadovolje učenjem korzikanskog u privatnim školama, kako se to radilo sa bretonskim jezikom u školama „Divan” u Donjoj Bretanji. Zato je zakonom bilo predviđeno da se u osnovnim i srednjim školama na ostrvu izučava korzikanski jezik, uz saglasnost roditelja i s tim da po odluci Ustavnog saveta nastava korzikanskog ne može biti obavezujuća ni za učenike ni za nastavnike.

Dakle, francuska vlast igra igru, jedan korak napred a dva unazad. Jer drugačije se  ne može protumačiti jaz između najnovijih sudskih odluka, lokalnog suda ali na zahtev Pariza i najave ministra unutrašnjih poslova Darmanena,  koji je sredinom marta 2022. u jeku pobune na Korzici i uoči poslednjih predsedničkih izbora, najavio mogućnost proširenja korzikanske autonomije. Protesti na ostrvu su u tom trenutku stvorili veliku krizu vlade i to neposredno uoči predsedničkih izbora. Ne iznoseći konkretnu ponudu, ministar je spomenuo da je vlada spremna da razgovara o dodeli zakonodavnih ovlašćenja u sektorima oporezivanja, lokalnog ekonomskoga razvoja i stambene politike. Dakle, razgovori do autonomije ali pod jednim, jasnim i javnim uslovom. Da nemiri odmah prestanu i pod skrivenom ponudom, da Korzika podrži Makrona.

,,Jedinstvo Republike nalaže i jedinstvo jezika”

Ovo su reči koje je tokom revolucionarnih dana izgovorio opat Gregoar. Te reči  će biti vodilja u cilju postizanja francuskog nacionalnog jedinstva, koje će u praksi značiti i gotovo potpuno potiskivanje bretonskog, baskijskog i oksitanskog jezika.

Ali da ne bude da opata Gregoara pamtimo kao vesnika jezičkog ugnjetavanja etničkih ili regionalnih manjina, podsetićemo se i njegovih reči koje su pozivale na davanje pune slobode svim francuskim Jevrejima, i to bez obzira da li su preuzeli francuski jezik poput sefarda na jugu ili su zadržali jidiš, poput aškenaza u Alzasu. Nakon usvajanja istorijske Deklaracije on je u skupštini uzviknuo: „50.000 Francuza će večeras zaspati kao robovi, učinite da se sutra probude kao slobodni građani!” Time je pokrenuo proces koji će 1791. po prvi put u hrišćanskoj Evropi dovesti do potpunog izjednačavanja prava Jevreja i hrišćana.

Tokom spomenute posete Korzici iz marta 2022. Darmanen je najavio da će pitanje unapređenja njene samouprave biti jedno od najznačajnijih pitanja tokom drugog mandata Emanuela Makrona, ako ga Francuska izabere a Korzikanci podrže, što se uglavnom i desilo, ali suprotno onome kako je ministar obećao. Ovih dana  je stigla potvrda da je pitanje Korzike stvaran prioritet, kada je odlukom suda u Bastiji, a na predlog najvišeg predstavnika centralne vlasti na ostrvu – prefekta, ukinuta mogućnost upotrebe korzikanskog jezika tokom rasprava u lokalnom parlamentu. Istom odlukom je svako pominjanje „korzikanskog naroda” proglašeno neustavnim.

Ali drugačije Makronovo ponašanje Korzikanci nisu ni očekivali. I tokom posete Darmanena u nemirima u kojima je povređeno preko 70 policajaca, beznadežno su se podsmevali ministru koji obećava „avansnu autonomiju”, tek nekoliko nedelja pred kraj svog mandata, i koji obećava u ime i za račun predsednika Pete republike, koji je tokom posete Korzici 2018. glasno rekao: „Korzika je neodvojivi deo Francuske, nećemo priznati korzikanski jezik.”

Korzika Jelisejskoj palati odavno već ne veruje. Odlukama suda u Baskiji, donetim na inicijativu centralne vlasti, zadat je okvir za novi format političke borbe, zamalo posustalog ostrvskog pokreta. Teško da ćemo pogrešiti ako ga nazovemo – ni više od autonomije, ni manje od jezika.