ФРАНЦУСКА – ЈЕЗИК И ПОЛИТИКА

16/03/2023

Аутор: Данило Копривица, политиколог

Идентитет Француске као нације грађен је неретко и бруталном упорношћу Париза у спровођењу политичке и идентитетске једнообразности широм земље, како у европском делу земље, тако и ван Старог континента.

Стога свака помисао на фундаменталну промену у концепту унитарне нације Француској и Французима уноси страх. И то не без разлога. Откад је новије европске историје, поставља се тзв. корзиканско питање, као најизазовније питање регионалног и етничког идентитета у земљи. Или барем у његовом европском делу. Данашња доминација Париза, која датира од краја осамнаестог века, само је наставак доминације ђеновешке и тосканске властеле. Тако и непомирљивост Корзиканаца према унитаризму Париза није ништа ново. Као што није нова ни њихова спремност да се за своја убеђења бескомпромисно боре, како дозвољеним тако и недозвољеним средствима.

Упркос томе што су почетком деведесетих година прошлог века у мандату председника Митерна дата скромна овлашћења регионалним већима, када је и Корзика добила сопствену скупштину и ограничену извршну власт, Француска остаје једна од најцентрализованијих држава на свету, не само по питању организације државне управе већ и по поимању националног идентитета. А ту је језик од пресудног значаја. Стога се давање права на коришћење корзиканског језика у парламентарним расправама и необавезне могућности учења истог у основним и средњим школама од стране Париза ипак сматрало значајним и опипљивим уступком.

Комбинацијом репресије и политичке шаргарепе, Париз је донекле умекшао сепаратистичке захтеве али је и сам мењао ћуд од прилике до прилике и од потребе до потребе. Такву политику је наставио и продубио Емануел Mакрон током оба своја мандата. Најављивао је аутономију када му је то највише требало и када је оптуживан од Марин ле Пен за клијентилизам, а подстицао је укидање затечених права када су се томе Корзиканци најмање надали.

ШТА КОРЗИКАНЦИ ХОЋЕ

Већ неко време анкете говоре да је међу Корзиканцима око 55% њих за одређени степен аутономије острва, а 35% за потпуну независност острва од Француске. У том распону се крећу и политичке активности у реалном животу, од захтева да Корзика добије аутономију какву по традицији имају сва већа медитеранска острва, па до насилних протеста и терористичких акција са циљем отцепљења.

Најзначајнија радикална опција на острву је ФЛНЦ. Њихов прилаз решавању острвског питања је за Париз опасан и због јасно левичарских идеолошких захтева: аграрна реформа, експропријација добара и предаја на управљање локалним радницима и интелигенцији, свеобухватна деколонизација и одлазак француске војске с острва, и напослетку могућност самоодређења народа Корзике.

 Али готово све политичке струје које се препознају у корзиканском етничком или барем регионалном идентитету, јединствене су у ставу о неопходности опстанка корзиканског језика, што по њима мора бити и законски препознато на државном нивоу.

„Историја Француске почиње са француским језиком”

Значај језика у стварању француског националног идентитета је за Французе неспорно водећи. И о језику се водило рачуна у свакој историјској прилици. Ваља се подсетити речи које је изрекао Жил Мишлe (1798–1874),  аутор вишетомног дела Историја Француске. Мишле констатује: „Историја Француске почиње са француским језиком.”

ШТА ПАРИЗ НИКАКО НЕЋЕ

 Идентитет Француске као нације грађен је неретко и бруталном упорношћу Париза у спровођењу политичке и идентитетске једнообразности широм земље, како у европском делу земље тако и ван Старог континента. Тај процес је спровођен путем јединственог образованог система који је почивао на искључивој употреби француског језика. Започет током Револуције, чинило се да је завршен током постојања Треће републике (1870–1940).

Уклањањем етно-културног елемента из концепта државе, идентично као и забранама јавног излагања религијског наслеђа, ствара се илузија о томе како је Француска чиста, најчистија грађанска држава. А заправо се таквим концептом омогућава доминација већинске нације засноване на флуидном идентитету, која спроводи национални унитаризам са грађанским предзнаком. Када говорим о флуидном идентитету мислим на то да се већинска нација одрекла дела свог историјског идентитета, окрећући се новом нејасном грађанском идентитету, истовремено тражећи да се мањинске нације, тзв. националне мањине које су за званични Париз непостојеће, у потпуности одрекну не само свог језика већ и свог целокупног културног наслеђа.

Стога помисао на сваку промену у концепту унитарне нације француским властима уноси страх. И то не без разлога. Давање додатних овлашћења Корзиканцима врло вероватно би подстакло нове захтеве Бретонаца, Баскијаца али и других националистички оријентисаних грађана који нису у потпуности потиснули свест о свом мањинском или регионалном идентитету.

Колико је такав став доминантан и ригидан унутар француских елита показало је и негативно одређење Уставног савета према Европској повељи о регионалним или мањинским језицима из 1992. Објашњење је гласило да би било какво колективно право, па и право на употребу мањинског или регионалног језика, нарушило уставом загарантовану јединственост француског народа. Тек ће 2008. бити признато постојање регионалних језика, али кроз једну неубедљиву и неперспективну формулацију, која се готово епитафски опрашта од мањинских језика констатујући да ,,регионални језици припадају баштини Француске’’.

Ипак, Париз је и те како свестан да су Корзиканци спремни да потегну „убедљиве аргументе” којима засада нису склони Бретонци или Баскијци,  да Корзиканцима не пада на памет да се задовоље учењем корзиканског у приватним школама, како се то радило са бретонским језиком у школама „Диван” у Доњој Бретањи. Зато је законом било предвиђено да се у основним и средњим школама на острву изучава корзикански језик, уз сагласност родитеља и с тим да по одлуци Уставног савета настава корзиканског не може бити обавезујућа ни за ученике ни за наставнике.

Дакле, француска власт игра игру, један корак напред а два уназад. Јер другачије се  не може протумачити јаз између најновијих судских одлука, локалног суда али на захтев Париза и најаве министра унутрашњих послова Дарманена,  који је средином марта 2022. у јеку побуне на Корзици и уочи последњих председничких избора, најавио могућност проширења корзиканске аутономије. Протести на острву су у том тренутку створили велику кризу владе и то непосредно уочи председничких избора. Не износећи конкретну понуду, министар је споменуо да је влада спремна да разговара о додели законодавних овлашћења у секторима опорезивања, локалног економскога развоја и стамбене политике. Дакле, разговори до аутономије али под једним, јасним и јавним условом. Да немири одмах престану и под скривеном понудом, да Корзика подржи Макрона.

,,Јединство Републике налаже и јединство језика”

Ово су речи које је током револуционарних дана изговорио опат Грегоар. Те речи  ће бити водиља у циљу постизања француског националног јединства, које ће у пракси значити и готово потпуно потискивање бретонског, баскијског и окситанског језика.

Али да не буде да опата Грегоара памтимо као весника језичког угњетавања етничких или регионалних мањина, подсетићемо се и његових речи које су позивале на давање пуне слободе свим француским Јеврејима, и то без обзира да ли су преузели француски језик попут сефарда на југу или су задржали јидиш, попут ашкеназа у Алзасу. Након усвајања историјске Декларације он је у скупштини узвикнуо: „50.000 Француза ће вечерас заспати као робови, учините да се сутра пробуде као слободни грађани!” Тиме је покренуо процес који ће 1791. по први пут у хришћанској Европи довести до потпуног изједначавања права Јевреја и хришћана.

Током споменуте посете Корзици из марта 2022. Дарманен је најавио да ће питање унапређења њене самоуправе бити једно од најзначајнијих питања током другог мандата Емануела Макрона, ако га Француска изабере а Корзиканци подрже, што се углавном и десило, али супротно ономе како је министар обећао. Ових дана  је стигла потврда да је питање Корзике стваран приоритет, када је одлуком суда у Бастији, а на предлог највишег представника централне власти на острву – префекта, укинута могућност употребе корзиканског језика током расправа у локалном парламенту. Истом одлуком је свако помињање „корзиканског народа” проглашено неуставним.

Али другачије Макроново понашање Корзиканци нису ни очекивали. И током посете Дарманена у немирима у којима је повређено преко 70 полицајаца, безнадежно су се подсмевали министру који обећава „авансну аутономију”, тек неколико недеља пред крај свог мандата, и који обећава у име и за рачун председника Пете републике, који је током посете Корзици 2018. гласно рекао: „Корзика је неодвојиви део Француске, нећемо признати корзикански језик.”

Корзика Јелисејској палати одавно већ не верује. Одлукама суда у Баскији, донетим на иницијативу централне власти, задат је оквир за нови формат политичке борбе, замало посусталог острвског покрета. Тешко да ћемо погрешити ако га назовемо – ни више од аутономије, ни мање од језика.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања